Operacija Weiss I

Četvrta neprijateljska ofanziva podrazumeva krupne vojne operacije Sila Osovine početkom 1943. godine na teritoriji NDH u cilju uništenja Narodnooslobodilačkog pokreta. Nemci su je kodno nazvali Slučaj belo (nem. Fall Weiß), odnosno Operacija Vajs. Poduhvat je podeljen u dve operacije, Vajs I i Vajs II.

Operacija Weiss I
Segment Drugog svetskog rata
Datum januar - februar 1943. Lokacija Lika, Kordun, Banija, zapadna Bosna Ishod Delimičan uspeh snaga Osovine i kolaboracionista
Sukobljene strane
Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije	Treći rajh Kraljevina Italija Nezavisna Država Hrvatska JVuO
Angažirane jedinice
Prvi hrvatski i Prvi bosanski korpus NOVJ	Nemačka Korpusna grupa „Hrvatska" Italijanski 5. armijski korpus Italijanski 18. armijski korpus 3 brigade NDH 5.000 četnika

Operacija Vajs I trajala je od 20. januara do 15. februara 1943. i zahvatila je područje Like, Korduna, Banije i zapadne Bosne. Iako se operacija odvijala znatno sporije i teže nego što je planirano, osovinske snage su na kraju uspele da se probiju svim komunikacijama i zaposednu sve gradove na slobodnoj teritoriji, sa izuzetkom jednog dela Like. Ipak, osovinske snage nisu uspele da ozbiljnije oslabe jedinice NOVJ, koje su se, izbegavši frontalni okršaj, manevrom vratile na svoja ranija područja i uskoro ponovo zaposele najveći deo nekadašnje slobodne teritorije. Protivofanzivom u Lici snage NOVJ uspele su čak u velikoj meri da prošire teritoriju pod svojom kontrolom.

Takođe, snage Prvog hrvatskog i Prvog bosanskog korpusa NOVJ svojom elastičnom odbranom uspele su da vežu znatne osovinske snage za sebe i obezbede neophodno vreme za koncentraciju snaga Glavne operativne grupe i njihov ofanzivni udar prema dolini Neretve.

Pozadina

Hitlerovo naređenje za gušenje ustanka

Hitler je tokom jeseni 1942. doneo odluku o čišćenju jadranskog zaleđa. Pokazalo se da su posadne divizije i trupe NDH nedovoljne da uspostave nadmoć nad partizanima, pa su komandantu trupa u Hrvatskoj dodeljene još tri divizije. Odluka je imala dva osnovna motiva:

1. U jadranskom zaleđu partizani su kontrolisali prostranu povezanu oblast nazvanu Bihaćka republika, koja se prostirala od Karlovca do Prozora u dužinu, i od Sanskog Mosta do Knina u širinu, koju su Nemci nazvali „Titoland“, na kojoj su funkcionisale njihove institucije i na kojoj je organizovana vojska, NOVJ, koja je osovinskim snagama nanosila ozbiljne štete.
2. U kontekstu po Osovinu nepovoljnog razvoja rata u severnoj Africi, Hitler je ozbiljno računao sa mogućnošću savezničkog iskrcavanja na Balkanu, što je predstavljalo razlog za uklanjanje svih nepouzdanih grupa koje bi mogle ometati pokrete trupa i koje bi mogle biti jezgro i pokretač eventualnog masovnog ustanka. Ovo se odnosilo, kako na partizane, tako i na Mihailovićeve četnike, koji su uglavnom imali sporazume sa italijanskim okupacionim vlastima, ali su ocenjeni kao potencijalna opasnost u slučaju savezničkog iskrcavanja. Izuzetak su bili bosanski četnici koji su imali sporazume sa NDH i učestvovali u nemačkim operacijama.

Pitanje razoružavanja četnika bilo je delikatno zbog njihove povezanosti sa italijanskom vojskom. Stoga je Hitler nametnuo svoju koncepciju na najvišem nivou, na sastanku sa najvišim italijanskim rukovodstvom 18. decembra 1942. Nakon toga Hitler je u u tom duhu izdao odgovarajuća naređenja generalu Leru, komandantu Armijske grupe „E“ i komandantu Jugoistoka.

Plan operacije Vajs I

Po prijemu naređenja, Štab generala Lera razradio je plan operacija protiv partizana i usaglasio ga sa komandantom italijanske Druge armije generalom Roatom 9. januara 1943. u Zagrebu i generalom Litersom, komandantom nemačkih trupa u NDH.

Prema ovom planu, operacije je trebalo da se sukcesivno izvedu u tri faze:

1. Vajs I, operacija usmerena protiv partizanske slobodne teritoriji u Hrvatskoj južno od Save i zapadnoj Bosni;
2. Vajs II, operacija usmerena protiv partizanske slobodne teritoriji od Drvara do Neretve;
3. Vajs III, operacija razoružavanja četnika istočno od Neretve.

Prema nemačkom planu, operacija Vajs I je trebalo da se sastoji iz dva dela:

1. Snažne motorizovane borbene grupe trebalo je da brzim udarom preseku partizansku teritoriju po osovini istok-zapad i po osovini sever-jug, okruže glavninu partizanskih snaga i spoje se u njenom centru.
2. Ostale snege trebalo je sinhrono da potiskuju, razbijaju i uništavaju okružene partizanske snage i čiste teren od partizanskih baza.

Opšta zamisao vidi se iz zapovesti generala Litersa od 12. januara 1943, u kojoj je, između ostalog, navedeno:

... 2.) Nalog: u zajedničkom dejstvu sa 5. italijanskim korpusom razbiti partizansku državu u prostoru Karlovac - Ogulin - Gospić - Knin - Bosanski Petrovac, istrebiti bande uključujući i sve ostale neposlušne elemente koji ugrožavaju sigurnost upravljanja u toj oblasti...

... 4) Borbeni zadaci:

a) SS divizija Princ Eugen svim snagama dana 20. januara 1943. počinje udar motorizovanim odijeljenima napred, od Karlovca i Petrinje u pravcu Slunj-Bihać. Naveče 20. januara 1943. motorizovanim odeljenjima dolazi do Bihaća... Po pristizanju u Bihać brzopokretnim snagama prodire prema Bosanskom Petrovcu i 21. januara kod Koviljače (rejon Vrtoča), spaja se sa prednjim delovima 717. divizije...

b) 717. nemačka divizija, 3.600 ustaša i domobrana 2. ustaško-domobranskog zdruga i 2.000 četnika sa terena Manjače i Mrkonjića, uz podršku 50 tenkova 202. tenkovskog bataljona, divizion artiljerije i 30 aviona bombardera Ju-87, počinje napad 20. januara 1943, rano ujutro, od Vrpolja preko prevoja Paunovac i istog dana do podne, izbija u Bosanski Petrovac. Odatle odmah upućuje jedno motorizovano odjeljenje sjeverozapadno ud Vrtoča do Koviljače radi spajanja 21. januara sa dijelovima snaga SS divizije Princ Eugen.

c) 369. Vražja divizija, ojačana borbenom grupom 187. nemačke rezervne divizije, jačine 5.000 vojnika i 4.000 ustaša, domobrana 3. gorskog ustaško-domobranskog zdruga počinje rano ujutro 20. januara pročešljavanje terena od Petrinje i Kostajnice, preko područja Banije, Bosanske Krupe i Pravoslavne Jasenice do Risovca i najvišeg vrha planine Grmeč, zvanog Trovrh.

d) 714. nemačka divizija, ojačana sa 6.000 ustaša i domobrana banjalučkog ustaško-domobranskog zdruga sadejstvuje snagama 369. divizije u dolini Une i 717. divizije u dolini Sane, a ujedno pročešljava teren od rudnika Ljubija i Bosanskog Novog do Lušci-Palanke Benakovca i pravoslavne Jasenice.

e) Avijacija: komandant avijacije Vajs podržava SS diviziju Princ Eugen i 717. diviziju.

5) Italijanski korpus nastupa 20. januara 1943. sa tri divizije, sa opšte linije Knin-Ogulin do linije Bihać-Slunj...

U cilju pacifikacije oblasti predviđeno je masovno uništavanje sredstava za život da bi se partizani lišili baze za snabdevanje, interniranje ratno sposobnog stanovništva i uzimanje talaca radi retribucije.

Nemci su pripremili logore za prihvat oko 60.000 interniraca, a Italijani za oko 30.000. U uputstvu komande 5. italijanskog armijskog korpusa od 15. januara 1943. godine kaže se:

... U postupku prema stanovništvu i prema vlasništvu pridržavati se sledećih načelnih pravila:

— svi oni koji budu uhvaćeni s oružjem u rukama ili bez oružja u zoni i u momentu kada se vodi borba, ima da budu odmah streljani;

— svi sposobni muškarci preko 15 godine biće internirani, bez obzira na rasu i veru, službu i zaposlenje; eventualne razlike u prilog sigurnih biće razmotrene docnije...

Osovinske snage spremile su se za totalni rat.

Dejstva NOVJ pred operaciju

Jedinice NOVJ su, koristeći inicijativu zadobijenu Bihaćkom operacijom krajem novembra i početkom decembra 1942. preduzeli napade na utvrđenu liniju Sanski Most - Bosanski Novi - Dvor na Uni. Uprkos znatnim uspesima protiv jedinica NDH čija se kriza nastavila, ovi napadi završeni su neuspehom jer su Nemci učvrstili odbranu svojim trupama. Primenjujući princip ofanzivnosti, Vrhovni štab NOVJ odlučio je da prenese borbe na širi prostor, razvlačeći neprijateljske snage i tražeći slabe tačke za napad. 4. i 13. hrvatska brigada prešle su Kupu i na Žumberku postigle značajne uspehe. Šesta divizija napadala je utvrđenja na komunikaciji Karlovac - Knin. Italijani i četnici su 15. januara 1943. odbili njen napad na Gračac. Druga i Peta krajiška brigada prebacile su se na Kozaru radi delovanja na komunikaciji u dolini Save i Vrbasa.

Prva proleterska divizija razvila se između reka Vrbasa i Bosne, postigla značajne uspehe u napadima na Teslić i Prnjavor i izazvala protiv sebe snage 718. nemačke divizije. Treća divizija napala je na komunikacije u gornjem toku reke Bosne, a Druga je, nakon borbi u severnoj Dalmaciji, prešla u napad na ustaške garnizone zapadne Hercegovine.

Tako su se na pravcima planirane operacije našli samo Prvi hrvatski (6., 7. i nekompletna 8. divizija) i Prvi bosanski korpus (glavnina 4. i 5. divizije.

Borbe na Baniji

7. banijska divizija angažovala se u borbama još pre početka operacije, napadajući transporte na pruzi Sisak — Sunja — Kostajnica i ometajući koncentraciju napadača. 369. legionarska divizija morala je da se izbori za posedanje svoje pozicije za napad.

Tokom noći 28./29. decembra 1942. 7. brigada s jednim bataljonom 8. brigade izvela je napad na Kostajnički Majur, gde je stigao jedan bataljon i baterija topova 369. divizije. Napad je u prvoj fazi bio veoma uspešan, ali su napadnutima stigli u pomoć tenkovi. Usled neiskustva u borbi protiv tenkova, jedinice napadača su se neorganizovano povukle. Ipak, nanele su 369. diviziji gubitke od oko 120 izbačenih iz stroja, a zaplenjena su između ostalog i dva protivtenkovska topa od 47 mm.

U noći 4/5. januara 8. brigada napala je železnički vojni transport 369. divizije na pruzi Sisak — Sunja i naneti su gubici od 47 mrtvih (među njima 2 nemačka oficira i 18 podoficira) i 73 zarobljena, i zaplenjena je znatna količina opreme.

Naveče 14. januara 7. brigada napala je upravo pristigli 3. bataljon i „tešku“ četu 370. puka u selima Bijelnik i Blinja. Brigada je uspela da razbije nemačke jedinice i nanese im gubitke od oko 30 - 40 mrtvih i 35 zarobljenih, zapleni 2 topa od 37 mm, 1 teški bacač, 2 laka bacača, i 3 protivtenkovske puške, koje su se u kasnijim dejstvima pokazale kao dragocene.

Borbe u Lici

Tokom decembra 1942. i januara 1943. jedinice Šeste ličke divizije napadale su italijansko-četničke punktove i garnizone u Lici i severnoj Dalmaciji, ometajući na taj način koncentraciju trupa za predstojeću operaciju. Druga lička brigada izvršila je 15. januara 1943. neuspešan napad na garnizon u Gračacu, koji su branili delovi italijanske divizije „Sasari“ i Leteća brigada hercegovačkih četnika pod komandom Petra Baćovića.

Prve izmene plana

Pred sam početak operacije, nemačko rukovodstvo razmotrilo je delovanje 2. i 5. krajiške brigade severno i Prve proleterske divizije istočno od Banja Luke, i došlo do zaključka da postoji mogućnost napada na Banja Luku. Usled toga je 714. divizija preusmerena na odbrambene zadatke i poptuno izuzeta iz aktivnosti u okviru operacije Vajs I.

Tok operacije

Početak osovinske ofanzive

20. januara 1943. rano ujutro sve predviđene osovinske jedinice prešle su u napad na svim sektorima, sa izuzetkom italijanske divizije „Re“ koja je otpočela napad 23. januara. Iako su partizani zapazili koncentraciju trupa i bili svesni da predstoji ofanziva, nisu imali ni približno tačne podatke o vremenu početka ofanzive. Stoga su se u prvim satima operacije osovinske kolone u napredovanju susretale samo s patrolama, teritorijalnim i zaštitnim delovima, koji su prihvatale borbu sa isključivim ciljem da uspore napredovanje napadača i da omoguće koncentraciju snaga za odbranu. Izuzetak su bile Banija i Lika, gde su 7. odnosno 6. divizija bile u borbenom dodiru sa neprijateljskim ofanzivnim grupacijama još u fazi njihove koncentracije. Prema neprijateljskom planu, za razvoj operacije od ključnog značaja bilo je energično nastupanje 7. SS divizije preko Korduna i 717. divizije preko Bosanskog Petrovca. Ove dve grupacije trebalo je da se sastanu kod Vrtoča 36 sati nakon početka operacije.

Napad 369. divizije na Baniju

Narod sa Banije se povlači

20. januara ujutro 369. divizija i puk 187. divizije pod njenom komandom krenula je u opšti napad sa osnovice Kostajnica — Petrinja i Glina — Topusko, ostvarivši znatnu koncentraciju snaga na relativno malom prostoru. Ipak, 7. banijska divizija je smelim borbenim dejstvima, stalnim kontranapadima, manevrom prenoseći težište dejstava sa jednog dela fronta na drugi, u velikoj meri paralisala osovinsko napredovanje.

26. januara prodor 7. SS divizije preko Korduna učinio je položaje na Baniji neodrživim, pa se 7. banijska divizija noću 28./29. januara prebacila u Bihaću na desnu obalu Une, preuzimajući na sebe zadatak zaustavljanja 7. SS divizije.

Napad 7. SS divizije na Kordun

7. SS divizija otpočela je napad iz oblasti Karlovca 20. januara u 4 sata ujutro u četiri kolone jačine ojačanog pešadijskog bataljona. Nakon prelaska mosta na Korani, njena desna kolona nastupajući u pravcu Krnjaka naišla je na dva bataljona Kordunaškog NOP odreda, koji su uspeli da je zadrže do 10 sati pre podne. Dvema centralnim kolonama suprotstavila su se tri bataljona 5. kordunaške brigade sa kojima su ušle u oštre borbe. Međutim leva napadna kolona 7. SS divizije uspela je da izbegne direktan sukob i bez većih sukoba prodre u Vojnić istog dana posle podne. Zbog toga su jedinice NOVJ morale da se povuku na novu liniju.

Narednih dana došlo je do koncentracije snaga i do eskalacije borbenih dejstava. Na strani Osovine ispoljio se i napad italijanske divizije „Lombardija“ na desnom krilu 7. SS divizije, a na strani NOVJ u odbrani su angažovane 5., 6., 14. i 15. hrvatska brigada, 1. bataljon 4. brigade i Kordunaški NOP odred. Jedinice NOVJ su posedale taktički dominirajuće položaje i branile ih, intervenišući po potrebi na ugroženim pravcima. Nemci su napredovali sistematski, napadima u više kolona tražeći slabu tačku protivnika i zabacujući se u njegovu pozadinu. Manevarsko napredovanje imalo je dosta uspeha, zahvaljujući većoj poktretljivosti motorizovanih nemačkih jedinica.

Nisu se, međutim, ustezali ni od rešavanja nejasnih situacija direktnim napadom ukoliko je bilo potrebno. Tokom 23. januara nemačke jedinice pokrenule su odlučan napad iz Vojnića u južnom pravcu. Jedna kolona zadržana je od 2. bataljona 5. brigade, a druga se sukobila sa 1. i 2. bataljonom 6. brigade. Borci ovih bataljona pustili su napadača na blisko odstojanje (oko 100 metara) i jakom puščanom i mitraljeskom vatrom uspeli da ga odbace na polazne položaje. Nakon kraćeg vremena neprijateljeva formacija od 11 bombardera tipa „Štuka“ počela je bombardovanje položaja bataljona 6. brigade, koje je trajalo sat i 35 minuta. Borci su ostali na svojim položajima, a napadač je, koristeći napad svojih aviona i jaku artiljerijsko-minobacačku pripremu krenuo u napad i uspeo da uđe u njihove položaje, tako da je došlo do borbe prsa u prsa. Napadač je uspeo da potisne oba bataljona za nekolio kilometara, na nove položaje na brdu Veliki Lisac kod sela Blagaja.

Istočna grupa 7. SS divizije, odnosno njegovo levo krilo, za to vreme je uspelo da, izbegavajući teže borbe, prodre u toku 22. januara u Vrginmost, učinivši tako ove okršaje kod Blagaja bespredmetnim i otvorivši svojoj diviziji napadne perspektive prema Velikoj Kladuši, Slunju i Bihaću. To je dovelo do prinudnog reorganizovanja odbrane NOVJ, do izvlačenje nekih jedinica 7. banijske divizije iz borbenog dodira sa 369. legionarskom i prabacivanja na odbranu Velike Kladuše.

7. SS divizija je međutim svojim motorizovanim kolonama maksimalno eksploatisala prednost koju je stekla prodorom unutar rasporeda odbrane, i uspevala je da ostvari koncentraciju snaga po dubini pre NOVJ. Tako je NOVJ bila prinuđena da evakuiše Slunj, u koji su Nemci ušli 24. januara u 17 časova.

Tokom 26. januara 7. SS divizija vršila je energične napade iz Slunja prema istoku i jugoistoku bez odlučujućeg uspeha. 15. brigada je čak uspela da, iskoristivši uspešno odbijanje napada, pređe u protivnapad i potisne napadača za 15 kilometara unazad, nanoseći mu gubitke. Ovaj uspeh je ipak ostao usamljen i bez sadejstva drugih jedinica NOVJ.

Odlučujući napad Nemci su pokrenuli 26. januara u 22 sata. Premorene i iznenađene noćnim napadom, jedinice NOVJ pružile su slab otpor, i Nemci su uspeli da prodru u Rakovicu i Drežnik Grad. Ovim je bila kompromitovana odbrana na levoj strani reke Une, i partizani su, vodeći zaštitne borbe, otpočeli evakuaciju Banije i Korduna.

Napad 717. divizije na Bosansku Krajinu

Napad 717. divizije bio je prema planu operacije od ključnog značaja, jer je predstavljao istočni krak obuhvatnog manevra kojim je trebalo preseći patrtizansku teritoriju preko sredine. 717. divizija trebalo je drugog dana napada da se u oblasti Vrtoča sastane sa prednjim delovima 7. SS divizije. Za tu svrhu diviziji su, kao pojačanje, stavljeni na raspolaganje Drugi gorski ustaško-domobranski zdrug (brigada) i 202. oklopni bataljon sa 50 tenkova.

Izbivši na desnu obalu rijeke Sane, na sektoru od Sanskog Mosta do sela Vrhpolje, 717. divizija sa 202. tenkovskim bataljonom, krenula je u napad 20. januara u 9.30 časova kod sela Vrhpolja. Plan i dinamika boja detaljno su bili razrađeni u zapovesti generala Benignusa Dipolda, komandanta divizije, koja glasi:

Čim prednji odredi pređu Sanu i l. bataljon 749. grenadirskog puka na levoj obali Sane stvori mostobran, prvi u napad kreće motorizovani odred. Tenkovi brzo prodiru cestom do Velagića. Tu se kratko zadržavaju do pristizanja 1. bataljona 749. puka, a odmah zatim prodiru u Bosanski Petrovac, koji zauzimaju do 12.00 časova, i sa glavninom snaga obezbeđuju ga do pristizanja 749. puka, koji će to mesto i Bravsko utvrditi i izgraditi kružnu odbranu u obliku ježa.

Motorizovani odred bez zadržavanja upućuje odmah jednu tenkovsku i jednu ojačanu pešadijsku četu na kamionima u Vrtoče, koje mora biti zauzeto do 15.00 časova i odmah utvrđeno za kružnu odbanu u obliku ježa.

Iza 749. puka nastupa 737. grenadirski puk; poseda i organizuje za kružnu odbranu prostor Kamičak - Hasići - Velagići i prostor od Vrhpolja prugom do Kopljenice. U tom prostoru izgrađuje odbranu u obliku ježa, spreman da odbije sve napade spolja. Posebno se dobro utvrđuje i brani pravac prema Velagićima.

Drugi gorski ustaško-domobranski zdrug iz sadašnjeg rejona Čaplje - Sanski Most 20. januara 1943. čisti bližu okolinu Sanskog Mosta, a 21. januara počinje napad u pravcu zapada, i to:

- jednim ojačanim bataljonom duž i južno od ceste Pobriježje - Lušci-Palanka;

- jednim ojačanim bataljonom od Sanskog Mosta, preko Brajića Tavana i Đedovače, prema Palanci i Jasenici.

Napad je otpočeo prema planu. Haubice, brdski topovi minobacači otvorili su vatru na levu obalu Sane u Vrhpolju, na frontu širokom jedan kilometar, a zatim su prednje jedinice forsirale reku. Na suprotnoj obali dočekao ih je 2. bataljon Prve krajiške brigade i 3. (omladinska) četa 1. bataljona Sedme krajiške brigade. Prvi napad je odbijen i Nemci su vraćeni preko Sane, pa je usledio novi u 11:00, koji je takođe paralisan. Zatim je angažovana avijacija (25 aviona) za bombardovanje partizanskih položaja, i nakon još jedne artiljerijske pripreme ceo 749. puk (poznat po učešću u masakrima u Kraljevu i Kragujevcu oktobra 1941.) pokrenut je na juriš. Uprkos ostvarenoj nadmoći u ljudstvu od oko 15 prema 1, Nemci nisu uspeli da napreduju sa mostobrana na Sani, i nakon prvog dana napada nalazili su se na početnoj poziiciji.

Bez uspeha su okončani i pokušaji 1. bataljona 737. puka 20. i 2 gorskog zdruga 21. januara u pravcu zapada, prema Lušci-Palanci. Delovi Prve, Šeste i Sedme krajiške brigade, iako bez konkretnih podataka o neprijateljskim namerama i raštrkani na širokom prostoru, vrlo uspešno su paralisali osovinske napade.

U prva tri dana oba puka 717 divizije, napadajući od Sanskog Mosta prema jugu i jugoistoku, postigla su skromne rezultate. 749 puk prodro je nekoliko kilometara na jug, do sela Kamička, gde je zaustavljen od prikupljenih bataljona Prve krajiške. 737. puk uspeo je pod borbom 21. januara da prodre nekolko kilometara na jugoistok, do sela Kijeva, gde su uhvatili 38 muškaraca, žena i dece i odmah ih streljali. Sutradan je obnovio napad i prodro još nekoliko kilometara, do sela Tramošnja, gde se sastao sa četničkom grupom Vukašina Marčetića, o čemu komandant puka izveštava komandanta divizije:

... Ulazak 22. januara 1943. godine 737. grenadirskog puka u selo Tramošnja, jugoistočno od Sanskog Mosta, i srdačan susret sa četnicima Marčetića.

Osetivši da je napad zapao u krizu, komandant 717. divizije Dipold odlučio je da pokuša da bočnim manevrom razvuče i razbije jedinice NOVJ. Naredio je 737. puku, ojačanom jednim bataljonom 749. puka, 202. tenkovskom bataljonu i 2. gorskom zdrugu da 23. januara ujutro energično prodru od Sanskog Mosta na zapad, u pravcu Lušci-Palanke.

Ovaj pravac bio je za partizane posebno usetljiv zbog toga što su se u toj oblasti nalazile mnoge pozadinske ustanove, među kojima i 18 bolnica sa 3770 ranjenika. Kako se na tom pravcu nalazio samo 1. bataljon Šeste krajiške brigade, nastupila je kriza odbrane. Štab Četvrte krajiške divizije ocenio je da je najvažniji zadatak odbrana Podgrmeča, pa je u skladu s tim naredio da se usiljenim maršem Druga i Peta krajiška brigada vrate iz Lijevče Polja. Njihov se povratak međutim mogao očekivati tek za nekoliko dana, pa je zatražena hitna intervencija Pete krajiške divizije. Sa odbrane južnog pravca poslat u toku dana je 3. bataljon Prve krajiške preko Grmeča. Dva prikupljena bataljona napali su u toku dana nemačke kolone u napredovanju, uneli pometnju i naneli im znatne gubitke.

Narednih dana štab 717. divizije manevrisao je svojim motorizovanim snagama, pokušavajući da odvuče snage NOVJ u jednom pravcu, da bi potom napao na drugom. Prebacivanje snaga Pete divizije (3. bataljona Prve krajiške) na napadni pravac 737. puka nemački štab je precenio i pokušao da iskoristi koncentracijom tenkova i izvođenjem napada na pravcu 749. puka. Krajnjim zalaganjem, ove snage us uspele da do 27. januara napreduju još nekoliko kilometara na jug, do prevoja Paunovac.

Za to vreme na pravcu napada 737. puka situacija je bila još dinamičnija. Delovi Šeste i bataljon Prve brigade uspešno su suzbijali napade protivnika i kontranapadima ih vraćali na polazne položaje. 25. januara štabovi partizanskih bataljona odlučili su da dozvole protivniku da zanoći u blizini sela Eminovci, da bi izveli noćni napad. O rezultatima ovog napada štab Prvog bosanskog korpusa pisao je u izveštaju Vrhovnom štabu sledeće:

Naše jedinice su sa neprijateljem 25, januara vodile žestoke borbe cio dan, a noću su ga opkolile i potpuno uništile. Najviše ako je pobjeglo 10-15 posto. ostalo je sve mrtvo. Ubijen je i jedan pukovnik koji se zarekao da će prodreti drumom u Palanku. Želja mu se ispunila, ali mrtvom. Zaplijenjena je čitava komora, 40 puškomitraljeza, 10 mitraljeza, 4 nemačka brdska topa, veći broj PT pušaka, dosta puščane i artiljerijske municije, opreme i ratnog materijala. Zaplijenjena je i jedna radio-stanica...

dok je komandant Dipold u svom izveštaju ovako opisao ishod:

... Dana 26.. 1. 1943, g. potpuno je razbijena 2. ustaško-domobranska brigada. Partizani zarobili bateriju topova. Uništen 1.. i 3.. bataljon ustaško-domobranske brigade potpuno, a ostaci 2. i 4. bataljona jedva se spasli bekstvom.

Koristeći izrazitu brojčanu i materijalno-tehničku nadmoć, nemačko rukovodstvo uspelo je da sredi i popuni jedinice i da nastavi napad, 27. januara do kraja dana. 737. puk dospeo je do Majkić-Japre i tu se utvrdio.

Preokret na Grmeču

27. januara Vrhovni štab NOVJ razmotrio je situaciju i doneo odluku da obrazuje Glavnu operativnu grupu pod svojom neposrednom komandom, i da sa njom krene u prodor na istok, u pravcu Hercegovine, Crne Gore, Sandžaka i Srbije. U duhu te odluke Prvi hrvatski i Prvi bosanski korpus dobili su direktive da upornom odbranom zadrže nemačku ofanzivnu grupaciju, obezbeđujući tako potrebno vreme i manevarsku slobodu. Glavnoj operativnoj grupi. Nakon toga, hrvatski i bosanski korpus trebalo je da se izvuku iz frontalnog dodira sa neprijateljem i manevrom prebace nazad na ponovo okupiranu teritoriju, u pozadinu osovinskih napadnih kolona, i da tamo nanose neprijatelju udarce i ponovo stvore slobodnu teritoriju.

Nemački štab je, razmatrajći situaciju, konstatovao kašnjenje i izdao naređenja za nove energične napade na svim pravcima. Prema tim naređenjima, 28. januara ujutro trebalo je da u napad krenu i 737. puk prema zapadu, i 749. puk u prema jugu. 749. puk je međutim bio preduhitren.

Na položaje u oblasti Paunovca tokom 27. januara pristigla je 4. krajiška brigada sa štabom 5. divizije. Ovu koncentraciju snaga štab divizije iskoristio je za noćni napad na nemačke odbrambene položaje u selu Ramići 27. januara u ponoć. Ovaj napad izazvao je pometnju i povlačenje Nemaca koji su pritom pretrpeli znatne gubitke. Umesto napada, sutradan je komandant 749. puka bio prinuđen da naredi pretraživanje terena u okolini sela Ramića radi pronalaženja izgubljenih vojnika i opreme.

Nakon popune i sređivanja, 749. puk bio je u stanju da obnovi napad na Paunovac 31. januara. Nakon dnevnog napredovanja od tri kilometra, Nemci su se utvrdili na dostignutim pozicijama za odbranu preko noći. Usledio je međutim novi noćni napad 1. i 4. krajiške brigade, ovaj put sa još razornijim posledicama. Prema izvještaju štaba 5. divizije od 1. februara „izbrojano je preko 100 švapskih leševa“. Nakon ovog poraza, 717. divizija definitivno je odustala od pokušaja prodora na ovom pravcu i prešla je u odbranu.

Napad 737. puka na zapad, prema Bosanskoj Krupi, u početku je više obećavao. Ojačane toga dana pristiglim „erzac“ (dopunskim) bataljonom jačine 1069 vojnika, jedinice 737. puka ojačane oklopnim snagama su 28. januara rano ujutro krenule u nastupanje, potiskujući delove Šeste brigade i prodirući do Benakovca. Na tom mestu došlo je međutim do iznenadne susretne borbe. U isto vreme kad su u Benakovac izbile nemačke kolone sa istoka, u to mesto izbilo je čelo kolone 2. i 5. krajiške brigade na maršu sa severa, U toj susretnoj borbi partizani su se bolje snašli i potpuno preuzeli inicijativu. 737. puk se, pretrpevši gobitke u borbi, utvrdio i branio u okruženju sa dva bataljona u Benakovcu i trećim u selu Fajtovcima. Od tog trenutka potkuno je izmenjen karakter bitke. Umesto napada, Nemci su bili prinuđeni na grčevitu odbranu u okruženju i na pokušaje deblokiranja iz pravca Sanskog Mosta. Napad 717. divizije definitivno je okončan potpunim neuspehom.

Pokušaj deblokiranja od strane 2. bataljona 749. puka završio se time što je i ovaj bataljon završio u teškoj poziciji, opkoljen i u stanju grčevite odbrane, pretrpevši gubitke od 85 poginulih, 163 ranjenih i 4 nestala vojnika.

Komandant divizije Dipold se žalio svom komandantu Litersu:

Mere odmazde ne možemo preduzeti, jer je stanovništvo izbeglo.

Jedinice opkoljenog 737. puka sabijene su na veoma uzak prostor, prostreljivan pešadijskom vatrom s jednog kraja na drugi. Krajnjim naporom uspele su da odbiju nekoliko napada i izbegnu kompletno uništenje.

Pad Bihaća

Ulazak nemačkih trupa u Bihać 29. januara 1943.

U noći 28./29. januara poslednje su se povukle preko mosta u Bihaću jedinice 7. banijske divizije, onesposobivši zatim mostove na Uni. Sa jedinicame se povukao i zbeg od oko 15.000 civila.

Jedinice 7. SS divizije tokom 29. januara sastale su se u Ličkom Petrovom Selu sa kolonom italijanske divizije „Re“ i nastavile prema Bihaću, u koji su ušle istog dana u 16:30. Tako je 7. SS divizija rešila prvi deo operacijskog zadatka, potrošivši za to, umesto planiranog jednog, deset dana.

Opkoljavanje i pokušaj uništenja 4. krajiške divizije

30. januara 369. legionarska divizija ušla je u Bosansku Krupu. Time se Četvrta krajiška divizija našla u veoma složenoj situaciji, prinuđena da se bori protiv pokušaja opkoljavanja. Međutim, pre prelaska u aktivnu odbranu, jedinice 4. divizije preduzele su još jedan pokušaj likvidacije opkoljenog nemačkog puka u Benakovcu.

Isturivši 8. krajišku brigadu. kao obezbeđenje prema 369. legionarskoj diviziji, jedinice 4. divizije su tokom noći 1./2. februar napale opkoljene Nemce. Napadom su nemačke snage presečene u dve grupe, od kojih je jedna pokušala proboj iz okruženja u pravcu Majkić-Japre, dok se druga utvrdila na jednom brežuljku oko ukopanih tenkova. Grupa koja je krenula u proboj nabasala je na položaje 3. bataljona Prve krajiške brigade i tom prilikom, prema izveštaju štaba bataljona, pretrpela gubitke od 150 poginulih. Ostatke druge grupe ukopane u blizini Benakovca oslobodila je oklopno-motorizovana kolona 370. puka 369. divizije koja je, odbacivši 8. krajišku brigadu, prodrla u Benakovac 3. februara pre podne.

Našavši se na pravcu koncentričnog napada nemačkih jedinica, 4. krajiška divizija bila je primorana na odbranu na obroncima Grmeča. Toj oblasti nemačka komanda poklonila je najveću pažnju, verujući da se na Grmeču nalaze najvažnije institucije NOVJ, pa i sam Vrhovni štab.

1. februara 7. SS divizija uspostavila je na liniji Bihać - Bosanska Krupa vezu sa 369. legionarskom divizijom, i krenula u koncentrično nastupanje na Grmeč.

U prvoj fazi težište nastupanja bio je pravac prema Bosanskom Petrovcu. Na tom pravcu se u odbrani nalazila 7. banijska divizija. Oštre borbe o ovoj oblasti trajale su do 6. februara, kad je 7. SS divizija uspela da zbaci banijske jedinice sa odbrambenih položaja i prodre u Vrtoče. Nastavljajući nastupanje, 7. februara posle podne jedinice 7. SS divizije ušle su u evakuisani Bosanski Petrovac, a sutradan, nakon 19 dana intenzivnih borbi od početka operacije, tenkovska kolona 7. SS divizije sastala se sa prednjim delovima 749. puka 717. divizije na Paunovcu. Time su jedinice 4. krajiške divizije sa zbegom od oko 15.000 civila bile opkoljene na Grmeču. Peta i Sedma divizija prešle su u odbranu na pravcima prema Glamoču i Drvaru. Prema naređenju Vrhovnog štaba, ranjenici i bolničko osoblje su evakuisani u pravcu Glamoča, pod zaštitu Glavne operativne grupe, dok su zbegovi izbeglica sa Korduna i Banije trebali da budu prebačeni na slobodnu teritoriju Like, odakle bi se, nakon ponovnog stvaranja slobodne teritorije, vratili svojim kućama. Znatan deo izbeglica uspeo je da se vrati, dok je nekoliko hiljada produžilo odstupanje na jugoistok, u pravcu Glavne operativne grupe. Mnogi su na tom putu stradali od hladnoće, gladi, napora i napada iz vazduha. Branko Ćopić, potresen njihovim patnjama, napisao je poznatu pesmu „Na petrovačkoj cesti“.

Za to vreme pomoćna kolona 7. SS divizije 6. februara pokrenula je napad od Vrtoča prema vrhu Grmeča, izbijajući u pozadinu položaja 4. divizije. Pod neposredni udarom Nemaca, 8. krajiška brigada i štab 4. divizije probili su se iz okruženja na zapad.

Narednih dana sve tri nemačke divizije, 7. SS, 369. i 717. preduzele su koncentrično nastupanje na Grmeč, sužavajući brigadama NOVJ i zbegu manevarski prostor. Brigade 4. divizije branile su prostor elastičnom odbranom, usporavajući napredovanje napadača i tražeći mogućnost proboja iz okruženja.

Štabovi okruženih brigada doneli su odluku da izvrše proboj iz obruča tokom noći 11./12. februara. Tokom te noći 2. i 5. krajiška brigada izvrile su marš se južnih padina Grmeča preko planinskih vrhova na sever, savladale nemačka obezbeđenja na cesti Sanski Most - Bosanska Krupa i zaposeli prethodno napuštena područja severno od Grmeča. Za brigadama se tokom noći kretao i zbeg od oko 15.000 civila. Tokom ovog napornog marša preko visokih planinskih prevoja u izuzetno hladnoj noći, prema proceni D. Karasijevića, od smrzavanja je umrlo oko 2.000 ljudi.

Šesta krajiška brigada prepadom je presekla i prešla cestu Bosanski Petrovac – Sanski Most i postavila se u odbranu na komunikaciji Bosanski Petrovac – Drvar.

Napad na slobodnu teritoriju Like

6. lička divizija prelazi Kupreško polje prema Šujici za vreme IV ofanzive.

Osovinska dejstva u sklopu operacije Vajs I na teritoriji Like počela su 20. januara s južne strane Like, sa linije Gračac—Medak u pravcu Bruvna i Udbine. Napad je izvršilo oko 300 četnika, koji su uspeli da iznenade levo krilo 1. ličke brigade, upadnu u selo Glogovo i popale ga. Posle izvršene pripreme jedinica 1. brigade, napad četnika je odbijen. Na odseku 9. brigade, od Lovinca, napadale su dve bojne ustaša i tri bataljona Italijana sa četnicima.

Puk divizije „Sasari“ iz Gračaca krenuo je u nastupanje 21. januara ujutro, ali je 1. brigada tokom dana uspešno odbila ovaj napad i odbacila napadača na početne položaje.

22. januara krenula je u nastupanje divizija „Re“ iz oblasti Vrhovina na položaje Druge ličke brigade u pravcu Korenice i Plitvičkih Jezera. Nakon osmam dana ofanzive, jedna kolona ove divizije uspela je da se kod Ličkog Petrovog Sela sastane sa levokrilnom kolonom nemačke 7. SS divizije. Nakon napuštanja odbrane Bihaća, na sektor Plitvičkih Jezera u borbu protiv kolona divizije „Lombardija“ i „Re“ prebačene su 6. i 14. primorsko-goranska brigada, dok su 5. i 15. brigada zatvarale prostor između Bihaća i Lapačke doline.

Prvi pešadijski puk talijanske divizije „Re“ sa jednom četom tenkova i 2. lovačkom ustaškom bojnom ušao je 1. februara nakon žestokih borbi u Korenicu, a 31. i 32. ustaška bojna u Udbinu. Na veoma smanjenoj slobodnoj teritoriji u Lici prečnika oko 25 kilometara oformila se znatna koncentracija snaga NOVJ opkoljena 7. SS divizijom, trima italijanskim divizijama, i jakim ustaško-domobranskim i četničkim snagama.

7. SS divizija orijentisala se svojom glavninom prema istoku, a ispad njene bočne kolone 5. februara u pravcu Kulen Vakufa uspešno su odbile 5. i 15. brigada. Tom prilikom nemačke jedinice naterane su u bekstvo, zaplenjena je pukovska zastava i jedan trofejni tenk od 13 tona. Ovaj tenk služio je do kraja rata u Tenkovskoj četi Glavnog štaba Hrvatske, a danas se nalazi izložen u Vojnom muzeju na Kalemegdanu. Nakon ove borbe naredbama Glavnog štaba Hrvatske od 8. i 20. februara 5. i 15. brigada proglašene su udarnim.

Nakon 5. februara nemačke snage iz oblasti Bihaća potpuno su se posvetile ofanzivi na Grmeču, što je rezultiralo promenom operativne situacije u Lici. Italijani i njihovi saveznici ispoljavali su i dalje ofanzivnost. Njihovi napadi su međutim po pravilu završavani protivudarima jredinica NOVJ uz nanošenje znatnih gubitaka.

Napadajući na pravcu Mazin—Gornji Lapac, italijanske snage, sastava: 2. bataljon 151. puka, 2. bataljon 152. puka, 73. i 44. bataljon Crnih košulja, 1. i 4. eskadron tenkova i jedna četa bersaljera, pod komandom štaba divizije „Sasari“, uspele su da u toku 13. februara odbace jedinice 1. brigade 6. divizije i uđu u Gornji Lapac. Istog dana i oko 300 – 400 četnika ušli su u Srb. Zbog situacije nastale ulaskom neprijatelja u Gornji Lapac, 9. brigadi 6. divizije je naređeno da se sa tri bataljona prebaci prema Gornjem Lapcu, gde se nalazila i 1. brigada iste divizije, a Štab 8. divizije je, prema naređenju Glavnog štaba Hrvatske i Štaba 1. korpusa, uputio usiljenim maršem 15. brigadu u Lapačko polje da uspostavi vezu sa 1. brigadom 6. divizije.

Ocenjujući ovladavanje komunikacijom Kulen Vakuf — Gornji Lapac — Udbina ključnim za uspeh operacije, Italijani su na ovaj sektor koncentrisali i delove delove divizije „Zara“ i „Bergamo“ i četnike iz severne Dalmacije. 14. februara pokrenute su u napad sve italijanske, ustaške i četničke snage iz Korenice, Udbine, Lapačke doline i doline Une. Grupacija u Lapačkoj dolini prodrla je 15. februara u Donji Lapac.

Štab 1. hrvatskog korpusa uočio je mogućnost da preuzme inicijativu u svoje ruke. Naredio je 1., 5. 9. i 15. brigadi da izoluju, opkole i unište grupaciju u Donjem Lapcu, a ostalim jedinicama da obezbeđuju prilaze Lapačkoj dolini.

U Gornjem i Donjem Lapcu nalazili su se italijanski 16. bersaljerski bataljon, 26. bataljon crnih košulja, 2. bataljon 151. pešadijskog puka divizije „Sasari“ i 3. bataljon 25. pešadijskog puka divizije „Bergamo“, ukupno četiri bataljona sa artiljerijom i tenkovima. Napad na njih počeo je 18. februara u 7 sati ujutro. Oko 11 sati italijanske snage, pomognute snažnom artiljerijskom vatrom iz Mazina, krenule su u proboj natrag u pravcu Mazina. Njihovu kolonu tokom izvlačenja napale su jedinice 9. brigade i presekle kolonu na dva dela, od kojih se jedan probio prema Mazinu, a drugi vratio u Gornji Lapac.

Pod vrlo teškim uslovima visokog snega i velike hladnoće, opsada i napadi na italijanske snage u Gornjem Lapcu trajali su do 21. februara. Toga dana U 8 sati probili su s pravca Mazina prema Gornjem Lapcu dva bataljona 1. pešadijskog puka divizije „Re“, 15. bataljon „M“, četa tenkova, baterija topova i četnici iz sastava Dinarske četničke divizije, uspevši da deblokiraju i obezbede izvlačenje snaga iz Gornjeg Lapca. Istog dana Prva lička brigada ušla je u Gornji i Donji Lapac.

U borbama za oslobođenje grada Italijani su imali oko hiljadu mrtvih i ranjenih vojnika, a jedinice NOVJ zaplenile su: 5 ispravnih kamiona, 1 automobil, 23 motocikla, 2 tenka, 3 topa sa 794 granata i mnogo raznog oružja i opreme.

Nakon ovih neuspeha i gubitaka, Italijani su obustavili ofanzivne operacije i povukli su se u garnizone na glavnim komunikacijama. Zonu Gračac — Zrmanja — Bender predali su četnicima, a Gospić, Vrhovine i Otočac ustašama. Jedinice NOVJ potpuno su preuzele inicijativu u svoje ruke i do kraja aprila oslobodile najveći deo Like, i da krajem aprila opkole i pripreme napad na Gospić.

Posljedice

Italijanska komanda je operaciju Vajs I ocenila nesupešnom:

U suštini poslije svih ovih operacija, pokušaj da se otcijepi i uništi znatna masa neprijatelja nije uspio.

– IZVJEŠTAJ ITALIJANSKE KRALJEVSKE VOJNE MISIJE U HRVATSKOJ OD 22. FEBRUARA 1943. GOD. O REZULTATU IZVOĐENJA PRVE FAZE OPERACIJA »WEISS«

Nemački general Aleksander Ler je sredinom februara 1943. godine zabeležio da je porastao autoritet i uticaj partizana nakon ove operacije:

Porastao je autoritet i uticaj partizana na stanovništvo usled uspeha u borbi sa Nemcima.

Povezano

• Bitka na Neretvi
• Operacija Vajs II
• Bihaćka republika
• Sedam neprijateljskih ofanziva

Spoljašnje veze

Operacija Weiss I na Wikimedijinoj ostavi

• Axis History Factbook (en)
• Vojska.net (sh)
• Povijest.net Arhivirano 2007-12-28 na Wayback Machine-u (sh)