Lav Kalda

Lav Kalda (rođen: Leon Katz) (Bilovec, Austro-Ugarska Monarhija, 10. 9. 1880 - Zagreb, 10. 10. 1956), austrougarski i jugoslavenski arhitekt.

Lav Kalda
Rođenje	Leon Katz (1880-09-10)10. 9. 1880. Bilovec, Austro-Ugarska Monarhija
Smrt	10. 10. 1956. (dob: 76) Zagreb, FNR Jugoslavija
Počivalište	Mirogoj, Zagreb
Nacionalnost	Jugoslaven
Ostala imena	Leo Kalda Lavoslav Kalda
Etnicitet	Židov
Državljanstvo	FNR Jugoslavija
Alma mater	Aka­de­mi­ja li­kov­nih um­jet­nos­ti u Be­ču
Zanimanje	arhitekt
Vjeroispovijest	evangelist

Biografija

Podrijetlo, djetinjstvo i školovanje

Lav Kalda je rođen 10. 9. 1880 u židovskoj porodici Katz, u moravskom selu Bilovec, za vrijeme Austro-Ugarske Monarhije. Porodica Katz je nakon konvertiranja sa judaizma na evangeličku vjeru promijenila prezime u Kalda. Zav­r­šio je nje­mač­ku Vi­šu dr­žav­nu ob­r­tnu ško­lu u Br­nu. U Zag­reb je do­šao pri­vu­čen in­ten­ziv­nom gra­đe­vin­skom dje­latnoš­ću zbog ko­je se u gra­du razvio sus­tav pro­jek­tan­tskoiz­vođač­kih tvr­tki, po­put na­jis­tak­nu­ti­je "Hönigsberg & Deutsch". Po­ziv Kal­di da do­đe u Zag­reb sti­gao je od ar­hi­tek­ta Mar­ti­na Pila­ra, kod ko­je­ga je pot­kraj 1901 po­čeo ra­di­ti na iz­vo­đe­nju po­je­di­nih ku­ća. Uvid­jev­ši Kal­di­ne spo­sob­nos­ti, Pi­lar ga je pos­lao na dalj­nje školova­nje u Beč. U oktobru 1903 Kal­da je po­čeo stu­di­ra­ti kod pro­fe­so­ra Al­fre­da Cas­tel­li­za na Aka­de­mi­ji li­kov­nih um­jet­nos­ti u Be­ču, u spe­ci­jal­noj ško­li pro­fe­so­ra Vik­to­ra Lun­tza i Fried­ri­cha Oh­ma­nna. Na­kon tro­go­diš­nje­ga stu­di­ja Kal­da je 10. 7. 1906 do­bio "Aus­trit­ts-Zeug­nis". U toj pot­vr­di o zav­r­še­nom šes­tse­mes­tar­skom stu­di­ju vo­di­telj kla­se pro­fe­sor Oh­ma­nn je na­pi­sao ka­ko je Kal­da: "...talent is­ka­zao u naj­bo­ljem svjet­lu, a u rje­ša­va­nju za­da­ta­ka od­li­ko­vao se jednos­tav­nim pri­ka­zi­ma, pro­miš­lje­nim i svje­žim rje­še­nji­ma". Kal­din stu­dij pop­ra­ti­le su i dvi­je nag­ra­de: 1904 do­bio je na ško­li naj­sta­ri­ju nag­ra­du, pres­tiž­nu Füge­ro­vu me­da­lju, ko­ja se dod­je­ljiva­la ne­ki­ma od naj­vr­jed­ni­jih i naj­priv­lač­ni­jim ra­do­vi­ma ško­le. Na kra­ju stu­di­ja Kal­da je 1906 do­bio i "Spe­ci­jal­nu nag­ra­du ško­le", ko­ja se od 1891 sva­ke go­di­ne dod­je­lji­va­la u ob­je­ma ško­la­ma za zav­r­šne ra­dove uče­ni­ka.

Karijera

Kal­da je u Grad­jev­nom po­du­zet­niš­tvu "Pi­lar, Mal­ly i Bau­da" ra­dio ti­je­kom stu­di­ja i kas­ni­je do obus­ta­ve dje­lo­va­nja tvr­tke 1907 go­di­ne. U Zag­re­bu, u ko­jem je pro­veo ci­je­li rad­ni i ži­vot­ni vi­jek, za­vi­čaj­no­st i dr­žav­ljanstvo Trojedne Kraljevine Hrvatske, Slavonije i Dalmacije je ste­kao is­te go­di­ne, me­đu os­ta­lim uz po­moć pot­vr­de o vi­še­go­diš­njoj su­rad­nji ko­ju mu je iz­da­lo to po­du­ze­će. Tije­kom ra­da kod Pi­la­ra Kal­da je su­ra­đi­vao, iz­vo­dio ili pro­jek­ti­rao i iz­vo­dio pre­ko dva­de­set grad­nji, ug­lav­nom stam­be­nih ku­ća, na ko­ji­ma se iz­ra­zi­ti­je jav­lja­ju ele­men­ti se­ce­sij­ske ar­hi­tek­tu­re, po­put kuće u Mi­ha­no­vi­će­voj ulici 38 (1903) i Ga­je­voj ulici 44 (1906), te ku­ća sa­mih gra­di­te­lja: ku­će Pi­lar u Gun­du­li­će­voj ulici 52 (1904), tro­kat­ni­ce Mal­ly u Ili­ci 103 (1907) i ku­će Bau­da na Ma­žu­ra­ni­ćevom trgu 7 (1903), ali i ma­nje za­dat­ke po­put na­dog­rad­nji ili og­ra­da kap­tol­skih ku­ri­ja, na ko­ji­ma ga pre­poz­na­je­mo po va­lo­vi­tim ho­ri­zon­tal­nim li­ni­ja­ma. Kal­da je ra­deći za "Pi­lar, Mal­ly i Bau­da" 1906 pro­jek­ti­rao ugao­nu zgra­du pod­ružni­ce "Aus­tro-ugar­ske ban­ke" u Zag­re­bu u Ju­rišićevoj ulici 17 (kas­ni­ju fi­li­ja­lu "Na­rod­ne ban­ke"), i to je bi­la nje­go­va pr­va važni­ja građevi­na, k to­me jav­ne nam­je­ne. Od 1907 do 1922 Kal­da je dje­lovao u ok­vi­ru po­du­ze­ća "Kal­da i Šte­fan, ar­hi­tek­ti i gra­di­te­lji", u ko­jem su po­re­me­no dje­lova­li i dru­gi mla­đi ar­hi­tek­ti. Učes­ta­lošću spo­mi­nja­nja iz­dva­ja se jed­no od Kal­di­nih pr­vih pot­pi­sa­nih dje­la, Sa­bor­ska pa­lača na Mar­ko­vu tr­gu, ko­ju je na­kon nat­ječaja 1907 i pre­vi­ra­nja ko­ja su us­li­je­di­la oko ko­načnog pro­jek­ta preg­rad­nje sta­re župa­nij­ske zgra­de za Sa­bor­sku pa­laču, u ci­je­los­ti iz­vo­dio od 1909 do 1911 go­di­ne. Sa­bor­ni­ca je ta­ko po­ni­je­la ne­zah­val­nu ulo­gu u Kal­di­nu opu­su pred­stav­lja­jući ga kao au­to­ra višes­truko kom­pro­mis­nog rješenja koji je u do­ba žes­to­kih po­le­mi­ka Vla­di­mi­ra Lu­načeka i Au­gus­ti­na Pi­sačića oko in­sti­tu­ci­je ar­hi­tek­ton­skih nat­ječaja, rea­li­zi­rao spu­tan nag­rađenim i ot­kup­lje­nim ra­do­vi­ma. Kal­di je, na­kon ni­za pe­ri­pe­ti­ja, bi­la pov­je­re­na iz­ra­da nac­r­ta i do­vršenje zgra­de, što je pro­fe­sio­nal­no od­ra­dio u ok­vi­ru netom os­no­va­ne tvr­tke "Kal­da i Šte­fan, ar­hi­tek­ti i gra­di­te­lji", s po­seb­no li­je­pim mo­ti­vom ras­košnih se­ce­sij­skih pro­zo­ra u sa­moj dvo­ra­ni za zas­je­da­nja. Kal­da je 1909 pro­jek­ti­rao evan­ge­ličku cr­kvu za svo­je za­vičajno mjes­to, Va­lašské Me­ziříčí u Bohemiji.

Me­đu na­jis­tak­nu­ti­je prim­je­re ko­ji zor­no svje­do­če o Kal­di­nu pri­no­su pro­do­ru se­ce­sij­ske mo­der­ne u zag­re­bač­ku ar­hi­tek­tu­ru sva­ka­ko tre­ba ub­ro­ji­ti tri ra­ne vi­le u Na­zo­ro­voj uli­ci. Iz­me­đu 1908 i 1910 Kal­da je rea­li­zi­rao obi­telj­sku ku­ću in­že­nje­ra Sorga (1908), vi­lu pro­fe­so­ra Vat­ros­la­va Ro­ži­ća (1908/1909) i ljet­ni­ko­vac sli­ka­ri­ce Nas­te Ro­jc Še­noa (1910). Poput dru­gih ar­hi­te­ka­ta svo­je ge­ne­ra­ci­je, Kal­da je usvojio ar­tiku­la­ci­ju, de­ko­ra­ci­ju i for­mal­ni iz­raz ak­tual­nog vre­me­na, u ko­jem se kao va­žan pros­tor­ni i ar­hi­tek­ton­ski ele­me­nt raz­vi­ja mo­tiv erke­ra. In­ven­tiv­no­st u raš­člam­bi pro­če­lja, a pog­la­vito va­ri­ja­ci­je na te­mu er­ke­ra, ka­rak­te­ris­ti­ka su go­to­vo svih Kal­di­nih pro­je­ka­ta, od no­vog­rad­nji do adap­ta­ci­ja. Erker se u Kal­de jav­lja is­klju­či­vo kao dio so­be, i to one ok­re­nu­te na uli­cu, gdje je nje­gov smješ­taj uv­je­to­van po­naj­pri­je že­lje­nim vanj­skim učin­kom. Kal­da se u krat­kom raz­dob­lju do Pr­vo­ga svjet­skog rata etab­li­rao i kao ar­hi­te­kt i kao iz­vođač. Nje­go­vim se naj­značaj­ni­jim građevi­na­ma ta­da već smat­ra­ju fi­li­ja­la "Na­rod­ne ban­ke", tro­kat­na "Tr­go­vačko-ob­r­tničke ko­mo­re" s rep­re­zen­ta­tiv­nom dvo­ra­nom u iz­dvo­je­nom dvo­riš­nom kri­lu i ot­mje­nim ves­ti­bu­li­ma i ne­da­le­ki dom "Društva Mer­kur" s pročeljem nag­lašenih ver­ti­ka­la. Ia­ko je najčešće iz­vo­dio stambe­ne zgra­de i vi­le, kon­ti­nui­ra­no je ra­dio i na in­dus­trij­skim ob­jek­ti­ma. Pro­jek­ti­rao je, među os­ta­lim, up­rav­nu zgra­du i skla­dište Pa­rom­li­na (1909/1910), tis­ka­ru u dvo­rištu kuće Gra­ni­tz na Pre­ra­do­vićevu tr­gu (1913) i tis­ka­ru "Kur­zman" u dvo­rištu Dal­ma­tin­ske ulice 5 (1927), stam­be­nu dvo­kat­ni­cu s ra­dioni­ca­ma Hlav­ka u Bre­go­vi­toj ulici (1921), a od tvr­tke "Pi­lar, Mally i Bau­da" kao traj­nog in­ves­ti­to­ra nas­li­je­dio je "Tvor­ni­cu ci­ko­ri­je Fran­ck", za ko­ju je pro­jek­ti­rao: rad­ničke kup­ke (1908) i jed­no­kat­nu stam­be­nu zgra­du (1910) u Vo­do­vod­noj uli­ci, skla­dišta, prig­rad­nje i no­ve di­je­lo­ve tvor­ničko­ga kom­plek­sa (1925), pos­lov­ni­cu i skla­dišta u Ora­ho­vi­ci (1916), itd. Za industrijalca Ar­mi­na Schrei­ne­ra 1919 je pro­jek­ti­rao i iz­veo dvo­rišnu vi­lu, ured i skla­dišta gli­ne­ne ro­be u Pri­la­zu Đure De­želića 30 (1919/1920), a naj­veći je is­ko­rak pre­ma bes­kom­pro­mis­nom fun­kcio­na­liz­mu učinio Tvor­ni­com svi­le "Si­lk d.d." na Zav­r­tni­ci 1931 go­di­ne, iz­vevši je u ske­let­noj kon­struk­ci­ji i apos­tro­fi­ra­jući cje­li­nu iz­dvo­je­nim, rav­no za­vršenim tor­njem stu­bišta s us­prav­nim pro­zo­ri­ma bez ok­vi­ra, sta­ka­la raščla­nje­nih fi­nim ras­te­rom.

Ub­r­zo na­kon Pr­vo­ga svjet­skog ra­ta Kal­da je za­počeo dje­lo­va­ti sa­mos­tal­no. U Crik­ve­ni­ci je (na­kon što je on­dje 1908 po­digao vi­lu Pa­ve­lić) 1923 rea­li­zi­rao i ugao­nu pos­lov­nu zgra­du "Pr­ve hr­vat­ske šte­dio­ni­ce", da­nas ne­zao­bi­laz­nog upo­rišta u sli­ci mjes­ta na­do­mak oba­le. U tom raz­dob­lju Kal­da je podigao više stam­be­nih zgra­da i izvoeo niz adap­ta­ci­ja: npr. na­dog­rad­nja za "Za­nat­sku ban­ku" u Gun­du­lićevoj ulici 8 (1921), kuća No­va­ko­vić u Ma­sa­riko­voj ulici 15 (1923/1924), kuća Mi­ro­vin­skog fon­da na Roo­se­vel­tovom trgu 3 (1925), prei­na­ke kuće Ge­rer­sdor­fer u Ili­ci 29 u dvo­rišnom kri­lu ko­je je dje­lo­va­la tvr­tka "Kal­da i Šte­fan" (1925), kuća Pre­siček na Medveščaku 15 i kuća Hra­bov­ski u Vi­nog­rad­skoj 23, (ob­je 1928), prig­rad­nja kuće Kal­da na Svačićevu trgu 4 (1928), tro­kat­ni­ce Kras u Vod­ni­ko­voj ulici 5, Kralj u Ga­je­voj ulici 27, Kal­da i Ohnleit­ner u Ko­sir­ni­ko­voj uli­ci (1930), vi­la Klein u Ba­bo­nićevoj ulici 4 (1932), dvo­rišna čet­ve­ro­kat­ni­ca Pris­ter na Je­lačićev trg 15 (1929/1935), itd. Iz­dvo­je­nu cje­li­nu čine ele­gan­tno pro­por­cioni­ra­ne tri vi­le u Gra­diš­kom pred­mes­tju u Ljub­ljani, ko­je se ta­da re­gu­li­ra i po­či­nje gra­di­ti, vi­la An­tlo­ga u Haj­dri­ho­voj ulici 24, (1932/1933), na­jam­na vi­la Pa­pež u Tes­linoj ulici 23 (1933) i vi­la Roz­man u Ja­mo­voj ulici 18 (1936), za­da­tak do­bi­ven pos­re­do­va­njem že­ni­ne porodice. Među zag­re­bačkim grad­skim pa­lačama iz­dva­ja­ju se trgovačko-stam­be­na ug­lov­ni­ca Ul­lma­nn na križanju Trga žrta­va fašiz­ma i Držis­la­vo­ve ulice (1924), Češki na­rod­ni dom u Šubićevoj ulici 20 (1936) i Kal­di­na neos­por­no naj­poz­na­ti­ja kuća, Dom općin­skih činovni­ka u Dal­ma­tin­skoj uli­ci 12 iz 1927 go­di­ne. Ti­je­kom 1920-ih Kal­da je bio u nat­ječaj­noj po­ro­ti za "Ho­tel Es­pla­na­de" u Zag­re­bu, a pro­jek­tom je 1930 sam sud­je­lo­vao na po­ziv­nom nat­ječaju za stam­be­nu zgra­du "Ju­gos­la­ven­ske aka­de­mi­je zna­nos­ti i um­jetnos­ti" (JAZU) na Tr­gu žrta­va fašiz­ma u Zag­re­bu. S čak pet os­tva­re­nja pred­stav­ljen je na iz­ložbi "Po­la vi­je­ka hr­vat­ske um­jet­nos­ti" 1938 go­di­ne. U član­ci­ma ko­ji re­zi­mi­ra­ju po­lus­to­ljet­no raz­dob­lje hr­vat­ske um­jet­nos­ti, a ko­ji se jav­lja­ju u po­vo­du is­toi­me­ne iz­ložbe, Kal­da se u ge­nera­ci­ji ar­hi­te­ka­ta ko­ja je na sce­nu stu­pi­la u raz­dob­lju se­ce­si­je spo­mi­nje u sli­je­du na­kon Vik­to­ra Ko­vačića, Ede Šena, Stjepa­na Pod­hor­skog, Vje­kos­la­va Bas­tla i Ig­nja­ta Fis­che­ra, a po suz­držanim i ele­gan­tnim ob­li­ci­ma svr­sta­va i uz pred­stav­ni­ke nje­mačke ško­le se­ce­si­je Dio­ni­sa Sun­ka i Ru­dol­fa Lu­bynskog.

U međurat­nom raz­dob­lju nag­la­sak je na stil­skim od­red­ni­ca­ma: jed­nos­tav­ni­jem de­ta­lji­ra­nju i raščla­nji­va­nju fa­sa­de, gdje je Kal­da na­la­zio mjes­to kao dio ge­ne­ra­ci­je ko­ja, gra­deći u smi­re­nim, stereo­met­rij­skim ob­li­ci­ma ti­je­kom dva­de­se­tih go­di­na, čini mo­st iz­među se­ce­sij­ske mo­der­ne i ra­cio­nal­nog fun­kcio­na­liz­ma ko­ji na sce­nu stu­pa tri­de­se­tih go­di­na. Kal­din cje­lo­kup­ni rad, pod snaž­nim ut­je­ca­jem se­ce­si­je, kre­tao se pre­ma tom ap­strak­tnom for­mal­nom ar­hi­tek­ton­skom je­zi­ku, ali ga u pot­pu­nos­ti ni­kad ni­je us­pio prih­va­ti­ti. Kal­da se is­ka­zao u ar­hi­tek­tu­ri jav­ne i stam­be­ne nam­je­ne. Pro­jek­ti­rao je ili gra­dio pre­ko 150 jav­nih i pri­vat­nih zgra­da: pos­lov­nih i stam­be­nih pa­la­ča, tr­go­vač­kih i in­dus­trij­skih zgra­da te obi­telj­skih ku­ća, za ko­je je oso­bi­to hva­ljen od in­ves­ti­tora zbog vješ­te raz­dio­be stam­be­nog pros­to­ra. Kroz ci­je­li rad­ni vijek, od 1908 do 1946, bio je član Druš­tva in­že­nje­ra i Druš­tva um­jet­nos­ti te ak­ti­van u ud­ru­ga­ma češ­ke ma­nji­ne, za ko­ju je pro­jek­ti­rao i gra­dio na­rod­ne do­mo­ve i ško­le u Zag­re­bu, Herce­gov­cu i Daruvaru. Od 1949 do 1950 ra­dio je u Dr­žav­nom grad­jev­nom po­du­ze­ću "Vi­so­kog­rad­nja", na­kon če­ga je otišao u in­va­lid­sku penziju. Lav Kal­da pri­pa­da ge­ne­ra­ci­ji hr­vat­skih ar­hi­te­ka­ta ko­ja je Zag­re­bu da­la ve­leg­rad­sko obi­ljež­je i do­ka­za­la da do­ma­ći arhi­tek­ti mo­gu vi­so­ko pro­fe­sio­nal­no i kva­li­tet­no od­ra­di­ti sva­ki ar­hi­tek­ton­ski za­da­tak, od pro­jek­ta do iz­ved­be. Mir­nim i čvrstim ob­li­ci­ma te oso­bi­tom raz­ra­dom se­ce­sij­kog mo­ti­va er­ke­ra. Kal­din je ar­hi­tek­ton­ski ru­ko­pis pre­poz­nat­ljiv po re­duk­ti­vis­tič­kom ob­li­ko­va­nju, ra­cio­nal­nos­ti i ot­mje­nos­ti rea­li­za­ci­ja, što su ujed­no ka­rak­te­ris­ti­ke hr­vat­ske mo­der­ne ar­hi­tek­tu­re. Sav­jes­na iz­ved­ba pri­do­ni­je­la je ug­le­du do­ma­će­ga gra­đe­vi­nar­stva, za što je Kal­da, od­go­jiv­ši de­set­ke su­rad­ni­ka i ob­r­tni­ka ko­ji su proš­li kroz nje­go­vu tvr­tku, oso­bi­to zas­lužan.

Smrt i počivalište

Ing. Lav Kalda je umro u Zagrebu 10. 10. 1956 godine. Pokopan je na zagrebačkom groblju Mirogoj.

Zgrade (izbor)

• Zgrada graditelja Baude, Zagreb (1903)
• Zgrada graditelja Pillara, Zagreb (1904)
• Neobarokna palača austrougarske banke, Zagreb (1906)
• Trokatnica Mally, Zagreb (1907)
• Vila Sorg, Zagreb, Josipovačka cesta - danas Nazorova ulica (1908)
• Evangelička crkva, Valašské Meziříčí (1908)
• Vila Rožič - vila lingvista prof. Vatroslava Rožića, Josipovačka cesta - danas Nazorova ulica, Zagreb ( 1909)
• Zgrada sabora, Zagreb (1909 – 1911)
• Vila Šenoa, Josipovačka cesta - suvremena Nazorova ulica, Zagreb (1910)
• Zgrada trgovačke i industrijske komore, Rooseveltov trg, Zagreb (1911)
• Zgrada kompanije Merkur , Perkovićeva ulica, Zagreb (1914)
• Prva hrvatska zadužbina, Crikvenica (1923)
• Zgrada Dragutina Ulmanna, Zagreb (1924 – 1925)
• Evangelička crkva, Hrastovac (1929)
• Češki narodni dom, Zagreb (1937)