Otvori glavni meni
Kosta Protić
Kosta Protić

Mandat(i)
Premijer Srbije
Prethodnik Nikola Hristić
Naslednik Sava Grujić
Biografija
Profesija Vojno lice (General)

Kosta Protić (29. septembar 1831. – 4. jun 1892) bio je ađutant kneza Mihaila (1865), ministar vojni (1875) i ađutant kneza Milana (1875–1880) i kraljev namesnik (1889–1892). Obavljao je funkciju namesnika nakon abdikacije kralja Milana 1889.[1]

BiografijaUredi

Rodio se 29. septembra 1831. godine u Požarevcu, od oca trgovca Stevana i majke Milosave. Protićevi preci su doseljeni u Požarevac pre oko 250 godina sa Kosova a ranije poreklo vuku iz Kolašina. Prezime Protić potiče od njihovog najstarijeg poznatog pretka Josifa Momirovića koji je bio prota u Požarevcu za vreme Kočine krajine. Josif je imao sinove Lacka, Stevana (otac Koste Protića) i Mitu.[2]

Oženio se Micom, kćerkom Boška Tadića, sudije Vrhovnog suda iz Beograda. Imao je sina Dragutina i kćerku Zagorku. Osnovnu školu završio je u Požarevcu, a tri razreda gimnazije u Beogradu.

U vojsku je stupio kao vojnik, novembra 1848. godine. Posle skoro dve godine služenja u trupi, septembra 1850. stupio je u prvu klasu novoformirane Artiljerijske škole (današnje Vojne akademije). Čin kaplara dobio je 1. maja 1849. godine, a tokom školovanja unapređen u činove podnarednika 10. maja 1850. i narednika 15. decembra 1850. godine. Školovanje je završio 11. oktobra 1855, kao treći u rangu od deset pitomaca, i unapređen je u čin potporučnika. Odmah po završetku Artiljerijske škole izabran je za državnog pitomca i poslat u Berlin, gde je završio dvogodišnji kurs Artiljerijsko-inžinjerijske škole. Po završetku ovog školovanja, skoro godinu i po dana bio je na praksi u Pionirskom bataljonu u Dancigu. Oktobra 1858. prešao je u Belgiju, gde je bio na praksi u Pontonjerskom bataljonu u Liježu do kraja arpila 1859. godine.[3]

Oficirsko napredovanjeUredi

U čin poručnika unapređen je 25. juna 1859. godine. Kapetan 2. klase je postao 27. januara 1861, a kapetan 1. klase 1. marta 1863. Majorski čin dobio je 1. januara 1869. a u čin potpukovnika unapređen je 1. januara 1873. Pukovnik je postao 1. januara 1875, a general za godinu i po dana, 13. avgusta 1876. godine.[3]

Vojna služba i ministrovanjeUredi

Prvim rasporedom, po usavršavanju u inostranstvu, određen je na službi pri Tehničkom odeljenju Glavne vojne uprave. Za ađutanta kneza Mihaila Obrenovića postavljen je 6. jula 1861. godine. Od 19. oktobra 1865. bio je profesor Artiljerijske Škole, za predmete frotifikacija i pravila pionirske i pontonirske službe. Za komandanta Pontonirskog bataljona u Ćupriji postavljen je 4. decembra 1865. Od 1. maja 1867. ponovo je bio ađutannt kneza Mihaila Obrenovića, a posle godinu dana, 1. maja 1868, postavljen je za komandanta Pionirskog bataljona u Beogradu. Već 1. oktobra 1868. postavljen je za inspektora inžinjerijskih trupa Stajaće vojske. U tom svojstvu krajem novembra 1870, otišao je u Beč radi ugovaranja nabavke pušaka za srpsku vojsku. Maja 1872. godine bio je vođa puta - sprovoda oficira koji odlaze u Berlin radi usavršavanja u vojnoj struci. Sa ove dužnosti, 10. avgusta 1873. postavljen je za komandanta Pešadijske brigade Stajaće vojske. Prvi put postavljen za ministra vojnog, u kabinetu Jovana Marinovića 22. oktobra 1873. godine. U kabinetu Aćima Čumića, koji je 25. novembra 1874. zamenio Marinovićev kabinet, ponovo je bio ministar vojni od 22. januara 1875. Na toj dužnosti ostao je i u kabiinetu Danila Stefanovića, od 22. januara 1875. do 19. avgusta 1875. godine. Po padu ovog kabineta stavljen je na raspolaganje.[3]

Kao načelnik Glavnog štaba, maja 1876. bio je član Tajnog vojnog saveta. Za komandanta odbrane Aleksinca postavljen je 10. septembra 1875. Od 19. juna 1876. bio je komandant Moravske vojske, a od 1. decembra 1876. komandant prvog korpusa. Načelnik Štaba vrhovne komande bio je od 1. decembra 1877. do završetka Drugog srpsko-turskog rata. Prvi ađutant kneza Milana Obrenovića bio je od 22. novembra 1879. do 9. aprila 1880, kada je postavljen za komandanta Moravskog, a 4. aprila 1881. premešten je za komandanta Timočkog kora. U septembru te godine, postaje i član Komiteta za nastavu i organizaciju vojske. Naredne godine, 24. marta, razrešen je dužnosti i stavljen na raspolaganje ministru vojnom. Juna 1882. godine, sa još 6 ličnosti diplomatske i vojne struke, kao izaslanik kralja Milana Obrenovića određen je da obiđe strane dvorove radi notifikacije srpske kraljevine. Penzionisan je 31. marta 1883, zbog godina službe. U vreme Timočke bune, od 21. septembra 1883. do 7. februara 1884, bio je ministar građevina u kabinetu Nikole Hristića. Na toj dužnosti bio je i u kabinetu Milutina Garašanina, od 2. maja 1885. do 23. marta 1886.[3]

U aprilu iste godine prešao je na dužnost komandanta Beograda i upravnika Beogradskog garnizona. Uz to je i određen za člana inžinjerijskog komiteta. Na položaju komandanta prestonice bio je do 26. oktobra 1887, kada je pri Ministarstvu vojnom postavljen za inspektora pešadije. U kabinetu Nikole Hristića, ponovo je stekao portfelj ministra vojnog. Od 14. aprila 1888. do 22. februara 1889. U međuvremenu vršio je dužnost predsednika Vlade. Napuštajući presto, kralj Milan Obrenović je 22. februara 1889. naimenovao Namesništvo, koje je imalo da vrši kraljevsku vlast do punoletstva njegovog sina, kralja Aleksandra. Određen je za trećeg člana, pored Jovana Ristića i Jovana Belimarkovića. Na toj dužnosti ostao do svoje smrti, 4. juna 1892.[3][4]

Uz vršenje brojnih vojnih i diplomatskih dužnosti, Protić je u periodu 1881–1888. bio član mnogih ispitnih komisija za niže i više oficirske činove. Tokom 1881. i 1891. bio je i član Vojnogkasacionog suda. Uz mnogobrojno ordenje, posle smrti stekao je još jednu počast - 9. pešadijski puk 1. poziva Narodne vojske 1899. godine postao je puk Đenerala Protića.[3]

OdlikovanjaUredi

Domaća odlikovanjaUredi

  • Orden belog orla 2,3. i 5. reda
  • Orden Takovskog krsta sa mačevima 1. i 2. reda
  • Orden Takovskog krsta 3. i 5. reda
  • Zlatna medalja za hrabrost
  • Zlatna medalja za revnosnu službu sa brilijantima
  • Spomenica rata za oslobođenje i nezavisnost 1876–1878.
  • Spomenica na rat 1885.

Inostrana odlikovanjaUredi

  • Orden Sv. Stanislava 1. reda, Rusija
  • Orden Sv. Ane 2. reda, Rusija
  • Orden krune sa zvezdom, Rumunija
  • Orden zvezde 3. reda, Rumunija
  • Medalja za vojničke vrline, Rumunija
  • Orden gvozdene krune 3. reda, Austrougarska
  • Orden Franca Josifa 3.reda, Austrougarska
  • Orden crvenog orla 3. reda, Pruska

Vidi jošUredi

ReferenceUredi

  1. Academic dictionaries and encyclopedias
  2. Poreklo prezimena grada Požarevca
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 Milić Milićević; Ljubodrag Popović (2003). Generali Vojske Kneževnine i Kraljevine Srbije. Vojnoizdavački zavod. str. 192-196. ISBN 978-86-335-0142-2. 
  4. Kutije narod glasa a vlast broji posle

LiteraturaUredi

Spoljašnje vezeUredi