Ruska Imperija

Ukoliko ste tražili rusku državu pre 1721, vidite članak Rusko carstvo.

Ruska Imperija (rus. Российская империя) bilo je službeno ime ruske države od 1721. do 1917. godine.

Ruska Imperija Россійская имперія Rusija
Zastava Grb
Geografija
Kontinent		Evropa, Azija i Severna Amerika
Regija		Istočna Evropa, Severna Azija
Zemlja		Rusija, Kazahstan, Finska, Poljska, Ukrajina, Belorusija, Moldavija...
Himna		Bože cara hrani
Glavni grad		Sankt Peterburg (1721—1728) Moskva (1728—1730) Sankt Peterburg/Petrograd (1730—1917)
Površina		oko 22 mil. (Bez Aljaske) km²
Stanovništvo		178 mil. (1914.)
Društvo
Zvanični jezici		Ruski
Religija		Pravoslavlje
Valuta		Ruska rublja
Vladavina
Oblik vladavine		Monarhija
Titula vladara		Imperator sveruski
Vladar		Petar I
Drugi vladar		Katarina I Aleksejevna
Treći vladar		Petar II Aleksejevič
Osnivanje		1721
Prestanak		1917
Status		Bivša država
Događaji
Usvajanje ustava		23. april 1906.
Februarska revolucija		15. marta 1917.
Oktobarska revolucija		7. novembar 1917.
Prethodnici i naslednici
Prethodile su:		Nasledile su:
	Rusko carstvo	Ruska Republika

Ruski car Petar Veliki je po završetku Velikog severnog rata (1721) uzeo titulu imperatora i preobrazio Rusko carstvo u Rusku Imperiju, a nju je nakon Februarske revolucije (1917) nasledila Ruska republika, odnosno Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika.

Istoriju ruske države u ovom periodu obeležila je namera Petra Velikog da Rusiju reformiše po zapadnom uzoru.

Glava države, ruski imperator, imao je neograničenu, apsolutnu vlast do 1905. godine. Rusija je proglašena republikom 14. septembra 1917. godine.

Istorija

18. vek

Car Petar Veliki (1672—1725) učvrstio je samodržavlje (autokratiju) u Rusiji i odigrao je glavnu ulogu u uvođenju svoje države u evropski sistem država. Od skromnih početaka u 14. veku kao Velika moskovska kneževina, Rusija je postala najveća država na svetu u vreme cara Petra Velikog. Tri puta veća od Evrope, stigla je do evroazijskih zemalja od Baltičkog mora do Tihog okeana.

Rusija se najviše proširila u 17. veku, kada je sredinom 17. veka osnovano prvo rusko naselje na Pacifiku, osvojen je Kijev i potčinjena su sibirska plemena. Međutim, uprkos ogromnoj veličini carstva, ono je imalo samo 14 miliona stanovnika. Proizvodnja žita je značajno zaostajala za produktivnošću na zapadu, zbog čega je većina stanovništva morala da radi u poljoprivredi. Mali deo stanovništva je živeo u gradovima.

Petar Veliki zvanično je proglasio postojanje Ruske Imperije 1721. godine. Bio je impresioniran raznovrsnošću i razvijenošću tehnologije, načina ratovanja i taktikama zapada. Učio je savremenu vojnu taktiku i napravio jaku armiju koju je činilo 300.000 vojnika. Od 1697. do 1698. godine bio je prvi ruski princ koji je ikada posetio Zapad.

Petar Veliki

Prvi Petrovi vojni pohodi bili su protiv Osmanskog carstva. Nakon toga krenuo je na zapad. Međutim, nedostajala mu je luka na zapadu, jer je luka Arhangelsk na Belom moru bila devet meseci godišnje zamrznuta.

Pristup Baltiku je blokirala Švedska čija je teritorija bila ograđena na tri strane. Petrova ambicija za izlazom na more dovela ga je 1699. godine do sklapanja tajnog saveza sa Poljsko-litvanskom unijom i Danskom protiv Švedske, što je izazvalo Veliki severni rat.

Rat se završio 1721. godine kada je iscrpljena Švedska potpisala mir sa Rusijom. Petar je osvojio četiri provincije na jugu i istoku Finskog zaliva, što je Rusiji obezbedilo pristup moru. Tamo je izgradio novu prestonicu, Sankt Peterburg, „kao prozor ka Evropi“. Ova prestonica je zamenila Moskvu koja je dugo bila ruski kulturni centar.

Petar je reorganizovao svoju vladu po uzoru na zapadne uzore, što je pretvorilo Rusiju u apsolutističku državu. Zamenio je staru Boljarsku dumu (veće plemića) devetočlanim Senatom. U carstvu je postavio nove gubernije i okruge. Petar je naredio Senatu da sakuplja poreze, koji su bili trostruko uvećani za vreme njegove vladavine. Kao deo reformi koje je sproveo, Ruska pravoslavna crkva je postala deo administrativne strukture države. Petar je Patrijaršiju zamenio kolegijalnim organom, Svetim sinodom, koga su predvodili zvaničnici vlade. Za to vreme, ostatak lokalnih organa samouprave je ukinut, a Petar je ispunio zahteve svojih prethodnika da svi plemići budu u službi države.

Petar je umro 1725. godine i nije ostavio naslednika, ali je ostavio iscrpljeno carstvo. NJegova vladavina je postavila pitanja o nazadnosti Rusije, njenom odnosu sa zapadom, mogućnosti sprovođenja reformi i drugim problemima. I pored svega toga, Petar Veliki je položio temelj modernoj ruskoj državi.

Glavni grad Ruske Imperije bio je Sankt Peterburg

Trebalo je da prođe skoro četrdeset godina pre nego što se približno toliko ambiciozan vladar pojavio na prestolu. Katarina II Velika je bila nemačka princeza koja se udala za Petra III, nemačkog naslednika ruske krune. Doprinela je oporavku ruskog plemstva koje je počelo nakon smrti Petra Velikog. Državne službe su ukinute, a Katarina je zadovoljila plemstvo tako što im je dala najviše upravne funkcije u gubernijama.

Katarina Velika proširila je rusku političku kontrolu nad Poljsko-litvanskom unijom, akcijama kao što su Trgovička konfederacija. NJene skupe političke ambicije zasnivale su se na društvenom sistemu koji je bio veoma ugnjetavajući. Sluga su provodile skoro sve vreme radeći na zemlji svojih gospodara. Kada je Katarina odobrila prodaju seljaka koji pobegnu sa zemlje svog gospodara, to je izazvalo pobunu seljaka 1773. godine. Predvođeni kozakom Pugačovom, pobunjenici su zapretili da osvoje Moskvu. Katarina je zarobila Pugačova i rasčerečila ga na Crvenom trgu, ali su brojne revolucije nastavila da je prate, kao i njene naslednike.

Dok je ugnjetavala ruske seljake, Katarina je uspešno vodila rat protiv Osmanskog carstva i napredovala je do Crnog mora. Onda je, kovanjem zavere sa vladarima Austrije i Pruske uključila ukrajinske i beloruske teritorije Poljsko-litvanske unije za vreme podele Poljske, pomerajući rusku granicu na zapad u srednju Evropu. Do njene smrti 1796. godine, Katarinina ekspanzionistička politika je napravila od Rusije važnu silu u Evropi. Ovo se nastavilo u doba Aleksandra I koji je oteo Finsku od oslabljene Švedske kraljevine 1809. godine i Besarabiju od Osmanskog carstva 1812. godine.

Prva polovina 19. veka

Vojna galerija u muzeju Ermitaž sa portretima ruskih vojskovođa iz vremena Napoleonovih ratova.

Ovaj članak je deo serije o historiji Rusije

Srednji vijek

Povolška Bugarska Hazarski Kaganat Ruski Kaganat Novgorodska Kneževina Kijevska Rusija Vladimir-Suzdalj Novgorodska Republika Mongolska osvajanja Velika Moskovska Kneževina Rusko Carstvo

Moderno doba

Ruska Imperija Ruska Republika RSFSR / Sovjetski Savez Ruska Federacija

Kategorija: Historija Rusije

Napoleon je napravio odsudnu grešku kada je napao Rusiju zbog svađe sa carom Aleksandrom I i kada je pokrenuo invaziju na njegovu carevinu 1812. godine. Kampanja se završila katastrofalnim posledicama po Francuze. Iako je Napoleonova vojska stigla do Moskve, ruska strategija je sprečila Napoleona da sakuplja zalihe na spaljenoj zemlji. Po hladnoj ruskoj zimi hiljade francuskih vojnika bili su izloženi ruskim zasedama i gerilskim napadima seljaka. Dok se Napoleonova vojska povlačila, ruska armija je napredovala preko Centralne i zapadne Evrope, sve do Pariza. Kada je Rusija sa saveznicima pobedila Napoleona, Aleksandar I je postao poznat kao spasilac Evrope i predsedavao je Bečkim kongresom na kom su ucrtane nove granice u Evropi. Na ovom kongresu postao je monarh Kongresne Poljske.

Iako je Ruska Imperija igrala ključnu ulogu u politici 19. veka, zadržavanje kmetstva usporilo je njen ekonomski razvoj. Dok su ekonomije država zapadne Evrope jačale zbog industrijske revolucije započete u drugoj polovini 18. veka, Rusija je počela da ekonomski sve više zaostaje, što je izazvalo probleme u carstvu. Status Rusije kao velike sile pomračila je neuspešnost njene vlade, izolacija njenog naroda, i nazadovanje ruske ekonomije. Posle Napoleonovog poraza, Aleksandar I je bio spreman za raspravu o ustavnim reformama, ali se stalo na skromnim promenama.

Relativno liberalnog cara zamenio je njegov mlađi brat, Nikolaj I (1825—1855), koji se na samom početku vladavine suočio sa ustankom. Pozadina ovog ustanka ležala je u Napoleonskim ratovima kada je broj dobro obrazovanih ruskih oficira putovao Evropom tokom vojnih kampanja. Tu su bili izloženi liberalistikim idejama zapadne Evrope, što ih je ohrabrilo da traže promene u Rusiji. Rezultat je bio ustanak dekabrista (decembra 1825) u kom je mali krug liberalnih plemića i oficira želeo su da postavi Nikolajevog brata kao ustavnog monarha. Međutim, ustanak je lako ugušen, što je dovelo do toga da Nikolaj I prestane da se ugleda na zapad i da postane pobornik politike pravoslavlja, samodržavlja i narodnjaštva.

Kada je ruska vojska zauzela savezničku Gruziju 1802. godine, sukobila se sa Persijom u vezi sa kontrolom nad Azerbejdžanom i bila uvučena u Kavkaski rat sa gorštacima. Ovaj rat će trajati oko pola veka. Ruski imperatori su morali da se sukobe sa dva ustanka u novoosvojenim teritorijama Poljsko-litvanske unije: Novembarski ustanak 1860, i Januarski ustanak 1863. godine.

Kako bi sprečili buduće pobune, vlasti su stavile škole i univerzitete pod stalnu prismotru, a učenicima su davani zvanični udžbenici. Policijski špijuni su svuda ubacivani. Potencijalne revolucionare su slali u Sibir; pod carem Nikolajem I stotine hiljada ljudi je poslato u katorge.

Pitanje pravca kojim bi Rusija trebalo da ide bilo je glavno pitanje još od reformi Petra Velikog. Neki su podržavali ugledanje na zapadnu Evropu, dok su neki osuđivali Zapad i tražili povratak vrednostima iz prošlosti. Ovaj drugi pravac su predvodili slavofili, koji su mrzeli „dekadentni“ Zapad. Slavofili su bili i protivnici birokratije i podržavali su srednjovekovni ruski kolektivizam, nasuprot individualizmu koji je dolazio sa Zapada. Alternativne socijalne doktrine razvili su ruski radikali kao što su Aleksandar Hercen, Mihail Bakunjin i Petar Kropotkin.

Druga polovina 19. veka

Car Nikolaj I umro je 1855, a njegova politika je ostala kontroverzna. Od 1853. do 1856. godine Rusija je učestvovala u Krimskom ratu, koji je vođen prevashodno na poluostrvu Krim. Pošto je igrala glavnu ulogu u pobedi nad Napoleonom, Rusija se smatrala nepobedivom. Suočena sa savezom velikih evropskih sila i porazima koje je doživela na kopnu i moru, slabosti Nikolajeve vladavine su postale očigledne.

Spomen oslobodilačkom caru (Sofija, Bugarska)

Kada je Aleksandar II došao na vlast 1855, želja za reformama bila je sveprisutna. Rastući humanitaristički pokreti su zahtevali ukidanje kmetstva. Godine 1859. u Rusiji je živelo više od 23 miliona kmetova. Uslovi njihovog života bili su često gori od onih u kojima su živeli seljaci u Zapadnoj Evropi u 16. veku. Akeksandar II je odlučio da sam ukine kmetstvo, umesto da čeka da ono bude ukinuto revolucijom.

Ukidanje kmetstva 1861. godine bio je najznačajniji događaja u ruskoj istoriji u 19. veku. Ono je bilo početak kraja monopola velikih zemljoposednika u vlasti. Ukidanje kmetstva je dovelo do dolaska sveže radne snage u gradove, industrija se razvijala, a brojnost i uticaj srednje klase je porastao. Međutim, umesto da dobiju zemlju u vlasništvo, oslobođeni kmetovi su morali da plaćaju vladi specijalni porez tokom celog života. Ta sredstva je vlada davala zemljoposednicima kao velikodušnu odštetu za zemlju koju su izgubili. Seljaci sa najjalovijom zemljom su se često bunili. Svi posedi koji su dodeljeni seljacima bili su u kolektivnom vlasništvu mira (seoske opštine) koja je delila zemlju seljacima i nadgledala razne posede. Iako je kmetstvo bilo ukinuto, uslovi pod kojima je ono ukinuto nisu odgovarali seljacima, pa revolucionarne tenzije nisu opale, uprkos namerama Aleksandra II.

Krajem sedamdesetih godina 19. veka, Rusija i Osmansko carstvo opet su se sukobili na Balkanskom poluostrvu. Od 1875. do 1878. godine Istočno pitanje proizvelo je ustanke protiv otomanske vlasti među brojnim slovenskim narodima. Simpatije ruskih nacionalista postale su ozbiljan unutrašnji faktor u podršci Rusije oslobađanju balkanskih hrišćana od otomanske vlasti i priznavanju nezavisnosti Bugarske i Srbije. Početkom 1877. Rusija je intervenisala na strani srpskih i ruskih dobrovoljačkih odreda kada je objavila rat Osmanskom carstvu. U roku od jedne godine ruska vojska je stigla nadomak Istanbula, pa su se Turci predali. Ruske diplomate i generali su ubedili Aleksandra II da primora Osmansko carstvo da potpiše Sanstefanski mir u martu 1878. Po odredbama ovog ugovora uspostavila bi se nezavisna i proširena Bugarska sa teritorijom do jugozapada Balkanskog poluostrva. Kada je Ujedinjeno Kraljevstvo zapretila ratom zbog uslova San-Stefanskog mira, iscrpljena Rusija se povinovala. Na Berlinskom kongresu u julu 1878. godine Rusija je pristala na uspostavljanje mnogo manje Bugarske. Kao posledica toga, panslavistima je u zaveštanje ostalo ogorčenje protiv Austrougarske i Nemačke zbog ruskog odstupanja. Razočarenje ishodom rata pojačalo je revolucionarne napetosti u zemlji.

Provincijski gradić zimi

Kada je nihilistička teroristička organizacija Narodna volja ubila Aleksandra II, presto je nasledio njegov sin Aleksandar III, čvrsti reakcionar koji je oživeo politiku pravoslavlja, autokratije i narodnosti Nikolaja I. Kao posvećeni slavofil, Aleksandar III je verovao da Rusija može da bude spasena od haosa samoizolacijom od subverzivnih elemenata iz zapadne Evrope. Tokom njegove vladavine Rusija je napravila savez sa Francuskom da bi zadržala narastajuću moć Nemačke, završila osvajanje Centralne Azije i iznudila velike teritorijalne i ekonomske ustupke od Kine.

Najuticajniji carev savetnik bio je Konstantin Petrovič Pobjedonoscev, mentor Aleksandra II i njegovog sina Nikolaja, i upravitelj Svetog sinoda od 1880. do 1895. godine. On je naučio svoje carske đake da se pribojavaju slobode govora i štampe i da mrze demokratiju, ustave i parlamentarni sistem. Za vreme Pobjedonoceva revolucionari su progonjeni, dok je rusifikacija sprovođena u celoj imperiji.

20. vek

17. oktobar 1905, slika Ilje Rjepina

Aleksandra je nasledio njegov sin Nikolaj II Aleksandrovič (1894—1917). Industrijska revolucija je počela da jako utiče na Rusiju. Liberalni elementi među industrijskim kapitalistima i plemićima verovali su u mirnu društvenu reformu i ustavnu monarhiju, pa su osnovali stranku Ustavne demokrate (Kadeti). Socijalni revolucionari su prihvatili narodnjačku tradiciju i zagovarali su dodelu zemlje onima koji je i obrađuju — seljacima. Druga radikalna grupa bili su socijaldemokrate, zagovornici marksizma u Rusiji. Oslanjajući se na podršku radikalnih intelektualaca i gradske radničke klase, oni su tražili kompletnu socijalnu, ekonomsku i političku revoluciju.

Partija se 1903. godine podelila na menjševike, umereno krilo, i boljševike, radikalno krilo. Menjševici su verovali da bi ruski socijalizam nastajao postepeno, a da bi režim cara nasledila demokratska republika u kojoj bi socijalisti sarađivali sa drugim partijama. Boljševici, predvođeni Vladimirom Lenjinom, zastupali su osnivanje male elite profesionalnih revolucionara, podložnih jakoj partijskoj disciplini, koja bi se predvodila proletarijat u cilju da nasilnog preuzimanja vlasti.

Katastrofalni poraz ruske vojske u Rusko-japanskom ratu (1904—1905) bio je veliki udarac za Imperiju i povećao je mogućnost nemira. U januaru 1905. dogodio se incident poznat kao Krvava nedelja, kada je otac Gapon predvodio ogromnu grupu ljudi do Zimskog dvorca u Sankt Peterburgu da predstavi peticiju caru. Kada su stigli do dvorca, na njih su pucali kozaci i ubili na stotine ljudi. Vođe ruskog radništva bile su toliko užasnute masakrom da su objavile generalni štrajk čiji je zahtev bio demokratska republika. Ovo je značilo početak Ruske revolucije 1905. godine. Sovjeti (veća radnika) pojavili su se u većini gradova da upravljaju revolucijom. Rusija je bila paralizovana, vlada je bila očajna.

U oktobru 1905, car Nikolaj II je nevoljno objavio Oktobarski manifest, koji dozvolio osnivanje Državne dume, i proklamovao njeno bezodložno sazivanje. Pravo glasa je prošireno i nijedan zakon nije mogao stupiti na snagu bez saglasnosti Dume. Umerene grupe su bile zadovoljne, ali su socijalisti odbili ustupke kao nedovoljne i pokušali su da organizuju nove štrajkove. Do kraja 1905. pojavilo se nejedinstvo među reformatorima, pa je za to vreme položaj cara ojačao.

Car Nikolaj II ušao je u Prvi svetski rat sa entuzijazmom i patriotizmom da odbrani svoje pravoslavne saveznike, Srbe. Avgusta 1914. godine ruska vojska ulazi u Nemačku da podrži francusku vojsku. Nacionalizam je služio kao paravan za slabost ruske ekonomije i nesposobnost i korupciju vlade. Vojni neuspesi i antiratna propaganda izazivali su veliko nezadovoljstvo među narodom. Nemačka kontrola Baltičkog mora i nemačko-osmanlijska kontrola Crnog mora odvojili su Rusiju od većine zaliha i potencijalnih tržišta.

Nikolaj II Aleksandrovič, poslednji imperator sveruski.

Sredinom 1915. rat je demoralisao rusku javnost. Hrana i gorivo su pristizali u malim zalihama, vojni gubici su bili ogromni, a inflacija je narastala. Broj štrajkova se povećao među slabo-plaćenim radnicima, a nezadovoljstvo se osećalo i među seljacima. U međuvremenu, javno nepoverenje u režim se produbilo izveštajima da polupismeni mistik Grigorij Raspućin ima veliki uticaj u vladi. NJegovo ubistvo krajem 1916. okončalo je skandal, ali nije povratio vladaru izgubljeni prestiž.

Dana 3. marta 1917. organizovan je štrajk u prestonici Petrogradu (zbog antinemačkog raspoloženja grad se sada zvao Petrograd); u toku jedne nedelje skoro svi radnici u gradu nisu radili, a izbile su ulične borbe. Kada je car raspustio Dumu i naredio štrajkačima da se vrate na posao, njegova naređenja su pokrenula Februarsku revoluciju. Duma je odbila da se raspusti, štrajkači su držali masovna okupljanja u inat režimu, a vojska je otvoreno stala na stranu radnika. Par dana kasnije Duma je izabrala privremenu vladu na čelu sa knezom Lavovim, a sledećeg dana car je uhapšen i pučisti su objavili da je car abdicirao. U međuvremenu, socijalisti u Petrogradu su osnovali Sovjet (veće) radničkih i vojničkih deputata da bi sebi obezbedili vlast koju nisu imali u Dumi. To je bio kraj Ruske Imperije.

Teritorija

Granice

Administrativne granice evropskog dela Rusije, izuzev poseda u Finskoj i Poljskoj, poklapale su se sa prirodnim granicama Istočnoevropske nizije. Na severu granica je bio Severni ledeni okean; ostrva Nova Zemlja, Kolgujev i Vajgač su joj takođe pripadala. Na istoku, Ruska Imperija je vladala severnom i centralnom Azijom. Evropsku Rusiju je od Sibira i kirgizskih stepa prirodno delila planina i reka Ural i Kaspijsko jezero. Na jugu carstva je bilo Crno more i Kavkaz. Zapadna granica se prostirala od poluostrva Kola do Botničkog zaliva, preko Kurške lagune na jugu Baltičkog mora, do ušća Dunava, sa kružnom izbočinom koja je obuhvatala Poljsku. Ruska Imperija se na zapadu graničila sa Pruskom, austrijskom Galicijom i Rumunijom.

Posebno bi trebalo istaći da Rusija nije imala slobodan izlaz na otvoreno more sem ledenih obala Severnog ledenog okeana. Belo more je više zaliv tog okeana. Riški zaliv i Baltičko more pripadali su teritoriji koju nisu naseljavali Sloveni već Nemci, Finci i baltički narodi. Istočna obala Crnog mora pripadala je Transkavkaziji, koju je veliki lanac planina odvajao od Rusije. Čak i ovo more je bilo unutrašnje more, a Bosfor, jedini izlaz iz njega, je bio u stranim rukama. Plitko Kaspijsko jezero, okruženo pustinjama, imalo je veći značaj kao veza između Rusije i njenih azijskih poseda nego kao veza za kontakte sa drugim državama.

Geografija

Krajem 19. veka veličina Ruske Imperije je bila oko 21.799.825 km² (što je bila skoro jedna šestina kopna na Zemlji); jedini rival u veličini joj je bilo Britansko carstvo. Kakogod, većina stanovništva živela je u evropskom delu Rusije. Više od sto etničkih grupa živelo je Ruskoj imperiji, dok su Rusi činili oko 45% stanovništva.

U pravcu istok-zapad carstvo je bilo široko 10.000 kilometara (11 časovnih zona), a u pravcu sever-jug 5000.

Teritorijalno širenje

Ruska Imperija je 1917. godine uključivalo većinu Ukrajine (Dnjeparsku Ukrajinu i Krim), Belorusije, Moldavije (Besarabiju) Finske (Veliko Vojvodstvo Finske), Jermenije, Azerbejdžana, Gruzije, centralnoazijske države Kazahstan, Kirgistan, Tadžikistan, Turkmenistan i Uzbekistan (Ruski Turkestan), veći deo Litvanije, Estonije i Letonije (Baltičke provincije), kao velike delove Poljske (Kraljevine Poljske) delove današnje Turske (Ardahan, Artvin, Igdir i Kars). Između 1742. i 1867. godine Ruska Imperija je držala Aljasku kao svoju koloniju.

Švedski poraz u Finskom ratu i potpisivanje Fredriksanskog mira 17. septembra 1809, Finska je postala deo Ruske Imperije kao autonomna Velika kneževina Finska. Imperator je vladao Velikom kneževinom Finskom kao ustavni monarh preko svog general-gubernatora i domaćeg Senata kojeg je takođe on birao.

Spoljašnje teritorije

Prema prvom članku Osnovnih državnih zakona, Ruska Imperija je bila nedeljiva država. U 26. članu dalje piše: Nedeljivi delovi Ruske Imperije su Carstvo (kraljevstvo) Poljska i Velika kneževina Finska. Odnosi sa Velikom kneževinom Finskom su takođe regulisani u 2. članu: Velika kneževina Finska je konstituisana kao nedeljiv deo Ruske države, i spoljnim poslovima Velike kneževine Finske se upravlja specijalnim propisima na osnovu posebnih zakona.

Od 1744. do 1867. Imperija je kontrolisala takozvanu Rusku Ameriku. Čak i sa izuzetkom ove teritorije (na kojoj se danas nalazi Aljaska), Ruska Imperija je bila ogromna i prostirala se od Evrope do Azije na dva kontinenta. Razlikovala se od drugih kolonijalnih carstava. Dok su se Britansko i Francusko kolonijalno carstvo dekolonizovali u dvadesetom veku, Rusija je i dalje kontrolisala ogromnu teritoriju, prvo kao komunistički SSSR, a kasnije kao moderna Ruska Federacija.

Carstvo je kontrolisalo i neke ustupljene teritorije, kao što je Kvantung u Kini.

Ustrojstvo

Ruska Imperija je opisana u Gotskom almanahu iz 1910. godine kao ustavna monarhija pod autokratskim carem. Car se ponaša kao imperator i samodržac sveruski, ali u Osnovnim državnim zakonima i Oktobarskom manifestu predviđeno je i otvaranje prve Državne dume, 27. aprila 1906. godine. Vremenom je nestala neograničena vlast i moć cara. Nije da je režim u Rusiji postao u bilo kakvom pogledu ustavan, još manje parlamentaran, ali je neograničena autokratija postala vremenom ograničena autokratija. Ruski sistem vladanja bi najbolje bio opisan kao ograničena monarhija pod autokratskim carem.

Imperator

Petar Veliki promenio je titulu cara 1721. godine u titulu imperatora i samodršca sveruskog. Dok su pravila zadržavala ovu titulu, vladar Rusije dugo je ostao poznat kao car ili carica, sve do pada Ruske Imperije u Februarskoj revoluciji 1917. godine.

Moć imperatora pre Oktobarskog manifesta bila je ograničena na samo jednu obavezu: imperator je morao pripadati Ruskoj pravoslavnoj crkvi. Dana 17. oktobra 1905, situacija se promenila, car je dobrovoljno ograničio svoju moć.

Sedište moskovskog gubernatora

Državni savet

Državni savet je osnovan 1810. kao najviši savetodavni organ ruskog imperatora. Članove je imenovao imperator na doživotan mandat. Ministri su po zvanju bili njegovi članovi.

Izdavanjem nove redakcije Osnovnih državnih zakona Ruske Imperije (20. februar 1906), Državni savet je pretvoren u gornji dom narodnog predstavništva, ravan sa donjim domom Državnom dumom.

Državni savet, rekonstituisan u cilju služenja caru, sastojao se od 196 članova od kojih 98 imenuje car lično, dok su 98 birani na demokratski način. Ministre je takođe birao car.

Praviteljstvujušči senat

Praviteljstvujušči senat uspostavljen je za vreme reformi vlade (za vreme vladavine Petra Velikog) i sastojao se od članova koje je car lično izabrao. Bio je vrhovni sud kasacije; visoki sud pravde za sve političke uvrede. Praviteljstvujušči senat je imao i učešća u vladavini nad carstvom.

Religija

Državna religija Ruske Imperije bila je rusko pravoslavno hrišćanstvo. Na čelu Crkve bio je imperator sveruski, koji je svoju crkvenu vlast vršio posredstvom Svetog sinoda.

Religija	Broj vernika (1897.)
Pravoslavci	87.123.604
Muslimani	13.906.972
Katolici	11.467.994
Jevreji	5.215.805
Luterani	3.572.812
Staroverci (pravoslavci)	2.204.596
Jermenski apostolski vernici	1.179.241
Budisti	433.863
Drugi nehrišćani	285.321
Menoniti	66.564
Jermenski katolici	38.840
Baptisti	38.139
Karajtski jevreji	12.894
Anglikanci	4.183
Drugi hrišćani	3.952

Povezano

• Rusija
• Kijevska Rusija
• Velika moskovska kneževina
• Rusko carstvo
• Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika

Literatura

• Jelačić, Aleksej (1929). Istorija Rusije. Beograd: Srpska književna zadruga. 
• Miljukov, Pavel (1939). Istorija Rusije. Beograd: Narodna kultura. 

Spoljašnje veze

Ruska Imperija na Wikimedijinoj ostavi

• Internet stranica o Ruskom carstvu
• Istorija Rusije
• Istorija Rusije na sajtu Way to Russia
• Istorija Rusije na sajtu The World History Project Arhivirano 2008-01-07 na Wayback Machine-u
• Rusko carstvo na sajtu Russia The Great - hronologije događaja po stoljećima, biografije careva, itd...