Otvori glavni meni
Disambig.svg Za ostale upotrebe, v. Jovan Ristić (razvrstavanje).
Jovan Ristić
Jovan Ristić

Jovan Ristić

Biografija
Datum rođenja 16. januar 1831. (1831-01-16)
Mesto rođenja Kragujevac (Kneževina Srbija)
Datum smrti 4. septembar 1899. (dob: 68)
Mesto smrti Beograd (Kraljevina Srbija)
Politička partija Liberalna stranka
Mandat(i)
Premijer Srbije
Prethodnik Ilija Garašanin
Naslednik Nikola Hristić
Premijer Srbije
Prethodnik Milivoje Petrović Blaznavac
Naslednik Jovan Marinović
Premijer Srbije
Prethodnik Stevča Mihailović
Naslednik Milan Piroćanac
Premijer Srbije
Prethodnik Milutin Garašanin
Naslednik Sava Grujić

Jovan Ristić (Kragujevac, 4. januar (julijanski)/16. januar (gregorijanski) 1831. – Beograd, 23. avgust (julijanski)/4. septembar (gregorijanski) 1899) bio je političar, državnik i istoričar. Uz Iliju Garašanina i Nikolu Pašića spada u red najvećih državnika Srbije 19. veka. Bio je osnivač i vođa Liberalne stranke. Postao je jedan od najmoćnijih ljudi u srpskoj politici od 1868. do 1893. Zato je imao mnogo ključnih uloga u Srbiji, praktično, on je imao moć, bio je siva eminencija. Ristić je dva puta namesnik u ime maloletnih vladara, prvo u ime kneza Milana Obrenovića, a kasnije i u ime njegovog sina kralja Aleksandra Obrenovića. Uspeo je da iskoristi Milanovo maloletstvo i političko neiskustvo drugih namesnika da se usvoji Namesnički ustav. Bio je predstavnik Kneževine Srbije na Berlinskom kongresu kojim je priznata nezavisnost Srbije.

Bio je redovni član Srpske kraljevske akdemije (danas SANU) i jedno vreme njen predsednik 1899.

BiografijaUredi

Jovan Ristić je bio čovek impresivne inteligencije, velika ličnost u srpskoj politici u 19. veku. Bio je jedini srpski diplomata koji je mogao ravnopravno da razgovara sa evropskim diplomatama. Rođen je 1831. u Kragujevcu, u siromašnoj porodici, od oca Riste i majke Marije. Rano je ostao bez oca, a u svom „Testamentu“ Ristić je pisao: „Iznad svega sam osećao potrebu da se povinujem Božjem proviđenju, zahvalan što me je izvukao iz siromaštva i izveo na put na kojem sam u građanskom životu i državnim položajima mogao da zauzmem određeno mesto i pod teškim okolnostima zarađujem za život.“[traži se izvor] Odličan uspeh Ristića u osnovnoj školi je ubedilo porodičnog prijatelja da ga pošalje u srednju školu u Beogradu.[1] U Beogradu je Ristić postao istaknuti član Družine mladeži srpske, kvazipolitičkog studentskog udruženja koje je napredovalo posle događaja iz 1848.[1] Mladi Ristić je bio mešu nekolicinom ljudi iz Srbije koji su prisustvovali Majskoj skupštini.

Pošto je diplomirao na beogradskom Liceju stipendijom srpske države 1852, Ristić je odbio da studira teologiju u Rusiji. Jedna od osoba koja je prihvatila stipendiju za školovanje u Rusiji bio je budući mitropolit beogradski Mihailo koji će kasnije biti Ristićev saveznik u relativnoj liberalnoj rusofilskoj struji u drugoj polovini veka.[1] Ristić je 1849. otišao na studije u Berlinu, a zvanje doktora filozofije stekao je na Hajdelbergu.[1] Potom je nastavio studije na prestižnoj pariskoj Sorboni. U Nemačkoj je studirao kod istoričara Leopolda fon Rankea, i posle studija nameravao je da karijeru nastavi kao istoričar. Ali, nije uspeo da dobije mesto profesora istorije na beogradskom Liceju.

Godine 1854, igrom slučaja, postao je državni nameštenik: počeo je da radi u Ministarstvu unutrašnjih dela, koje je vodio uticajni politički lider Ilija Garašanin. Na mladog Ristića snažan uticaj izvršila je stroga birokratska škola. Postao je uveren da se odatle može upravljati zemljom. Uskoro se oženio Sofijom, ćerkom najbogatijeg beogradskog trgovca Hadži Tome. Ovaj brak mu je, pored novca, doneo i naklonost srpskih kneževa iz dinastije Obrenović. Zanimljivo je da je u jednom periodu, radeći kao urednik „Srpskih novina“, popularisao Šekspira u Srbiji.

Vladavina Mihaila ObrenovićaUredi

Garašanin je poslao Ristića u Srpsko poslanstvo u Carigradu 1861.[2] Bio je to početak njegove uspešne diplomatske karijere. Ristić je u pregovorima ca Turcima 1867. uspeo da izdejstvuje ukidanje njihovih tvrđava u Srbiji. Vrativši se u Beograd, postavljen je za ministra inostranih dela. Kada je knez Mihailo 1867. promenio smer spoljne politike, smanjujući oslanjanje na Rusiju i smenivši Garašanina sa mesta predsednika Ministarskog saveta, na njegovo mesto je nakratko postavio Ristića.[2] Ali Ristić nije želeo da u vladi budu predstavnici konzervativaca. Smatrao je da ako ne može sam da sastavi vladu, u kojoj neće biti njegovih istomišljenika poput Jevrema Grujića, vođe svetoandrejskih liberala, onda je uopšte neće sastavljati. Knez Mihailo je ovaj zahtev smatrao uvredljivim i nečuvenim, pa je za predsednika ministarskog saveta postavio konzervativca Nikolu Hristića.[2]

Prvo namesništvoUredi

Posle ubistva kneza Mihaila, maja 1868, pukovnik Milivoje Blaznavac je uz pomoć beogradskog garnizona na presto doveo kneza Milana iz Pariza, kada je ovaj imao 14 godina. Ristić je doveo kneza Milana iz Pariza. Pošto je Milan bio maloletan, do njegovog punoletstva je obrazovano namesništvo u kom su bili Blaznavac, Ristić i Jovan Gavrilović. Gavrilović je bio samo figura, a stvarna vlast je bila kod Blaznavca i Ristića.[2]

Za razliku od radikalnijih liberala poput Vladimira Jovanovića i Ljubomira Kaljevića, Ristićev model uređene države nisu bile Ujedinjeno Kraljevstvo ili Francuska, već Pruska. Smatrao je da Srbiji treba dvodomni parlament. U spoljnoj politici Ristić je pokušavao da ujedini srpski narod u jednu državu kao što su ti uradile Pijemont u Italiji i Pruska u Nemačkoj i da smanji zavisnost Srbije od Austrije i Rusije.[3] Velika narodna skupština koja je potvrdila Milanov izbor za kneza, je bez razmatranja, usvojila program od sedamnaest tačaka, u kojima je bilo nekoliko liberalskih zahteva. Ristić je odmah shvatio da može da iskoristi autoritet odluke Velike narodne skupštine da preoblikuje upravu u Srbiji. Decembra 1868. sazvao je delegate u Nikoljski odbor da diskutuju da li je Srbiji potreban novi ustav koji bi zamenio Turski ustav iz 1838. koji je knez Mihailo izmenio 1861. Delegati su se složili da je potreban nov ustav u kom bi narodnoj skupštini bila data veća uloga, ali je ostalo nerešeno pitanje uređenja skupštine. Ristić je predlagao dvodomnu skupštinu sa gornjim domom koji bi činio Državni savet uz članove koje bi imenovala vlada na ograničen period i na donji dom. Radikalniji liberali su zagovarali jednodomnu skupštinu koja bi bila u potpunosti izabrana. Nikoljski odbor je raspušten bez donošenja jasne odluke o uređenju skupštine, ali i sa jasnim zaključkom o potrebi usvajanja novog ustava.[4] Ristić je ovo iskoristi za sazivanje Velike narodne skupštine u Kragujevcu. Za razliku od liberalnijeg Beograda, Kragujevac je još bio patrijarhalna sredina, a delegati na Velikoj narodnoj skupštini su uglavnom bili lokalni nepismeni seljaci spremniji da prihvate šta vlast naredi.[5] Nacrt novog ustava je napisao sam Ristić. Nov ustav, prozvan Namesnički ustav je usvojen u suprotnosti sa do tada važećim Turskim ustavom koji nije dozvoljavao promenu ustava za vreme maloletnosti kneza.[5]

Vladavina Milana ObrenovićaUredi

Budući nesiguran, knez Milan nije voleo Ristića, bojao ga se. Voleo je jednog drugog diplomatu, Jovana Marinovića.[6] Zato što se nije petljao u vlast. Tako da je vladala konkurencija između te dve ličnosti, ali Marinović nije bio kuražan, povlačio se. Upravo zahvaljujući Ristiću Srbija je dobila nezavisnost na Berlinskom kongresu.

Budući da je Srpsko-turski rat (18771878) bio uspešan za srpsku vojsku, činilo se da postoje dobri izgledi da se ostvare politički ciljevi Srbije. Na Ristićevoj vladi bilo je da donese odluku o vojnim zahtevima Srbije, koji bi se zasnivali na ovim srpsko-ruskim pobedama. Knez Milan i srpska vlada odabrali su za taj zadatak Ristića kao dugogodišnjeg borca za nacionalnu politiku Srbije.

Srpsko-bugarske svađe, uglavnom oko granica, koje su izazvali glupost i probugarska pristrasnost odgovornih ruskih zvaničnika, razvile su se u smrtno neprijateljstvo. Knez Čerkaskij podržava maksimalne bugarske pretenzije. Čitavo područje koje su zauzele srpske trupe on označava kao bugarske, dodeljujući Bugarskoj Prizren i Prištinu, čak i niški okrug.

Premda nikad nije sproveden, Sanstefanski sporazum imao je dalekosežne posledice za Južne Slovene i njihove odnose c Rusijom. Sporazum je Srbiji dao nezavisnost, ali je ispunjen tek delić njenih teritorijalnih zahteva. Za srpsku javnost i političke lidere ovo je bila velika nepravda, koju su nametnuli Rusi a čije razloge Srbi nisu mogli da razumeju. Ristić je bio ozlojeđen odlukama iz San Stefana. Priliku da Srbija izađe iz gotovo beznadežne situacije video je u nezadovoljstvu Beča i Londona Sanstefanskim ugovorom. Dve velike sile bile su rešene da miniraju sporazum, posebno njegov ključ: veliku Bugarsku. Srpske vojničke pobede i Ristićeva vešta diplomatija učinili su da se dobije saglasnost Rusije o zadržavanju postojeće vojne situacije, do postizanja definitivnog rešenja. „Ne smemo pristati na ulogu piona koja nam je data“, napisao je Ristić šefu srpskog generalštaba Kosti Protiću u martu 1878.

Sporazum iz San Stefana izveo je veliki zaokret u spoljnopolitičkoj orijentaciji Srbije, u čemu su knez Milan i ministar inostranih dela Ristić odigrali glavnu ulogu. Ristić će uskoro otići u Beč, potom u Berlin da brani srpska stanovišta kod ministra inostranih dela Andrašija i kancelara Ota fon Bizmarka. Ovi pregovori označiće vrhunac Ristićeve diplomatske karijere, a Srbiji doneti značajnu korist.

Sve do San-Stefana knez Milan je bio slepo odan Rusiji, videći u caru svog prirodnog branioca. Kada je video da su dva rata Srbije c Turskom kao glavni rezultat imala stvaranje velike Bugarske, knez je shvatio da se srpska spoljna politika zasniva na opasnoj slovenskoj sentimentalnosti. Odlučio je da krene novim pravcem, koji će počivati isključivo na interesima Srbije. Bez poniženja za Srbiju i njenu vladu, Ristić je diskretno i obazrivo izveo zaokret ka austrijskoj spoljnoj politici. Izbegavajući žurbu i nesmotrenost, zatražio je austrijsku zaštitu i podršku, dobivši je bez uvrede za Rusiju, na koju je i dalje računao tokom svoje bečke misije i na Berlinskom kongresu.

 
Trg Jovana Ristića u Kragujevcu

Većina odluka, koje su potvrđene Berlinskim sporazumom, postignuta je nezvanično, iza zatvorenih vrata. Ministar inostranih dela Ristić odigrao je ključnu i pozitivnu ulogu. Pomogao mu je izaslanik Kosta Cukić, zajedno su bili ono najsposobnije što je Srbija tada imala. Ristićev položaj bio je težak i delikatan: pritisnut od Beča da prepusti teritorije na zapadu, a od Rusije da prepusti oblasti oko Pirota i Trna Bugarskoj na istoku. Borio se da obezbedi adekvatnu dobit za Srbiju, a da istovremeno zadrži prijateljske odnose sa obema silama. Srbija je veoma dobro prošla u Berlinu, dobila je za četvrtinu veću teritoriju. Od svih balkanskih diplomata, samo je Ristić, koji je skromno nastupao na kongresu, dobio sve što je trebalo za Srbiju, ne uvredivši nijednu silu i ostavši sa svima u dobrim odnosima. Preuzimanjem kontrole nad južnomoravskom dolinom Srbija je postala vladar glavnih pravaca iz Evrope na Balkan, a otvoren je i pravac dolinom Vardara. Ristić je uspešno završio borbu Srbije sa Osmanskim carstvom. Takođe, dao je temeljan doprinos ustavnom razvoju Srbije svojom odlučujućom ulogom u pripremi ustava od 1869. i 1888. Ovi dokumenti podstakli su jačanje demokratskih institucija u Srbiji i istakli je u prve redove balkanskih zemalja. Stoga Ristić zaslužno spada u red najvećih državnika i naučnika Srbije 19. veka.

Naučni radUredi

Bavio se i istorijom i napisao:

  • Spoljašnji odnošaji Srbije od 1848-1872
  • Diplomatska istorija Srbije 1875 – 1878

Napisao jednu od prvih istorija srpske književnosti.[7]

Vidi jošUredi

ReferenceUredi

LiteraturaUredi

Spoljašnje vezeUredi