Bitka na Drini (1943)
Bitka na Drini (takođe Forsiranje Drine), je bila desantna operacija NOVJ i borba za mostobrane, vođena od 28. marta do 18. aprila 1943. godine, radi prelaska reke Drine koju su branile osovinske snage.
Operacija je preduzeta nakon pobede na Nerevi, u cilju povratka partizana iz Bosne i Hercegovine u Crnu Goru, odakle su godinu dana ranije proterani združenom osovinskom operacijom.
Bitka na Drini je završena uspešnim probojem NOVJ preko Drine ka Crnoj Gori, i teškim porazom Italijana i četnika.
Pozadina
uredi
Partizani su nakon pobede na Neretvi preduzeli ofanzivu kojom su privremeno oslobodili veliki deo istočne Hercegovine. Nakon toga su nastavili ofanzivu ka Crnoj Gori, ali ih je na Drini čekala združena italijansko-četnička odbrana.
26. marta je 2. proleterska divizija krenula iz Kalinovika prema Drini, dok je 1. proleterska brigada, koja se tada nalazila u njenom sastavu, 28. marta zauzela Ustikolinu.[1]
Namere sukobljenih strana
urediItalijansko-četnički plan odbrane
urediPosle poraza kod Kalinovika, Italijani i četnici pokušali da na Drini zaustave prodor glavne operativne grupe NOVJ. Italijani su bili spremni da u krajnjem slučaju upotrebe bojni otrov suzavac.[2] Plan zajedničkih akcija sa italijanskom komandom pripremio je Zaharije Ostojić, 26. marta. Svoju punu saglasnost sa ovim planom je dao Draža Mihailović, koji je Ostojiću 28. marta javio:
Bolje linije nego što je Drina u vezi sa Pivom ne možemo imati za odbranu. Moramo je braniti jakim snagama sa dobrim moralom... Komunisti u ovom momentu pripremaju nešto... Ako iziđu na grebene dobro ih poduhvatiti sa Italijanima. Juče su dobro pomogli...[3][4]
Nalazeći se u Foči, pored Lukačevićevog štaba, Mihailović je naredio Lukačeviću da sa svojim snagama interveniše na pravcu Ustikoline i po svaku cenu spreči partizanske snage da forsiraju Drinu.
Partizanski plan napada
uredi30. marta 1943. godine, vrhovni komandant NOV i POJ Josip Broz Tito precizirao je zadatke i naredio štabovima divizija sledeće:[5]
- 2. proleterska udarna divizija NOVJ da obrazuje južnu grupu, forsira reku Drinu kod sela Broda i napadne Foču;
- glavnina 1. proleterske udarne divizije NOVJ, kao severna grupa, da pređe reku Drinu u rejonu sela Ustikoline i takođe napadne Foču;
- 3. udarna divizija iz Nevesinjskog i Gatačkog polja razbije četnike i oslobodi Gacko, Avtovac i druga uporišta, dok delovi 10. hercegovačke brigade nastupaju ka Popovom polju;
- 7. divizija NOVJ da zatvori pravce Konjic - Glavatičevo i Trnovo - Kalinovik;
- 9. divizija NOVJ zatvara pravce Mostar - Nevesinje - Plužine, Prijevorac - Nevesinjsko polje, Rujište - Čehoje i Lokve - Kula.
Tok borbi
uredi28. marta, Prva proleterska i Druga dalmatinska brigada izbijaju na Drinu. Prva u oblast Ustikoline, a druga u prostor Broda, tri kilometra južno od Foče. S obzirom na to da su u to vreme Drinu branile slabije četničke snage i manji delovi divizije "Taurinenze", štabovi 1. i 2. proleterske divizije su inicijalno pokušali da pređu reku iz pokreta, ali zbog nedostatka plovnih sredstava i visokog vodostaja, brzo prevacivanje nije uspelo.[1]
Partizansko forsiranje Drine
uredi
.jpg)
Početkom aprila, brigade 1. i 2. proleterske divizije, uz pomoć inženjerijske čete Vrhovnog štaba, napravile su splavove sa nosivošću za po 10 ljudi, čime su stvorile nužne preduslove za prelazak reke. Ujutro 6. aprila, kod sela Kopilovi (kod Broda[4]), 2. dalmatinska brigada je prešla preko Drine. Najpre je, pod vrlo teškim uslovima, prebačen jedan bataljon koji je, nakon jednočasovne borbe, razbio četničku odbranu i formirao mali mostobran. Zatim je odmah počelo prebacivanje i ostalih jedinica 2. dalmatinske brigade, koje su do predvečerja proširile mostobran. Do večeri 7. aprila, cela 2. proleterska divizija, osim komore, bila je na desnoj obali Drine.[1]
Stari pjesnik Vladimir Nazor, koji je tada bio sa partizanima, je to zabeležio u pesmi:
Ljuta si, Drino, gruba i žestoka,
I uvijek ti si krvi žedna bila,
Trpjela nisi brodove i gaze,
I kidala si veze, most mrvila.
Ali mi ćemo te ukrotiti. - Mede
Na tebi ćemo srušiti, i dvor
Graditi nov na bijesu tvom, da spona
Budeš nam čvrsta nerazrješiv čvor.[6]
Slikar i partizanski borac Đuro Tiljak, ostavio je likovno svedočanstvo o tom poduhvatu u formi ratne grafike nazvane Druga dalmatinska brigada prelazi Drinu.
Četničko-italijanska odbrana
urediU pokušaju da osujeti partizane, general Draža Mihailović lično, u depeši svom načelniku operativnog odeljenja Ostojiću od 7. aprila, traži hitnu pomoć italijanskih trupa:
Preduzmite na svaki način da Italijani što pre pošalju na desnu obalu Dragočevske reke bar jednu četu i da se postavi iznad Strugare.[4][7]
Samo četrdeset minuta kasnije, Ostojić mu odgovara da su Italijani poslali ne jednu četu nego bataljon:
Italijani izveštavaju da je jedan bataljon upućen ka Dragočevskoj Reci i izveštavaju da je ovaj bataljon još u sumrak otišao pozadi patrole.[4][7]
Draža Mihailović potom obaveštava komandanta desnog odseka odbrane Drine da dolazi italijanski bataljon, i da će četnike pomoći artiljerija i avijacija:
Italijani obećali da će u toku noći stići i njihov bataljon u Potpeć i da će produžiti ka Dragočavi, on ima i artiljerije, biće dobro ako stigne... Tražili smo da artiljerija tuče ispred Broda i levu obalu Drine ispred vas a sutra i avijacija.[7]
Istog dana i Ostojić naređuje Lukačeviću da traži pojačanja od Italijana kako bi sačuvali Foču:
Traži od Italijana da te pojačaju na delu Ćehotina — Crni Vrh odnosno Okrugljica i traži da artiljer. što češće dejstvuje... Sad je glavno da sačuvamo Foču, zašto nam je potrebna pomoć Italijana.[8]
8. aprila Draža Mihailović naređuje kapetanu Momčiloviću, komandantu odbrane odseka, da se položaj uz pomoć Italijana mora održati po svaku cenu:
Položaj se po svaku cenu ima održati i što bolje iskoristiti bataljon i bateriju Italijana koji se nalaze na Vašem otseku.[7]
Do 9. aprila, 2. proleterska divizija razbila je osovinske snage, zauzela deo Foče na levoj obali Ćeotine (pritoke Drine) i ovladala linijom Dragočava — Falovići. Sutradan je prodrla severno od Foče, zauzela Han Sohu, presekla vezu između Foče i Čajniča, i okružila italijanske snage u kasarnama u Foči.
Forsiranje Drine kod Ustikoline bilo je mnogo teže jer je neprijatelj prikupio jače snage, uključujući jedan bataljon 3. alpskog puka divizije "Taurinenze". Do 7. aprila, 1. proleterska brigada je od priručnog materijala izradila 31 splav (nosivosti po 3–5 ljudi). Tokom noći između 7. i 8. aprila, neprijatelj je iz rovova na samoj obali otkrio prebacivanje splavova na reku i jakom vatrom sprečio prelaz. Sutradan 8. aprila u 19 časova, 36 odabranih dobrovoljaca, uz podršku minobacačke i mitraljeske vatre, prebacilo se na desnu obalu i zauzelo neprijateljske rovove. Pomoću splavova i skele počelo je prebacivanje ostalih delova 1. proleterske brigade, dok je vod dobrovoljaca (27 boraca sa 8 puškomitraljeza) krenuo u juriš i razbio 400 četnika u Cvilinu.[1] Međutim, prebacivanje trupa je išlo sporo jer je skela bila oštećena minobacačkom vatrom, a splavovi se nisu mogli vraćati uzvodno. Do 21 čas prebačeno je samo 50 boraca. Oni su odmah napali italijanski bataljon "Intra" na Krčinom Brdu. Nakon nekoliko uzastopnih juriša i pristizanja pojačanja preko reke, proleteri su u zoru odbacili Italijane i zauzeli Krčino Brdo. Tokom 9. aprila, prebacivanje je išlo nešto brže, pa je do podne cela 1. proleterska brigada prešla reku, čime je mostobran definitivno učvršćen. Neposredno za njom prebacivala se 3. krajiška brigada.[1]
Borba za mostobrane
uredi
Noću 9/10. aprila, 1. proleterska brigada napala je Kapak, koji su branili italijanski bataljoni "Intra" i "Fenestrele". Nakon nekoliko juriša, oko 4 časa, zauzeli su garnizon, prisilivši Italijane da se povuku prema Golom Vrhu. Da bi deblokirali Foču, Italijani su rešili da protivnapadom razbiju mostobrane 1. i 2. proleterske divizije. Prema mostobranu kod Cvilina poslali su bataljon "Eksile" i divizion artiljerije, a preko Čelebića ka Brodu — oko 2.500 četnika Pavla Đurišića.[1]
Noću 10/11. aprila, 1. proleterska brigada je napala Goli Vrh, koji su branila dva italijanska bataljona ojačana artiljerijom. I pored snažnih noćnih juriša nisu uspeli da ga zauzmu, dok je 3. krajiška brigada ujutru zauzela okolna mesta. Da bi izbegli okruženje, italijani su se povukli ka Ifsaru. 1. proleterska brigada je odmah gonila i kod Ifsara porazila Italijane, koji su ostavili teško naoružanje i deo streljačkog oružja. Italijani su 12. aprila napustili i Čajniče, u koje je istog dana popodne ušla 3. krajiška brigada.[1]
Do 17. aprila, četnici su zauzeli jake položaje na Humiću, Bakiću, Slabiću i Gradini, ugrozivši mostobran kod Broda. U takvoj situaciji, Vrhovni štab NOVJ je obustavio napad 2. proleterske divizije na fočanski rejon i naredio napad na četnike.
U noći između 17. i 18. aprila 1943. kod Broda na Drini jedinice NOVJ su iznenadno napale Đurišićeve snage.[4] 7. krajiška brigada je u naletu zauzela Čelebić, a potom, nakon višečasovne borbe, i sela Rijeku i Suho Polju, gde je zarobila oko 200 četnika.[1] 18. aprila ujutro 3. sandžačka brigada je potpuno razbila četničko levo krilo i započela energično gonjenje. Na frontu prema 2. proleterskoj brigadi četnici su pružali žilav otpor, ali su se, zbog pada Čelebića i napada iz pozadine, počeli povlačiti. U isto vreme, 3. krajiška brigada je izbila na Ćeotinu. Do kraja dana četnici su potpuno razbijeni u neredu bežali preko reke Tare, ka Kolašinu.[4]
Povlačenje Mihailovića u Srbiju
urediPorazi koji su četnici pod komandom Baja Stanišića i Petra Baćovica u Hercegovini i Crnoj Gori pretrpele u prvoj polovini aprila, naterali su Dražu Mihailovića da se sa štabom povuče iz Hercegovine u Gornje Lipovo, a nakon vesti o porazu Đurišića na Drini, 18. aprila naređuje hitan pokret za Srbiju.[4]
19. aprila rano ujutru u Lipovu počinje priprema za pokret. Mihailovićevo ljudstvo je stiglo u Mojkovac istog dana. 20. aprila su u Mojkovac stigli i ljudi majora Đurišića, "vrlo umorni, gladni i zabrinuta lica". Kod njih je vladala prava panika, pričali su neverovatne stvari.[9] Mihailović je nastavio ka selu Zaostro kod Priboja, gde je smestio svoj štab u školi. Tih dana mu general Blažo Đukanović iz Crne Gore piše da je situacija "vrlo teška", a odziv na opštu mobilizaciju "dosta slab".[7][10] Istovremeno, u Srbiji se provodi mobilizacija vojnih obveznika za borbu protiv partizana:
Razbijeni i obezglavljeni partizani, bežeći ispred jakih naših snaga koje ih gone, probijaju se ka Sandžaku i Zapadnoj Srbiji, u nameri da se tamo prikupe i dignu narod na prevremeni ustanak. Obzirom na ovo stanje Vrhovna Komanda je 16 ov. meseca naredila mobilizaciju jednog dela obveznika Drugog Ravnogorskog Korpusa s oružjem i pokret u pravcu Nove Varoši u cilju sprečavanja upada komunista u Zapadnu Srbiju.[7]
– Naredba komandanta 2. ravnogorskog korpusa od 20. aprila 1943. za mobilizaciju radi odlaska u borbu protiv jedinica NOVJ
Da bi obezbedio povlačenje Vrhovne komande u Srbiju, Mihailović je ubrzo po dolasku u Zaostro uputio naređenje Dragutinu Keseroviću, komandantu Rasinskog korpusa, da izvrši mobilizaciju na svom terenu i krene prema Limu, njemu u susret. 1. maja, kada je primio izveštaj da su Đurišićeve trupe 30. aprila kod Šahovića dokrajčene i da snage NOVJ nadiru prema Limu, Mihailović hitno upućuje poziv u pomoć i komandantu Drugog ravnogorskog korpusa Predragu Rakoviću.[11]
7. maja uveče Mihailović je sa svojim štabom nastavio ka Srbiji,[12] a ujutru 8. maja se susreo sa Keserovićem. U selu Zaton je Mihailović izvršio smotru Keserovićevih trupa, a sutra im je naredio da posednu desnu obalu Lima, da partizani ne bi prešli u Srbiju. On 9. maja javlja Ostojiću: "Ne brinite za mene" a Baćoviću: "Kriza prošla".[7]
Pobuna srpskih regruta
uredi10. maja Mihailović se u selu Požeginama sreo i sa Drugim ravnogorskim korpusom pod komandom Predraga Rakovića. I njima je naredio da posednu obalu Lima, radi zaustavljanja partizana. Međutim, dva bataljona Čačanske brigade su otkazala poslušnost:
Sa mojom brigadom, koja je u sastavu Rakovićevog korpusa, ovde sam stigao 10. maja. Odmah sam dobio naređenje da posednem i branim prelaz preko reke Lima, izrneđu sela Oluja i Rasova, s tim da moje levo krilo naslonim na Keserovićevo desno. Kada sam naredio pokret ka položaju, moj 3. i 4. bataljon i štabna četa otkazali su mi poslušnost. Neko je uzviknuo: "Nećemo bratoubilačku borbu!" Mnogi su ovo prihvatili, a komandir štabne čete nastavio je: "Preko Lima ima preko trideset hiljada dobro naoružanih partizana koji se bore protiv okupatora. I ĐurišIćevi četnici su bacili oružje i vratili se svojim kućama. A kuda sada mi da idemo i za koga da se borimo? Ja neću da se borim sa svojom braćom. Ko se slaže sa ovim neka pođe sa mnom kući." Ogromna većina krenula je za njim. Nisam bio u stanju da ih zaustavim...[11]
– Komandant Čačanske brigade poručnik Milorad Ristović, kasnije streljan zbog pobune
13. maja general Mihailović je naredio da se odbegli srbijanski regruti koji "neće bratoubilačku borbu" razoružaju i zatvore ili poubijaju:
Dva cela bataljona i štabna četa čačanske brigade u broju od 123 naoružana četnika pobegli su kući. Sačekati ih u Dragačevu... razoružati ih i zadržati ih kod sebe u pritvoru... Ako na poziv mirnim putem ne predadnu oružje, pucati u meso.[7]
Posledice
uredi
Među četničkim ljudstvom se nakon serije poraza na Neretvi, Hercegovini i Drini podrugljivo pričalo kako je “student Peko Dapčević” rasturio Vrhovnu komandu JVuO.[13][14]
Izbijanjem Glavne operativne grupe u dolinu Lima, Tare i Zete završena je bitka na Drini, u kojoj su ponovo razbijene preostale četničke i manje italijanske snage.[1] Goneći četnike sve dublje u Crnu Goru, Vrhovni štab NOVJ se prebacio na planinu Durmitor. Nakon teškog poraza nanesenog Italijanima u pivskom Javorku, 1. maja Prva i Druga proleterska divizija krenule su u obuhvatno nastupanje radi likvidiranja italijansko-četničkog garnizona u Kolašinu. 14. maja komandant Ljevorečkog četničkog bataljona javlja majoru Đorđu Lašiću da su partizani zauzeli sva okolna mesta, a četnici su zbijeni u Kolašin sa Italijanima:
Gornja Morača pala je. Na Crkvinama kod Kolašina partizani su izbili... Lutovo je spremno da se priključi partizanima... Sve četničke snage sa italijansika 3 batalj. nalaze se u Kolašinu.[7]
Nakon što su partizani oslobodili veći deo Hercegovine i Crne Gore, nemačka komanda je odlučila da interveniše. 15. maja započela je operacija Schwarz prodorom 1. brdske divizije Vermahta u italijansku okupacionu zonu, u Crnu Goru.
Izvori
uredi- ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 1,7 1,8 OSLOBODILAČKI RAT NARODA JUGOSLAVIJE (knjiga 1), Četvrti deo - OD PRVOG DO DRUGOG ZASEDANJA AVNOJ-a
- ↑ https://www.znaci.org/00001/4_14_2_100.htm NAREĐENJE KOMANDE OPERATIVNIH JEDINICA ISTOČNE BOSNE I HERCEGOVINE OD 24. MARTA 1943. KOMANDANTU BILEĆKE BRIGADE O NAČINU DEJSTVA BRIGADE U POZADINI JEDINICA NOVJ I EVENTUALNOJ EVAKUACIJI JEDINICA PRAVCEM TREBINJE — BILEĆA
- ↑ AVII, Ca, k. 18, reg. br. 4/6 (VK-X-23).
- ↑ 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 4,5 4,6 Nikola Milovanović: DRAŽA MIHAILOVIĆ, poglavlje IZGUBLJENA BITKA
- ↑ https://znaci.org/dogadjaj.php?br=7092
- ↑ Branko Obradović, Druga Dalmatinska proleterska brigada (str. 114), Vojnoizdavqcki zavod, 1968.
- ↑ 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 7,5 7,6 7,7 7,8 ZBORNIK DOKUMENATA VOJNOISTORIJSKOG INSTITUTA: TOM XIV - DOKUMENTI ČETNIČKOG POKRETA DRAŽE MIHAILOVIĆA - KNJIGA 2
- ↑ NAREĐENJE KOMANDANTA ISTAKNUTOG DELA ŠTABA DRAŽE MIHAILOVIĆA OD 7. APRILA 1943. VOJISLAVU LUKAČEVICU ZA ANGAŽOVANJE ITALIJANSKIH JEDINICA RADI ODBRANE NA LINIJI BIOKOVI — CRNI VRH — BROD
- ↑ https://znaci.org/00001/11_35.htm
- ↑ PISMO GENERALA BLAŽA ĐUKANOVIĆA OD APRILA 1943. DRAŽI MIHAILOVICU O STANJU U ČETNIČKIM JEDINICAMA U CRNOJ GORI
- ↑ 11,0 11,1 https://www.znaci.org/00001/11_36.htm
- ↑ https://www.znaci.org/00001/11_35.htm
- ↑ Četničko rasulo na Neretvi Arhivirano 2013-07-13 na Wayback Machine-u
- ↑ https://znaci.org/00001/11_41.htm
Povezano
urediVanjske veze
uredi
- Četničko rasulo na Neretvi Arhivirano 2013-07-13 na Wayback Machine-u