Položaj LGBT osoba u Srbiji

LGBT+ (neheteroseksualne i necisrodne) osobe u Srbiji mogu se suočiti sa pravnim izazovima sa kojima se ne suočavaju osobe koje nisu LGBT+ osobe. I muške i ženske istopolne seksualne aktivnosti su legalne u Srbiji, a diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije u oblastima kao što su zapošljavanje, obrazovanje, mediji i pružanje dobara i usluga, između ostalog, je zabranjena. Ipak, domaćinstva koja vode istopolni parovi ne ispunjavaju uslove za istu pravnu zaštitu koja je dostupna parovima suprotnog pola.

U Srbiji postoji izražen nedostatak volje suočavanja sa homofobijom i transfobijom, a vlasti su u više navrata zabranjivale parade ponosa na osnovu nasilnih pretnji homofobičnih grupa. Takođe nisu uspele da zaštite LGBT+ pojedince i organizacije od diskriminacije, uključujući verbalne pretnje, pretnje na društvenim mrežama i fizičke napade. Beogradski prajd je prvi put uspešno održan u septembru 2014. godine.

Udruženje ILGA-Evropa je u 2020. godini Srbiju smestila na 25. mesto po pravima LGBT+ osoba od 49 posmatranih država i teritorija.

U junu 2017, Ana Brnabić je postala predsednica Vlade Srbije, kao prva žena i prva otvorena gej osoba na toj funkciji, i druga LGBT+ žena na čelu vlade (posle Jouhane Sigurdardoutir sa Islanda). Bila je i prva premijerka Srbije koja je prisustvovala paradi ponosa.

IstorijaUredi

Srednji vekUredi

U srednjovekovnoj Evropi, homoseksualnost se povezivala sa Sodomom i Gomorom. Zbog toga, u srednjovekovnim srpskim spisima, homoseksualni odnosi su imali različita imena kao „sodomski blud”, „greh sodomskih”, „sodomsko delo”, a koristili su se i nazivi „muželoštvo”, „muželeganije” i „muženevistov’stvo”. Heteroseksualni analni čin je mogao poneti jedno od ovih imena, ali takođe i ime „drugi greh sodomski”, a zoofilski čin je nosio ime „skotološtvo”.[1] Zbog generalne nepismenosti naroda, ne postoji puno zapisa o homoseksualnosti u srednjovekovnoj Srbiji. Većina poznatih stvari je zasnovana na crkvenim spisima.[2]

Prve srpske državeUredi

Penitencijalni zborniciUredi

Penitencijalni (ili Epitimijni) zbornici su predstavljali knjige ili sastave na više listova na kojima su ispisane liste grehova sa njihovim propisanim epitimijama, kao i praktična uputstva za duhovnike i parohijsko sveštenstvo.[3]

Najvažniji zbornik za temu homoseksualnosti je bio Penitencijalni nomokanon Jovana Posnika, u kom je značajan deo posvećen „seksualnim prestupima”. Ti prestupi su sistematski popisani i predstavljeni kao „7 telesnih grehova” i to: masturbacija, blud, preljuba, homoseksualnost, razdevičenje devojčice, skotološtvo (zoofilija) i rodoskrvnuće (incest). Ovih sedam grehova su bili smešteni u dve grupe, „prirodni” i „protivprirodni”. U protivprirodne grehove su spadali homoseksualni odnosi i odnosi sa životinjama (ali ne i heteroseksualni analni odnosi). Srednjovekovni rimokatolički pravnici u Evropi su smestili i masturbaciju u tu kategoriju.[3]

Ovaj dokument je prepoznao tri oblika učestvovanja u homoseksualnom odnosu, aktivani, pasivni i aktivni i pasivni. Kao najlakši greh od ova tri je smatrano pasivno učešće, a najteži obostrano učešće. Takođe, pedofilija nije prepoznata kao greh, već je odnos muškarca sa dečakom samo smatran grehom homoseksualnosti, a odnos sa dečakom je prikazan samo kao „profesionalno ograničenje” u njegovoj budućnosti, pošto dečak koji je u ranoj mladosti doživeo analnu penetraciju ne može da postane sveštenik.[4]

Kraljevina Srbija (1217—1345)Uredi

U 12. veku, vizantijski pravnici prevode kanone zasnovane na pravilima sv. Vasilija Velikog, sv. Grigorija Niskog, kao i tumačenja Ankirskog sabora sa grčkog na srpskoslovenski jezik. Ovaj prevod, zajedno sa drugom kanonskom građom i svetovnim zakonima rimskog i vizantijskog prava čine sastavni deo Zakonopravila Svetog Save (poznat i kao Svetosavski nomokanon) iz 1220. koje je najvažniji pravni dokument nove autokefalne Srpske pravoslavne crkve. Ova pravila oštro osuđuju homoseksualnost.[5]

Prema pravilima sv. Vasilija Velikog, homoseksualna osoba bi bila osuđena na isključenje od crkve (epitimiju) na 15 godina, u rangu prekršaja kao što su ubistvo, preljuba ili idolopoklonstvo.[5]

Prema poslanici sv. Pavla Korinćanima, homoseksualne osobe ne mogu da zadobiju Božju milost i spasenje. Sv. Grigorije Niski je smatrao da osoba koja prizna greh i odgovara detaljno na pitanja iz upitnika[α 1] pri ispovedanju, može da očekuje „milostivije zaprećenje” od onog ko je uhvaćen na delu.[5]

Ankirski sabor je zaključio da je homoseksualnost, kao i heteroseksualni analni odnos i odnos sa životinjama, ne samo „neprirodan” već i „nečist” i „zarazan”, poredeći homoseksualce sa gubavcima. Šesnaesto pravilo sabora nalaže da epitimija ne treba da važi podjednako za sve prestupnike. Za prestupnike mlađe od 20 godina, sledila bi epitimija od 20 godina. Za starije i u braku, to bi bilo 30 godina, a za oženjene preko 50 godina, doživotna epitimija.[5] Za potrebe srpske autokefalne crkve, kao i za novu kraljevinu Nemanjića, preveden je zakon vizantijskih careva iz osme decenije 9. veka Prohiron koji je postao 55. poglavlje Zakonopravila pod imenom Gradski zakon. Prema Gradskom zakonu, oba učesnika homoseksualnog odnosa su osuđena na smrt mačem. Ipak, ako je pasivno lice u odnosu bilo mlađe od 12 godina, nije se smatralo krivim. I drugi seksualni prestupi su nosili kaznu odsecanja glave kao što su incest između roditelja i deteta ili brata i sestre.[7]

Srpsko carstvo (1345—1371)Uredi

Za razliku od crkvenih zakona, Dušanov zakonik nije razmatrao homoseksualnost.[7]

Prema tekstu obreda koji se čita u Dečanskom trebniku iz sredine 14. veka, duhovnik je trebalo da upita muškarca koji se ispoveda da li je imao seksualni odnos „sa drugom”, da li „je stvorio ili on tebi stvorio” (da li je ispovednik bio aktivan ili pasivan) ili da li je upražnjavao en [Uzajamna masturbacija; uzajamnu masturbaciju]. U jednom drugom upitniku iz istog vremena, pitanje je glasilo: „Da li si pao u mužebludstvo ili se tebi (to) dogodilo? I kako, i kada, i koliko (dugo) si vremena (bio) u tome?” (od osobe koja se kaje se tražilo da se seksualni čin detaljno opiše, njegova učestalost, kao i vremenski odredi). Slična pitanja su bila postavljana i ženama: „Da li je sa drugaricom kao sa muškarcem”. Pitanja vezana za homoseksualnost su neretko bila postavljana već na početku same ispovesti.[6]

Pitanja su bila postavljana na način koji homoseksualnost tretira kao bolest, a od duhovnika se očekivalo da kao lekar sazna sve o „bolesti” kako bi mogao da „prepiše pravi lek”.[6]

Ostatak srednjeg vekaUredi

  Za više informacija pogledajte članak Virdžina (fenomen)

U 15. veku se u albanskim zajednicama pojavljuju virdžine, biološke devojke ili žene koje se zavetuju na celibat i muški život. U skoro svim slučajevima, Virdžine koriste muške zamenice, oblače se u mušku odeću, koriste muško ime, nose oružje, puše, piju, rade muške poslove, socijalizuju se sa muškarcima i igraju ulogu glave porodice.[8][9][10] Osoba bi postala virdžina iz svojih ličnih želja ili želja porodice i to može učiniti u bilo kom dobi. Prema Marini Varner: „virdžinin pravi, biološki pol nikada neće, čak i u slučaju smrti, biti spominjan u ili van virdžininog prisustva.”[11] Ova praksa je skoro izumrla.[12]

Novi vekUredi

Iako su postojali verski zakoni koji su zabranjivali istopolnu ljubav i veze, njihovo ispoljavanje je bilo uobičajeno i u pravoslavnom hrišćanskom i u islamskom društvu.[13][14][15] Primarni izraz istopolne ljubavi među pravoslavnim hrišćanima bili su bratski sindikati poznati kao „Pobratimstvo“ (Adelfopoeza).[16][17][18][19][20]

Revolucionarna Srbija (1804—1813)Uredi

Početkom devetnaestog veka, Srbija prolazi kroz period turbulencije, sa sporadičnim periodima stabilnosti. Srbija je 1804. nakon dva ustanka dobila autonomiju od Osmanskog carstva. Karađorđev krivični zakonik je naknadno proglasio Praviteljstvujušči sovjet serbski (Srpski pravni savet) negde u kasno proleće ili rano leto 1807. i ostao je na snazi do 7. oktobra 1813. godine, kada je Osmansko carstvo ponovo preuzelo kontrolu nad Srbijom.[α 2] Zakonik je kažnjavao određena pitanja vezana za bračni život i seksualnost (kao što su prisilni brak, silovanje, razdvajanje/razvod bez odobrenja svešteničkog suda i čedomorstvo). Zakon nije pominjao istopolnu seksualnu aktivnost.[21]

Kneževina Srbija (1815–1882) i Kraljevina Srbija (1882—1918)Uredi

Krajem 1839. godine donesen je Vojeni zakon (Vojni zakon) koji je za cilj imao sprečavanje nasilja koje vojska može da počini nad civilima. To je ujedno bio i prvi svetovni srpski zakon koji kriminalizuje i kažnjava homoseksualne odnose. Evropsko pravo je po tradiciji pedofiliju, zoofiliju i homoseksualnost smeštalo u isti zakonski okvir. Tako su i u Vojenom zakonu ovi činovi grupisani zajedno, a propisana kazna za njih je bila šibanje.[22]

Godine 1858. Osmansko carstvo, čiji je Srbija nominalno bila vazal, dekriminalizuje homoseksualne odnose.[23]

U prvom postsrednjovekovnom Krivičnom zakoniku Kneževine Srbije, nazvanom Kaznitelni zakon (Zakon o kaznama), usvojenom 1860. godine, polni odnos „protiv prirodnog reda“ između muškaraca postao je kažnjiv od 6 meseci do 4 godine zatvora. Zoofilija i homoseksualnost ostaju grupisani zajedno kao „protivprirodni bludovi”. Ovaj zakonik je ukinuo „varvarske” kaznene mera kao što su šibanje i zamenio ih zatvorskim ili novčanim kaznama.[24] Kao i u pravnim dokumentima mnogih drugih zemalja tog vremena, lezbejska seksualnost je ignorisana i nije spominjana.[25]

Osuđeni za homoseksualnost su slani u robijašnice (zatvore) gde su osuđeni izolovani od ostatka sveta izvan robijašnice. Iako je slanje u ove kaznene institucije predstavljalo kaznu i to je trebalo da bude mesto da se osoba „moralno prevaspita”, za mnoge je to bio put u novo otuđenje. Prema „drevnim zakonima” izolacije jedne polno homogene zajednice, homoseksualnost je bila očekivana, ali ne i željena pojava. Prema pravilima Robijašnice u Topčideru, nije bilo pomena o seksualnim potrebama zatvorenika.[26]

Optužbe za homoseksualnost su neretko bile politički alat koji su političari koristili kako bi ukaljali ugled svojih protivnika.[27]

Razvićem psihijatrije i kriminologije, krajem 19. veka se po prvi put u par vekova se ponovo pokreće pitanje homoseksualnosti. U Srbiji su se tim pitanjem bavili lekari i pravnici. Lekari su je videli kao duševno oboljenje i nastranost, dok su je pravnici smatrali društvenim prestupom i anomalijom. Obe grupe su homoseksualnost smatrale „opadanjem i porazom starih morala i vrednosti”.[28] U Nemačkoj u poslednjoj deceniji 19. veka, naučni krugovi odbacuju pojam „protivprirodni blud” koji biva zamenjen pojmom „pederastija”. Srpski lekari taj pojam pozajmljuju i počinju da ga koriste. Vremenom, pojam ulazi u kolokvijalni srpski jezik u svom skraćenom obliku — „peder”.[29]

Stavovi prema homoseksualnosti postaju sve ekstremniji, najviše pod uticajem nemačke medicine, što stvara klimu za dalju marginalizaciju homoseksualnih osoba. To će se i manifestovati par decenija kasnije u Nacističkoj Nemačkoj.[30]

Savremeno dobaUredi

Kraljevina Jugoslavija (1918–1941)Uredi

Srbija je 1918. godine ušla u sastav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (Kraljevine SHS).[31] U početku je nova država efektivno nasledila različite zakone koji su važili za različite teritorije koje su se udružile (često kontradiktorne). Na kraju, novi jugoslovenski krivični zakonik iz 1929. koji je stupio na snagu u Srbiji i Crnoj Gori 1. januara 1931, a u ostatku Kraljevine Jugoslavije godinu dana ranije, zabranio je „razvratnost protiv poretka prirode“. Po ovom zakonu su mogle da se gone i heteroseksualne osobe, ako bi se njihov seksualni čin ocenio kao „protivprirodan”. Kazna je bila ili zatvorska (dužina nije definisana) ili novčana (tadašnjih 50 000 jugoslovenskih dinara).[32] Država nije aktivnije progonila osobe homoseksualne orijentacije zbog drugih briga koje je državi doneo pokret za prava žena, ideja slobodne vanbračne ljubavi i slično. Ovaj zakonik uvodi i ideju da i žene treba da budu kažnjene za istopolne odnose.[33]

Zakonik je naišao na protivljenje jednog dela javnosti. Pravnik Mihailo Čubinski smatrao je da „je polni život pojedinaca njihova privatna i intimna stvar” i da „država treba što manje da se meša u tu stvar”. Takođe je rekao da je „čovečanstvo dugo patilo od mešanja religijskih i moralnih pojmova sa pravom”.[34] Iako se veliki broj stavova Čubinskog kao što je politika svoja 4 zida sa današnje tačke gledišta smatraju homofobičnim, u vremenu u kom je živeo, njegovi stavovi su smatrani liberalnim.[34]

Okupirana Srbija (1941—1945)Uredi

Nacisti su verovali da je jedina prihvatljiva seksualnost ona reproduktivna, dok su svi ostali vidovi seksualnog izražavanja smatrani devijantnim, beskorisnim i stoga, društveno neprihvatljivim. Došavši na vlast u Nemačkoj, anti-homoseksualni zakoni se pooštravaju i Nemačka prestaje sa politikom relativne tolerancije između dva rata. Godine 1935, homoseksualci i lezbijke su proglašeni neprijateljima države, a njihova seksualnost postala politički zločin. Homoseksualci su zatvarani u koncentracione logore, mučeni i ubijani. U onim teritorijama u kojima žive narodi za koje je pronađeno mesto u en [Nacističke rasne teorije; nemačkom poretku rasa], interesovanje za pitanje homoseksualaca je bilo jače.[35]

Krivični zakonik Jugoslavije iz 1929. ostaje na snazi u Srbiji i tokom okupacije u Drugom svetskom ratu, s promenama u delovima o političkoj krivici kako bi se lakše obračunalo sa otporom okupatoru.[32] Prema nacističkoj rasnoj teoriji, Sloveni su bili inferiorna rasa i podljudi, a za Srbe je u germanocentričnom novom svetskom poretku bilo predviđeno uništenje, iseljavanje ili ropstvo.[35] Zato, Treći rajh je u Srbiji nadzirao progon Jevreja, dok je progon ostalih društvenih i rasnih grupa koje su smatrane inferiornim ostavljen lokalnoj upravi tj. policiji. Lokalna uprava je veću pažnju posvećivala propagandom protiv homoseksualaca, nazivajući ih „moralno posrnulima i devijantnima”, nego progonu u praksi.[33]

SFR Jugoslavija (1945–1992)Uredi

Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija (SFRJ) potpisuje Ženevske konvencije 1950. godine,[36] čime je LGBT+ osobama dozvoljeno da traže azil u zemlji.[37]

SFRJ je 1959. ograničila krivično delo homoseksualnosti samo na homoseksualne analne odnose, a maksimalna kazna smanjena je sa 2 na 1 godinu zatvora.[23]

Godine 1977. u Socijalističkoj Autonomnoj Pokrajini Vojvodini legalizovani su istopolni polni odnosi, dok je u ostatku Socijalističke Republike Srbije (uključujući Socijalističku Autonomnu Pokrajinu Kosovo) seksualni odnos muškaraca istog pola ostao nezakonit. Vojvodina je 1990. godine ponovo ušla u pravni sistem Srbije, a muška homoseksualnost ponovo postaje krivično delo.[38][39]

SR Jugoslavija / Srbija i Crna Gora (1992–2006)Uredi

Godine 1994. muški homoseksualni polni odnos je zvanično dekriminalizovan u Republici Srbiji, u sastavu Savezne Republike Jugoslavije. Starost za pristanak na odnos postavljen je na 18 godina za analne odnose između muškaraca i 14 godina za druge seksualne prakse. Jednaka starosna granica za pristanak od 14 godina kasnije je uvedena 1. januara 2006. godine, bez obzira na seksualnu orijentaciju ili pol.[39]

Godine 2001, Jugoslavija ponovo postaje deo Ženevskih konvencija posle isključenja 1992,[40][41][42][43] čime je LGBT+ osobama omogućeno da traže azil u državi.[37]

Rodni identitet i izražavanjeUredi

Skupština je 28. jula 2011. usvojila izmenu Zakona o zdravstvenom osiguranju, na osnovu kojeg su operacije promene pola postale delimično pokrivene državnim planom osnovnog zdravstvenog osiguranja, počev od 2012.[44]

NJujork Tajms je 2012. godine proglasio Beograd centrom za operacije promene pola, jer su cene za takve procedure daleko niže nego u susednim i zapadnim zemljama.[45]

Pre 2019. godine, transrodnim osobama u Srbiji je bilo dozvoljeno da promene zakonski pol tek nakon operacije promene pola. Od 2019. godine moguće je promeniti zakonski pol uz potvrdu psihijatra i endokrinologa nakon godinu dana en [Trans hormonska terapija; hormonske supstitucione terapije], bez ikakvog hirurškog zahvata.[46][47] Zdravstveno osiguranje koje finansira država pokriva do 65% operacije, dok ostatak finansira pacijent. Prema rečima Jovanke Todorović, koordinatorke programa u Getenu-LGBT, oko 80 odsto transrodnih osoba u Srbiji ne želi da prođe operaciju promene pola. Umesto toga, neki biraju terapiju zamene hormona, koja se ne finansira iz zdravstvenog osiguranja. Pored toga, 90% LGBT+ osoba u Srbiji tvrdi da zdravstvene ustanove ne odgovaraju na njihove potrebe na adekvatan način.[45]

Prepoznavanje istopolnih vezaUredi

Dok istopolni parovi nikada nisu bili priznati zakonom, Ustav Srbije, usvojen u novembru 2006. godine, izričito definiše brak kao zajednicu između muškarca i žene (član 62).[48] Međutim, drugi oblici priznavanja, kao što su građanske zajednice ili vanzakonska partnerstva, nisu izričito pomenuti niti zabranjeni.

Godine 2013. se dešavaju prvi pokušaji da se napravi zakon o istopolnim zajednicama, ali su bili neuspešni.[49]

U junu 2019. objavljeni su planovi za legalizaciju istopolnih partnerstva između istopolnih parova izmenama i dopunama Građanskog zakonika. Istopolni parovi bi mogli da uživaju nekoliko zakonskih prava, uključujući zajedničku imovinu i alimentaciju. Neće im biti dodeljena prava na nasleđe ili usvajanje, niti će biti podvrgnuti aranžmanima surogat majčinstva. Zakon ostaje na čekanju. U julu 2019. godine, lezbejski par Jelena Dubović i Sunčica Kopunović iz Novog Sada, pokušale su da registruju građansku zajednicu kod opštinske matične službe, ali su odbijene. One su podnele tužbu, iako pravni stručnjaci smatraju da je malo verovatno da će dobiti slučaj.[50][51][52][53]

Ministarka za ljudska, manjinska prava i socijalni dijalog Gordana Čomić je u novembru 2020. najavila da će se Zakon o istopolnim zajednicama naći u parlamentu u prvoj polovini 2021. godine.[54] Nacrt zakona je stavljen na javnu raspravu u februaru 2021.[55][56] To se ipak nije desilo i proces donošenja zakona je počeo ispočetka u junu 2022. godine zbog formiranja nove Vlade Srbije i Skupštine Srbije posle opštih izbora u Srbiji.[57]

Zakon o istopolnim zajednicama je podržalo više od 500 akademika, psihologa, sociologa, novinara i akademskih radnika, a Društvo psihologa Srbije je izjavilo da će ovaj zakon doneti dobrobit LGBT+ pojedincima i njihovim porodicama:[49]

Insert the text of the quote here, without quotation marks.

Zakonu se protive Srpska pravoslavna crkva (SPC),[58] kao i neke političke stranke.[59][60] Sinod SPC je naveo da se izjednačavanjem istopolne zajednice sa bračnom zajednicom „diskriminiše bračna zajednica”, dok je Patrijarh Porfirije izjavio da „razume i ljude koji imaju tu vrstu seksualne orijentacije da imaju bezbroj administrativnih problema, izazova, pritisaka ponekad i da imaju potrebu da regilišu sopstveni status”.[49]

Usvajanje i roditeljstvoUredi

Istopolni parovi u Srbiji ne mogu legalno usvojiti dete.[49]

 
Učesnici Parade ponosa 2019. godine u Beogradu su izrazili svoje nezadovoljstvo radom Ane Brnabić.

U februaru 2019, partnerka premijerke Ane Brnabić je rodila dete. LGBT+ zajednica u Srbiji je imala mešovite reakcije na ovu vest. Jelena Vasiljević iz Labrisa je izjavila za BBC:[61]

Insert the text of the quote here, without quotation marks.

Jelena, koja se udala za gej čoveka kako bi kao bračni par mogli da se prijave za veštačku oplodnju je rekla:[62]

Insert the text of the quote here, without quotation marks.

Doniranje reproduktivnih ćelijaUredi

Krajem 2020. godine, poverenica izriče opomenu ministarstvu zdravlja posle tužbe udruženja Da se zna! i Izađi! na odredbe Pravilnika o bližim uslovima, kriterijumima i načinu izbora, testiranja i procene davaoca reproduktivnih ćelija i emriona sa kraja 2019. godine[63] u kom je pisalo da davalac reproduktivnih ćelija ne može biti lice sa „anamnezom” homoseksualnih odnosa u poslednjih 5 godina, kao i da ne može biti osoba koja ima analne odnose. 23. aprila 2021, prva od ove dve odredbe je obrisana, ali je druga ostala, uprkos savetu poverenice da su obe mere diskriminatorne.[64]

Zaštita od diskriminacijeUredi

Do 2002. Srbija nije imala zakonsku zaštitu posebno usmerenu na LGBT+ prava.

Narodna skupština je 2002. godine usvojila Zakon o radiodifuziji koji zabranjuje srpskim radiodifuznim agencijama da šire informacije koje podstiču diskriminaciju, mržnju i nasilje na osnovu seksualne orijentacije (između ostalih kategorija).[65]

2005. godine, izmenom Zakona o radu, zabranjena je diskriminacija po osnovu seksualne orijentacije pri zapošljavanju. Iste godine, Skupština je usvojila Zakon o visokom obrazovanju, koji garantuje jednaka prava bez obzira na seksualnu orijentaciju u tim institucijama (između ostalih kategorija).[66][67]

Parlament je 26. marta 2009. godine usvojio jedinstveni Zakon o zabrani diskriminacije, koji zabranjuje, između ostalih kategorija, diskriminaciju na osnovu seksualne orijentacije i transrodnog statusa u svim oblastima.[68] Zakon posebno definiše diskriminaciju na sledeći način:[69]

"izrazi „diskriminacija” i „diskriminatorsko postupanje” označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, polnim karakteristikama, nivoom prihoda, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima."

Skupština je 5. jula 2011. usvojila zakon o mladima kojim se zabranjuje diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije. Zakonom se uređuju mere i aktivnosti koje lokalne samouprave preduzimaju na unapređenju socijalnog položaja mladih i stvaranju uslova za rešavanje njihovih potreba i interesa.[70]

U decembru 2011, Ustavni sud Srbije je u slučaju Už-5284/2011 (Parada ponosa Beograd protiv Policije Beograda) presudio je da je zabrana održavanja parade ponosa 2009. neustavna. Organizaciji Parada ponosa Beograd je isplaćeno 500 evra odštete.[71]

U maju 2014. Amnesti internešenel je identifikovao Srbiju kao jednu od zemalja u kojima postoji izražen nedostatak volje suočavanja sa homofobijom i transfobijom, napominjući da su vlasti u više navrata zabranjivale parade ponosa na osnovu nasilnih pretnji homofobičnih grupa i da vlasti nisu uspele da zaštite LGBT+ pojedince i organizacije od diskriminacije, uključujući verbalne pretnje i pretnje na društvenim mrežama i fizičke napade.[72][73]

U septembru 2020 godine, šef Delegacije Evropske Unije u Srbiji Sem Fabrici je posetio Prajd info centar i istakao da „LGBTI zajednicu treba podržati i van Nedelje ponosa", ali i ukazao na manjak volje vlasti da se bori protiv diskriminacije nad LGBT+ osobama.[74]

Zakoni protiv anti-LGBT+ govoraUredi

Od 2003. godine postoji zakonodavstvo (deo Zakona o informisanju) posebno uspostavljen za suzbijanje verbalne diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije u medijima.[75] Ista zabrana je bila deo Zakona o radiodifuziji usvojenog 2002. godine; međutim, to nikada nije efikasno ispoštovano, s obzirom da Agencija za radio emitere (nezavisna vladina agencija) nije preduzela nikakve mere protiv prestupnika. U širem smislu, Zakon o zabrani diskriminacije iz 2009. zabranjuje govor mržnje na osnovu seksualne orijentacije u širem srpskom društvu.[76] Usvajanjem novih izmena i dopuna Zakona o zabrani diskriminacije 2021. godine, rodni identitet je uvršten kao osnov za zabranu diskriminacije, čime je Srbija druga zemlja u regionu koja je to učinila.[77][78]

Zakoni o zločinima iz mržnjeUredi

Skupština Srbije je 24. decembra 2012. godine usvojila izmene Krivičnog zakona kojima se uvodi pojam „zločina iz mržnje“, uključujući i na osnovu seksualne orijentacije i rodnog identiteta.[79] Prva presuda po ovom zakonu izrečena je 2018.[80]

Pokreti za LGBT+ pravaUredi

OrganizacijeUredi

 
LGBT+ zastava sa grbom Beograda

U Srbiji su osnovane mnoge LGBT+ organizacije, posebno u Beogradu i Novom Sadu, ali i u Nišu, Kragujevcu, Subotici, Šapcu i Zrenjaninu.[81]

Prva poznata LGBT+ organizacija u Srbiji, Arkadija, osnovana je 1990. godine u Beogradu. Ugašena je 1995. godine. Iste godine je osnovan Labris.[82] Tokom godina, Labris se redovno sastaje sa zvaničnicima kako bi razgovarali o diskriminaciji i prevenciji nasilja, podizanju svesti o LGBT+ pravima kroz edukativne kampanje i javne događaje, kao i kampanju za povećanje zakonskih prava za istopolne parove.[83][84][85]

Neke od ostalih grupa su Geten-LGBT, grupa osnovana 2000. godine u Beogradu,[86] Gej strejt alijansa, sa sedištem u Beogradu,[87] Asocijacija Duga, sa sedištem u Šapcu i regionu[88] i Beograd prajd, osnovan 2011.[89]

GOOSI (Gej organizacija osoba sa invaliditetom), sa sedištem u Beogradu, zalaže se u ime i vodi kampanje u korist LGBT+ osoba sa invaliditetom.[81] Organizacija Egal se zalaže za prava LGBT+ osoba (uglavnom trans* osoba) i pruža pravno savetovanje i psiho-socijalnu podršku.[90]

Društveni usloviUredi

 
Parada ponosa u Beogradu 2017.

Gejevi i lezbijke se i dalje suočavaju sa diskriminacijom i uznemiravanjem u Srbiji. Većina građana Srbije zadržava čvrste stavove protiv homoseksualnosti.[91][92][93][94][95] Bilo je brojnih slučajeva nasilnog maltretiranja homoseksualaca,[96][97] najekstremnije tokom prvog beogradskog gej prajda 2001.[98]

Beogradski prajd je prvi put uspešno održan u septembru 2014. godine u Beogradu.[99] Od tada se svake godine održavaju uspešne parade ponosa, na kojima redovno prisustvuju lokalni gradonačelnici i pojedini ministri u vladi.[100]

U junu 2017, Ana Brnabić je postala predsednica Vlade Srbije, kao prva žena i prva otvorena gej osoba na toj funkciji, i druga LGBT+ žena na čelu vlade (posle Johanne Sigurdardotir sa Islanda).[101][102] Bila je i prva premijerka Srbije koja je prisustvovala paradi ponosa.[103] NJeno imenovanje na mesto premijerke naišlo je na kritike i protivljenje i levičarskih i desničarskih grupa. Levičarske grupe optužile su Brnabićevu da je predsednikova „marioneta” i da će njena seksualna orijentacija služiti za prikrivanje kršenja ljudskih prava. Desničarske grupe su se protivile njenoj nominaciji zbog njene seksualne orijentacije.[104]

U septembru 2017. godine premijerka Brnabić je učestvovala na Paradi ponosa u Beogradu.[105] Brnabićeva je na tom događaju rekla:

„Vlada je ovde za sve građane i obezbediće poštovanje prava svim svojim građanima.”

U februaru 2019. Milica Đurđić, partnerka Ane Brnabić, rodila je sina Igora. Kako navodi agencija Frans-Pres, „Ana Brnabić je jedna od prvih premijerki čija se partnerka porodila dok je bila na funkciji... i prva na svetu u istopolnom paru“.[106]

Dana 17. maja 2019. godine, povodom Međunarodnog dana borbe protiv homofobije, transfobije i bifobije, nekoliko stotina ljudi okupilo se u centru Novog Sada na, kako je rečeno, prvom gej skupu grada na severu Srbije. Događaj je organizovala lokalna nevladina grupa Egzit uz podršku gradskih zvaničnika.[107]

Udruženje ILGA-Evropa je u 2016. godini Srbiju svrstalo na 28. mesto po LGBT+ pravima od 49 posmatranih evropskih zemalja,[108] a 2020. na 25. mesto.[109]

Marko Mihailović iz Beograd prajda je u intervjuu iz 2021. izjavio da pripadnici LGBT+ zajednice u Srbiji slobodno žive samo u Novom Sadu i Beogradu, dok je u drugim gradovima u Srbiji mržnja prema LGBT+ osobama visoka.[110]

MedicinaUredi

Zvanični medicinski udžbenici koji homoseksualnost svrstavaju pod „seksualne devijacije i poremećaji” bili su u opticaju i u širokoj upotrebi. Posle nekoliko zahteva da to učini, Srpsko lekarsko društvo je konačno u zvaničnom pismu Labrisu, srpskoj LGBT+ organizaciji, 2008. godine navelo da istopolna orijentacija nije bolest.[49] Homoseksualnost je skinuta sa zvanične liste bolesti od 1997. godine, kada je Srbija počela da primenjuje MKB-10.[111][112]

U izveštaju UN iz 2017. za LGBT+ prava u istočnoj Evropi, kao jedan od problema u Srbiji je navedeno da se „transseksualnost” još uvek klasifikuje kao mentalni poremećaj.[95]

ObrazovanjeUredi

Krovna organizacija mladih Srbije (KOMS) je tokom šestomesečnog istraživanja pod nazivom Srušimo četiri zida ispitala stavove prema LGBT+ zajednici u školama u 5 gradova: Somboru, Čačku, Kraljevu, Vrnjačkoj Banji i Vranju. KOMS je izrazio zabrinutost zbog manjka podrške i razumevanja za LGBT+ osobe od strane učenika, kao i da nastavnici ne posvećuju dovoljno vremena LGBT+ temama na časovima. Jedan od zaključaka je bio i da su mladi neinformisani o temama vezanim za LGBT+ zajednicu.[113]

U Čačku, 39,3% ispitanih učenika mislilo da je Zakonom o istopolnim zajednicama predviđeno da bi osobe u istopolnim zajednicama mogle da usvajaju decu, iako nije. U istom gradu, više od polovine ispitanih ne bi prihvatilo da se dve osobe istog pola drže za ruke, ljube ili grle u javnosti, a 64,2% uopšte ne podržava održavanje Parade ponosa. Kao razlog, ispitani su naveli javni moral i religijska uverenja. U isto vreme, 49,4% je misli da LGBT+ zajednica uopšte ne narušava javni moral i religiozna uverenja građana. 59% ispitanih uopšte ne podržava pravo istopolnih parova da usvoje dete, dok 22,5% potpuno podržava.[114]

U Somboru, 56% profesora je reklo da se sa LGBT+ temama nikada nisu susreli tokom formalnog obrazovanja, a 90% da se sa LGBT+ temama nisu susreli u udžbeniku. 60% profesora je izrazilo mišljenje da za LGBT+ teme treba napraviti mesta u formalnom obrazovanju.[115]

U Kraljevu, 26,8% mladih koji su ispitani uopšte ne podržava LGBT+ zajednicu, dok je 31,2% potpuno podržava. 8,8% ispitanika se izjasnilo kao deo LGBT+ zajednice. Od tih 8,8%, 31,1% LGBT+ mladih u Kraljevu tvrdi da ima potpunu podršku porodice i prijatelja, dok je 35,1% izjavilo da nemaju nikakvu podršku.[116]

U Vrnjačkoj Banji, trećina mladih LGBT+ ispitanika tvrdi da je pretrpelo nasilje zbog svoje seksualne orijentacije i/ili rodnog identiteta. To nasilje je u 40% bilo fizičko, a u 17% slučajeva seksualno, kao i da je najčešće mesto gde se nasilje dešavalo škola. U 75% slučajeva, nasilnik je bio vršnjak žrtve. U polovini slučajeva kad je nasilje prijavljeno, niko nije reagovao, a u samo 14% slučajeva je reagovala policija. Više od polovine ispitanika je izjavilo da se ne oseća bezbedno u Vrnjačkoj Banji.[117]

U Vranju, polovina škola je odbila da učestvuje u istraživanju. 64% ispitanih nastavnika je tvrdilo da je homoseksualnost poremećaj, iako je skinuto sa liste mentalnih poremećaja 1973. 21% nastavnika se izjasnio da se učenici mogu sprečiti da postanu deo LGBT+ zajednice kvalitetnim vaspitno-obrazovnim programom, dok je 47% reklo da to nije moguće. 67% nastavnika nije znalo da li u školi u kojoj rade postoji neki LGBT+ učenik. 44% veruje da LGBT+ učenici nisu negativan uticaj na ostale učenike, a 16% misli da jesu. 44% nastavnika nije želelo da odgovori na pitanje „da li je nastavnicima koji su deo LGBT+ zajednice mesto u školi”, dok je 39% reklo ne, a 17% da. Četvrtina ispitanih uopšte ne misli da škola treba da bude inkluzivna kada se radi o osobama koje pripadaju LGBT+ zajednici.[118]

UdžbeniciUredi

Organizacija Labris je 2018. godine podnela tužbu poverenici za zaštitu ravnopravnosti zbog nastavljenog korišćenja udžbenika u kojima je homoseksualnost opisana kao bolest, uprkost opšte preporuke zaštitnice iz 2014. godine. Udžbenici u kojima su LGBT+ osobe diskriminisane su potpuno povučeni iz upotrebe tek 2019. godine, iako je Srpsko lekarsko udruženje homoseksualnost skinulo homoseksualnost sa liste bolesti 2008.[119]

Pojavljivanje tema polnog i rodnog identiteta u udžbenicima za biologiju osmog razreda osnovne škole izdavačke kuće Klett 2021. godine je izazvalo negativne reakcije nekih nastavnika i roditelja, smatrajući teme „nametanjem rodne ideologije koja se kosi sa tradicijom i verom”, „promocijom homoseksualnosti” i „uvođenjem pojma interseksualnosti”.[120][121]

Vojna službaUredi

2010. godine, Gej lezbejski info centar je izjavio da gejevi i lezbijke mogu da slobodno služe u vojsci i da vojska Srbije ne diskriminiše po pitanju seksualne orijentacije[122][123] iako u samoj vojsci postoje predrasude prema muškim gej vojnicima.[124]

Godine 2013, Jovan Krivokapić, tadašnji portparol Ministarstva odbrane, izjavio je da „seksualno opredeljenje nije, niti će biti prepreka za nekoga ko želi da bude profesionalni vojnik u Vojsci Srbije. Pitanje o seksualnom opredeljenju se nije postavljalo u regrutnom sistemu obaveznog služenja vojnog roka, a ne postavlja se ni danas ni u jednoj od faza prijema u profesionalnu vojnu službu.”[125]

Godine 2014, oficirka srpske vojske Helena Vuković se autovala kao trans žena, što je rezultovalo u njenom penzionisanju od strane vojske Srbije. Razlog koji je bio naveden je bio da „njena dijagnoza može da ukalja reputaciju vojske”. Vuković je vojsku uspešno tužila.[45]

Prema istraživanju iz 2021. pod nazivom Mapiranje (ne)diskriminacije u sistemu Vojnog školstva RS, polaznici dve vojne škole nisu uspeli da opaze bilo kakvu diskriminaciju bilo koje istraživane grupe, a te grupe su bile žene, etničke, nacionalne i verske manjina, ateisti i LGBT+ osobe. Takođe, učesnici u radu fokus grupa istraživanja su kao jedinu grupu koja ne bi naišla na nediskrimiratoran tretman od navedenih istakli LGBT+ osobe. Većina učesnika je očekivala da se netolerantnost društva „preslikava i multiplikuje” u vojsci Srbije. Takođe je odgovoreno na tvrdnju Krivokapića, navodeći da „ako nešto nije prijavljeno, ne znači da ne postoji”. U udžbenicima koji se koriste u vojsci se homoseksualnost ili ne obrađuje ili se, kao u udžbeniku iz psihologije, pominje kao „nastrano zadovoljavanje”.[126]

PolicijaUredi

U Srbiji, većina LGBT+ osoba ne prijavljuje nasilje i pretnje jer veruju da im policija neće pomoći, da će biti podvrgnuti ruglu i ponižavani.[127][128][129] U izveštaju udruženja Da se zna! „Podaci, a ne zvona i praporci” iz 2017. godine, više od polovine žrtava nasilja nad LGBT+ osobama je rad policije na njihovom slučaju ocenilo kao „negativan i ponižavajući”.[127] Tako je tokom prijave pretnji smrću, jedan gej muškarac od policajca dobio ponudu da se upozna sa njegovom koleginicom kako bi „prešao na pravu stranu”.[130]

U aprilu 2017. godine, grupa mladića je pretukla trans ženu ispred kluba u Beogradu. Kad je žrtva pobegla od napadača i došla na lokalnu taksi stanicu, jedan taksista je upalio auto i odaljio se od nje, a drugi u čiji je auto uspela da uđe je pokušao da je izbaci dok su dva napadača pokušavala da je izvuku iz kola. Žrtva je za organizaciju Egal ispričala:

„Nekako je taksista na moje molbe krenuo i posle 40 metara zaustavio je vozilo i isterao me napolje u ulici Carice Milice. Nije hteo ni policiju da zove niti da me bilo gde vozi, uprkos svim mojim molbama.”


U tom trenutku su taksisti pristigli kolege da mu „pomognu”, a jedan taksista je navodno izjavio: „Ne vozimo transvestite, pedere i krvave”. Taksisti su se razišli i ostavili žrtvu krvavu na ulici. Kad je pozvala policiju, prosleđen joj je broj dežurne službe na Savskom vencu, koji nije uspela da dobije. Pošto je uspela da ode u policijsku stanicu Savski Venac da prijavi napad, kako je navedeno, dežurni policajac ju je pitao „Šta ti treba da se oblačiš tako?” Posle odlaska u Urgentni centar gde joj je konstantovan prelom desne šake i posekotine po glavi i telu, dežurni policajac ju je informisao da „su praznici pa se neće raditi na prijavi” i da je „i Kenedi ubijen pa se ne zna ko je kriv”. Egal je oštro osudio napad i ukazao na to da Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije često tvrdi da su obučili stotine radnika za rad sa LGBT+ osobama.[131]

U junu 2022. godine, Prajd info centar je napadnut po četrnaesti put od svog osnivanja, a ni u jednom slučaju, niko nije procesuiran do kraja.[96] Par meseci pre tog napada, u februaru, čovek je upao u centar i počeo da lomi invertar i preti zaposlenima.[132]

Priznanje azilaUredi

Godine 2019, mladom iranskom gej muškarcu je odobren azil na osnovu njegove seksualne orijentacije.[133]

IncidentiUredi

U gradovima Srbije se neretko nalaze grafiti i nalepnice kojima se homoseksualnim osobama preti nasiljem i smrću.
 
Organizacija Obraz je raspuštena odlukom Ustavnog suda 2012. godine.

Zaštitu LGBT+ osoba u Srbiji dodatno komplikuje postojanje različitih nacionalističkih i neonacističkih udruženja poput Obraza,[134][135] 1389,[134] i Levijatana[136] čije stavove neretko dele pojedine desničarske političke stranke.[137][138][60][139]

Parade ponosaUredi

Nekoliko parada ponosa je moralo biti otkazano. Proslave Dana ponosa u Beogradu 2004. i još jedna u Novom Sadu 2007. godine otkazane su zbog nemogućnosti obezbeđivanja adekvatne bezbednosti od nasilja zbog ograničenih resursa. Beograd Prajd 2009. takođe je otkazan iz sličnih razloga, jer policija nije mogla da garantuje bezbednost učesnika.[140]

Parada ponosa 2010.Uredi
  Za više informacija pogledajte članak Neredi povodom parade ponosa 2010.

Nakon objavljivanja planova za održavanje Parade ponosa 2010, više organizacija je slalo pretnje u kojima se pozivalo na fizičko nasilje nad učesnicima parade.[141] Skup od 6500 ljudi pokušao da napadne učesnike Parade ponosa 2010. u Beogradu. Tokom nereda su napadnute zgrade Demokratske stranke, Socijalističke partije Srbije, RTS-a, pokretni mamograf, kao i brojne prodavnice u centru Beograda koje su opljačkane.[142] 132 policajca i 25 građana je povređeno, dok je 249 osoba uhapšeno.[143]

Tadašnja poverenica za zaštitu ravopravnosti Nevena Petrušić je mitropolitu mitropolije crnogorsko-primorske SPC Amfilohiju naložila da se izvini za vređanje LGBT+ zajednice povodom Parade ponosa 2010. Amfilohije je izjavio da „je na Paradi ponosa viđen smrad koji je zagadio prestoni grad Beograd, strašniji od uranijuma, najveći smrad sodomski koji je ova savremena civilizacija uzdigla na pijedastal božanstva”. Posle predloga da se izvini, Amfilohije je izjavio da nema nameru da se izvini i da „nije izrazio mržnju prema čoveku”.[144][145] Demokratska stranka, koja je nominovala Petrušić na poziciju poverenice, je osudila „nerazumnu i protivpravnu odluku” poverenice, tvrdeći da je narušila ustavno pravo na slobodu veroispovesti. Od nje su zahtevali izvinjenje SPC i neopozivu ostavku.[145]

Policija i huligani tokom Parade ponosa 2010.
Evroprajd 2022.Uredi

Od objavljivanja Beograda kao domaćina godišnje pan-evropske manifestacije Evroprajd za 2022. godinu, članovi SPC, mnoge stranke i javne ličnosti su izjavili svoje nezadovoljstvo tim odabirom. U Beogradu su se više puta pojavljivali grafiti koji pozivaju na nasilje i smrt LGBT+ zajednici.[146][147] Gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić izjavio je da „ne razume svrhu Evroprajda”, „da ga neće predvoditi, naravno” i da će umesto toga podržati manifestacije kao što je Dan porodice.[147][148] Stranke Dveri i Pokret obnove Kraljevine Srbije su u više navrata pozvale na otkazivanje događaja, navodeći „da je njeno održavanje antidemokratsko nasilje”, kao i da „predstavlja zdravstveni rizik”, „teror manjine”, kao i da će na organizaciju biti potrošeno 40 miliona Evra,[149][150][151] što je demantovao Beograd prajd, koji tvrdi „da nisu dobili ni dinar iz budžeta”,[152] kao i Beogradski centar za bezbednosnu politiku.[153] Episkop Nikanor je u avgustu 2022. izjavio da bi „da bi oružje upotrebio da ga ima” pričajući o učesnicima Evroprajda, pozvao ljude da se pobune nasilno, kao i da će „prokleti svakog ko ovo propoveda”,[154] što je naišlo na osude uglavnom levičarskih političkih partija,[155][156], Poverenice za zaštitu ravnopravnosti[157] i Predsednika Aleksandra Vučića.[158] Dana 14. aprila 2022, održan je protest „Za odbranu porodice” protiv održavanja Evroprajda u Beogradu.[159]

Dana 27. avgusta 2022, predsednik Srbije je izjavio da je Evroprajd otkazan.[160] Istog dana, organizatori Evroprajda i EPOA su izjavili da predsednik nema ovlašćenje da otkaže Evroprajd, već da može samo da pokuša da ga zabrani. Takođe je rečeno da bi potencijalna zabrana bila kršenje Ustava,[161] kao i članova 11, 13. i 14. Evropske konvencije o ljudskim pravima koji je Srbija ratifikovala kao članica Saveta Evrope.[162] EPOA je takođe podsetila da je premijerka Srbije obećala punu podršku Vlade Srbije za Evroprajd i da očekuju da će to obećanje biti ispunjeno.[162] LJudi su ponovo pozvani da izađu u protestnu šetnju 17. septembra, kao što je i planirano.[161]

Nasilje, pretnje i omalovažavanjeUredi

Godine 2017, istaknuti srpski LGBT+ aktivista Boban Stojanović dobio je azil u Kanadi nakon što je dokumentovao oko 1000 različitih stranica nasilja usmerenog prema njemu i njegovoj partnerki. U intervjuu u aprilu 2018, Stojanovićeva partnerka je rekla da je nasilje na njih izvršilo veliki pritisak, zbog čega je par bio primoran da napusti Srbiju.[163]

 
Končita Vurst odnosi pobedu na Pesmi Evrovizije 2014.

Nenad Pagonis je posle imitiranja Končite Vurst u izvedbi pesme Rise Like a Phoenix u emisiji „Tvoje lice zvuči poznato” optužen za transfobiju kad je pri kraju nastupa pocepao svoju haljinu, a onda tokom komentara žirija izjavio da „je imao moralnu dilemu oko toga da li treba da imitira Končitu” i da „mu je drago što su mu deca mala, da ne mora da im objašnjava koga je imitirao”.[164] Marija Šerifović je na njegovo ponašanje odgovorila sa izjavom da je „velika razlika između pedera i pederčine”.[165]

Amfilohije Radović, mitropolit crnogorsko-primorski SPC je doveo u vezu poplave na Balkanu 2014. sa pobedom dreg kraljice Končite Vurst na Pesmi Evrovizije nekoliko nedelja ranije, objasnivši da „nas Bog iskušava kako bismo se vratili na pravi put”.[166][167][168]

Istraživanje Ujedinjenih nacija iz 2017. je pokazalo da je 70% LGBT+ osoba pretrpelo neki vid psihičkog nasilja i zlostavljanja.[95]

Godine 2019, čovek je pretučen u Beogradu zato što je nosio roze torbu, zbog koje su napadači posumnjali da je gej.[169]

U martu 2020. godine, grupa od oko 200 srednjoškolaca se okupila u Leskovcu kako bi protestvovali protiv najavljene Parade ponosa u Leskovcu, koja nije ni bila planirana. Učesnici su uzvikivali poruke mržnje prema LGBT+ zajednici, a nekoliko novinara je tom prilikom fizički napadnuto.[97]

Tokom protesta „Za odbranu porodice” u avgustu 2022, jedan od govornika je LGBT+ osobe opisao kao „ne ljudi, nego životinje, to su fekalije” i pozvao na streljanje njih u glavu, na oduševljenje okupljenih.[170]

Javno mnjenjeUredi

Pozitivnije stavove prema LGBT+ pravima imaju, prema starosti, mladi (18—29 godina); prema obrazovanju, visoko obrazovani; a prema mestu boravka, oni koji žive u Vojvodini i Beogradu.[94]

Prema rečima poverenice za zaštitu ravnopravnosti, istraživanje sprovedeno 2012. godine pokazalo je da 48 odsto građana Srbije veruje da je homoseksualnost bolest.[91]

Prema podacima Udruženja za jednaka prava iz 2018. godine, 26 odsto stanovništva zemlje prekinulo bi kontakt sa osobom ako bi saznalo da je ta osoba LGBT+, 38 odsto stanovništva veruje da je homoseksualnost bolest, 48 odsto roditelja bi potražilo lečenje zbog njihovog LGBT+ deteta, 70 odsto se protivilo pravu LGBT+ osobe da nasledi imovinu svog istopolnog partnera, a 90 odsto se protivilo usvajanju deteta od strane LGBT+ osobe.[93]

Prema anketi iz 2017. koju je sprovela ILGA, 59% ispitanih se složilo da gej, lezbijke i biseksualci treba da uživaju ista prava kao i strejt ljudi, dok se 24% ne slaže. Pored toga, 64% se složilo da treba da budu zaštićeni od diskriminacije na radnom mestu. Mišljenje da osobe koje su u istopolnim vezama treba optužiti kao kriminalce je delilo 21% ispitanih, dok se 55% nije složilo sa tim. Što se tiče transrodnih osoba, 63% se složilo da treba da imaju ista prava, 65% veruje da treba da budu zaštićene od diskriminacije pri zapošljavanju, a 51% veruje da im treba dozvoliti da promene svoj zakonski pol. Pored toga, većina Srba bi prihvatila LGBT+ komšiju.[171] Iste godine, anketa Ujedinjenih nacija dolazi do podatka da 90% ljudi ne podržava paradu ponosa.[95]

Prema podacima iz 2017. iz istraživanja Centra E8, 44% žena se slaže da istopolni brakovi treba da budu legalni (14,8% se u potpunosti slaže, 29,2% se slaže), dok se 38,2% protivi (15,0% se protivi potpuno, 23,2% se protivi). Istovremeno, 32,6% muških ispitanika se slaže da istopolni brakovi treba da budu legalni (12,8% se potpuno slaže, 19,6% se slaže), dok se 50,8% protivi (26,2% se protivi potpuno, 24,6% protivi).[92]

Prema podacima Civil Rights Defenders-a iz 2021. godine, dok je podrška istopolnim brakovima i dalje niska (26%), kada se razvrstane na pojedinačna prava za koja se predviđa da će biti regulisana Zakonom o istopolnoj zajednici, postoji široka podrška za svako pravo (59 %-73%). 80% građana smatra da bi LGBT+ osobe trebalo da imaju bar neka prava koja će biti regulisana Zakonom o istopolnoj zajednici, drugom po veličini među svim zemljama Zapadnog Balkana (posle Crne Gore, koja je 2020. godine usvojila zakon o registrovanim partnerstvima istog pola). U slučaju skoro svakog prava, podrška je značajno veća kod mlađih (18-29) i visokoobrazovanih ispitanika iz Beograda i Vojvodine. Stavovi prema gotovo svim pitanjima vezanim za LGBT+ zajednicu su se u Srbiji značajno poboljšali u poslednjih 5 godina. Iako su uočena poboljšanja, istraživanje pokazuje da je homofobija i dalje rasprostranjena na nekoliko glavnih računa u društvu, kao što je da 57% veruje da je homoseksualnost bolest. Preko 2/3 ispitanika smatra da bi trebalo dozvoliti održavanje mirnih marševa ponosa u Beogradu.[94]

Istraživanje je pokazalo da su mlađi od 29 godina najpolarizovanija grupa ispitanih, te u toj grupi ima najviše onih koji si se pridružili paradi ponosa, ali i najviše onih koji bi bili spremni na nasilje protiv učesnika parade. Dve petine građana koji lično poznaju osobu različite seksualne orijentacije imaju pozitivan stav prema toj populaciji, što je 4 puta više od proseka, dok među onima koji posredno poznaju ili misle da poznaju LGBT+ osobu ima više onih sa negativnim stavovima i želja za interakcijom je ispod proseka.[172]

Podršku LGBT+ populaciji i pozitivna osećanja prema LGBT+ populaciji iznad proseka u Srbiji imaju:[172]

  • Oni koji su religiozni ali se ne slažu sa svim što njihova religija propoveda i oni koji nisu religiozni ali nemaju ništa protiv religije
  • Žene
  • Osobe mlađe od 40 godina
  • Fakultetski obrazovani
  • Korisnici društvenih mreža, naročito Tvitera i Tiktoka
  • Stanovnici urbanih sredina u Vojvodini i Beogradu
  • Srbi (u odnosu na pripadnike drugih nacija)

Otpor prema LGBT+ populaciji postaje veći što je testirani odnos bliži ispitaniku (najmanji otpor kao sunarodnik, najveći kao član porodice).[172]

Više od 87% LGBT+ žrtava nasilja nema nikakvu informaciju da je po njihovoj prijavi policiji išta urađeno.[172]

  Pitanje postavljeno samo LGBT+ osobama
Pitanje ili tema[172]
2020. 2018.
Da Ne Da Ne
Republika Srbija ne vodi računa o LGBT+ građanima 77% / 78% /
Doživeli ste emotivno nasilje 56% / 64% /
Doživeli ste fizičko nasilje 8% / 8% /
Doživeli ste seksualno nasilje[α 3] 14% / 7% /
U prethodnih godinu dana ste bili izloženi diskriminaciji 46% / 67% /
Osećate se slobodnim da ispoljavate svoj LGBT+ identitet 14% 48% / /
Pitanje ili tema % ispitanih koji su rekli „da”
2021. 2010. 2008.
Spremnost građana Srbije na
kontakt sa pripadnicima LGBT+ populacije
Da živi u Vašoj državi, da Vam je sunarodnik 67% 53% 52%
Da bude Vaš komšija ili sugrađanin 62% 46% 47%
Da Vam bude saradnik na poslu 59% 40% 38%
Da bude nastavnik ili vaspitač Vašoj deci 33% 18% 14%
Da se s njim/njom družite i posećujete 44% 27% 24%
Da Vam bude šef na poslu 47% 32% 30%
Da ima rukovodeći položaj u Vašoj državi 44% 28% 23%
Da budete u srodstvu/da bude član Vaše porodice 28% 22% 17%
Organizacija Datum Tema ili pitanje Da Ne
LGBTI Era[91] Mart 2008. Homoseksualnost je bolest 70% /
Parade ponosa ne treba da se održavaju 75% /
Poverenik za zaštitu ravnopravnosti[91] 2012. Homoseksualnost je bolest 48% /
NDI[91] 2015. Diskriminisani ste na osnovu seksualne orijentacije (pitane su LGBT+ osobe) 51% /
Pokušali bi ste da pronađete lek za svoje neheteroseksualno dete 48% /
ILGA[171] 2017. Podržavate jednaka prava 59% 24%
Podržavate zaštitu gej osoba od diskriminacije na radnom mestu 64% /
Podržavate zaštitu trans osoba od diskriminacije na radnom mestu 65% /
Dozvoliti promenu pola 51% /
LJude u istopolnim vezama treba optužiti kao kriminalce 21% 55%
Prihvatili biste gej komšiju >50% /
Ujedinjene nacije[95] Ne podržavate paradu ponosa 90% /
Pretrpeli ste psihičko nasilje ili zlostavljanje (pitane su LGBT+ osobe) 70% /
Zdravstvene institucije pravilno odgovaraju na vaše potrebe (pitane su LGBT+ osobe) / 90%
Udruženje za jednaka prava[93] 2018. Prekinuli bi ste kontakt sa nekim kad bi saznali da su LGBT+ 26% /
Homoseksualnost je bolest 38% /
Pokušali biste da izlečite LGBT+ dete 48% /
LGBT+ osobama treba da bude dozvoljeno da naslede imovinu istopolnog preminulog partnera / 70%
LGBT+ osobama treba da bude dozvoljeno da usvajaju decu / 90%
en [Ipsos][173] Transrodnost je bolest 44% /
Civil Rights Defenders[94] 2021. Homoseksualnost je bolest 57% /
Treba dozvoliti održavanje parade ponosa u Beogradu >66,7% /

Istopolni brakovi i istopolne zajedniceUredi

U istraživanju CESID-a, kad su upitani o tome da li probleme istopolnih zajednica treba regulisati pravnim propisima, 37% je reklo ne, 20% je reklo da sve treba da reši sve potencijalne odnose, a 26% da bi samo tehničke stvari trebalo rešavati, jer se ne radi o braku. One grupe koje iznad proseka imaju pozitivne stavove prema LGBT+ zajednici su i iznad proseka podržale zakonsku regulativu.[172]

Iznad proseka istopolnim zajednicama se protive:[172]

  • Vernici
  • Osobe starije od 50 godina
  • Stanovnici zapadne Srbije i Šumadije
  • Osobe u bošnjačkim i mađarskim sredinama (u odnosu na pripadnike drugih nacija)
Pitanje ili tema[172][92] Godina Muškarci Žene
Da Ne Da Ne
Istopolni brakovi treba da budu legalni 2018. 32,6% 50,8% 44% 38,2%
Zajednica između dvoje ljudi, ma kog pola da su, je njihova lična stvar i niko ne sme da ih sprečava da je zakonski ostvare 2021. 18% 51% 25% 38%
Ozakonjenje istopolnih zajednica u Srbiji će zakonski urediti život jednom delu naših sugrađana i to treba podržati 15% 49% 23% 40%

Vidi jošUredi

ReferenceUredi

  1. MEĐU NAMA: Neispričane priče gej i lezbejskih života - zbornik tekstova: str. 25-27
  2. MEĐU NAMA: Neispričane priče gej i lezbejskih života - zbornik tekstova: str. 24
  3. 3,0 3,1 MEĐU NAMA: Neispričane priče gej i lezbejskih života - zbornik tekstova: str. 29–30
  4. MEĐU NAMA: Neispričane priče gej i lezbejskih života - zbornik tekstova: str. 30–31
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 MEĐU NAMA: Neispričane priče gej i lezbejskih života - zbornik tekstova: str. 28–29
  6. 6,0 6,1 6,2 MEĐU NAMA: Neispričane priče gej i lezbejskih života - zbornik tekstova: str. 25–27
  7. 7,0 7,1 MEĐU NAMA: Neispričane priče gej i lezbejskih života - zbornik tekstova: str. 32–33
  8. Zumbrun, Joshua (August 11, 2007). „The Sacrifices of Albania's 'Sworn Virgins'”. The Washington Post. Pristupljeno 2008-10-07. 
  9. Elsie, Robert (2010). Historical Dictionary of Albania (2nd izd.). Lanham: Scarecrow Press. str. 435. ISBN 978-0810861886. 
  10. Murray, Stephen O.; Roscoe, Will; Allyn, Eric (1997). Islamic Homosexualities: Culture, History, and Literature. New York: New York University Press. str. 198 and 201. ISBN 0814774687. 
  11. Warner, Marina (1994). „Boys Will Be Boys: The Making of the Male”. Six Myths of Our Time: Little Angels, Little Monsters, Beautiful Beasts, and More. New York: Vintage. str. 45. ISBN 0-679-75924-7. 
  12. „National Geographic's Taboo”. natgeo.com. Arhivirano iz originala na datum 2010-01-17. Pristupljeno 2022-07-17. 
  13. „Pre gotovo 200 godina Srbija je iz budžeta plaćala mlade gejeve da budu ljubavnici Turcima”. 2018-02-18. 
  14. Peter Drucker, “Byron and Ottoman Love: Orientalism, Europeanization and Same-Sex Sexualities in the early nineteenth-century Levant,” Journal of European Studies 42 (2012) 145
  15. Dror Ze’evi, “Hiding Sexuality: The Disappearance of Sexual Discourse in the Late Ottoman Middle East,” The International Journal of Social and Cultural Practice 49 (2005) 43
  16. Nik Jovčić-Sas, 2018, "The Tradition of Homophobia: Responses to Same-Sex Relationships in Serbian Orthodoxy from the Nineteenth century to the Present day," In: Chapman, Mark, Janes, Dominic. "New Approaches in History and Theology to Same-Sex Love and Desire" London: Palgrave Macmillan, 55-77p
  17. Florensky, Pavel (1997-12-31). The Pillar and Ground of the Truth. Princeton: Princeton University Press. str. 289. DOI:10.1515/9780691187990. ISBN 978-0-691-117676. 
  18. Christopher Isherwood, Christopher and His Kind 1929-1939 (New York: Farrar, Straus and Giroux, 1976), 137.
  19. Tih R Georgevitch., “Serbian Habits and Customs,” Folklore 28:1 (1917) 47
  20. M. E. Durham, Some Tribal Origins, Laws and Customs of the Balkans (London: George Allen & Unwin Ltd, 1928) 174
  21. Živanović, Toma. „Karadjordjev Kriminalni zakonik, 1807.”. smrtnakazna.rs. Pristupljeno 2022-07-05. 
  22. MEĐU NAMA: Neispričane priče gej i lezbejskih života - zbornik tekstova: str. 49-50
  23. 23,0 23,1 „CROATIA: NEW PENAL CODE”. Arhivirano iz originala na datum 2016-04-14. Pristupljeno 2022-06-30. 
  24. MEĐU NAMA: Neispričane priče gej i lezbejskih života - zbornik tekstova: str. 50
  25. V. Para # 206, p. 82 of the "Kaznitelni zakon 1860"
  26. MEĐU NAMA: Neispričane priče gej i lezbejskih života - zbornik tekstova: str. 50-51
  27. MEĐU NAMA: Neispričane priče gej i lezbejskih života - zbornik tekstova: str. 51
  28. MEĐU NAMA: Neispričane priče gej i lezbejskih života - zbornik tekstova: str. 52
  29. MEĐU NAMA: Neispričane priče gej i lezbejskih života - zbornik tekstova: str. 53
  30. MEĐU NAMA: Neispričane priče gej i lezbejskih života - zbornik tekstova: str. 56
  31. Prvodecembarski akt — Proklamovanje Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca Arhivirano 2016-03-12 na Wayback Machine-u, Arhiv Jugoslavije, Konstitutivni akti Jugoslavije
  32. 32,0 32,1 MEĐU NAMA: Neispričane priče gej i lezbejskih života - zbornik tekstova: str. 88
  33. 33,0 33,1 „Od muželoštva do protivpravnog bluda - XXZ Portal”. www.xxzmagazin.com. 2019-10-17. Pristupljeno 2022-07-14. 
  34. 34,0 34,1 MEĐU NAMA: Neispričane priče gej i lezbejskih života - zbornik tekstova: str. 89
  35. 35,0 35,1 MEĐU NAMA: Neispričane priče gej i lezbejskih života - zbornik tekstova: str. 90
  36. „Geneva Convention relative to the protection of civilian persons in time of war”. Ujedinjene nacije. Pristupljeno 2022-07-17. 
  37. 37,0 37,1 „islam and homosexuality”. 2015-11-11. Arhivirano iz originala na datum 2015-10-25. Pristupljeno 2022-07-17. »„[...] signed the Geneva Convention in 1951, which allowed LGBT people to seek asylum in the country.”« 
  38. „LGBTQ Timeline”. Arhivirano iz originala na datum 2016-03-04. Pristupljeno 2022-06-30. 
  39. 39,0 39,1 Tapon, Francis (2011-12-08). The Hidden Europe: What Eastern Europeans Can Teach Us. SonicTrek, Inc.. ISBN 9780976581222. Pristupljeno 2022-06-30. 
  40. „Conventions de Genève pour la protection des victimes de la guerre: Convention pour l'amélioration du sort des blessés et des malades dans les forces armées en campagne” (French). Federal Department of Foreign Affairs of Switzerland. Pristupljeno 2022-07-17. 
  41. „Conventions de Genève pour la protection des victimes de la guerre: Convention pour l'amélioration du sort des blessés, des malades et des naufragés des forces armées sur mer” (French). Federal Department of Foreign Affairs of Switzerland. Pristupljeno 2022-07-17. 
  42. „Conventions de Genève pour la protection des victimes de la guerre: Convention relative au traitement des prisonniers de guerre” (French). Federal Department of Foreign Affairs of Switzerland. Pristupljeno 2022-07-17. 
  43. „Conventions de Genève pour la protection des victimes de la guerre: Convention relative à la protection des personnes civiles en temps de guerre” (French). Federal Department of Foreign Affairs of Switzerland. Pristupljeno 2022-07-17. 
  44. „Serbia – Act of 28 July 2011 to amend and supplement the Act on Health Insurance.”. ilo.org. Pristupljeno 2022-06-30. 
  45. 45,0 45,1 45,2 „Serbia's Embattled Trans People Hope for Brighter Future”. 2017-12-08. 
  46. „Donet Pravilnik o načinu izdavanja i obrascu potvrde nadležne zdravstvene ustanove o promeni pola – Geten”. transserbia.org. 
  47. „Pravilnik o načinu izdavanja i obrascu potvrde nadležne zdravstvene ustanove o promeni pola: 103/2018-48”. pravno-informacioni-sistem.rs. 
  48. „Serbian Constitution”. Arhivirano iz originala na datum November 27, 2010. 
  49. 49,0 49,1 49,2 49,3 49,4 Janković, Marija (2021-04-01). „LGBT, istopolni brakovi i Srbija: Koja prava imaju gej ljudi - od penzije do usvajanja dece”. bbc.com/serbian. Pristupljeno 2022-07-17. 
  50. „Lesbians launch landmark same-sex partnership case in Serbia” (en-US). Reuters. 2019-10-23. Pristupljeno 2022-06-30. 
  51. „Gej vanbračnim zajednicama priznaće se imovinska prava” (en-US). GayEcho. 2019-06-05. Pristupljeno 2022-06-30. 
  52. „Gej vanbračnim zajednicama priznaće se imovinska prava” (sr). Politika. 4 June 2019. 
  53. Društvo, Srbija (2 June 2019). „Pala Odluka O Gej Brakovima: Novi zakon šokiraće Srbe!” (sr). Pravda. 
  54. „Čomić: U pripremi zakon o istopolnom partnerstvu”. Blic. 30 November 2020. Pristupljeno 2022-06-30. 
  55. „Javne konsultacije za izradu teksta Nacrta zakona o istopolnim zajednicama”. Directorate for eGovernment of the Republic of Serbia. Arhivirano iz originala na datum 2021-02-08. Pristupljeno 2022-06-30. 
  56. „Law Will ‘Drastically Improve’ LGBT Rights in Serbia, but Draft Needs Work”. Balkan Insight. 2021-02-15. Pristupljeno 2022-06-30. 
  57. Diković, Jelena (2022-06-22). „Vlast opet izneverila LGBTI zajednicu u Srbiji: Proces oko zakona o istopolnim zajednicama kreće ispočetka”. Danas. Pristupljeno 2022-07-14. 
  58. Čalija, Jelena (2021-03-05). „Pravoslavne crkve već su rekle „ne” istopolnim zajednicama”. Politika. Pristupljeno 2022-07-17. 
  59. „Maja Mitić: Zakon o istopolnim zajednicama omogućava zloupotrebe”. Dveri. Pristupljeno 2022-07-17. 
  60. 60,0 60,1 „Radikali u Leskovcu delili Šešeljeve knjige i sakupljali potpise protiv istopolnih brakova”. Danas. 2022-02-25. Pristupljeno 2022-07-04. 
  61. Živić, Petra (2019-02-21). „LGBT ljudi u Srbiji: „Čestitamo bebu, ali bismo i mi tako"”. bbc.com/serbian. Pristupljeno 2022-07-17. 
  62. {cite web |url=https://www.danas.rs/bbc-news-serbian/kako-kao-lgbt-osoba-dobiti-dete-u-srbiji-ako-niste-ana-brnabic/ |title=Kako kao LGBT osoba dobiti dete u Srbiji, ako niste Ana Brnabić |date=2019-02-21 |website=danas.rs |publisher=Danas |access-date=2022-07-17}}
  63. Synovitz, Ron (2019-08-22). „Lesbian PM Or Not, Serbia Blocks Gays' Path To Parenthood”. Radio Free Europe/Radio Liberty. 
  64. „Udruženje „Da se zna“: Ministarstvo zdravlja okončalo neposrednu diskriminaciju LGBT osoba”. Danas. 2021-05-26. Pristupljeno 2021-07-01. 
  65. „Serbia: Law on Broadcasting (Official Gazette of the Republic of Serbia No. 42/02)”. wipo.int. Pristupljeno 2022-06-30. 
  66. „Zakon o radu: 24/2005-3, 61/2005-69, 54/2009-26, 32/2013-13, 75/2014-3, 13/2017-64 (US), 113/2017-273, 95/2018-441 (Autentično tumačenje)”. Pravno informacioni sistem Republike Srbije. Arhivirano iz originala na datum 2022-07-14. Pristupljeno 2022-07-14. 
  67. „Zakon o visokom obrazovanju: 76/2005-3, 100/2007-4 (Autentično tumačenje), 97/2008-51, 44/2010-28, 93/2012-182, 89/2013-3, 99/2014-3, 45/2015-27 (Autentično tumačenje), 68/2015-69, 87/2016-3”. Pravno informacioni sistem Republike Srbije. Pristupljeno 2022-07-14. 
  68. Anonymous (2009-04-29). „Serbia: Anti-Discrimination Law is Adopted”. Arhivirano iz originala na datum 2020-09-26. Pristupljeno 2022-06-30. 
  69. „The Law on the Prohibition of Discrimination”. Arhivirano iz originala na datum 2019-03-24. Pristupljeno 2022-08-28. 
  70. „Zakon o mladima”. 
  71. Error: no |title= specified when using {{Cite web}}”. Ustavni sud Republike Srbije. Pristupljeno 2022-07-01. 
  72. „SERBIA: STILL FAILING TO DELIVER ON HUMAN RIGHTS”. Amnesty International. January 2018. Pristupljeno 2022-06-30. 
  73. „Homophobia still tolerated by governments around the world”. Amnesty International. 16 May 2014. Arhivirano iz originala na datum 2015-02-10. Pristupljeno 2022-06-30. 
  74. „Fabrici: Podrška LGBTI pravima je podrška pravima svih ljudi”. Danas. 2020-09-15. Pristupljeno 2022-08-09. 
  75. [http://www.podaci.net/_zakon/propis/Zakon_o_javnom/Z-jinfor03v0343-1089.html „ZAKON O JAVNOM INFORMISANjU (Objavljen u "Sl. glasniku RS", br. 43 od 22. aprila 2003; 61/05, 71/09, 89/10)”]. podaci.net. 2003-04-22. Pristupljeno 2022-07-17. 
  76. European Commission, Serbia 2009 Progress Report, p. 14
  77. „Napokon vidljivi”. Pristupljeno 2022-06-30. 
  78. „Zakon o izmenama i dopunama Zakona o zabrani diskriminacije ("Sl. glasnik RS", br. 52/2021)”. paragraf.rs. 2021-05-24. Pristupljeno 2022-07-17. 
  79. „Usvojene izmene Krivičnog zakonika”. B92.net. 
  80. „Prva presuda za zločin iz mržnje u Srbiji!”. 
  81. 81,0 81,1 „Serbia”. LGBTI Equal Rights Association for Western Balkans and Turkey. 15 November 2016. 
  82. „Labris”. Labris. 
  83. „Dačić se izvinio predstavnicima LGBT populacije”. Radio-televizija Srbije. 2015-02-21. Pristupljeno 2022-07-01. 
  84. „Glasovi iz Crkve ali i vlasti protiv Zakona o istopolnom partnerstvu u Srbiji”. toppress.rs. 2021-01-04. Pristupljeno 2022-07-17. 
  85. „Partnerstvo organizacija civilnog društva i Saveta za rodnu ravnopravnost”. srbija.gov.rs. 2013-09-13. Pristupljeno 2022-07-17. 
  86. „Gayten”. gay-serbia.com. 
  87. „Gej strejt alijansa | GSA |”. gsa.org.rs. 
  88. „Asocijacija DUGA”. Asocijacija DUGA. 
  89. Stijak, Nemanja (2017-02-09). „Početna”. 
  90. „Egal”. egal.org.rs. Arhivirano iz originala na datum 2022-07-17. Pristupljeno 2022-07-17. 
  91. 91,0 91,1 91,2 91,3 91,4 „SERBIA – LGBTI Equal Rights Association for Western Balkans and Turkey”. lgbti-era.org. Pristupljeno 2022-06-30. 
  92. 92,0 92,1 92,2 „Muškarci u Srbiji”. Pristupljeno 2022-06-30. 
  93. 93,0 93,1 93,2 „2018 US HUMAN RIGHTS REPORT”. Pristupljeno 2022-06-30. 
  94. 94,0 94,1 94,2 94,3 „Serbia is Ready for Law on Same Sex Union, Poll Finds Strong Support for LGBTI+ Rights”. Pristupljeno 2022-06-30. 
  95. 95,0 95,1 95,2 95,3 95,4 „Being LGBTI in Eastern Europe — Progress, drawbacks, recommendations”. Ujedinjene nacije. 2017-11-28. Pristupljeno 2022-07-17. 
  96. 96,0 96,1 Diković, Jelena (2022-06-07). „Prajd info centar ponovo napadnut, četrnaesti put od osnivanja 2017. godine”. Danas. Pristupljeno 2022-07-03. 
  97. 97,0 97,1 Bogdanović, Nevena (2020-03-03). „Napadi na LGBT zajednicu u Srbiji bez sudskog ishoda”. Radio slobodna Evropa. Pristupljeno 2022-07-03. 
  98. Maksimović, Sandra (2021-06-30). „Dvadeset godina od prvog Prajda u Beogradu: „Bolan i traumatičan simbol borbe za LGBT+ prava u Srbiji"”. BBC na srpskom. Pristupljeno 2022-07-03. 
  99. „USPEH: Beograd Prajd 2014 – nova strana istorije!”. Parada ponosa Beograd. Arhivirano iz originala na datum 2014-12-23. Pristupljeno 2022-06-30. 
  100. „Serbian Prime Minister, Belgrade Mayor Join Gay-Pride Parade”. RadioFreeEurope/RadioLiberty. 
  101. Gunnarsson, Valur (2009-01-30). „Iceland to elect world's first openly gay PM”. The Guardian. ISSN 0261-3077. Pristupljeno 2022-07-14. 
  102. Marinković, Lazara. „Powers that be: why having an openly lesbian prime minister hasn't solved Serbia's LGBTQ crises”. The Calvert Journal. Pristupljeno 2022-07-14. 
  103. „BBC: Prva balkanska premijerka koja je učestvovala na prajdu”. Danas. 2017-09-17. Pristupljeno 2022-07-14. 
  104. Serbia Gets Its First Female, and First Openly Gay, Premier The New York Times
  105. „Serbia's first openly-gay Prime Minister Ana Brnabic joins hundreds of marchers at LGBT pride event”. The Independent. 2017-09-17. Pristupljeno 2022-07-03. 
  106. „Ana Brnabic: Gay partner of Serbian PM gives birth”. BBC News. 2019-02-20. Pristupljeno 2022-07-03. 
  107. „Serbia's Novi Sad Holds First Gay-Pride Rally”. RadioFreeEurope Radio Liberty. 17 May 2019. Pristupljeno 2022-07-03. 
  108. „Country Ranking – Rainbow Europe”. rainbow-europe.org. Pristupljeno 2022-06-30. 
  109. „RAINBOW EUROPE MAP AND INDEX 2020”. rainbow-europe.org. 2022-05-14. Pristupljeno 2022-07-01. 
  110. „Pripadnici LGBT zajednice slobodno žive samo u Novom Sadu i Beogradu”. mojnovisad.com. 2021-09-15. Pristupljeno 2022-07-01. 
  111. „Mkb10 – šifrarnik bolesti”. mkb10.rs/. Arhivirano iz originala na datum 2020-03-21. Pristupljeno 2022-08-28. 
  112. „Institut za javno zdravlje Srbije "Dr Milan Jovanović Batut" – MKB-10”. 
  113. „Zabrinjavajuć položaj LGBT+ mladih na lokalu”. Krovna organizacija mladih Srbije. 2021-07-14. Pristupljeno 2022-07-04. 
  114. Vukadinović, Milena; Šujdović, David; Kaličanin, Boris; Stojanović, Boban (2021-07-14). „Mladi u Čačku i LGBT+ zajednica”. Krovna organizacija mladih Srbije. Pristupljeno 2022-07-04. 
  115. Kandić, Milana; Stričević, Miroslav; Stojanović, Boban (2021-07-14). „LGBT+ zajednica i njena zastupljenost u formalnom obrazovanju u Somboru”. Krovna organizacija mladih Srbije. Pristupljeno 2022-07-04. 
  116. Mijajlović, Mina; Prodanović, Bojana; Vukobratov, Maša; Stojanović, Boban (2021-07-14). „Potrebe za psihološkom podrškom LGBT+ mladima u Kraljevu”. Krovna organizacija mladih Srbije. Pristupljeno 2022-07-04. 
  117. Stolić, Sava; Milutinović, Uroš; Stojanović, Boban (2021-07-14). „Vršnjačko nasilje i nasilje nad LGBTQ+ osobama - Istraživanje namenjeno mladima iz Vrnjačke Banje”. Krovna organizacija mladih Srbije. Pristupljeno 2022-07-04. 
  118. Trajković, Gordana; Trajković, Dragana; Demić, Mevlinda; Stojanović, Bojan (2021-07-14). „Stavovi nastavnika iz Vranja prema LGBT+ mladima”. Krovna organizacija mladih Srbije. Pristupljeno 2022-07-04. 
  119. Čongradin, S.; Diković, J. (2019-06-13). „Diskriminacije LGBT osoba u udžbenicima više neće biti”. Danas. Pristupljeno 2022-07-17. 
  120. begenišić, LJ. (2021-03-15). „OSMAKE UČE O MEĐUPOLNIM OSOBAMA: Novi udžbenik biologije šokirao brojne roditelje, nastavnike i stručnu javnost”. Novosti. Pristupljeno 2022-07-14. 
  121. Andrić, V. (2021-03-16). „Tolerancija na udaru brige za tradiciju”. Danas. Pristupljeno 2022-07-14. 
  122. „Homoseksualci mogu u profesionalnu vojsku”. Politika. 2010-05-25. Pristupljeno 2022-07-03. 
  123. „Gej i lezbejke mogu konkurisati za profesionalne vojnike”. Radio-televizija Vojvodine. 2010-05-25. Pristupljeno 2022-07-03. 
  124. „ŠTA SVE MOŽEŠ U VOJSCI KAD SI GAY”. Optimist. 2011-06-01. Pristupljeno 2022-07-03. 
  125. „Nema diskriminacije gej osoba u Vojsci Srbije”. Radio-televizija Vojvodine. 2013-10-18. Pristupljeno 2022-07-03. 
  126. „Vojna služba i seksualna orijentacija - Biti gej ipak nije sasvim ok”. Centar za istraživanje javnih politika. 2021. Pristupljeno 2022-07-03. 
  127. 127,0 127,1 Živić, Petra (2018-05-22). „LGBT zajednica: Odnos policije negativan i ponižavajući”. BBC. Pristupljeno 2022-07-17. 
  128. Stevanović, Nemanja (2022-06-28). „LGBT+ i Srbija: Sve više napada, sve manje prijava policiji”. BBC. Pristupljeno 2022-07-17. 
  129. Trausi, Aleks (2017-12-08). „Serbia’s Embattled Trans People Hope for Brighter Future”. balkaninsight.com. Pristupljeno 2022-07-17. 
  130. LJuna, Miloš (2016-12-20). „Gej dečko se obratio policiji za pomoć, a dobio "nepristojnu ponudu"”. noizz.rs. Pristupljeno 2022-07-17. 
  131. „Pretučena trans osoba u Beogradu, taksisti i policija nisu hteli da joj pomognu”. 021.rs. 2017-05-02. Pristupljeno 2022-07-17. 
  132. „Muškarac upao u Prajd info centar, lomio inventar i pretio zaposlenima”. N1. 2022-02-18. Pristupljeno 2022-07-03. 
  133. New Asylum Granted to Persecuted LGBT person
  134. 134,0 134,1 „Jako obezbeđenje za Povorku ponosa”. Radio-televizija Srbije. 2009-09-16. Pristupljeno 2022-03-06. 
  135. „Huligani i dalje čekaju Povorku ponosa”. Danas. 2009-09-21. Pristupljeno 2022-07-04. 
  136. „Marko Mihailović: Pripadnici „Levijatana“ urinirali u prostorijama gde se odražava „Prajd forum“”. Danas. 2021-09-17. Pristupljeno 2022-07-04. 
  137. Savić, Aleksandar (2021-05-13). „Dveri dehumanizuju LGBT”. Danas. Pristupljeno 2022-07-04. 
  138. „Dveri će u Skupštini tražiti da se u Srbiji zabrene gej parade”. N1. 2022-05-15. Pristupljeno 2022-07-04. 
  139. „Poverenica utvrdila da je Šešelj diskriminisao LGBT osobe u Srbiji”. Radio slobodna Evropa. 2022-02-08. Pristupljeno 2022-07-04. 
  140. „Pride Parade won't be held”. B92. 2009-09-19. Arhivirano iz originala na datum 2015-04-02. Pristupljeno 2022-07-03. 
  141. „Uhapšen zbog pretnji Paradi ponosa”. B92. 2010-09-21. Pristupljeno 2022-07-03. 
  142. „Demoliranje Beorgada, još jednom”. B92. 2010-10-10. Pristupljeno 2022-07-03. 
  143. „Ko "diriguje" hiljadama huligana”. B92. 2010-10-11. Pristupljeno 2022-07-03. 
  144. „Amfilohije da se izvini LGBT populaciji, ili ide na sud”. vijesti.me. 2011-03-05. Pristupljeno 2022-07-03. 
  145. 145,0 145,1 „Amfilohije se neće izviniti predstavnicima LGBT populacije u Srbiji”. vijesti.me. 2011-03-06. Pristupljeno 2022-07-03. 
  146. Mitić, Aleksandra (2022-07-31). „Da li je Beograd spreman za "Evroprajd"”. Radio-televizija Srbije. Pristupljeno 2022-08-12. 
  147. 147,0 147,1 „Grafiti mržnje protiv Parade ponosa u centru Beograda”. Radio Slobodna Evropa. 2022-07-13. Pristupljeno 2022-08-12. 
  148. „Šapić: Sigurno neću otvoriti „Europrajd“, ali ću otvoriti manifestaciju „Dan porodice“”. Danas. 2022-07-01. Pristupljeno 2022-08-12. 
  149. „Dveri: Podrška svenarodnom pokretu protiv Evroprajda”. Dveri. 2022-08-12. Pristupljeno 2022-08-12. 
  150. „Odbornici Dveri i POKS predali Šapiću zahtev za otkazivanje Evroprajda”. N1. 2022-06-22. Pristupljeno 2022-08-12. 
  151. „Dveri: Održavanje Evroprajda 2022 je antidemokratsko nasilje manjine nad većinom”. politika.rs. 2022-07-13. 
  152. Tanja Milenković Kerković, Marko Mihailović. Rat zahtevima za zabranu postojanjagosti Tamara Milenković Kerković i Marko Mihailović (video) (na jeziku: Serbian). Nova S. Informacija od značaja je na 8:57. Pristupljeno 2022-08-12. „Grad Beograd i država Srbija su dali 0 dinara” 
  153. „Odakle pokretu “Dveri” računica od 40 miliona evra za Evroprajd?”. istinomer.rs. 2022-08-02. Pristupljeno 2022-08-12. 
  154. Jovović, Pero (2022-08-12). „Skandal: Episkop Nikanor pozvao na „upotrebu oružja“ na Prajdu, prokleo Brnabić”. Nova S. Pristupljeno 2022-08-12. 
  155. „SSP: Osuđujemo izjave, kletve i pretnje Episkopa banatskog”. Stranka sloboe i pravde. 2022-08-14. Arhivirano iz originala na datum 2022-08-14. Pristupljeno 2022-08-14. 
  156. Pokret slobodnih građana [pokretslobodnih]. „Javni poziv na nasilje prema LGBT građanima koji je uputio episkop Nikanor je direktno kršenje Ustava! PSG će podržati sve pripadnike LGBT zajednice u svom pravu na okupljanje i izražavanje svojih uverenja i opredeljenja. 🏳️‍🌈 @anna_oreg narodna poslanica” (tvit). 
  157. Janković, Brankica (2022-08-12). „Upozorenje povodom govora episkopa banatskog Nikanora”. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti. Pristupljeno 2022-08-14. 
  158. „Vučić: Episkop Nikanor izvrijeđao sebe i unizio SPC”. vijesti.me. 2022-08-13. Pristupljeno 2022-08-14. 
  159. „Protestna šetnja protiv Evroprajda u Beogradu”. N1. 2022-08-14. Pristupljeno 2022-08-14. 
  160. „Vučić najavio - Evroprajd će biti otkazan”. N1. 2022-08-27. Pristupljeno 2022-08-27. 
  161. 161,0 161,1 Diković, Jelena (2022-08-27). „Iz Evroprajda za Danas: Protivustavno je zabraniti Prajd, država ga ne može otkazati – vidimo se 17. septembra”. Danas. Pristupljeno 202208-27. 
  162. 162,0 162,1 „EuroPride will not be cancelled, and any ‘ban’ would be illegal”. Evroprajd. 2022-08-27. Pristupljeno 2022-08-27. 
  163. „Serbian LGBTQ leader finds sanctuary in Calgary”. CBC Calgary. 2022-07-03. 
  164. Marinović, Nemanja (2018-01-07). „Končita po drugi put među Srbima: Tvoje lice zvuči transfobično 2. deo”. Optimist. Pristupljeno 2022-07-03. 
  165. „Nenad Pagonis je najomraženija ličnost na Twitteru”. noizz.rs. 2017-10-20. Pristupljeno 2022-07-03. 
  166. „Amfilohije: Poplave su opomena zbog Končite Vurst, to je "dokaz da nas Bog još voli"”. Blic. Pristupljeno 2022-07-03. 
  167. Anđelković, Nataša (2020-10-30). „Korona virus, Crna Gora, Srbija i SPC: Ko je bio mitropolit Amfilohije i zašto je važio za jednog od najmoćnijih ljudi crkve”. bbc.rs/serbian. Pristupljeno 2022-07-17. 
  168. „Amfilohije okrivio Končitu Vurst za poplave u Srbiji (VIDEO)”. Telegraf. 2014-05-18. Pristupljeno 2022-07-17. 
  169. „Čovek pretučen u centru Beograda, zbog roze torbe mislili da je homoseksualac”. N1. 2019-11-02. Pristupljeno 2022-07-03. 
  170. groteskabezduse. „Litija za zdravu Srbiju protiv parade ponosa. Osoba za mikrofonom gej osobe ne priznaje za ljude i naziva ih ljudskim fekalijama. Želi da se vrati u vreme Miloša kada se pederima pucalo u glavu.” (tvit). 
  171. 171,0 171,1 ILGA-RIWI Global Attitudes Survey ILGA, October 2017
  172. 172,0 172,1 172,2 172,3 172,4 172,5 172,6 172,7 „KA BOLJEM RAZUMEVANJU PRAVA LGBTI OSOBA I NJIHOVE POZICIJE U DRUŠTVU”. CESID. Pristupljeno 2022-08-15. 
  173. „Poražavajuća statistika: 44 odsto ljudi u Srbiji smatra da je transrodnost mentalna bolest”. Telegraf. 2018-02-16. Pristupljeno 2022-07-17. 

NapomeneUredi

  1. U crkvenom Činu svete tajne ispovesti, nalazila su se pitanja koje duhovnik treba da postavi osobi koja se ispoveda. Najveća grupacija pitanja se ticala seksualnog života, jer su „mogući gresi izgledali nebrojani”. Pitanja su često bila podeljena na muška i ženska. Pitanja su se odnosila na to u kom obliku je bio odnos, koju ulogu čovek koji se ispoveda igra, koliko dugo traje i koliko često se dešava. Slična pitanja su bila postavljana i ženama.[6]
  2. Ceo spis je otkriven u državnim arhivima 1903. kad je Karađorđev unuk Petar I Karađorđević došao na presto.
  3. U upitniku iz 2020. je pojašnjeno šta sve spada pod seksualno nasilje, dok u onom iz 2018. nije.

LiteraturaUredi

Spoljašnje vezeUredi

  Položaj LGBT osoba u Evropi
Suverene države Albanija • Andora • Armenija** • Austrija • Azerbejdžan* • Belorusija • Belgija • Bosna i Hercegovina • Bugarska • Crna Gora  • Češka • Danska • Estonija • Finska • Francuska • Grčka  • Gruzija* • Holandija  • Hrvatska • Irska • Island • Italija • Kazahstan* • Kipar** • Letonija • Lihtenštajn • Litvanija • Luksemburg • Mađarska • Makedonija • Malta • Moldavija • Monako • Nemačka  • Norveška • Poljska • Portugal • Rumunija • Rusija* • San Marino • Slovačka • Slovenija • Srbija • Španija • Švajcarska • Švedska • Turska* • Ujedinjeno Kraljevstvo  • Ukrajina  •Vatikan
Autonomije, zavisne i druge teritorije Abhazija* • Ažarija* • Åland • Akrotiri i Dekalija •Džersi  • Krim • Farska ostrva • Gernzi • Gibraltar • Nagorno-Karabah* • Nahčivan* • Ostrvo Man • Turska Republika Severni Kipar**
* veliki deo teritorije je u Aziji
** država je u Zapadnoj Aziji, ali se smatra evropskom iz kulturnih, političkih i istorijskih razloga.
 
Svet
 
Afrika
 
Južna Amerika
 
Severna Amerika
 
Azija
 
Okeanija
Ova kutijica: pogledaj  razgovor  uredi