Dragutin Keserović

Dragutin Keserović (21. novembar 1896., Piroman kod Obrenovca, Kraljevina Srbija - 17. avgust 1945. kod Beograda, DF Jugoslavija) je bio major u vojsci Kraljevine Jugoslavije te četnički komandant Rasinskog korpusa tokom Drugog svetskog rata.

Dragutin Keserović

Dragutin Keserović
Dragutin Keserović

Lični podaci
Nadimak Keser
Datum rođenja 1896
Mesto rođenja Piroman, Kraljevina Srbija
Datum smrti 1945
Mesto smrti Beograd, DFJ
Vojska Srpska vojska, Jugoslovenska vojska i Jugoslovenska Vojska u Otadžbini
Najviši čin potpukovnik
Bitke i ratovi Prvi svetski rat, Drugi svetski rat

Za vreme ustanka u Srbiji 1941. godine komandovao je četničkim napadom na Nemce u Kruševcu. Sredinom 1942. godine proglašen je za vojvodu kopaoničkog. Nemci tokom oktobra 1942. godine sprovode operaciju Kopaonik sa ciljem uništenja četničkih snaga majora Keserovića u selu Kriva Reka.

1944. godine se povezuje sa kvislinškom vladom Milana Nedića, da bi se tokom bitke za Srbiju stavio pod direktnu komandu Wehrmachta. Nakon rata je u Beogradu osuđen na smrt.

Predratna biografija

uredi

Osnovnu školu Keserović je završio u rodnom Piromanu, kod Obrenovca, a zatim je upisan u podoficirsku školu u Beogradu. Iz te škole otišao je u Prvi svetski rat, zajedno sa još četiri svoja brata. Svi su preživeli rat i, ovenčani slavom Solunskog fronta, vratili se kući. Dragutin i njegov brat Milutin su iz rata izašli kao poručnici. Osim oficirskog čina, Dragutin Keserović je iz Prvog svetskog rata doneo i Medalju za hrabrost "Miloša Obilića".

Njega je služba odvela najpre u Nevesinje, a zatim u Mostar i Kotor. U Nevesinju, Dragutin se oženio Veselinkom, ćerkom trgovca Mirka Popovića. Veselinka i Dragutin su imali petoro dece: Vericu, Mladena, Đorđa, Nadu i Milenu. Sredinom tridesetih godina tražio je premeštaj u Srbiju. Tako se, 1936. godine, sa porodicom preselio u Kruševac. Bio je komandant 1. bataljona Dvanaestog pešadijskog puka "Car Lazar". Neposredno uoči Drugog svetskog rata položio je ispit za majorski čin. Keserovići su u Kruševcu bili podstanari i stanovali su u skromnoj kući u Pećkoj ulici.

Drugi svetski rat

uredi

Ustanak u Srbiji

uredi
Glavni članak: Ustanak u Srbiji 1941.

U Aprilskom ratu 1941. godine, bataljon majora Dragutina Keserovića davao je odlučan otpor nemačkim motorizovanim jedinicama na bugarskoj granici.[1] U borbi kod sela Sukovo 9. aprila 1941. godine Keserović je ranjen. Sa svojim pukom se povlači prema Nišu, izbegava zarobljavanje i vraća se svojoj porodici.

U četničku organizaciju Koste Pećanca pristupa zvanično 17. aprila i postaje Pećančev delegat za Rasinski kraj. U junu uspeva da okupi desetak oficira i podoficira, postavljajući svoj štab na mestu zvanom Piket, iznad sela Mali Kupci, nadomak Jastrepca. U to vreme, od vojvode Pećanca, Keserović je dobio titulu "vojvoda Rasinski". Narednih sedmica major Keserović obilazi kopaonička i župska sela, drži zborove, prikuplja mobilizacijske spiskove, kao i oružje zaostalo iza vojske poražene u Aprilskom ratu. Nemačka patrola ga hapsi na putu Aleksandrovac-Kruševac prilikom povratka iz štaba Koste Pećanca. Na saslušanju u Kruševcu, Keserović je rekao da je član Pećančeve organizacije, a da cilj njegovog rada nije dizanje ustanka, već zavođenje reda. Na insistiranje samog Pećanca, Nemci ga puštaju posle dva dana zatvora.

Sredinom septembra 1941, general Ljuba Novaković prenosi Keseroviću naređenje Draže Mihailovića da je otpočeo "opšti ustanak" u Šumadiji[nedostaje referenca] napadima na sve gradove u kojima su Nemci. Keserovićev zadatak bio je zauzimanje Kruševca, blokada Trstenika i zauzimanje Župe. On izdaje naređenje o mobilizaciji i 21. septembra prisustvuje zakletvi 6.000 regruta ispred manastira Strmci i na prostoru sela Batote kod Brusa.[nedostaje referenca]

Posle napada na Kruševac, Keserović se sa svojim Rasinskim četničkim odredom pridružio opsadi Kraljeva, gde se preko majora Radoslava Đurića bliže upoznao sa Mihailovićevom organizacijom.[1] Tih dana je i prihvatio komandu pukovnika Mihailovića i zvanično pristupio Četničkim odredima Jugoslovenske vojske.

Operacija Kopaonik

uredi
Glavni članak: Operacija Kopaonik

Nakon propasti ustanka, Keserović se početkom novembra vraća u kopaonički kraj i nastavlja rad na organizaciji pokreta. Prvi Keserovićev zadatak sastojao se u formiranju Rasinskog korpusa. Korpus je zvanično formiran u periodu od 1. januara do početka jula 1942. godine. Kao komandant Rasinskog korpusa, Keserović je vodio borbe protiv Nemaca, Bugara, ljotićevaca i partizana.[nedostaje referenca]

Protiv njegovih jedinica je bila organizovana operacija Kopaonik, u oktobru 1942. godine, koju je vodila novoosnovana nemačka SS divizija "Princ Eugen". Za 7. SS diviziju Princ Eugen ovo je bila prva ratna operacija od njenog osnivanja, zamišljena kao "kao vežba sadejstva oružja pod ratnim uslovima".[2] Tokom operacije je zarobljen jedan četnički kurir, a drugih kontakata sa četnicima nije bilo. Keserović se izvukao iz obruča.[3]

Izvještavajući svoje pretpostavljene o ovoj operaciji, Felix Benzler, opunomoćeni predstavnik njemačkog Ministarstva spoljnih poslova u Beogradu, smatrao je za neophodno 11. oktobra 1942. da naglasi da Keserović „do sada nije protiv nemačke vojne sile preduzeo nikakve napadačke poduhvate”.[4][5]

7. decembra 1942. godine Draža Mihailović je naredio Keseroviću da bez milosti "progna sve komuniste" iz rasinskog sreza (Kruševac):

Srez rasinski pripašće vašem korpusu kad budem naredio. Prognajte još sada komuniste iz toga sreza. Postupiti bez milosti prema njima.[6]

U pomoć Mihailoviću

uredi
Glavni članak: Bitka na Neretvi
 
2. ravnogorski korpus pod komandom Predraga Rakovića i Rasinski korpus pod komandom Dragutina Keserovića, idu u pomoć Mihailovićevim snagama koje su partizani potisnuli od Neretve do Kolašina (Jadovnik, početkom maja 1943.)

Nakon poraza na Neretvi, aprila 1943. Vrhovna komanda JVuO, koja se nalazila u italijanskoj okupacionoj zoni, u Crnoj Gori, upućuje poziv nekim jedinicama sa prostora Nemačke okupacione zone Srbije da dođu u pojačanje. Među pozvanima je bio i Rasinski korpus majora Dragutina Keserovića. Komandant Keserović naređuje komandantima svojih brigada da odaberu 600 najboljih stalnih boraca sa dobrim oružjem i da se pripreme za pokret.[7] Keserovićev Leteći korpus se prebacuje sa Kopaonika na planinu Goliju gde se spaja sa 2. Ravnogorskim korpusom pod komandom kapetana Predraga Rakovića. Ove snage se zatim usiljenim maršom preko pešterske visoravni upućuju prema planini Jadovnik, gde nalaze Vrhovnu komandu, i potom, početkom maja 1943. godine, kreću u probijanje na sever, prema Zlataru i Javoru, u prostoru koji je zaposela elitna nemačka 1. brdska pešadijska divizija. General Dragoljub Mihailović 9. maja 1943. godine javlja da je Keserović celu oblast na desnoj obali Lima "očistio" od simpatizera pokreta otpora:

Celu oblast na desnoj obali Lima primio je Keserović i za nekoliko dana očistio je od svih simpatizera.[8]

Povratak u Srbiju

uredi
Glavni članak: Neil Selby

Nakon toga se sa svojim Letećim korpusom vratio u rasinski kraj. Britanski major Neil Selby koji je na području Kopaonika boravio između 23. maja i 23. avgusta 1943. godine, Keserovića je ocenio kao "nepouzdanog četničkog komandanta" koji nije odobravao sabotaže protiv Nemaca.[9] Selbijeva saveznička misija je došla u nadi da će se povezati s lokalnim četničkim jedinicama radi napada na železničku prugu u dolini Morave, ali su ubrzo bili razočarani stavom četnika koji nisu bili radi da vrše sabotaže. Major Selby je krajem avgusta javio Kairu da su Mihailovićeve snage u ovom području više "profašističke nego prosavezničke" i da je spreman da sam krene dublje u okupiranu teritoriju sa radio-stanicom i jednim čovekom "i da učinim više za nedelju dana nego što sam učinio mesecima na Kopaoniku" kod Keserovića.[9] Nakon prve samoinicijativne sabotaže je uhvaćen i predat Nemcima. Član britanske vojne misije Basil Davidson je verovao da su majora Selbija izdali četnici.[10]

Tokom leta 1943. godine je bilo okršaja između četnika i ljotićevaca u okolini Kruševca. Pošto snage Srpskog dobrovoljačkog korpusa nisu imale uspeha, Nemci su isplanirali antigerilsku operaciju kojoj su dali šifrovan naziv "Štifelkneht".[nedostaje referenca] Komanda nemačke okupacione zone Srbije na čelu sa generalom Pauel Baderom naredila je izvođenje operacije za 7. avgust 1943. U akciji su učestvovala dva puka 297. nemačke divizije, jedan SS i četiri bugarska bataljona. Međutim, Rasinski korpus na čelu sa Keserovićem se uspešno izvlači iz obruča tokom ove nemačke operacije.[11] Prema četničkim izvorima, krajem avgusta 1943. kod Stopanje dolazi do borbe između Rasinskog korpusa i Srpskog dobrovoljačkog korpusa, kojima pristižu u pomoć i bugarske jedinice.[12]

U novembru i decembru 1943. godine, britanski oficiri za vezu pri Mihailovićevim snagama (potpukovnik Koup i kapetani Vejd i Mor) izvještavali su svoje pretpostavljene da četnici u južnoj Srbiji i na Kosovu sarađuju sa oficirima srpske kvislinške vlade, te o njihovom nepomirljivom neprijateljstvu prema snagama NOVJ. Takođe, britanski oficiri pišu i o odbijanju generala Mihailovića da odobri sabotaže protiv njemačke okupacione sile. Kapetan Vejd je podnio raport i o majoru Dragutinu Keseroviću:

22. novembar
Kapetan Vejd izveštava da ga je četnički vođa, major Keserović, obavestio da će se on boriti protiv partizana gde god ih sretne, pošto mu je tako naređeno od strane generala Mihailovića. Kapetan Vejd izveštava da je sada, posle odbijanja Mihailovićevih snaga da napadnu rudnik Trepču ili most kod Đunisa, uveren da su Mihailovićevim četnicima glavni neprijatelj partizanske snage i civilni pomagači partizana.[13][14]

Saradnja sa Nijemcima i kvislinškom vladom Milana Nedića

uredi

Nemački izaslanik za Balkan, Herman Nojbaher (nem. Hermann Neubacher) u svojim sećanjima navodi Keserovića kao četničkog vojvodu koji je, uz Kalabića, Lukačevića i druge, novembra 1943. zaključio pakt sa Nemcima:

U pogledu otpora, Srbija je od početka rata pa sve do povlačenja nemačkih trupa sa Balkana pretežno stajala pod znakom i prevlašću Draže Mihailovića. Ovu sliku, ovu činjenicu, ja sam uvek imao na umu. Zbog toga sam dugo potcenjivao vojnu snagu Tita, jer sam jugoslovensku situaciju procenjivao na osnovu stanja u Srbiji. Već sam govorio o odnosima Draže Mihailovića sa engleskim obaveštajnim oficirima. Kada sam preuzeo zadatak u Beogradu, njihovi odnosi su se nalazili u kritičnoj fazi. Englezi su zahtevali da Draža Mihailović protiv okupatora sprovodi vojne akcije i sabotaže, te da sarađuje sa Titovim partizanima. Draža Mihailović je zamerio Englezima što pomažu partizane, koji su njegovi smrtni neprijatelji i „danas i sutra“. U pogledu zahteva za vođenje vojnih akcija i sabotaža, on ih je upozorio na to, da takve aktivnosti dovode do streljanja talaca i paljenja i uništavanja sela.[15]

Ova situacija bila je za Dražu Mihailovića opasna. Izgubio je podršku spoljnog faktora. Četnici su i ranije sarađivali sa okupatorima protiv zajedničkog neprijatelja, protiv komunista, ali samo u pojedinim slučajevima i uvek u ograničenom, lokalnom okviru. Ovakvim političkim razvojem, kada su Englezi napustili četnike i potpuno prešli na stranu Tita, četnici su u još većoj meri bili gurnuti u naručje Nemaca, od kojih su još jedino mogli da se nadaju da će dobiti oružje i opremu. Uskoro posle otvorenog sukoba sa Englezima, nekoliko četničkih vojvoda obratilo se molbom nemačkom vojnom zapovedniku, s ciljem da zaključe pakt o nenapadanju. Samo se po sebi razume da sam ja dao pristanak, jer je to odgovaralo nemačkim interesima. Na taj način smo izbegli da se borimo na dva fronta, dakle, protiv četnika i partizana. U novembru 1943. zaključen je pakt Nemaca sa četničkim vojvodama: Kalabićem, Keserovićem, Lukačevićem i drugima. U ugovoru je stajalo, da će potpisnici pakta poštovati primirje, da se neće napadati, a od slučaja do slučaja će sarađivati u borbi protiv zajedničkog neprijatelja, protiv Titovih partizana.[16]

Početkom 1944. godine, major Dragutin Keserović se povezao i sa formacijama srpske kvislinške vlade, o čemu je svjedočio, kako u istrazi, tako i na suđenju u ljeto 1945. Naime, Keserović je tada pomogao pukovniku Radovanu Kusovcu u formiranju 2. gvozdenog puka SDS. Drugi gvozdeni puk je brojao oko 300 ljudi i imao je zadatak da vrši obezbjeđivanje željezničke pruge BeogradSolun, tj. da spriječi partizane u vršenju diverzijâ. Puk je vršio upade u veći broj sela između Leskovca i Doljevca; prilikom ovih akcija počinjeni su brojni zločini nad nenaoružanim mještanima za koje se sumnjalo da pomažu NOP.[17] O formiranju 2. gvozdenog puka SDS, Keserović je na sudskom procesu izjavio:

Pretsedavajući: Jeste li tokom 1943. godine pomagali formiranje drugog gvozdenog puka Milana Nedića?

Optuženi Keserović: To je bilo početkom 1944. godine. Potpukovnik Kusovac, koji je bio u službi Nedića doneo je ovlašćenje Dražino da je on poverljiv kao Nedićev čovek i da mu ravnogorski pokret odobrava da može vrbovati ljudstvo u Toplici. Po naređenju Dražinom, on je imao da formira Drugi gvozdeni puk. On je rekao da Nedić za to ne zna, ali ja sam bio ubeđen da je Nedić znao. Pošto sam video naređenje od Draže, kao vojnik sam izvršio to naređenje.[18]

– Pukovnik Dragutin Keserović

U depešama od 10. februara 1944. general Dragoljub Mihailović (pseudonim »Hans«) naređuje potčinjenim komandantima koncentraciju svih četničkih odreda u Toplici i Jablanici za borbu protiv snaga NOVJ i stavljanje istih pod komandu majora Keserovića:

Komunisti u Toplici i Jablanici čine nam stalne teškoće. Tamo nam je stalno nesigurna situacija. Krajnje je vreme da se ovo jednom raščisti kako bi smo sa te strane bili osigurani, pa da bi smo preduzeli nešto ozbiljnije na jug. U vezi sa ovim naredite hitno da Keserović produži energično započetu akciju. Sem toga, naredite da ovu akciju pomognu veliko-moravska grupa korpusa, deligradski, nišavski i čegarski korpus. Celu ovu akciju ima da objedini potpukovnik Keserović i to saopštite svima komandantima gore navedenih jedinica. Keseroviću naredite da izveštava V. K. što češće o razvoju i uspehu akcije u Toplici i Jablanici.[19]

U izvještaju od 28. III 1944. koji potpisuje general Hans Felber, opunomoćeni komandant Wehrmachta za Jugoistok, tvrdi se da je „DM–vođa Keserović tražio municiju od krajskomandanta u Kruševcu.“[20]

Istog dana, kapetan Milorad Mitić (komandant Zlatiborskog korpusa JVuO do juna 1943) obavještava generala Dražu Mihailovića o sprječavanju partizanskog prodora u Srbiju:

Zatvara se ibarska dolina, ali lično verujem da neće biti za Peka (bez nas) zatvorena. Operacijama je rukovodio lično Načelnik štaba Vojnog zapovednika Jugoistok đeneral Gajtner. On je došao na ovaj sektor. Tražio je da mu dam uputna pisma za Keserovića i ostale komandante u ibarskoj zoni kako bi se uspostavila saradnja u borbi. Odgovorio sam da sa leve obale Ibra snage su angažovane već u borbi u okviru Štaba koji predstavljam. Ako bi druge sa neugovorene zone bile angažovane i postojala obostrana želja da se operacije koordiniraju, što ću ja ispitati, onda bi lično otišao na kraće vreme na lice mesta i uspostavio potrebne mere za koordinaciju... Moral kod naših ljudi u reonima gde su prošli komunisti je mnogo opao. Sve veća sumnja u snagu naših i Br. 11 [šifra za Nijemce — prim.] i sve veći respekt prema crvenima.[21][22]

Po Mihailovićevom naređenju, Dragutin Keserović je 30. aprila 1944. godine unapređen u čin potpukovnika i postavljen za komandanta Rasinsko-topličke grupe korpusa. Ovu jedinicu činili su Rasinski, Toplički i Jastrebački korpus, sa zadatkom da se suprostave partizanskim snagama koje su se iz Bosne probijale u Srbiju, kao i sve jačim partizanima na jugu Srbije.

Grupe Keserovića i Markovića obezbjeđuju cestu Brus-Jošanička Banja od partizana koji se nalaze jugozapadno od linije Kruševac-Prokuplje.[23]

– Dnevni izvještaj komandanta Jugoistoka za 5. april 1944.

„Južno od Kruševca Keserovićeve snage iznova došle u borbeni dodir sa komunističkim snagama“, navodi se u njemačkom izvještaju od 2. maja 1944.[24]

Četnici Dragutina Keserovića su maja 1944. godine na Jastrepcu pronašli partizansku bolnicu. Tom prilikom su strijeljali 24 ranjenika i 4 bolničarke.[25]

Brigadir Charles Douglas Armstrong, šef britanske vojne misije pri Vrhovnoj komandi Jugoslovenske vojske u otadžbini, obavještava 5. maja 1944. generala Dragoljuba Mihailovića da je zabrinut za bezbjednost savezničkog vojnog osoblja u zoni odgovornosti potpukovnika Dragutina Keserovića, usljed saradnje četničkih jedinica sa okupatorom:

Gospodine Ministre,

Dobio sam izveštaj da radi potpukovnik g. Keserović sa otprilike 2000 vojnika, zajedno sa Nemcima, imajući za cilj napad na Partizane kod Ibra.

Ja sam obavešten da je jedan moj oficir sa svojim telegrafistom i nekoliko američkih aviatičara, na teritoriji potpukovnika g. Keserovića i da su telegrafist i aviatičari baš u njegovom štabu. Ja sam zbog toga duboko zbunjen da dobijem ovaj izveštaj. Ja Vas molim, što pre, da me uverite da su imenovani ljudi u sigurnosti i da neće oni pasti Nemcima u ruke.[26][27]

Major Erih Vajel (njem. Erich Weyel) bio je delegiran kao oficir za vezu u štabu Rasinskog korpusa pod Keserovićevom komandom. Saradnju četničkih jedinica i njemačkih trupa major Vajel je koordinirao ne samo na širem području Kopaonika, već i na čitavoj teritoriji četničke Komande Južne Srbije.[28]

U izvještajima Komande Jugoistoka iz maja 1944. pominje se sadjejstvo četničkih formacijâ, te snabdijevanje municijom Keserovićevog korpusa:

Četničke jedinice pod majorom Weyelom, SDK i policija osiguravaju jugozapadnu granicu; Usljed pritiska crvenih, te pomanjkanja municije, čak i oni četnički komandanti koji su dosad bili suzdržani, sada žele da pregovaraju.[29]

– Dnevni izvještaj Komande Jugoistoka za 19. maj 1944.

Oficir za vezu Keserovića i Vesića stigao u Niš radi pregovora; iskazao principijelnu spremnost za učešće u jednom zajedničkom poduhvatu oko Jablanice i Jastrepca.[30]

– Dnevni izvještaj od 20. maja 1944. godine

I pored saradnje jakih snaga četnika sa okupacionom silom, odobrene od strane DM-a, pokret je ostao neprijateljski nastrojen. [...] Keserović pomognut municijom.[31]

– Mjesečni izvještaj Komande Jugoistoka za period od 16.4 do 15.5.44. (23. maj 1944. godine)

Tokom jula i avgusta 1944. godine, Dragutin Keserović je zapovedao Rasinsko-topličkom grupom korpusa JVuO u nemačkoj ofanzivi protiv partizana na jugu Srbije. Na savjetovanju koje su krajem jula 1944. oficiri Armijske grupe F održali sa Hermannom Neubacherom, specijalnim izaslanikom njemačkog Ministarstva vanjskih poslova, konstatovano je:

Četničko pitanje: [...] Pojedinačni ugovori sa četničkim komandantima (npr. Neško Nedić, Keserović, itd.), koji su sračunati na ograničenu lokalnu i taktičku saradnju u borbi protiv komunista, nisu rizični i mogu se nastaviti. Oni su u ovom momentu – i samo u ovom – povoljni za nas, jer odgovaraju našim interesima. Oni ne znače podršku za veliki obračun između nacionalista i komunista, koja se ima odigrati tek u daljnoj budućnosti.[32]

– Zabilješka sa sastanka Armijske grupe F (Heeresgruppe F) sa izaslanikom Neubacherom održanog 30. jula 1944 (31. juli 1944).

Rasinsko-toplička grupa korpusa JVuO se avgusta 1944. zvanično stavlja pod komandu Wehrmachta radi borbe protiv partizana u operaciji Kehraus:

„Srbija: četnička grupa Keserovića se dobrovoljno stavila pod komandu borbene grupe 'Diesner“.[33]

– Izvještaj komande Jugoistoka Vrhovnoj komandi Vermahta od 10. avgusta 1944. godine

Radoslav Đurić je svedočio da je u Topličko-jablaničkoj operaciji Keserović izvršio napad "sa oko 6 hiljada ljudi i nekim topovima koje je uzeo iz kosovskog odreda Žika Markovića" protiv oko 800 partizana, ali je potpuno potučen, zarobljeni su mu topovi, i on se povukao na levu obalu Toplice. Đurić je Keserovićev poraz od višestruko slabijih partizana objašnjavao time što je moral njegovih jedinica bio nikakav, jer "narod nije hteo tu borbu".[34]

Zarobljavanje partizanskih ranjenika i njihovo izručenje njemačkom okupatoru

uredi

Tokom njemačko-kvislinške ofanzive u Toplici i Jablanici, potpukovnik Dragutin Keserović, komandant Rasinsko-topličke grupe korpusa JVuO, zarobio je 27. jula 1944. godine 9 (devet) ranjenih boraca Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, koje je potom predao lokalnom nadleštvu Gestapoa. Četnici pod njegovom komandom pronašli su ranjenike u privremenom skloništu partizanske bolnice na južnim obroncima planine Jastrebac.

U izvještaju ispostave Gestapoa iz Kruševca od 31. jula 1944, navode se imena ranjenika, među kojima su bili politički komesar Dragan Stanisavljević (zvani „Bosnić“) i učenica Tamara Žuržul (16), čijeg je brata Aleksandra Žuržula, ranije uhapsila Specijalna policija Uprave grada Beograda i uputila najprije u Zavod za prinudno vaspitanje omladine u Smederevskoj Palanci, a odatle u koncentracioni logor Banjica. Pored njih dvoje, Keserovićevi četnici zarobili su tog dana još i Nikolu Stojanovića, Vidosava Cakića, Miodraga Stojanovića, Miodraga Denića, Živojina Živkovića, Maru Stanković i Vukašina Anđelkovića. Šef Gestapoa u Kruševcu SS–poručnik Šlut (njem. Schlutt) obavještava centralu u Beogradu (BdS):

Ovi su ranjeni pre otprilike 4 nedelje i negovani u raznim bolnicama komunista na južnom Jastrepcu, na kraju su bili u Bresnici (14/5/6), tamo se nalazilo nekoliko baraka u kojima je ležalo mnogo komunista. Kada su tamo započele borbe, preneseni su na planinu Đulicu (?). Tamo su smešteni u zemljanu pećinu, sa namirnicama za dva dana. Uz njih su bila još dva engleska lekara, jedan teško ranjeni Amerikanac i jedna bolničarka. Svima njima je obećano da će za tri dana doći neko po njih, međutim ostali su tamo 14 dana bez namirnica, dok ih nisu našli Keserovićevi četnici koji su ih kamionom dopremili ovamo. Šta se desilo sa Amerikancem i Englezima, komunisti ne mogu da objasne. (Verovatno je Keserović poveo lekare, pošto on sam u njima jako oskudeva). Komunisti su pripadali 21. diviziji. Zbog svojih delom teških rana (gnoj i crvi u ranama) i svog do kostiju izgladnelog stanja mogli su biti saslušani samo ukratko. Iz zdravstvenih obzira prema našem logoru, oni su smešteni u zatvoru srpske policije.[35][36]

Tokom avgusta 1944, centrala Gestapoa u Beogradu i ispostava u Kruševcu vodile su prepisku o sudbini devet zarobljenih partizanki i partizana. SS–kapetan Vineke (njem. Wienecke), šef antikomunističkog odsjeka beogradskog Gestapoa, intervenisao je 16. avgusta kod nadleštva u Kruševcu kako bi se izvršilo »temeljno saslušavanje« političkog komesara Dragana Stanisavljevića, zbog eventualnih kontakata sa visokim vojnim i partijskim funkcionerima:

Prema dostavljenom izveštaju predao je 27.7.44. Keserović nekoliko pripadnika komunističkih bandi tamošnjem nadleštvu, između ostalih gore navedenog politkomesara. Pošto se kod St.-a radi o važnom funkcioneru, molimo da se St. temeljno sasluša. Naročito se ima saslušati o višem funkcioneru sa pseudonimom »Tempo«. Provera u logoru Dedinje pokazala je da je brat Tamare Žuržul, Aleksandar Ž., ovde zatvoren još od 10.5.1943 od srp. Specijalne policije, zbog komunističke delatnosti.[37]

24. avgusta 1944. godine, poručnik Šlut odgovara kapetanu Vinekeu dopisom sljedeće sadržine:

Gore navedeni, kao i svi u dopisu od 31.7.44. imenovani komunisti i komunistkinje pogubljeni su iz nužde 1.8.44, pošto duže držanje u zatvoru nije bilo više moguće zbog stanja koje sam već opisao u svome dopisu. Rezultat saslušanja, koje je bilo moguće samo u ograničenoj meri, već sam dostavio navedenim dopisom. Nešto više se nije moglo izvući iz zatvorenika koji se više nisu mogli smatrati živim bićima.[38][39]

Izraz “pogubljenje iz nužde” pripadnici Gestapoa su upotrebljavali u slučajevima egzekucije zatvorenika koji su prethodno mučenjem dovedeni na ivicu smrti i time postali beskorisni za dalju istragu. Zarobljeni partizanski ranjenici su već bili u takvom stanju kada su ih četnici potpukovnika Keserovića predali okupatoru, koji ih je likvidirao nakon četiri dana.[40]

Slučaj predaje ranjenih partizana Nijemcima pretresen je i na sudskom procesu protiv Dragutina Keserovića u avgustu 1945. Pukovnik Keserović se pred sudskim vijećem branio tvrdnjom da je htio spasiti ranjenike, tako što ih je poslao u bolnicu na liječenje, tj. da ih nije izravno izručio okupatoru:

Pretsedavajući: Prilikom ofanzive u Toplici vaše jedinice pronašle su jednu grupu ranjenika u bunkeru na Jastrepcu i predale ih Nemcima u Kruševcu.

Optuženi Keserović: Nije tačno da sam ih ja predao Nemcima. Moje trupe našle su u zemunici jednoga engleskoga majora, jednog Amerikanca i 4 do 5 partizana, koji su bili pravi mrtvaci. Nisu jeli petnaest dana, a u ranama po telu bilo je i crvi. Kada sam to video uputio sam ih u bolnicu. Naredio sam da se upute po kuriru i da se kaže da su to naši ljudi, želeo sam da ih spasem. Ja sam hteo žive i zdrave da ih imam radi propagande. Hteo sam da ih spasem.

Pretsedavajući: Međutim, oni su streljani.

Optuženi Keserović: Ja sam naredio da se upute u bolnicu. Neko je prijavio Nemcima da se u bolnici nalaze partizani i oni su odvedeni, kako sam čuo. Ja sam dobio izveštaj da oni nisu streljani, nego da su internirani. To je moje mišljenje...[41]

Završne operacije

uredi
Glavni članak: Borbe za Kruševac 1944.
 
Keserovićevi četnici u Kruševcu oktobra 1944. godine čekaju Saveznike.

Pred ulazak Crvene armije na teritoriju Srbije Keserović je pokušao da pređe na stranu Saveznika. Prva takva akcija bila je oslobađanje Kruševca 14. oktobra 1944. godine. U gradu je Keserović je zajedno sa američkim obaveštajcem, poručnikom Evaldom Kramerom, dočekao sovjetskog pukovnika Patovkina. Kada su Crvenoarmejci počeli da hapse četnike, Keserović se spasao bekstvom iz Kruševca. Priključio se svojim četnicima koji su se užurbano povlačili prema Goču. Rasinsko-toplička grupa korpusa se, zajedno sa glavninom četničkih snaga iz Srbije, probijala se prema Bosni na južnom krilu, pravcem Ivanjica-Sjenica-Prijepolje-Pljevlja-Kalinovik, učestvujući u proboju nemačke Armijske grupe E kroz Sandžak. Nakon nemačkog zauzimanja Pljevalja, njegova grupacija se smestila u tom gradu. Tu je 18. novembra pretrpela težak poraz od delova 37. sandžačke divizije NOVJ.

Nakon toga Keserovićeva grupacija učestvovala je u napadu JVuO prema Tuzli. Nakon poraza kod Tuzle, Keserovićeve jedinice učestvovale su u grupaciji koja je proterala snage NDH i zauzela Modriču. Nakon nedelju dana, sklopljen je sporazum sa snagama NDH u tom kraju.[42] Nemci su imali instrukciju da se ne mešaju u ustaško-četničke sukobe.[43] Ova oblast na komunikaciji Sarajevo - Bosanski Brod bila je od kritične važnosti za Nemce, i tu su tokom februara i marta 1945. vođenje teške borbe između Druge armije JA s jedne, i nemačkih, četničkih i ustaško-domobranskih snaga s druge strane.

Sredinom marta četnička grupacija pod komandom Mihailovića prelazi reku Bosnu, da bi narednih mesec dana ostala na Vučjaku. Sa ove planine, četnička glavnina je 13. aprila pošla u Srbiju, želeći da podigne ustanak protiv komunista. Jedinice za proboj do Srbije podeljene su u tri kolone. Pukovnik Dragutin Keserović je bio na čelu desne kolone. Posle tačno mesec dana proboja, 13. maja 1945. godine, do Srbije su stigle jedinice pod Keserovićevom komandom, na ušću Sutjeske u Drinu, ispod Zelengore.

Ostaci Keserovićevih jedinica pokušali su narednih dana da pređu Drinu i nastave borbu. Keserović se sa dvadesetak ljudi uputio preko Jahorine i Vokšanice, da bi 6. juna ponovo izbio na Drinu, naspram sela Jagoršnica. Na drugoj obali je uhapšen i sproveden u Beograd.

Suđenje i smrt

uredi

Suđenje pukovniku Keseroviću održano je od 2. jula do 8. avgusta 1945. godine u amfiteatru Pravnog fakultetu u Beogradu pred Vojnim sudom 1. Armije za zločin protiv naroda i države. Suđeno mu je sa još nekim čelnicima Ravnogorskog pokreta. Keserović se na suđenju uglavnom branio izgovorima da je radio protiv Nemaca i da se borio kao saveznik.

Posebno je bilo reči o njegovom učešću u Topličko-jablaničkoj operaciji.

Pretsedavajući: Vi ste napomenuli da niste imali dovoljno municije? Da li ste izvršili popunu municije?
Optuženi Keserović: Draža mi je kazao da ćemo municiju dobiti od Račića, Kalabića i Rakovića. Oni su dobili milion metaka.
Pretsedavajući: Od koga?
Optuženi Keserović: Od Nemaca. Račić mi je kazao: 'Keseroviću, cilj opravdava sredstvo!'
Pretsedavajući: Da li su tom prilikom na strani četnika učestvovali i nemački tenkovi?
Optuženi Keserović: Ja sam prvi put video jedan bugarski puk kod Sokolovice i pri dolasku na Tupalski Vis. Tu sam video pet tenkova i jedan dopunski bataljon.[44]

Keserović je priznao da je ubijao pripadnike partizanskog pokreta otpora, ali isključivo kao vojnik, po naređenju generala Mihailovića:

„Ja sam streljao, ubijao, ali ja sam dobijao naređenja od Draže: uništiti, definitivno uništiti".[8]

Sud je doneo presudu kojom je na kaznu smrti streljanjem, gubitkom svih građanskih prava i konfiskacijom celokupne imovine, osudio pukovnika Keserovića zbog zločina protiv naroda i države, zbog pomaganja okupatoru, zbog saradnje sa vladom Milana Nedića i zbog neprijateljske delatnosti protiv nove države uperene na podrivanju novog ustavnog poretka, mira i bezbednosti.

Pukovnik Keserović je streljan 17. avgusta 1945. godine negde u Beogradu. Mesto streljanja nikada nije objavljeno.

Odlikovanja

uredi

Odlikovan je ordenom "Miloša Obilića" i ordenom "Albanske spomenice", dok ga je u Drugom svetskom ratu Kralj Petar II, na predlog Vrhovne Komande, odlikovao ordenom "Karađorđeve zvezde sa mačevima I reda".

Izvori

uredi
  1. 1,0 1,1 A. Stošić, Pod nebom Kruševca, Prosveta, Beograd, 1996.
  2. Otto Kumm: VORWÄRTS, PRINZ EUGEN! - Geschichte der 7. SS-Freiwilligen-Division "Prinz Eugen", Aufstellung der Division "Prinz Eugen", str. 45. "Već u prvoj polovini oktobra bio je organizovan prvi divizijski poduhvat velikog obima, koji je Fleps zamislio više kao vežbu sadejstva oružja pod ratnim uslovima. Neprijatelj je bio organizacioni centar majora Keserovića, ustaničkog vođe u srednjoj Srbiji, na planini Kopaonik u Krivoj reci." (nem. Bereits in der 1. Oktoberhälfte wird das erste großangelegte Unternehmender Div. angesetzt, von Phleps mehr als eine Übung der verbundenen Waffen unter kriegsmäßigen Bedingungen gedacht. Als Feind gilt das Organisationszentrum des höheren aufständischen Führers Mittelserbien, Major Keserovic, im Kopaonik-Gebirge um Kriva Reka.)
  3. Vorwats, Prinz Eugen! (Gerschite der 7. SS-Freiweilligen-Division "Prinz Eugen"), Munin-Ferlag, GmbH Osnabrik.
  4. NAW, MG — 2815.
  5. Jovan Marjanović, Draža Mihailović između Britanaca i Nemaca, knjiga I, Britanski štićenik, Globus/Narodna knjiga/Prosveta, Zagreb-Beograd, 1979, str. 327.
  6. https://www.znaci.org/00001/4_14_1_206.htm
  7. Istorijski arhiv Kruševca, Četnička arhiva, Knjiga depeša Rasinskog korpusa, depeša broj 162.
  8. 8,0 8,1 Miodrag Zečević: DOKUMENTA SA SUĐENjA DRAŽI MIHAILOVIĆU, Beograd 2001: Saslušanje optuženih
  9. 9,0 9,1 William Deakin: BOJOVNA PLANINA
  10. https://www.znaci.org/00001/3_1_10.htm Basil Davidson: PARTISAN PICTURE
  11. Dr Ivan Avakumović, Mihailović prema nemačkim dokumentima, Naše delo, London, 1968. (koja strana?)
  12. Radoslav Filipović, Ratni dnevnik 1942 - 1944, Kragujevac, 2003.
  13. Tajna i javna saradnja četnika i okupatora 1941—1944. — Dokumenti, Arhivski pregled, Beograd, 1976, str. 83.
  14. Nikola Milovanović: DRAŽA MIHAILOVIĆ, poglavlje MIHAILOVIĆEVI KORPUSI POD KOMANDOM OKUPATORA
  15. Herman Nojbaher: SPECIJALNI ZADATAK BALKAN, Službeni list, Beograd 2005, strana 159.
  16. Herman Nojbaher: SPECIJALNI ZADATAK BALKAN, Službeni list SCG, Beograd 2005, strana 160.
  17. Milan Radanović, Kazna i zločin: Snage kolaboracije u Srbiji: odgovornost za ratne zločine (1941-1944) i vojni gubici (1944-1945), Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe, Beograd, 2015, str. 317-318.
  18. Nikola Milovanović: DRAŽA MIHAILOVIĆ, poglavlje NEOSTVARENI PLANOVI
  19. Izvod iz knjige primljenih depeša štaba Draže Mihailovića u vremenu od 1. do 11. februara 1944. godine
  20. NARA, T501, Roll 256, frame no. 000362.
  21. AVII, arhivski fond Draže Mihailovića, S—X—57/2.
  22. Nikola Milovanović: DRAŽA MIHAILOVIĆ, poglavlje KORPUSI DRAŽE MIHAILOVIĆA POLAŽU ISPIT PRED OKUPATOROM U SRBIJI
  23. NARA, T501, Roll 256, frame no. 000424.
  24. NARA, T501, Roll 256, frame no. 000673.
  25. Miodrag Zečević: DOKUMENTA SA SUĐENjA DRAŽI MIHAILOVIĆU, Beograd 2001: Presuda Dragoljubu Mihailoviću i ostalima
  26. AVII, ČA, kut. 20, reg. br. 20/5 (VK-Y-840).
  27. Obaveštenje brigadira Armstronga od 5. maja 1944. Draži Mihailoviću o saradnji četnika i Nemaca u borbi protiv NOVJ
  28. Branko Latas, Četničko-nemački sporazumi o saradnji u Srbiji (1943-1944), Vojnoistorijski glasnik br. 2/1978, Beograd, str. 357.
  29. NARA, T501, Roll 256, frame no. 000767.
  30. NARA, T501, Roll 256, frame no. 000769.
  31. NARA, T501, Roll 256, frames no. 000780, 000784.
  32. NARA, T311, Roll 195, frame no. 000686.
  33. NAW, T-78, Roll 332, 6289541: Dnevni izvještaj komande Jugoistoka Vrhovnoj komandi oružanih snaga od 10. augusta 1944 (11. august 1944.).
  34. Miodrag Zečević: DOKUMENTA SA SUĐENjA DRAŽI MIHAILOVIĆU, Beograd 2001: Ispitivanje svedoka i čitanje dokumenata
  35. Nemačka obaveštajna služba, knjiga VIII, Beograd, 1956, dok. br. 317, str. 929–931.
  36. Бранислав Божовић, Специјална полиција у Београду 1941-1944, Завод за уџбенике, Београд, 2014, стр. 351–352.
  37. Nemačka obaveštajna služba, knjiga VIII, Beograd, 1956, dok. br. 318, str. 933.
  38. Nemačka obaveštajna služba, knjiga VIII, Beograd, 1956, dok. br. 319, str. 934.
  39. Бранислав Божовић, Специјална полиција у Београду 1941-1944, Завод за уџбенике, Београд, 2014, стр. 352.
  40. Бранислав Божовић, Специјална полиција у Београду 1941-1944, Завод за уџбенике, Београд, 2014, стр. 352, фус. 757.
  41. Nikola Milovanović: DRAŽA MIHAILOVIĆ, poglavlje NEOSTVARENI PLANOVI
  42. Izveštaj Komande smederevskog korpusa od 23. januara 1945. načelniku štaba Vrhovne komande o sporazumu sa ustaško-domobranskim jedinicama u rejonu Modriče, Zbornik NOR-s, tom XIV, knjiga 4, dokument 144
  43. Nacionalna arhiva Vašington, T311, rolna 185, snimci 658-800, prevod: Ratni dnevnik Armijske grupe E 1.10.1944-31.12.1944, Zbornik dokumenata i podataka NOR-a, tom XII, knjiga 4, Vojnoizdavački zavod, Beograd - prilog broj 2, (14. decembar 1944)
  44. Transkript sa suđenja Keseroviću u Beogradu 1945.

Vidi još

uredi

Vanjske veze

uredi