Predrag Raković

četnički major i vojvoda ljubićki

Predrag Raković (pseudonim: Kar-Kar[1] i Frike[2]; 10. jun 1912, Prijevor kod Čačka - 15. decembar 1944, Miokovci, kod Čačka) je bio četnički major, vojvoda Ljubićki i saradnik okupatora u II svetskom ratu.

Predrag Raković

Predrag Raković
Predrag Raković

Lični podaci
Datum rođenja 10. jun 1912.
Mesto rođenja Prijevor
Datum smrti 15. decembar 1944.
Mesto smrti Miokovci, Čačak
Vojska Jugoslovenska Vojska u Otadžbini
Najviši čin major
Bitke i ratovi Drugi svetski rat

Prije rata, Predrag Raković je bio poručnik vojske Kraljevine Jugoslavije. Od decembra 1941. do decembra 1942. bio je komandant legalizovanog Ljubićkog četničkog odreda kod okupacionih vlasti. Nakon toga, do kraja rata Raković je komandant 2. ravnogorskog korpusa Jugoslovenske vojske u otadžbini.[3]

Biografija

Osnovnu školu i gimnaziju završio u Čačku. Po odlasku u Beograd, upisuje Vojnu Akademiju.

Ustanak u Srbiji

Za vreme Aprilskog rata bio je na službovanju u žandarmerijskoj stanici u Čačku. Izbegao je zarobljavanje i povezao se sa grupom pukovnika Draže Mihailovića.

Na Ravnu goru je došao početkom juna 1941. Tu je dobio instrukcije da organizuje Ljubićki srez sa poručnikom Radišom Čekovićem. Raković je formirao prvi četnički odred u Prijevoru i okolnim selima. Po pojavljivanju prvih partizanskih odreda u Ljubićkom srezu, Predrag Raković vodi pregovore u selu Guberevcu 21. jula 1941. sa partizanskim predstavnicima koje je predvodio Momčilo-Mole Radosavljević oko zajedničke borbe sa Nemcima. Učestvovao je sa partizanskim odredima u oslobođenju Čačka.

Legalizacija kod Nedića

Glavni članak: Legalizovani četnici

Nakon gušenja ustanka u Srbiji krajem 1941, Raković ostaje u Srbiji i dobija ovlašćenje da se legalizuje pod komandom kvislinškog generala Milana Nedića. Po naređenju pukovnika Koste Mušickog, komandant Petog dobrovoljačkog odreda, kapetan Marisav Petrović je legalizovao Rakovićev odred 1. maja 1942. pod imenom Samostalni četnički Ljubićki odred Tanasko Rajić, a sedište mu je bilo u Čačku. Raković je učestvovao u uništavanju zaostalih partizana i bivših pripadnika partizanskih jedinica.[4]

Sve do pred kraj 1942. godine Raković je bio komandant Čačanskog četničkog odreda, legalizovanog kod Nedićeve vlade i okupatora. Nalazeći se sa štabom u gradu, Raković je uspostavio prisne veze sa pukovnikom Frikeom, komandantom okupacionih trupa u Čačku. Istovremeno, pod njegovim obezbeđenjem, "prikrivali" su se kao "ilegalci" i pojedini viši funkcioneri Mihailovićeve organizacije, među kojima su bili Dragiša Vasić i potpukovnik Dragoslav Pavlović u to vreme komandant Srbije, kome je Raković, u leto 1942. godine, organizovao sastanak sa Frikeom. Sastanak između Pavlovića i Frikea, kome je prisustvovao i Raković, održan je u manastiru Nikolju, u Ovčarsko-kablarskoj klisuri.[5] U jednom izvještaju poslatom Draži Mihailoviću (moguće da je autor sâm Raković) kaže se da je „nemački komandant iz Čačka dao reč pukovniku Pavloviću da neće dolaziti sa vojskom u Dragačevo, ako se uspostavi red. Možemo raditi nesmetano”.[6][7]

Poručnik Predrag Raković kotirao je prilično visoko u hijerarhiji ravnogorskog pokreta, što se može nazrijeti i iz navodâ u depeši potpukovniku Dragoslavu Pavloviću (pseudonim »Rodrigo«), koju je 19. jula 1942. uputio general Dragoljub Mihailović:

Javite mi intrigante koji ogovaraju Vučka i Rakovića a njima reći da ih smatram za svoje najbolje oficire i da uživaju puno moje poverenje.[8]

Uz podršku okupatora, Raković je sprovodio teror nad pripadnicima i simpatizerima NOP u srezovima ljubićkom, trnavskom i žičkom.[5] 25. decembra 1942. godine Raković izveštava Vrhovnu komandu na Ravnoj gori:

Sa uspešnim napredovanjem Rusa na frontu, ovi naši izrodi srpstva, ovi naši trockisti nešto su počeli da se muvaju, ali slabih izgleda i nada na najmanji uspeh barem u ovom kraju imaju. Svaki koji se oseti da nešto pokušava zamrkne, ali ne osvane. Do sada sam ih priličan broj likvidirao. Poručniku Risoviću sam naredio da po vašoj depeši počne čišćenje i on je preduzeo zaista da ih sistematski utamanjuje.[9]

Nakon neuspelog atentata koji je organizovao Vojko Čvrkić na Dražu Mihailovića, poručnik Raković je izveden pred Vojni Sud zbog nebudnosti. Ipak je presuda doneta u njegovu korist i on je oslobođen krivice.[nedostaje referenca]

Posle odluke okupatorskih vlasti da se razoružaju četnički odredi u Srbiji, Raković je uspeo da povuče svoj odred u "ilegalnost", a kratko vreme posle toga Mihailović ga postavlja za komandanta Drugog ravnogorskog korpusa.[5]

Ubrzo potom, po ukazu jugoslovenske vlade u Londonu, poručnik Raković je unapređen u čin kapetana i dat mu je orden Karađorđeve zvezde.

Nastavak saradnje sa Nemcima

Raković je početkom 1943. imao sastanak sa nemačkim komandantom Gornjeg Milanovca, nakon čega je dobio 5.000 metaka za uništavanje "komunističkih simpatizera".[10] Raković se 26. februara 1943. godine telegramom obraća generalu Mihailoviću, tražeći od njega odobrenje za novi sporazum sa okupatorima.[5] 3. marta 1943. on obaveštava Mihailovića da se sastao sa Nemcima radi dogovora o borbi protiv partizana:

Sastao sam se 2. marta t.g. na Savincu u jednoj šumi sa nemačkim komandantom potporučnikom Krigerom iz Gor. Milanovca. Sastanak je izveden potpuno tajno... Tema razgovora bila je isključivo uništenje komunističkih bandi na teritoriji koju obezbeđuje Nemačka jedinica iz Gor. Milanovca. Uglavnom dolazi u obzir komunistički vođa Labud koji ima oko 150 komunista pod svojom komandom u okolini Rudnika, u srezovima: Kačerskom i Orašačkom... Zahtevao sam da pusti i zatvora sve naše ljude po spisku koji ja podnesem... On zna da sam prestavnik organizacije Draže Mihailovića i otvoreno je rekao da on i kolege njegove razumeju Dražu ali njihovo više vođstvo, kako vojno tako i političko, ne razumeju Dražu i njegov pokret, odnosno ne trpe ga.[5]

– Telegram Rakovića Mihailoviću od 3. marta 1943.

Istovremeno dok je vodio pregovore sa Nemcima, Raković je radio na uništenju komunističkih simpatizera:

Sada se radi na uništavanju komunističkih simpatizera. U s. Vapi (3 km od Čačka) pre 7 dana pohvatan je okružni komitet komunističke organizacije. Krili su se u jednoj zemunici izgrađenoj potpuno pod zemljom u čisto komunističkom selu Vapi. Uhvaćena su 4 člana koji su sačinjavali ceo Okružni komunistički komitet. Zaplenjeno je: pušaka 4 kom, 1 puškomitraljez, geštetner i 10 kgr. arhive. Arhiva je predata Upravi grada Beograda — Odelenje specijalne policije, radi uspešnog gonjenja svih komunista na celoj teritoriji Srbije koji su imali veze sa ovim komitetom.[11]

– IZVEŠTAJ KOMANDANTA 2. RAVNOGORSKOG KORPUSA OD 3. MARTA 1943. DRAŽI MIHAILOVIĆU O BORBI PROTIV PRIPADNIKA NOP-a I PREGOVORIMA SA PREDSTAVNICIMA NEMAČKIH OKUPACIONIH TRUPA

18. marta 1943. godine Mirko Lalatović, obaveštajni oficir Draže Mihailovića, je poslao pisma Predragu Rakoviću u kojem mu poručuje da uništava komuniste u Srbiji paralelno sa Operacijom Vajs u Bosni:

Komuniste moramo nemilosrdno uništavati. Sada se tučemo sa njihovim snagama u oblasti Konjica. Vidim da i Vi ne sedite skrštenih ruku. Vaš skorašnji lov dobro je koštao komuniste. Preduzmite još sve za skidanje Mandića i njegove grupe.[9]

Da bi izvršio to naređenje Vrhovne komande, komandant korpusa Raković piše Živoradu Kataniću, komandantu trnavske brigade, da bi trebalo pobiti sve bivše partizane i porodice aktivnih partizana:

Uglavnom se slažem sa izveštajem i mišljenja sam takođe da bi trebalo sve bivše partizane koji su kod svojih kuća likvidirati takođe bi trebalo likvidirati sa porodicama aktivnih komunista.[9]

23. marta 1943. godine Raković je telegramom obavestio Mihailovića o postignutom sporazumu sa Nemcima:

Hapšenje naših ljudi više neće biti na reonu nemačke komande G. Milanovca. Ako pogine okupatorski vojnik na ovome terenu neće se paliti redom kuće, već samo po našem spisku i to partizanske i samo će se partizani ubijati. Na drugom sastanku bio je prisutan i poručnik Maja (Batričević, načelnik štaba kod Vučkovića — nap. autora). Ugovorili smo sve potrebno za uništenje komunističke grupe Labuda Labudovića, koji operiše u srezovima takovskom, kačerskom i oraškom. Obaveštajnu službu u gonjenju ove grupe vodi biv. predsednik opštine sa Rudnika Kosta Kostić. Tako ćemo iskoristiti Nemce za uništenje ove grupe. Ugovorili smo da Vučković upotrebi jednu svoju jedinicu za čišćenje sreza kačerskog, ali odvojeno od Nemaca i ilegalno. Ona neće biti uznemiravana od Nemaca i drugih. — Dobio sam 5.000 metaka za čišćenje moga reona od komunista.[5]

– Telegram Rakovića Mihailoviću od 23. marta 1943.

U telegramu od 29. marta Raković javlja Mihailoviću da sporazumi dobro funkcionišu i da nema potrebe za ličnim Rakovićevim učešćem u operacijama sa njemačkim trupama, već da to čini preko komandanta Prvog ravnogorskog korpusa kapetana Zvonimira Vučkovića, koji nije bio legalizovan, ali se povezao sa okupatorom paralelno sa Rakovićem:

Sa Nemcima se više ne sastajem jer nemam potrebe. Zvonko preko svojih ljudi rukovodi sa uništenjem Labudove grupe. Tamo operiše i 60 četnika Zvonkovih. Sa Nemcima sam ugovorio te me snabdevaju municijom.[12]

– Telegram Rakovića Mihailoviću od 29. marta 1943.

Zarobljene pripadnike i simpatizere pokreta otpora Rakovićevi četnici su slali Specijalnoj policiji u okupiranom Beogradu.[10]

Između 17. februara i 22. marta četnici 2. ravnogorskog korpusa, pod komandom Predraga Rakovića, u čačanskom kraju ubili su van borbe 37 lica, uključujući šest žena i nekoliko staraca.[13] Većina žrtava je mučena prije ubistva i potom zaklana. O intenzitetu četničkog terora u čačanskom kraju u navedenom razdoblju, svjedoči i konstatacija u biltenu kvislinškog Ministarstva unutrašnjih poslova (april 1943):

Ilegalni odredi poručnika Vlaste Antonijevića, Dače Simovića, Milutina Jankovića, poručnika Vasića i kapetana Rakovića nemilosrdno ubijaju sve one koji su makar i jedan dan bili i sarađivali sa partizanima. Neki od ovih odreda vode tako bezumnu akciju da se njihova delatnost može ravnati sa radom običnih odmetnika.[14][15]

U pomoć Mihailoviću

Glavni članak: Bitka na Neretvi
 
2. ravnogorski korpus pod komandom Predraga Rakovića i Rasinski korpus pod komandom Dragutina Keserovića, idu u pomoć Dražinim snagama koje su partizani potisnuli od Neretve do Kolašina (Jadovnik, početkom maja 1943.)

Nakon poraza na Neretvi, aprila 1943. Vrhovna komanda JVuO, koja se nalazila u Crnoj Gori, upućuje poziv nekim jedinicama sa prostora nemačke okupacione zone Srbije da dođu u pojačanje. Među pozvanima je bio i Predrag Raković. 2. Ravnogorski korpus pod komandom kapetana Predraga Rakovića se na planini Goliji spaja sa Rasinskim korpusom majora Dragutina Keserovića. Ove snage se zatim usiljenim maršom preko pešterske visoravni upućuju prema planini Jadovnik, gde nalaze Vrhovnu komandu, i potom, početkom maja 1943., kreću u probijanje na sever, prema Zlataru i Javoru.

Oko 11. maja, Raković se u selu Požeginama našao sa Mihailovićem. Mihailović im je naredio da posednu obalu Lima, radi zaustavljanja partizana. Međutim, dva bataljona Čačanske brigade su otkazala poslušnost:

Sa mojom brigadom, koja je u sastavu Rakovićevog korpusa, ovde sam stigao 10. maja. Odmah sam dobio naređenje da posednem i branim prelaz preko reke Lima, izrneđu sela Oluja i Rasova, s tim da moje levo krilo naslonim na Keserovićevo desno. Kada sam naredio pokret ka položaju, moj 3. i 4. bataljon i štabna četa otkazali su mi poslušnost. Neko je uzviknuo: "Nećemo bratoubilačku borbu!" Mnogi su ovo prihvatili, a komandir štabne čete nastavio je: "Preko Lima ima preko trideset hiljada dobro naoružanih partizana koji se bore protiv okupatora. I Đurišićevi četnici su bacili oružje i vratili se svojim kućama. A kuda sada mi da idemo i za koga da se borimo? Ja neću da se borim sa svojom braćom. Ko se slaže sa ovim neka pođe sa mnom kući." Ogromna većina krenula je za njim. Nisam bio u stanju da ih zaustavim...[5]

– Komandant Čačanske brigade poručnik Milorad Ristović

1943. godine, Raković je od starog Ilije Birčanina dobio i titulu četničkog vojvode.

Britanska inspekcija

Glavni članak: Saveznici i Jugoslavija
 
General Charles Armstrong u obilasku Drugog ravnogorskog korpusa, sa kapetanom Predragom Rakovićem, krajem 1943. godine.

Tokom novembra 1943. godine savezničke misije su obilazile četničke trupe da bi se upoznale sa stvarnim stanjem na terenu i utvrdile protiv koga četnici ratuju. U to vreme su već bili stupli na snagu prvi ugovori o saradnji četnika i Vermahta, koji su četnicima nametali obavezu "da prekinu sve veze sa silama koje se nalaze u ratu sa Nemačkom i da izruče štabove za vezu tih sila koji se nalaze kod njih".[16]

23. novembra 1943. godine general Draža Mihailović daje instrukcije Predragu Rakoviću kako treba ponižavati britanskog generala Armstronga ("Perinog šefa"), šefa vojne misije u Mihailovićevom štabu:

Izmišljajte stotinu razloga naravno opravdanih da se dolazak Perinog šefa odgodi. A kad budemo rešili da ga najzad povedemo kod Vas onda ćete doći lično da ga primite, jer taj dripac ne zaslužuje nikakvu pratnju. Zato će te ga Vi lično kao kufer voditi jer je to bezobrazan tip koga treba da vodi majstor kao Vi.[17]

– Depeša generala Dragoljuba Mihailovića kapetanu Predragu Rakoviću od 23. novembra 1943. godine

Britanski general Charles Douglas Armstrong je obišao Drugi ravnogorski korpus krajem 1943. godine i tom prilikom se sastao sa komandantom korpusa.

Tim povodom, general Mihailović je 6. januara 1944. kapetanu Rakoviću (pseudonim »Kar-Kar«) poslao depešu sljedeće sadržine:

Na desnoj obali Uvca komunisti su pritisnuti sa juga i severa. Prebacuju se u pravcu zapada ka Višegradu, a jednim velikim delovima u pravcu Čemernice i Javora. Naređeno je zbog ovoga da Cvetić i Dača Simović zbog ovog prekinu rad na pripremama za akciju, zbog koje je đen. Armstrong tamo došao. Ako je đen. Armstrong kod vas recite mu da privremeno mi moramo da se branimo od komunista, jer ne možemo dozvoliti da nam oni uđu na Javor ili Dragačevo, i da nam se ponovi Prijepolje, Bijelo Polje, Berane, Sokolac, da nam oni udare u leđa za vreme dok mi vršimo akciju protiv okupatora. Kažite đeneralu da ćemo mi akciju preduzeti pošto prethodno sačuvamo Javor i Dragačevo od upada komunističkog. Vi sa II ravnogorskim korpusom budite spremni da eventualno intervenišete prema jugu u pravcu Dragačeva i Javora. Đen. Armstrongu objasnite ovo sa puno pažnje pošto je on tvrdoglav kao slon, ali kažite mu da mi nemožemo dozvoliti da nas mangupi tuku dok mi radimo posao.[18]

Bitka za Ivanjicu

9. i 10. januara 1944. godine vođene su teške borbe za Ivanjicu. Nakon početnog uspjeha i zauzimanja Ivanjice, partizani bivaju izbačeni iz grada zajedničkim naporima njemačkih, bugarskih, te četničkih i kvislinških snaga. U depeši od 11. januara 1944. general Mihailović nalaže kapetanu Rakoviću:

Izvestite jeste li primili moja naređenja za prikupljanje svih većih snaga za dejstvo prema Ivanjici i jeste li počeli sa prikupljanjem. Situacija nalaže hitnost.[19]

13. januara od Predraga Rakovića (pseudonimi »Kar-Kar« i »Pre-Pre«) stiže odgovor Draži Mihailoviću:

Primio sam sva Vaša naređenja za prikupljanje snaga za dejstvo prema Ivanjici protivu komunista. Situacija kod Ivanjice 12 -I u veče: partizani su izbačeni iz Ivanjice i odbačeni prema Mučnju, a štab mi je još u Katićima. Partizani tamo imaju 1, 2 i 5 proletersku brigadu i srbijansku proletersku brigadu. Ukupno oko 3000 ljudi. Odlično naoružani sa dosta municije. Od okupatora: Nemaca vrlo malo sa 5 tenkova, a Bugara 1000. Nemci ne nameravaju da dovedu u ovu oblast jače snage za borbu, jer su radi da ove partizane likvidiraju sa Bugarima, srpskom državnom stražom i da im pomognu četnici D. M. I jedna i druga strana drže se u toku 13-I pasivno. Kraj.[20]

Borbe za oslobođenje Srbije

Po nalogu D.M., Raković je ponovo precizirao:

1. Sigurne (pismene) garantije da ne postoje ni najmanje namere da se planira opšti ustanak ili da se sprovedu sabotažne akcije.

2.  Primirje na teritoriji Srbije.

3. Spremnost za borbu protiv komunista i izvan Srbije, uz isporuke municije.

4.  Želja da se održi konferencija između nemačkog opunomoćenika i generala Trifunovića. [...]

Raković je dalje saopštio da u glavnom štabu DM strahuju zbog napredovanja Rusa na istočnom frontu. Četnici su, navodno, spremni da se protiv komunizma bore i na drugim evropskim frontovima.[21][22]

– Njemački izvještaj od 25. marta 1944. o pregovorima šefa Sicherheitdiensta u Čačku obersturmführera Biermanna sa kapetanom Predragom Rakovićem, komandantom 2. ravnogorskog korpusa JVuO

General Mihailović uputio je 10. februara 1944. naređenje kapetanu Rakoviću da pokuša da spriječi partizanski upad u Srbiju:

Izvesne komunističke snage prikupljene su u oblasti Čajniča. Nije isključeno da će ove komunističke snage pokušati da izvrše udar u Srbiju.

U vezi sa ovim preduzmite sve potrebne mere, kako bi se jedinice II Ravnogorskog korpusa mogle brzo upotrebiti protivu eventualnih komunističkih pokušaja upada u zaplavu Zapadne Morave.

Izvestite me o preduzetim merama gotovosti.[23]

Kapetan Raković je sa svojim odredom učestvovao zajedno sa Nemcima i Bugarima u borbama protiv 2. i 5. divizije NOVJ tokom njihovog prodora u Srbiju od marta do maja 1944.[24] Iz pisma koje je 30. marta 1944. kapetan Raković, komandant 2. ravnogorskog korpusa uputio generalu Mihailoviću, može se zaključiti koliko je tijesna bila saradnja četnika i Njemaca u borbi protiv snaga NOVJ:

Nemci kažu da se na dan 29. ov. m. u 2 časa ujutru pojavila veća grupa komunista u blizini s. Biljanovca kod ušća Jošaničke reke u Ibar. Kažu da su uhvatili i dešifrovali depešu koju je Tito poslao Peku, da Peko ima zadatak da što pre poruši mostove na pruzi i putu Kraljevo — Raška — Mitrovica — Skoplje i da mu je to cilj prodiranja ka toj pruzi. Nemci su bacili dosta svojih snaga u Ibarsku dolinu da sačuvaju prugu. Vapiju za našom pomoći. Ovu grupu su do sada čuvali Rusi, sada su oni smenjeni i u bunkeru su Ljotićevci. Verovatno da će komuniste zaustaviti na ovoj liniji okupator. Ja ću danas biti sa celim korpusom na mestu kako mi je naređeno, sa štabom u Raćevićima...[25]

U naređenju od 1. aprila 1944,[26] upućenom komandantu 2. žičke brigade JVuO Vlastimiru Antonijeviću, kapetan Raković predočava način na koji se može doći do municije od okupatora:

Dajte detaljne podatke o crvenim. Krenite odmah za njima i stupite u kontakt. Od vaših izveštaja zavisi odluka Vrhovne komande. Dajte detaljne i tačne podatke o njima. Izvestite u svakoj depeši mesto sa koga se javljate. Ako se može u Ušće, pošaljite nekog čoveka koji će se javiti straži, Dobrovoljcima ili Nemcima da se leteća brigada drugog ravn. korpusa kap. Rakovića nalazi tamo gde ste vi sada. Čovek neka ima objavu sa pečatom i bez oružja. To će nam olakšati prijem veće količine municije. Izvestite kad po ovome postupite.[27]

U njemačkom izvještaju od 18. aprila 1944. precizira se koji je sektor snagama pod komandom kapetana Rakovića dodijeljen za borbu protiv pripadnika NOVJ:

Rakovićeva grupa dobila zadatak da postavi osiguranja prema jugu na sjevernoj obali Studenice.[28]

– Dnevni izvještaj opunomoćenog komandanta Jugoistoka tokom operacije Kammerjäger, 18. april 1944.

U izvještaju poslatom 21. aprila 1944. Vrhovnoj komandi JVuO, Predrag Raković piše o borbama koje četnici, zajedno sa njemačkim trupama, vode protiv partizana u zapadnoj Srbiji. Kapetan Raković ukazuje na pregovore koje je tih dana general Miroslav Trifunović (»Čika Marko«) vodio sa »poznanikom iz Beograda« (najvjerovatnije je riječ o Milanu Aćimoviću, s obzirom da su se Raković i Trifunović u drugoj polovini aprila u Trbušanima kod Čačka sastali s Aćimovićem i njemačkim oficirom Rudolfom Šterkerom[29]), te da Nijemci od četnika očekuju da u borbi pokažu požrtvovanost, kako bi primili municiju:

Bez naređenja sam otišao prema Studenici: U cilju nasilnog izviđanja i prikupljanja što tačnijih podataka o ovoj grupi partizana, zatim da izvučem nešto municije od Nemaca jer nisu dali dok ne vide da sam u borbi i da stvorim kredita za poslove koje vodi g. gen. Trifunović, jer sugerirano mi je da je to potrebno što se zaista i potvrdilo za vreme razgovora između čika Marka i njegovog poznanika iz Beograda, jer je ovaj pored drugih detalja o ovim borbama tražio i broj žrtava koje je korpus podneo u ovim borbama i to pribeležio...

Raspored mojih snaga sada: Dve Žičke od Dubca Gornjeg prema Bresniku u cilju izviđanja, Trnavska na Jelici oko Rajca. Ljubićske i prva Žička vrše pripreme za poslove po čika Markovim razgovorima. Ako od ovoga posla ne bude ništa što će se znati za 2—3 dana, ponova sam sa celim korpusom oko Čemerna od pravca: Kaona — Gor. Dubac — Debeli Jasen — Čemerno, sa nešto snaga sa Bravca, Bresnika Đakovo. Tom prilikom nastaću da i okupator postane agilniji, jer ovako se samo šetaju putevima sa kamionima. Naročito Nemci i Ljotićevci. Ovo je moja namera. Inače uvek sam spreman da izvršim svako naređenje Vrhovne Komande...

Radim na tome da izvučem što više municije od okupatora, i ako se može nešto oružja. Mnogo se interesuju kad ću ponova u borbu sa celim korpusom. Daju pomalo municije. Ucenjujem ih i zatežem se pomalo sa izgovorom da nemam oružja.[30]

U depeši komandanta 2. ravnogorskog korpusa (pseudonim »Pre Pre«) od 2. maja 1944. Draži Mihailoviću navodi se sljedeće:

Juče ceo dan moj korpus sa nešto Nemaca vodio je borbu od Seče Reke prema Vardi i sinoć smo ušli u Vardu gde smo ostali danas do 9 sati. Danas je moj korpus produžio pravac Mravinci. Komunisti danas u 13 časova napadaju na naše desno krilo na Neška i Kalabića i to pravcem Mravinci, Bukovi i naše desno krilo se povlači prema Bukovima. Bataljon Nemaca iz Kosijerića danas u 13 časova ide u pomoć našem desnom krilu na Bukove. Ja napadani partizane sa leđa u Mravincima da olakšam situaciju na našem desnom krilu. Crveni po svemu sudeći neće na Maljen i dalje na Rudnik.[31]

U depešama kapetana Rakovića od 4. maja 1944. generalu Mihailoviću o borbama četnika i Nemaca protiv 2. proleterske i 5. udarne divizije NOVJ, između ostalog, piše:

2. i 3. maja dve brigade 5. partizanske divizije probile su se između Kosjerića i Ražane i našle se na prostoru Subjel, Lajkovac, Skakavci i Divčibare. Protiv ove grupe moje brigade juče su se borile i juče u mrak ovladali selom Subjelom. Noćas u 23 časa komunisti su izvršili protivnapad i ovladali jednim delom Subjela... Danas ću ponovo vršiti napad na Subjel kada se predhodno dogovorim sa Nemcima radi pomoći u bacačima... Naše snage i Nemci su juče zaustavili naoružane partizane na liniji Ražana, Bukovi, Boževci.[31][32]

Narednog dana, general Mihailović javlja svojim komandantima o rasporedu četničkih jedinica u zapadnoj Srbiji i situaciji usljed partizanskog prodora:

Raspored snaga: poljska straža u Mravincima. Kalabić na Bukovima. Od Bukova do Ražane Ajdačić. Ražana, jedan bataljon Nemaca i Kalabićevi. U Kosjeriću naše snage i 1 bataljon dobrovoljaca. U Sečoj Reci, jedna brigada Rakovića i Nemci. Na Vardi jedan bataljon Rusa i jedan bataljon dobrovoljaca. Dub, jedan bataljon Nemaca i jedan bataljon dobrovoljaca. Na prostoru: Ražana — Subjel — Kosjerić zarobljeno nekoliko ranjenih komunista. Ajdačićevi gubici jedan ranjen, jedan poginuo i 10 zarobljeno. Kod Rakovića i Jankovića po jedan poginuo i jedan ranjen.[31]

Ađutant nemačkog generala Hansa Felbera, u svom ratnom dnevniku beleži kako je general obilazio trupe koje drže front prema partizanima, i u sklopu tog obilaska sastao se 7. maja 1944. sa „četničkim vođama” Rakovićem i Kalabićem.[33]

Po obrazovanju nacionalnog fronta protiv komunističke opasnosti, major Raković je poslat u leto 1944. poslat u Beograd kao punomoćnik generala Mihailovića kako bi učestvovao u pregovorima četnika sa Nedićevom vladom. Raković se u Beogradu nastanio kod Milana Aćimovića i koordinirao rad oružanih odreda Nedićeve vlade i Mihailovićevih jedinica u borbi protiv partizana u Srbiji. Preko Rakovića, Nedić je upućivao oružje i municiju za Mihailovićeve jedinice.[34] Raković je dogovorio da se JVuO uputi 10.000 pušaka, 50.000 metaka, 20.000 pari uniformi i 100 miliona iz Narodne Banke u Beogradu.

Ubrzo po dolasku u Beograd, Nedić ga je doveo u vezu sa komandantom Jugoistoka Hansom Felberom i njegovim načelnikom štaba Gajtnerom, pa je od tada kapetan Raković održavao vezu između Felbera i Draže Mihailovića, koristeći se tom vezom za dobijanje, oružja i municije i za koordiniranje operacija nemačkih i četničkih jedinica u Srbiji u borbama protiv NOVJ.[35] Početkom septembra 1944. godine, Predrag Raković je u četnički štab u Pranjanima počeo sprovoditi transporte oružja, municije i zlata iz Beograda.[36]

Naređenjem generala Mihailovića od 27. maja 1944. godine,[37] formirana je Četvrta grupa jurišnih korpusa JVuO pod komandom majora Dragoslava Račića. Kapetan Raković postao je komandant Prvog jurišnog korpusa, što se vidi iz depeše (potpisuju je i major Dragoslav Račić i kapetan Neško Nedić, načelnik štaba Četvrte grupe korpusa) od 16. jula 1944. u kojoj se naređuje napad na snage NOVJ u Toplici:

Komandu nad drugim Kosovskim korpusom i I jurišnim korpusom kad zauzmu položaj koji im je određen prima kapetan Predrag Raković komandant I jurišnog korpusa...

Na položaju od Kuršumlije pa na jug do s. Ljuša nalazi se dobrovoljački bataljon iz Kuršumlije. Komandant I jurišnog korpusa i komandant drugog Kosovskog korpusa stupiće u vezu sa njima i urediti zajednički napad u cilju ovlađivanja levom obalom Kosaničke reke. Ovaj bataljon je obavešten o našem sutrašnjem napadu.

I jurišni korpus u svom pokretu 17 jula može proći kroz Kuršumliju ali sa najčvršćom disciplinom i da se zabrani da vojnici izlaze iz stroja ma pod kakvim izgovorom.[38]

Po odluci Vlade nacionalnog spasa da se sve njene formacije pretope u četničke pod komandom generala Mihailovića, major Raković je napustio Beograd i ponovo se vratio u zapadnu Srbiju radi borbe protiv partizana. Rakovićev kombinovani korpus se bezuspešno suprostavljao diviziji NOVJ koja je oslobodila Srbiju.

Završne operacije

Raković u okolini Čačka i pod ruskom komandom napada na Čačak. Verujem da će Rusi i njemu podvaliti kao Keseroviću. Keserovića prvo lepo primili, a potom mu dve brigade razoružali.[39]

– Depeša Dragoslava Račića Zahariju Ostojiću od 22. X. 1944.

Po ulasku jedinica Crvene armije u Srbiju krajem septembra 1944, Raković je bio pritešnjen oko Čačka. Tada je kontaktirao sovjetske komandante, predlažući im da zajedno napadnu Nijemce. Međutim, od njega je zahtijevano da se njegovi odredi hitno stave pod zapovjedništvo Tita, tj. da se pridruže NOVJ. Raković je odbio da prihvati ovaj zahtjev.

Zadatak koji je po odlasku u Bosnu Mihailović postavio Rakoviću ticao se da obezbedi povratak glavnine četničkih snaga u zapadnu Srbiju i da obaveštava Vrhovnu Komandu o najnovijim događajima. Predrag Raković je činio sve na objedinjavanju preostalih četničkih snaga u Srbiju, nastupajući u ime Vrhovne Komande. Početkom decembra 1944, Raković se sa radio-stanicom smestio u selu Miokovci blizu Čačka. U prvoj polovini decembra 1944, Mihailović je Rakovića unaprijedio u čin majora.

Propartizanski posleratni izvori pominju da je 28. novembra došlo do sastanka između partizana i četnika u selu Brđani kod Gornjeg Milanovca, koji je inicirao Raković. Partizani su zahtevali da se četnici predaju: vojnici su imali izbor da pređu u partizani ili da se razoružani vrate kućama, dok bi komandanti postali zarobnjenici kojima bi bilo suđeno posle rata. Oficiri na čelu sa Rakovićem to nisu mogli da prihvate, te od pregovora nije bilo ništa.[40]

U depeši poslatoj 14. decembra 1944. iz Mihailovićevog štaba naglašava se značaj rada majora Rakovića na organizovanju četničkih jedinica u pozadini fronta, tj. razvijanju gerilskog rata u Srbiji. Naime, tada se Mihailović sa svojim štabom i većinom četničkih snaga nalazio u Bosni:

Poručiti Rakoviću da je njegov rad vrlo važan i da nam daje što više vesti iz Srbije. Neka vodi čistu gerilu. A za to neka iskoristi najčistije naše krajeve.[41]

15. decembra 1944. u jutarnjim časovima, bataljon iz sastava Druge proleterske divizije je doznao gde se krije major Raković i odmah je blokirao selo i kuću gde se Raković sa svojim pratiocima smestio. Komandant bataljona je pozivao Rakovića na predaju. Raković je izvršio samoubistvo, dok se njegova pratnja predala. Zarobljena je i radio-stanica, a u torbi Rakovića pronađene su i šifre za radio-stanicu, pomoću kojih je potom OZNA uspostavila vezu sa Mihailovićem.[42]

Izvori

  1. http://www.znaci.org/00001/4_14_3_64.htm[mrtav link]
  2. Zbornik NOR-a, tom XIV, knjiga 2, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1983, str. 566—567.
  3. Izvod iz knjige poslatih i primljenih telegrama štaba Draže Mihailovića od 20. aprila do 10. maja 1942. godine
  4. „Izveštaj Rakovića Mihailoviću od decembra 1942, - Zbornik dokumenata i podataka o NOR-u, tom XIV (četnički dokumenti), knjiga 1, Vojnoizdavački zavod, Beograd”. Arhivirano iz originala na datum 2012-03-07. Pristupljeno 2022-11-29. 
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 5,5 5,6 http://www.znaci.org/00001/11_36.htm[mrtav link]
  6. AVII, Ča, 23/2–14, 15 b.
  7. Jovan Marjanović, Draža Mihailović između Britanaca i Nemaca, knjiga I, Britanski štićenik, Globus/Narodna knjiga/Prosveta, Zagreb-Beograd, 1979, str. 325–326.
  8. IZVOD IZ KNJIGE POSLATIH TELEGRAMA ŠTABA DRAŽE MIHAILOVIĆA OD 29. JUNA DO 5. AVGUSTA 1942. GODINE
  9. 9,0 9,1 9,2 http://www.znaci.org/00001/38_1.htm[mrtav link]
  10. 10,0 10,1 Miodrag Zečević: DOKUMENTA SA SUĐENjA DRAŽI MIHAILOVIĆU, Beograd 2001: Saslušanje optuženih
  11. http://www.znaci.org/00001/4_14_2_67.htm[mrtav link]
  12. „NEĆEMO BRATOUBILAČKU BORBU!”. Arhivirano iz originala na datum 2022-11-29. Pristupljeno 2022-11-29. 
  13. Чачански крај у НОБ 1941-1944. Хронологија догађаја, (ур. Вук Петронијевић), Чачак, 1968, стр. 255-258.
  14. Зборник НОР-а, I/21, Београд, 1965, стр. 431-432.
  15. Milan Radanović, Kazna i zločin: Snage kolaboracije u Srbiji: odgovornost za ratne zločine (1941-1944) i vojni gubici (1944-1945), Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe, Beograd, 2015, str. 97-98.
  16. http://www.znaci.org/00001/4_12_3_166.htm[mrtav link]
  17. „Archive copy”. Arhivirano iz originala na datum 2022-10-15. Pristupljeno 2022-12-06. 
  18. Izvod iz knjige poslatih depeša štaba Draže Mihailovića u vremenu od 24. decembra 1943. do 22. januara 1944. godine
  19. Arhiv VII, Ča, k. 276, reg. br. 1a/1.
  20. Izvod iz knjige primljenih depeša štaba Draže Mihailovića u vremenu od 15. do 31. januara 1944. godine
  21. NARA, T311, Roll 286, frames no. 000268—000269.
  22. „Izveštaj Feldkomandanture u Čačku od 25. marta 1944. komandantu Jugoistoka o pregovorima sa komandantom 2. ravnogorskog korpusa”. Arhivirano iz originala na datum 2022-12-06. Pristupljeno 2022-12-06. 
  23. Naređenje Draže Mihailovića od 10. februara 1944. komandantu 2. ravnogorskog korpusa za preduzimanje mera radi sprečavanja upada jedinica NOVJ u Srbiju
  24. Izveštaj feldkomandanture Čačak od 26. marta 1944. - Zbornik dokumenata i podataka o NOR-u, tom XII (nemački dokumenti), knjiga 2, Vojnoizdavački zavod, Beograd[mrtav link]
  25. KORPUSI DRAŽE MIHAILOVIĆA POLAŽU ISPIT PRED OKUPATOROM U SRBIJI
  26. Arhiv Vojnoistorijskog instituta, Četnička arhiva, kutija 26, registarski broj 29/1.
  27. Zbornik NOR-a, tom XIV, knj. 3, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1983, str. 468, fus. 8.
  28. NARA, T501, Roll 256, frame no. 000510.
  29. Milan Borković, Kontrarevolucija u Srbiji: Kvislinška uprava 1941-1944, I-II, Beograd, 1979. Arhivirano 2023-06-04 na Wayback Machine-u, str. II/327.
  30. Izveštaj komandanta 2. ravnogorskog korpusa od 21. aprila 1944. Draži Mihailoviću o borbama protiv jedinica NOVJ kod Ušća u saradnji sa okupatorom
  31. 31,0 31,1 31,2 Izvod iz knjige poslatih depeša štaba Draže Mihailovića u vremenu od 1. do 24. maja 1944. godine
  32. Arhiv VII, ČA, k. 276, reg. br. 2/1—5.
  33. NARA, T501, Roll 255, frames no. 000803—000804.
  34. http://www.znaci.org/00001/11_69.htm[mrtav link]
  35. PORAZ MIHAILOVIĆEVIH SNAGA U SRBIJI I NOVI SPORAZUMI SA OKUPATOROM I KVISLINGOM MILANOM NEDIĆEM[mrtav link]
  36. http://www.znaci.org/00001/11_73.htm[mrtav link]
  37. Zbornik NOR-a, tom XIV, knj. 3, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1983, str. 745, fus. 2.
  38. Naređenje komandanta 4. grupe jurišnih korpusa od 16. jula 1944. komandantu 1. jurišnog korpusa za napad na jedinice NOVJ u Toplici
  39. http://www.znaci.org/00001/4_14_4_137.htm[mrtav link]
  40. Radanović, Milan (2016) (Serbian), Kazna i zločin: Snage kolaboracije u Srbiji, Beograd: Rosa Luxemburg Stiftung, p. 198 
  41. Izvod iz Knjige poslatih depeša štaba Vrhovne komande od 12. decembra 1944. do 7. aprila 1945. godine
  42. http://www.znaci.org/00001/11_76.htm[mrtav link]

Vidi još

Vanjske veze