Otvori glavni meni
Anđa Ranković
No portrait gray test-sr.svg
Anđa Ranković
Datum rođenja 26. april 1909.
Mesto rođenja Izbište, kod Vršca
 Austrougarska
Datum smrti 11. jun 1942. (33 godina)
Mesto smrti Gat, kod Gacka
Flag of Hrvatska ND Hrvatska
Suprug Aleksandar Ranković
Deca Milivoje Mića Ranković
Profesija tekstilna radnica
Članica KPJ od 1930.
Učešće u ratovima Narodnooslobodilačka borba
Narodni heroj od 6. jula 1953.

Anđelija Anđa Ranković, rođena Jovanović (Izbište, kod Vršca, 26. april 1909. – Gacko, 11. jun 1942), učesnica Narodnooslobodilačke borbe i narodni heroj Jugoslavije.

BiografijaUredi

Rođena je 26. aprila 1909. godine u Izbištu, kod Vršca.[1][2][3] Poticala je iz zemljoradničke porodice. Njen otac Mateja Jovanović imao je šestoro dece. Osnovnu školu je završila u rodnom mestu, a posle je sa sestrom Danicom otišla u Vršac, gde je pohađala nižu gimnaziju (četiri razreda).[4] Tokom školovanja priključila se revolucionarnom omladinskom pokretu. Bila je i polaznik kursa esperanta, koji je u to vreme pohađao veliki broj pripadnika revolucionarne omladine. Takođe je dosta čitala, posebno ruske klasike – Tolstoja, Dostojevskog, Turgenjeva i dr, a čitala je i marksističku literaturu. Godine 1927. je bila primljena u članstvo Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), a iste godine je bila uhapšena zbog učešća u nekim skojevskim akcijama.[1][4]

Revolucionarni radUredi

Zbog lošeg materijalnog stanja roditelja, koji nisu mogli da finansiraju školovanje Anđe i njene sestre, one su posle završene niže gimanzije, 1928. godine, zajedno sa starijim bratom Isom, koji je završio mehaničarski zanat prešle u Beograd. Po dolasku u Beograd, Anđa se zaposlila u Industriji zavesa i tepiha „Jerolimerk a.d.“ na Dušanovcu. Tu je počela da stiče znanja i veštine tekstilnog radnika, ali i da u praksi uočava sve teškoće radničkog života, što joj je dalo podstrek za borbu. Zajedno sa bratom, 1928. godine je bila primljena u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ).[1] Veoma aktivno je politički radila među mladim radnicima, želeći da i njih uključi u borbu za ostvarivanje većih radničkih i ljudskih prava. Godine 1929, posle uvođenja Šestojanuarske diktature policija se nemilosrdno obračunavala sa svim protivnicima režima, pa je tako Anđa, posle jednog neuspelog štrajka u fabrici gde je radila, bila uhapšena i proterana na dve godine u rodno mesto.[4]

U rodnom mestu, iako pod stalnim nadzorom policije, ona je nastavila svoju političku aktivnost. Baš u vreme kada je Anđa bila proterana u Izbište, tamo je postojala jaka partijska organizacija koju je predvodio Žarko Zrenjanin, koji je naredne 1930. godine bio izabran za sekretara Sreskog komiteta KPJ za Vršac. U vreme njenog progonstva, u Izbište je bio proteran i njen brat Isa, koji je takođe bio veoma aktivan u radu KPJ i sindikata.[1] Godine 1932. vratila se u Beograd i zaposlila se u fabrici čarapa „Moravija“ na Zvezdari. Iskustvom stečenim u partijskom radu u Vršcu, Anđa se veoma aktivno posvetila partijskim radu među tekstilnim radnicima. Agitovala je za KPJ i sindikat i pozivala, pogotovo mlađe radnike na sindikalnu i klasnu borbu. Posebno je bila aktivna u radu organizacije „Crvena pomoć“, sakupljajući hranu, odeću, obuću i drugu pomoć za uhapšene revolucionare, kao i za njihove porodice. Posebno je vodila brigu o majkama i ženama uhapšenih drugova, koje je često obilazila. Tako je upoznala i Darinku, majku svog budućeg supruga Aleksandra Rankovića, koji je bio na robiji od 1929. godine.[4]

Njena aktivnost nije ostala neprimećena od strane policije, pa je 1934. godine ponovo bila uhapšena. U zatvoru Uprave grada Beograda, zloglasnoj „Glavnjači“ bila je strahovit mučena. Jedan uhapšeni učenik srednje tehničke škole teretio ju je da mu je ona dala ilegalne partijske materijale, ali je ona uporno ćutala. Policijski inspektori je nisu pokolebali ni kada su joj uhapsili brata Isu. Zbog nedostatka dokaza, bila je puštena i ponovo proterana u rodno mesto.[4] Ovog puta se u rodnom mestu nije dugo zadržala i ubrzo se vratila u Beograd, gde se zaposlila u tekstilnoj fabrici „Elka“ na Dorćolu. Odmah po zaposlenju, Anđa je u ovoj fabrici pokrenula veoma živu partijsku i sindikalnu aktivnost – organizovala je sindikalnu grupu koja je čitala revolucionarnu i marksističku literaturu, delila je sindikalni list „Radnik“ i organizovala sastanke sa radnicima iz drugih fabrika, posebno sa radnicima Karaburme i Čukarice, gde je postojala veoma živa aktivnost i gde je napredni ženski pokret organizovao predavanja i analfabetske tečajeve. Anđa je učestvovala u mnogim demonstracijama i štrajkovima, sastajala se i družila sa revolucionarnom omladinom i studentima. Zbog njene sveukupne aktivnosti, ponovo je bila uhapšena i potom otpuštena sa posla. Potom se zaposlila u Zemunskoj tekstilani, ali se ni tamo nije dugo zadržala. Bila je zavedena u policijskim kartonima i oklevetana kao „bundžija“ i „smutljivica“, pa je zbog toga teško nalazila posao. Kratko je radila u radionici Rudolfa Polaka, ali je ponovo bila uhapšena i proterana iz Beograda. Tada je jedan kratak period boravila u Bajinoj Bašti, gde je radila kod advokata Svetozara Jovanovića.[4]

Godine 1935. Aleksandar Ranković se vratio sa šestogodišnje robije, koju je izdržao u Sremskoj Mitrovici i Lepoglavi i tada se upoznao sa Ađom.[1] Ubrzo po upoznavanju, oni su se venčali u Vršcu, gde su kratko živeli i potom su prešli u Beograd, gde su oboje poluilegalno živeli na Pašinom brdu. Tada nastaje period profesionalnog bavljenja revolucionarim radom Anđe i njenog supruga, koji je 1936. godine postao član Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, a 1937. član Centralnog komiteta KPJ.[1] Zajedno sa Vukicom Mitrović, Lepom Stamenković i Milošem Matijevićem Mršom, Anđa je tokom 1936. i 1937. godine predvodila revolucionarnu i sindikalnu borbu tekstilnih radnika Beograda. Bila je u rukovodstvu sindikalnog aktiva tekstilaca, član Ženske sekcije međustrukovnog odbora u Upravi sindikata Beograda i dr. Organizovala čitav niz aktivnosti – izlete radničke omaldine, kulturno-umetnička druženja, okupljanja grupa žena u tekstilnim fabrikama i politički rad sa njima i dr. U toku 1937. i 1938. godine bila je član Komisije za rad među ženama pri Pokrajinskom komitetu KPJ za Srbiju.[4]

Godine 1939. bila je član Rejonskog komiteta KPJ na Karaburmi, kada je uhapšena zajedno sa još 30 komunista, među kojima su bili – Svetozar Vukmanović Tempo, Vukica Mitrović, njen brat Isa Jovanović i dr. i zatvorena u zatvoru na Adi Ciganliji.[1] Juna iste godine svi su izvedeni na suđenje pred Državni sud za zaštitu države, ali su uz pomoć dr Ivana Ribara, koji im je bio advokat bili oslobođeni. Posle puštanja iz zatvora, Anđa je na kratko napustila partijski rad jer rodila sina Milivoja. Neposredno pred izbijanje Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, 1941. godine radila je u Mesnom komitetu KPJ za Beograd. Posle okupacije zemlje, Anđa je u strahu od hapšenja nje ili njenog supruga, svog jednoipogodišnjeg sina Milivoja - Miću predala na čuvanje svojoj starijoj sestri Rođi. Tokom rata Anđinog sina čuvale su – njena sestra u Beogradu i svekrva, koja je živela u selu Draževcu, kod Obrenovca.[4]

Narodnooslobodilačka borbaUredi

Tokom leta 1941. godine Anđa je ilegalno boravila u okupiranom Beogradu, aktivno radeći na uključivanju što više ljudi u Narodnooslobodilački pokret (NOP). Učestvovala je u pripremi i organizovanju, ali i izvođenju mnogih sabotaža i diverzija. Jedna od najvećih akcija u okupiranom Beogradu, u leto 1941. godine je bila akcija spašavanja njenog supruga iz zatvorske bolnice, 29. jula. Posle uspešno organizovanog bekstva, on je još neko vreme ostao u Beogradu, u dubokoj ilegalnosti, a potom je prešao na oslobođenu teritoriju zapadne Srbije.[1] Anđa je u Beogradu ostala sve do polovine novembra, kada je da bih izbegla hapšenje usled velike policijske provale u redove KPJ u Beogradu, morala da napusti grad. Zajedno sa drugim istaknutim partijskim radnicima, među kojima su bili – Spasenija Cana Babović, Milentije Popović, Ljubinka Milosavljević Buba, Lepa Žujović i dr, ona je stigla u oslobođeno Užice.[2] Tamo se tada nalazio i njen suprug, koji je bio član Vrhovnog štaba NOPO Jugoslavije.[4]

U Užicu i njegovoj okolini, Anđa kao iskusan partijski radnik, veoma aktivno radila na organizovanju života u pozadini. Posebno je bila aktivna u radu sa ženama, najviše na njihovom kulturnom i političkom uzdizanju. Njena aktivnost nije dugo trajala, jer je ubrzo po njenom dolasku, usled Prve neprijateljske ofanzive došlo da pada Užičke republike i ona se zajedno sa glavninom partizanskih snaga morala povući u Sandžak.[2] U periodu posle pada Užica, sve do kraja januara 1942. godine Anđa je zajedno sa drugim istaknutim članovima KPJ iz Srbije, boravila u oslobođenoj Novoj Varoši, gde je tada izvršena reorganizacija partizanskih jedinica i stvoreni uslovi za formiranje prvih partizanskih brigada. Usled nove ofanzive, morali su se povući u Bosnu, gde je u Čajniču 1. marta 1942. godine formirana Druga proleterska udarna brigada. Kada je brigada formirana Spasenija Cana Babović je bila određena za zamenika političkog komesara i partijskog rukovodioca u brigadi. Ona je Anđi tada ponudila da u Štabu brigade bude partijski instruktor, ali je ona to odbila i izrazila želju da bude u četi sa borcima. Tada je određena za zamenika političkog komesara i partijskog rukovodioca Druge čete Četvrtog užičkog bataljona.[2] Posle formiranja brigada je otišla u istočnu Bosnu, gde je vodila veoma uspešne borbe protiv četnika u okolini Vlasenice i Srebrenice, a potom učestvovala u blokadi ustaških uporišta u Rogatici i Han Pijesku. Krajem aprila, usledila je nova velika ofanzva na partizanske snage u istočnoj Bosni, Crnoj Gori i Hercegovini, pa je brigada tokom maja vodila borbe sa Italijanima i četnicima kod Čajniča, Goražda i Foče, a početkom juna na levoj obali Tare, Dobrom Dolu i kod Gacka.[1][4]

Zbog opasnosti da se hercegovački četnici iz Gatačke doline, povežu sa crnogorskim četnicima i na taj način ugroze jedinice sa Vrhovnim štabom i ranjenicima, u rejonu Vrbnice i dolini Sutjeske, odlučeno je da tri bataljona iz Prve proleterske udarne brigade i Četvrti užički bataljon iz Druge proleterske brigade, napadnu i razbiju četnike na brdu Gat, u blizini Gacka. Usled veoma teškog, skoro neprohodnog terena, bataljoni iz Prve proleterske brigade su zakasnili na početak akcije, pa je Štab Četvrtog užičkog bataljona, nadajući se njihovom skorom dolasku, doneo odluku da u zoru 11. juna krene u napad na četnike, koji su bili utvrđeni u ostacima austrougarske tvrđave. Četnici su bili brojčano jači i dobro naoružani, od Italijana, pa slabo naoružan i malobrojniji Četvri bataljon nije uspeo da ih razbije i našavši se skoro okružen od četnika, odlučio se na povlačenje. U ovoj teškoj borbi stradalo je 32, a ranjeno je 23 boraca, što je činilo jednu trećinu bataljona. Među poginulim partizanima nalazile su se i četiri žene, a jedna od njih bila je i Anđa Ranković. Stradala je pored mitraljeza, kojim je pokušala da zaštiti odstupnicu svojim borcima.[2][1][4]

Narodni herojUredi

Ukazom predsednika Federativne Narodne Republike Jugoslavije Josipa Broza Tita, 6. jula 1953. godine, proglašena je za narodnog heroja.[1][5]

Takođe, za narodne heroje proglašeni su – njen suprug Aleksandar Ranković, koji je u posleratnom periodu bio visoki partijski i državni funkcioner i jedan od najbližih saradnika Josipa Broza Tita i njen brat Isa Jovanović, koji je posle rata bio visoki funkcioner u SR Srbiji i SAP Vojvodini.[1] Ćerka njenog sina Milivoja Miće je poznata srpska novinarka i televizijska voditeljke Anja Ranković.

Ime Anđe Ranković danas nosi jedna od glavnih ulica u Izbištu, a ulice sa njenim imenom takođe postoje i u Novom Sadu, Subotici, Zrenjaninu, Vršcu, Mokrinu, Ćupriji i selu Veliko Orašje, kod Velike Plane. Godine 1955. postavljena joj je spomen-bista u Vršcu, u gradskom parku, zajedno sa bistama drugih istaknutih boraca i revolucionara, rad vajara Ekatarine Ristivojeve.[6] Takođe u njenom rodnom mestu Izbištu, na Spomeniku palim borcima, nalaze se dva bronzana reljefa sa njenim likom i likom Žarka Zrenjanina Uče, koji je takođe rođen u Izbištu.[6] Njeno ime nosila je tekstilna radionica koja se nalazila u najstarijoj zidanoj kući u Beogradu i iz koje je nastao čuveni beogradski tekstilni kombinat „BEKO“.

ReferenceUredi

LiteraturaUredi

  • Likovi revolucije. „Prosveta“ Beograd, 1962. godina.
  • "Vojna enciklopedija". Beograd. 1973. 
  • Žene Srbije u NOB. „Nolit“ Beograd, 1975. godina.
  • "Narodni heroji Jugoslavije". Beograd: Mladost. 1975. 
  • Heroine Jugoslavije. „Spektar“, Zagreb 1980. godina.
  • Popović, Razumenka Zuma (1981). Spomenici Narodnooslobodilačke borbe i revolucije SR Srbije 1941-1945. Beograd.