Prostitucija u antičkoj Grčkoj

Prostitucija je bila sastavni deo svakodnevnog života starih Grka počev od arhajskog perioda. U najznačajnijim grčkim polisima, a naročito u lukama, upošljavala je pozamašan deo stanovništva i stoga predstavljala prvorazrednu ekonomsku aktivnost. Bila je daleko od nedozvoljene radnje: polisi je nisu osuđivali, a javne kuće postojale su naočigled svih. U staroj Atini čak se i legendarnom zakonodavcu Solonu pripisivalo otvaranje bordelâ sa umerenim cenama pod državnom kontrolom. Prostitucija se različito odražavala na polove: prostitucijom su se bavile žene svih životnih doba i mlađi muškarci, dok su klijentelu činili gotovo isključivo muškarci.

Prostitutka i klijent, atička pelika sa crvenim figurama, delo Polignota, oko 430. pne.; Nacionalni arheološki muzej u Atini

Ženska prostitucija

uredi
 
Hetera i zvanice na banketu sede na klupi, grčke statuete od terakote iz Mirine, oko 25. pne.; Louvre

Pseudo-Demosten je u 4. veku pne. pred građanima okupljenim na sudu izjavio: "Imamo prostitutke radi zadovoljstva, ljubavnice da nam pružaju dnevnu negu, supruge da nam rađaju zakonitu decu i da budu verne čuvarke našeg ognjišta."[1] Iako stvarnost nije bila ovako karikaturalna, sasvim je izvesno da Grci nisu osećali nikakvu moralnu nelagodu u vezi sa korišćenjem usluga prostitutki. Istovremeno, zakoni su predviđali oštre kazne za vanbračne seksualne odnose sa slobodnom ženom — u slučaju preljube, prevareni muž imao je pravo da ubije prestupnika uhvaćenog na delu[2] — u istoj meri kao i za silovanje. Muškarci su u proseku sa 30 godina stupali u brak, tako da mladi Atinjanin, ukoliko je želeo heteroseksualne odnose, nije imao drugog izbora nego da posegne ili za svojim robinjama ili za prostitutkama.

O postojanju ženske prostitucije koja je bila namenjena ženama nema mnogo izvora. Aristofan iz Platonove Gozbe spominje heteristrije (starogrčki: ἑταιρίστριαι, hetairístriai) u svom slavnom mitu o ljubavi. Po njemu, "žene koje su nastale od delova prvobitnih žena ne mare mnogo za muškarce, nego više naginju ka ženama, i odatle potiču heteristrije.[3] Pretpostavlja se da je reč o prostitutkama čiji su klijenti bile lezbijke.[4] Lukijan iz Samosate takođe pominje ovu pojavu u svom delu Razgovori hetera[5], ali moguće je da je tu, jednostavno, reč o usputnoj aluziji na Platona.

Pornai

uredi
 
Prostitutka dočekuje jednog od svojih klijenata, atički lekit sa crvenim figurama, između 460450. pne.; Nacionalni arheološki muzej u Atini

Prostitutke su bile razvrstane po kategorijama. Na dnu lestvice nalazile su se πόρναι / pórnai[6], koje su, kako etimologija upućuje — reč dolazi od "prodavati" (starogrčki: πέρνημι, pérnēmi) — bile uglavnom robinje u vlasništvu svodnika (starogrčki: πορνοβοσκός, pornoboskós), doslovce "pastira" prostitutki, kome su plaćale utvrđeni iznos od ostvarenog prihoda[7] Robovlasnik je mogao biti slobodan građanin, jer se radilo o uobičajenom izvoru prihoda; Teofrast navodi svodnika odmah pored gostioničara i poreznika na listi uobičajenih zanimanja[8]. Vlasnik je mogao biti i stranac ili strankinja.

U klasičnoj Grčkoj pórnai su bile robinje varvarskog porekla; u helenističkoj Grčkoj među njih su se ubrajale i devojčice koje su njihovi očevi, slobodni građani, napustili te su bile smatrane robinjama dok se, eventualno, ne bi dokazalo suprotno. Izgleda da je to bio čest slučaj, pošto Kliment Aleksandrijski, koji je živeo u 2. veku, opominje one koji posećuju prostitutke na opasnost od incesta: "Koliko je očeva koji su zaboravili na decu koju su odavno napustili nesvesno imalo seksualne odnose sa svojim sinom koji se prostituiše ili sa svojom kćeri koja je postala bludnica..."[9] Ove prostitutke radile su po javnim kućama, naročito u četvrtima koje su bile poznate po takvoj aktivnosti, kao što je atinska luka Pirej ili Kerameik u Atini. Ove kuće posećivali su mornari i siromašni građani.

Istoj ovoj kategoriji pripadale su i devojke iz atinskih bordela koji su se nalazili pod kontrolom polisa. Prema Ateneju iz Naukratisa[10] koji citira komediografa Filemona[11] i istoričara Nikandra iz Kolofona,[12] Solon je "u nameri da obuzda strast momaka (...) doneo zakon o unajmljivanju žena u javnim kućama". Tako, jedan od Filemonovih likova uzvikuje:

A ti si doneo zakon od koristi za sve ljude:

naime, kažu da si prvi, Solone, video da je
to mera, tako mi Zevsa, narodnog spasenja ―
i to mi je važno da kažem, Solone ―
jer videvši da je grad pun mladića,
obdarenih svim strastima koje im po prirodi
pripadaju, kako u svojoj se apstinenciji muče,
rasporedio si po raznim mestima žene za najam,
dostupne svima i spremne za svakoga.
Evo ih, stoje nage: ne žmuri, otvori oči!
Ne možeš se za ponudu prevariti,
nema nerviranja. Kako? Pa eno, vrata su otvorena,
daj obol i uđi: nema u toj stvari nikakve
laži ni prevare, nisu to neke tričarije,
nego radi ono što hoćeš i kako hoćeš!

Izlaziš: pozdravi se i ništa ona s tobom nema.[10]

Kako se vidi iz ovog odlomka, Solonove javne kuće pružale su seksualno zadovoljenje po ceni dostupnoj svima, uključujući i one iz najsirpmašnijih slojeva.[13] Istom prilikom, zahvaljujući prihodu od poreza uvedenog na javne kuće (πορνικὸν τέλος),[14] Solon je podigao hram posvećen Afroditi Pandemos, što u doslovnom prevodu znači "svenarodna" Afrodita. Iako je istorijska tačnost ovih anegdota sumnjiva, jasno je da su Atinjani smatrali prostituciju sastavnim delom svoje demokratije.

Kada je reč o tarifama, postoje brojne aluzije na cenu od jednog obola za osnovne usluge jeftinih prostitutki. Teško je razlučiti da li se tu radilo o poslovičnom izrazu koji je bio sinonim za "jeftino" ili, pak, o stvarnoj ceni.

Nezavisne prostitutke

uredi
 
Sviračica na gozbi navlači odeću pred klijentom, atička vaza crvenofiguralnog stila, rad Eufronija, oko 490. pne.; Britanski muzej

Na drugom stupnju lestvice među prostitutkama nalazile su se bivše robinje koje su u međuvremenu stekle slobodu. Njihov položaj bio je vrlo blizak statusu hetera, ljubavnica. Osim što bi neposredno pred potencijalnim klijentima pokazivale svoje draži, pribegavale su i "reklamnim" trikovima: naime, pronađene su sandale sa đonom na kojem je bila urezana reč ΑΚΟΛΟΥΘΙ (AKOLOUTHI = "prati me!"), koja je ostavljala trag na zemljištu.[15] Koristile su se, po svemu sudeći, i vrlo upadljivom šminkom: na primer, Eubul, predstavnik srednje atičke komedije, u komadu Prodavačice venaca podsmeva se bludnicama "namazanim olovnim belilom i (…) obraza umazanih sokom od kupine.[16]

Ove prostitutke bile su različitog porekla: strankinje koje nisu mogle da nađu drugo zaposlenje u polisu u kome su se nastanile, siromašne udovice, bivše pornai koje su uspele da otkupe slobodu (često na kredit). U Atini su se one morale zvanično registrovati i plaćati porez. Zahvaljujući svom zanatu, neke od njih uspele su i da se obogate. Na primer, u Koptosu, u rimskom Egiptu, u 1. veku n. e. za jedno putovanje (možda od Koptosa do Aleksandrije) naplaćivano je prostitutkama 108 drahmi, a ostalim ženama 20 drahmi.[17]

Cene njihovih usluga teško je proceniti i izgleda da su često varirale. U 4. veku pne. Teopomp navodi da prostitutke iz druge zone traže jedan stater (četiri drahme), dok u 1 veku pne. epikurejski filozof Filodem iz Gadare pominje sistem pretplate koji iznosi pet drahmi za tuce poseta.[18] U 2. veku n. e. u delu Razgovori hetera Lukijana iz Samosate prostitutka Ampelida smatra da je pet drahmi po poseti osrednja cena.[19] U istom delu navodi se da je mlada devojka mogla tražiti i jednu minu, što je iznosilo sto drahmi, pa čak i dve mine ukoliko klijent nije bio privlačan.[20] Mlada i lepa prostitutka mogla je da nametne više cene u odnosu na svoju stariju koleginicu — premda ilustracije na keramici pokazuju da je postojalo posebno tržište na kojem su se nudile starije žene.[21] Takođe, sve je zavisilo od toga da li je klijent želeo da za sebe obezbedi ekskluzivnost prostitutke ili ne. Sklapali su se i ortački ugovori: nekolicina prijatelja kupila bi isključivo pravo na prostitutku, i svaki je bio nosilac prava na deo vremena s njom.

U ovu kategoriju nesumnjivo se mogu svrstati sviračice i plesačice koje su bile angažovane na muškim gozbama. Aristotel pominje da su desetorica "nadzornika" (ἀστυνόμοι / astynómoi) ― petorica u gradu i petorica u Pireju ― imali i zadatak da "nadgledaju frulašice, pevačice i kitaristkinje da ne bi uzimale više od dve drahme za veče".[22] Moguće je da su seksualne usluge ulazile u cenu angažovanja,[23] koja se, uprkos kontrolnim merama, vremenom povećavala.

Hetere

uredi
 
Kapitolska Venera, rimska kopija Knidske Afrodite, statue koju je izvajao Praksitel po modelu svoje ljubavnice, hetere Frine; Louvre

Hetere se nisu ograničavale samo na pružanje seksualnih usluga i njihove usluge nisu bile jednokratne: ἑταίρα (hetaíra) doslovce znači "pratilja"[24] Posedovale su zavidno obrazovanje i bile su kadre da se uključe u rasprave sa učenim ljudima, recimo na gozbama. Od svih žena u Grčkoj, sa izuzetkom Spartanki, jedino su one bile samostalne i imale priliku da same zarađuju za život. Kao ljubavnice, dobijale bi poklone od nekolicine "družbenika" (hetairoi) ili "prijatelja" (philoi), koji su ih izdržavali, a čija su udvaranja one prihvatale. To su najčešće bile strankinje, poput Aspazije, poreklom iz Mileta, ili Neere, poreklom iz Korinta.

Aspazija, Periklova ljubavnica, najpoznatija je žena iz 5. veka pne. Privukla je k sebi Sofokla, Fidiju, kao i Sokrata i njegove učenike. Po Plutarhu, "zadobila je najveće državnike i čak filosofe oduševila da pohvalno i mnogo o njoj govore".[25]

Poznata su imena jednog broja hetera. Klasičnom razdoblju pripadaju: Teodota, ljubavnica državnika Alkibijada i filozofa Kebeta, sa kojom Sokrat diskutuje u Ksenofontovom delu Uspomene o Sokratu,[26] Neera, predmet slavne besede u Demostenovom korpusu;[27] Frina, po čijem uzoru je izvajana statua Afrodite u gradu Knidu — Praksitelovo remek-delo čija je milosnica bila, a bila je ujedno i pratilja besednika Hiperida, koji će je kasnije braniti od optužbi za bezbožništvo; Leontija, Epikurova pratilja, i sama filozofkinja. U helenističko doba pominje se Pitionika, miljenica Harpala, rizničara Aleksandra Velikog i, naposletku, Taida, koja je bila ljubavnica samog Aleksandra Velikog i kasnije Ptolemeja I Sotera.

Pojedine hetere bile su izuzetno imućne. Ksenofont opisuje Teodotu kako živi u prostranoj kući, raskošno odevena i okružena robovima. Neke su se izdvajale ekstravagantnim trošenjem: Rodopija, egipatska prostitutka za čiju je slobodu brat starogrčke pesnikinje Sapfe platio basnoslovno bogatstvo, navodno je lično finansirala izgradnju jedne piramide. Herodot ne veruje u ovu anegdotu, ali opisuje kako je "poslala u Delfe poklon jednom hramu da se, kao uspomena na nju, postavi u Delfe kao zavetni dar; za deseti deo svog imanja dala je da se napravi mnogo železnih ražnjeva, dovoljno velikih da se na njima može ispeći jedan vo, i poslala ih je u Delfe, gde i sada leže na gomili iza oltara koji su podigli stanovnici Hija, baš prekoputa samog hrama.[28] Cene usluga ovih kurtizana mnogo su se razlikovale, ali bile su drastično više u odnosu na ostale prostitutke: ako je suditi po delima nove atičke komedije, kretale su se od 20 do 60 mina za neutvrđen broj dana. Menandar navodi primer kurtizane koja je zarađivala tri mine dnevno, što odgovara, kako pojašnjava, združenom radu deset pornai[29]. Ako je verovati Aulu Geliju, u klasično doba kurtizane su zarađivale i do 10.000 drahmi za jednu noć.[30]

Ponekad je teško razlikovati hetere i obične prostitutke: u oba slučaja, žena je mogla biti slobodna ili robinja, samostalna ili pod zaštitom svodnika.[31] Stiče se utisak da autori ponekad koriste oba termina u istom značenju. Pojedini stručnjaci dovodili su čak u sumnju suštinsku razliku između pojmova hetaira i pornē; išli su dotle da su u izvesnoj meri termin hetaira smatrali običnim eufemizmom.

Sveta prostitucija

uredi

Sveta prostitucija u staroj Grčkoj nije bila tog obima kao na drevnom Bliskom istoku. Retki poznati slučajevi javljali su se ili u obodnim delovima grčkog sveta (na Siciliji, na Kipru, u Pontskom kraljevstvu i u Kapadokiji) ili u gradu Korintu, u čijem se Afroditinom hramu najkasnije od klasičnog perioda nalazio znatan broj robova. Tako je 464. pne. izvesni Korinćanin Ksenofont, čuveni trkač i pobednik u petoboju na Olimpijskim igrama, darovao, u znak zahvalnosti Afroditi, sto mladih devojaka hramu ove boginje. Trag o ovome ostao je sačuvan zahvaljujući svečanoj pesmi koju je Pindar napisao po narudžbini, a koja slavi "djevojke darežljive u Korintu bogatom, službenice božanske čarobnice".[32] U rimsko vreme, po rečima Strabona (VIII, 6, 20), "u hramu se nalazilo više od hiljadu svetih hetera (ἱεροδούλους ἑταίρας), koje su i muškarci i žene posvetili boginji kao zavetne darove".[33] Isti autor navodi i poslovicu da "nema svako mogućnosti da ide u Korint" (οὐ παντὸς ἀνδρὸς ἐς Κόρινθόν ἐσθ᾽ ὁ πλοῦς) ― koju je Horacije elegantno preveo na latinski: Non cuivis homini contingit adire Corinthum ― a koja u isti mah ističe i da je boravak u Korintu prijatan, ali i da košta.[34]

Sparta

uredi

Od svih gradova-država u Grčkoj jedino se za Spartu znalo da u njoj ne postoji nijedna pornē. Plutarh to objašnjava odsustvom dragocenih metala i istinske valute — spartanska moneta bila je od gvožđa i nigde van Sparte je nisu priznavali; nijedan svodnik nije nalazio interesa da tu posluje.[35] Odista, nema tragova koji bi upućivali na postojanje prostitucije kao raširene pojave u Sparti u arhajskom i klasičnom periodu. Jedini dokaz koji to osporava predstavlja vaza iz 6. veka pne.,[36] koja prikazuje žene kako sviraju aulos na muškoj gozbi. Ipak, stiče se utisak da se tu ne radi o prikazu spartanske svakodnevice toga doba, već o uobičajenoj slikarskoj temi. Prisustvo krilatog demona, voća, rastinja i žrtvenika navodi na pomisao da se možda radilo o ritualnoj gozbi priređenoj u čast nekog božanstva plodnosti, možda Artemide Ortije ili Apolona Hijacintija.

U Sparti su, međutim, postojale hetere u klasično doba. Atenej pominje kurtizane sa kojima je Alkibijad bančio za vreme svog izgnanstva u Sparti (415414. pne.). Pripovedajući o Kinadonovoj zaveri (početak IV veka pne.), Ksenofont navodi da je prava namera bila da se iz polisa, pod izgovorom zabrinutosti, protera "jedna žena za koju se govorilo da je najlepša, ali je izgleda zavodila sve koji su dolazili [u Aulon] iz Sparte, i stare i mlade".[37] Ovo se verovatno odnosilo na heteru.

Najkasnije do početka 3. veka pne. kad je velika količina stranog novca ušla u opticaj u Lakoniji, Sparta je počela u potpunosti da podražava ostale grčke polise. U helenističko doba Polemon opisuje u svojim Darovima Lakedemonu portret slavne hetere Kotine i kravu od bronze koju je ona darovala; dodaje da su mu prilikom posete, kao zanimljivost, pokazali njenu javnu kuću u blizini Dionisovog hrama.[38]

Uslovi rada prostitutki

uredi
 
Ostarela prostitutka koja je prigrlila ćup vina, 2. vek pne.; Gliptoteka u Minhenu

Teško je oceniti položaj prostitutki toga doba. Samim tim što su bile žene, već su bile marginalizovane u grčkom društvu. Ne postoji neposredno svedočenje o njihovom životu, kao ni opis bordela u kojima su radile. Izvesno je, međutim, da su javne kuće u Grčkoj bile slične onima u Rimu koje su opisane u antičkim izvorima ili koje su sačuvane u Pompejima: mračna, skučena mesta neprijatnog mirisa. Jedan od mnogobrojnih žargonskih grčkih naziva za prostitutku bio je χαμαιτυπής (khamaitypēs) što u doslovnom prevodu znači "koja udara o zemlju", što upućuje na zaključak da su usluge pružane na zemljanoj podlozi.

Neki pisci uvodili su u svoja dela likove prostitutki, koje pričaju o sebi: recimo, Lukijan iz Samosate u Razgovorima hetera ili Alkifron u svojoj zbirci pisama, ali radi se o maštovitom prikazivanju. Pomenuti ženski likovi bili su ili nezavisne prostitutke ili hetere; izvori skoro da ne navode slučaj robinja, osim što ih posmatraju kao dobra koja treba unovčiti. Ovi izvori jasno pokazuju šta su grčki muškarci mislili o prostitutkama: pre svega, pripisivali su im šićardžijski mentalitet. Po mišljenju Grka, osoba koja se podaje za novac, bilo da je muškarac ili žena, čini to zbog siromaštva i(li) iz želje za preteranom dobiti. Gramzivost prostitutki bila je šaljiva tema, česta u komedijama. Treba napomenuti da su u Atini one bile jedine žene koje su samostalno raspolagale novcem, što je verovatno pobuđivalo mušku zajedljivost. Drugo objašnjenje leži u činjenici da je karijera nezavisne prostitutke bila kratka i neizvesna: njeni prihodi su se umanjivali kako je vreme proticalo. Da bi mogla da se izdržava u starosti, morala je, dok je još vreme, prikupiti što više novca.

Rasprave o medicini pružaju delimičan uvid u njihov svakodnevni život. Tako se navodi da prostitutke-robinje, da bi nastavile da donose zaradu, moraju, u meri u kojoj je to moguće, izbegavati da zatrudne. O kontraceptivnim sredstvima koje su koristili stari Grci malo se zna, za razliku od onih koje su koristili stari Rimljani. U traktatu koji se pripisuje Hipokratu[39] autor detaljno opisuje slučaj jedne igračice "koja ima običaj da ide sa muškarcima": savetuje joj da skače, tako da pri svakom skoku dodirne petama zadnjicu, kako bi izbacila spermu i eliminisala rizik od trudnoće. Izgleda da su korintske prostitutke pribegavale jednostavnijem rešenju tražeći od svojih klijenata da upražnjavaju analni seks radi sprečavanja začeća.[40] Sasvim je moguće da su pornai pribegavale pobačaju ili čedomorstvu. Kad je reč o nezavisnim prostitutkama, situacija nije baš najjasnija: kćerka je mogla da izuči zanat, nasledi majku i na taj način je izdržava kad majka ostari.

I keramika svedoči o svakodnevnom životu prostitutki. Predstave prostitutki uglavnom se mogu razvrstati u četiri grupe: scene gozbi, scene seksualnih odnosa, scene u kupatila i scene zlostavljanja. Na scenama u kupatilu prostitutke obično nemaju zgodno telo: spuštene grudi, oklembešeno salo itd. Jedan kiliks prikazuje čak prostitutku kako mokri u nokšir. U scenama seksualnih odnosa prisustvo prostitutki obično se raspoznaje po naslikanoj kesi sa novcem, koja služi da podseti na trgovački karakter odnosa. Najčešće je prikazivana pseća poza — ili analni seks, pošto je ponekad teško uočiti razliku između ove dve poze. Žena je obično povijena prema napred i ispruženim rukama dodiruje tlo. Analni seks smatranje ponižavajućim za odraslu osobu, a izgleda da se za pseću pozu (nasuprot misionarskoj pozi) mislilo da ženama pruža manje zadovoljstva.[41] Naposletku, jedan broj vaza prikazuje scene na kojima se prostitutkama preti štapom ili sandalom, te one pod pretnjom pristaju na seksualne radnje koje su stari Grci smatrali ponižavajućim: felacio, analni seks, nekad čak i jedno i drugo istovremeno.

Najzad, iako su hetere nesporno bile žene sa najviše slobode u Grčkoj, mnoge od njih želele su da se skrase pokraj muža ili stalnog pratioca ne bi li bile više uvažavane: Neera, čija je karijera opisana u jednoj odbrani pred sudom, uspela je, tako, da podigne troje dece pre nego što ju je sustigla vlastita prošlost hetere. Isto tako, Perikle je Aspaziju izabrao za ljubavnicu, ali, prema nekim izvorima, i za suprugu. Atenej zapaža "da se u kurve koje su u međuvremenu postale poštovane supruge čovek može daleko više pouzdati nego u gospođe koje se diče svojom čestitošću" i navodi nekoliko grčkih velikana ― sinova građanina i kurtizane: između ostalih, strateg Timotej, sin Kononov.[42] Ali zato, ne postoji nijedan poznati primer da je građanka dobrovoljno postala hetera.

Prostitutke u književnosti

uredi
 
Maska prostitutke iz nove atičke komedije, 3. ili 2. vek pne.; Louvre

U novoj atičkoj komediji prostitutke su se, baš kao i robovi, nalazile među glavnim tipskim likovima šaljivih pozorišnih predstava. Za to je postojalo nekoliko razloga: dok se stara atička komedija bavila političkim temama, nova komedija naglasak je stavljala na privatnu tematiku i svakodnevni život Atinjana. Zatim, društveni običaji toga doba nalagali su lepo vaspitanoj ženi da se ne pojavljuje sama na ulici, dok je pozorišna scena prikazivala spoljašnjost: jedine žene koje su se redovno pojavljivale same na ulici bile su, logično, prostitutke. Spletke u novoj komediji stoga se često pripisuju prostitutkama. "Sve dok bude lažljivih robova, strogih očeva, nečasnih svodnica i umiljatih prostitutki, Menandar će živeti", kaže Ovidije u delu Ljubavi.[43] Prostitutka može biti dragana glumca koji igra ulogu ljubavnika: u tom slučaju, slobodna i čestita, ona je prisiljena da se bavi prostitucijom nakon što su je roditelji napustili ili nakon što su je oteli gusari (Menandrov Sikionjanin). Pošto su je biološki roditelji prepoznali po drangulijama koje su joj ostavili dok je bila u kolevci, oslobođena devojka sada može da se uda. Isto tako, prostitutka se vrlo često pojavljuje i kao sporedna ličnost: njeni odnosi sa prijateljem glavnog lika u komediji čine drugu ljubavnu intrigu pozorišnog komada. Osim toga, Menandar je osmislio, nasuprot uvreženoj predstavi gramzive prostitutke, i ličnost bludnice velika srca u Parničarima, gde upravo ona omogućava srećan svršetak predstave.

Nasuprot tome, u utopijskim predstavama Grka često nije bilo mesta za prostitutke. U Aristofanovim Eklesijazusama heroina Praksagora ih i formalno zabranjuje u idealnom gradu-državi: "Štaviše, predlažem da se kurve zabrane ... te da, umesto njih, mi možemo da uživamo u tek stasalim mladićima. Nije uputno da nakinđurene robinje lišavaju slobodne žene njihovog uživanja. Neka prostitutke spavaju slobodno sa robovima".[44] Prostitutke su očevidno smatrane nelojalnom konkurencijom. U drugoj književnoj vrsti, Platon zabranjuje korintske prostitutke iz istog razloga kao i atinske dućane sa slasticama, jer ih sve skupa optužuje da unose raskoš i nesklad u idealan polis.[45] Kinički filozof Krates iz Tebe iz doba helenizma, koga citira Diodor sa Sicilije, opisuje utopijski grad, u kojem je, po uzoru na Platona, i prostitucija proterana.[46]

Muška prostitucija

uredi

U staroj Grčkoj takođe je bilo dosta πόρνοι / pórnoi, mladića koji su se bavili prostitucijom.[47]. Jedan deo njih imao je žensku klijentelu kao ciljnu grupu: da su žigoli postojali u klasičnom periodu, svedoči u dva navrata Aristofan. Tako, u Plutu autor daje dramski prikaz žene u poodmaklim godinama i njenog mladog ljubavnika, koji je, pritisnut nemaštinom, prisiljen da joj se umiljava zarad metalnog novca, zdele žita i odeće [48] Kupljeni mladići, kao i evnusi — veoma cenjeni kao izraz prefinjene raskoši — pokazuju da je grčko društvo prednost davalo uživanju bez emocija. U Sikionu, na Peloponezu, muškarci su se razdragano prostituisali u čast boga Dionisa.

Prostitucija i pederastija

uredi
V. i članak Pederastija u antičkoj Grčkoj
 
Odrasli muškarac nudi novac mladiću u zamenu za seks, scena na atičkoj vazi crvenofiguralnog stila, 5. vek pne.; Metropoliten muzej

Za razliku od ženske prostitucije, koja je okupljala žene svih uzrasta, muškom prostitucijom uglavnom su se bavili adolescenti. Veza odraslog muškarca i dečaka (παῖς / pais) nije predstavljala prodaju tela, već je uključivala mentorsku komponentu, tj. obrazovanje deteta (paideia). Solon, slavni atinski zakonodavac, propisao je način života mladeži i suprotstavio se dečačkoj prostituciji odmah po rođenju, ali nije zabranio prodaju mladih robova u svrhu razvrata. U Ljubavima (25-26) Pseudo-Lukijan izričito navodi:

Žena — počev od devičanskog puberteta do srednjih godina, neposredno pre no što poslednje starosne bore izbrazdaju njene ženske čari — predstavlja objekat dostojan muške nežnosti i poljubaca, pa i kad joj lepota usahne, 'njeno iskustvo još može rečitije da govori nego mladost'.[49] Ali onaj koji naginje dvadesetogodišnjem momku izgleda mi neprirodno pohotan i kao da sledi neku dvojbenu Afroditu. Jer udovi tog šećerka već su očvrsli i postali muški, nekad glatki obrazi sad su grubi i prekriveni oštrom bradom, a snažne butine sve su u dlakama.[50]

Vremensko razdoblje tokom kojeg su adolescenti smatrani poželjnima kretalo se otprilike od puberteta do pojave brade, pošto je maljavost dečaka izazivala odvratnost kod starih Grka. Naime, bilo je slučajeva da su razvratnici imali starije dečake kao ljubavnike, ali depilirane.

Poput ženske, ni muška prostitucija nije kod starih Grka izazivala zgražavanje. Javne kuće u kojima su radili dečaci-robovi postojale su naočigled svih, i to ne samo u "zonama crvenih fenjera" u Pireju, Kerameikosu ili na Likavitosu, već posvuda po gradu. Nesumnjivo najčuveniji od ovih dečaka bio je Fedon: postavši rob prilikom zauzeća njegovog rodnog grada, bio je prinuđen da radi u bordelu sve dok ga nije zapazio Sokrat, čiji su sledbenici platili za njegovu slobodu. Mladić je potom postao Sokratov učenik i po njemu je nazvano Platonov dijalog Fedon, u kome je ispričana Sokratova smrt.[51] Ni muške prostitutke nisu bile izuzete od plaćanja poreza.[14] U svom govoru Protiv Timarha besednik Eshin daje sebi punu slobodu da opiše pred sudom bordel u kome rade mladići.[52] Posetilac takvih bordela nije nailazio na osudu ni zakona ni javnog mnjenja.

Prostitucija i pravo građanstva

uredi
 
Mladi svirač na gozbi, Durisova vaza; Staatliche Antikensammlungen de Munich

Postojanje muške prostitucije velikih razmera pokazuje da sklonost za pederastijom nije bila ograničena samo na povlašćenu društvenu klasu. Ako već manje imućni građani skoro da nisu imali vremena i sredstava da praktikuju aristokratske rituale (posmatranje sportskih priredbi, udvaranje, darivanje)[53], svako je barem mogao da zadovolji svoju žudnju okrećući se prostituciji. Zakon je utoliko više štitio dečake, kao i žene, od svakog fizičkog nasrtaja. Nije se znalo za slučaj seksualnog odnosa između roba i njegovog gospodara sve do otkrića jednog Ksenofontovog navoda.[54] Drugi razlog za korišćenje usluga muških prostitutki leži u postojanju seksualnih tabua: stari Grci su felacio kao seksualni čin smatrali sramnim.[55] Samim tim, u homoseksualnoj vezi smatralo se da erast (ljubavnik) nema pravo da traži takvu uslugu od svog eromenosa (ljubimca), budućeg sugrađanina; za takvo što morao se obratiti muškarcu koji se bavi prostitucijom.

Bavljenje prostitucijom, premda zakonito, smatrano je društveno nečasnim. Bilo je normalno kada se radilo o robu ili, uopšteno govoreći, o osobama bez građanskih prava. U slučaju građanina povlačila je za sobom značajne političke posledice, kao što je atimija (ἀτιμία / atimía), gubitak svih građanskih prava. Tako se tumači Eshinov govor Protiv Timarha: Timarh je napao Eshina; da bi se odbranio, Eshin optužuje svog tužioca da se u mladosti prostituisao. Samim tim, Timarh bi morao biti lišen političkih prava, među kojima je i pravo da podnosi tužbu protiv nekoga. Dakle, nuđenje novca adolescentu u zamenu za pružanje seksualnih usluga bilo je strogo kažnjivo, jer je to mladića moglo da staje njegovih budućih građanskih prava.

Ovakvo rasuđivanje objašnjava Eshin, koji navodi jednu odredbu zakona o dokimasiji (δοκιμασία):[56] građanin koji se bavi prostitucijom (πεπορνευμένος / peporneuménos) ili koga ljubavnik izdržava (ἡταιρηκώς / hêtairêkốs) lišen je mogućnosti javnog istupanja, jer "onaj koji je prodavao sopstveno telo da bi drugi u njemu mogli da uživaju (ἐφ’ ὕβρει / eph’ hýbris) ne bi oklevao da proda interese zajednice u celosti."[57] Optužbe Timeja iz Tauromenija na Siciliji[58] protiv sirakuškog tiranina Agatokla ponovo uzimaju istovetnu tematiku; muška prostitutka je po definiciji neko ko se odriče vlastitog dostojanstva ne bi li zadovoljio tuđu žudnju: "Obična muška prostitutka (κοινὸν πόρνον / koinòn pórnon) koja stoji na raspolaganju najrazuzdanijima, jeste kreja,[59] mišar,[60] koji nudi svoju stražnjicu svakome ko to poželi."[61]

Cenovnik

uredi

Cene usluga muškaraca koji su se prostituisali varirale su u istoj meri kao i cene žena prostitutki. Atenej pominje nekog momka koji je nudio svoje usluge za jedan obol,[62] međutim, to je bila toliko mala suma da se istinitost ove tvrdnje dovodi u pitanje. Straton iz Sarda, autor epigrama iz 2. veka, pominje jednu takvu transakciju koja je obavljena za pet drahmi[63] U jednom pismu pripisanom Eshinu zarada nekog Melanopa procenjuje se na 3.000 drahmi, što je suma koju je verovatno zaradio u toku celog svog radnog veka[64].

Eshin u svom delu Protiv Timarha pravi razliku između mladića koji se prostituiše i mladića kojeg izdržavaju.[57] Takođe tvrdi da Timarh ne samo da je napustio svog zaštitnika kad je ovaj ostao bez novca, već je imao više njih, čime je dokazao da nije bio dečak kog izdržavaju (hētairēkós), već obična kurva (peporneuménos).[65]

Reference

uredi
  1. Protiv Neere, 122.
  2. Pomeroy, str. 87.
  3. Platon, Gozba, 191e 2-5.
  4. Halperin: str. 180, nap. 2
  5. Lukijan, Razgovori hetera, V, 2.
  6. Prvo pominjanje ovog termina sreće se kod Arhiloha, pesnika s početka 6. veka pne. (frg. 302 W = Lasserre 91).
  7. Halperin, str. 109.
  8. Teofrast, Karakteri, VI, 5.
  9. Kliment Aleksandrijski, Pedagog, III, 3. Navedeno prema francuskom prevodu u: Pierre Brulé, "Infanticide et abandon d'enfants. Pratiques grecques et comparaisons anthropologiques", Dialogues d'histoire ancienne, No. 18 (1992), str. 62.
  10. 10,0 10,1 Atenej, Gozba sofista, XIII, 25.
  11. Braća, frg. 4.
  12. Historija Kolofona = Fragmente der griechischen Historiker, 271‒272 frg. 9.
  13. Obol je iznosio osmi deo drahme, koja je krajem 5. veka pne. predstavljala dnevnu zaradu radnika angažovanog na javnim radovima. Sredinom 4. veka pne. ova zarada se popela na jednu i po drahmu.
  14. 14,0 14,1 Eshin, Protiv Timarha, 119.
  15. Halperin: str. 109
  16. Atenej, Gozba sofista, XIII, 6.
  17. W. Dittenberger, Orientis Graeci inscriptiones selectae (OGIS), Leipzig, 1903‒1905, II, 674, st. 17‒18, str. 416‒417.
  18. Palatinska antologija, V, 126.
  19. Razgovori hetera, VIII, 2.
  20. Razgovori hetera, VII, 3.
  21. Vidi naročito pornografske scene slikara Pedijeja naslikane na jednom kiliksu u Louvru (G13).
  22. Aristotel, Ustav atinski, 50, 2.
  23. Vidi, na primer, Aristofan, Ose, st. 1342 sqq.
  24. Ovaj termin u značenju "kurtizana" prvi je upotrebio Herodot, Istorija, II, 134, 1. Kurke, str. 107.
  25. Plutarh, Perikle, XXIV, 1 (prev. Miloš N. Đurić u: Plutarh, Atinski državnici, Prosveta, Beograd, 1950, str. 143.)
  26. Ksenofont, Uspomene o Sokratu, III, 11, 4.
  27. Pseudo-Demosten, Protiv Neere.
  28. Herodot, Istorija, II, 135, 1–4 (prev. Milan Arsenić u: Herodotova istorija, Matica srpska, Beograd, 1988, str. 173.)
  29. Menandar, Laskavac, st. 128–130.
  30. Aul Gelije, Atičke noći, I, 8, 5.
  31. Kurke, str. 108.
  32. Frag. 122 Snell (prev. Ton Smerdel u: Pindar, Ode i fragmenti, Matica hrvatska, Zagreb, 1952, str. 271.)
  33. Strabon, Geografija, VIII, 6, 20.
  34. Keuls, str. 155.
  35. Plutarh, Likurg, IX, 4.
  36. Conrad M. Stibbe, Lakonische Vasenmaler des sechtsen Jahrhunderts v. Chr., numéro 191 (1972), pl. 58. Cf. Maria Pipili, Laconian Iconography of The Sixth Century BC, Oxford University Committee for Archaeology Monograph, numéro 12, Oxford, 1987.
  37. Ksenofont, Helenska istorija, III, 3, 8 (prev. Milena Dušanić u: Ksenofont, Helenska istorija, Matica srpska, Beograd, 1988, str. 99).
  38. Atenej, Gozba sofista, XIII, 34a.
  39. Hipokrat, O semenu, 13.
  40. Dover, str. 101, na osnovu Aristofanovog Pluta, st. 149–152.
  41. Keuls, str. 174–179.
  42. Atenej, Gozba sofista, XIII, 38.
  43. Ovidije, Ljubavi, I, 15, 17–18.
  44. Aristofan, Eklesijazuse, 716–719.
  45. Platon, Država, III, 404d.
  46. Diodor sa Sicilije, Istorijska biblioteka, II, 55–60.
  47. Prvo pominjanje reči sreće se na drevnim ispisima po zidovima na ostrvu Teri (Inscriptiones Graecae, XII, 3, 536), dok se drugi slučaj nalazi se u Aristofanovom Plutu, napisanom 390. pne.
  48. Aristofan, Plut, 960–1095; v. i Aristofan, Eklesijazuse, 877–1111.
  49. Citat iz Euripidovih Feničanki, 529–530.
  50. Lukijan, Ljubavi, 25–26.
  51. Diogen Laertije, Životi i mišljenja znamenitih filozofa, II, 31.
  52. Eshin, Protiv Timarha, 74.
  53. ἀρπαγμός / harpagmós, pretpostavlja se da je ritualno kidnapovanje na Kritu trajalo dva meseca, a to je teško mogao da izvede neko ko je bio vezan za neki stalni posao.
  54. U Ksenofontovoj Gozbi napisanoj 390. pne. Poređenja radi, ovo je bila uobičajena praksa u starom Rimu.
  55. Halperin, op. cit. str. 96, Dover, op. cit., str. 99.
  56. Dokimasija je u staroj Atini bila naročiti ispit kojem su podvrgavani kandidati za neki položaj u državnoj službi.
  57. 57,0 57,1 Eshin, Protiv Timarha, 29.
  58. Prema Polibije, Istorije, XII, 15, 1 sqq.
  59. Ptica kreja, tj. šojka (κολοιόν) bila je za Grke na rđavom glasu; tako, izraz "šojka sa šojkom" znači "sličan se sličnom raduje" i reč je korišćena kao uvreda. Nije poznat razlog za ovu negativnu konotaciju.
  60. Na starogrčkom jeziku naziv za mišara (τριόρχης / triórkhês) doslovno znači "sa tri muda". Životinja je stoga bila simbol pohote. Dover, str. 103.
  61. Cf. prevod Marijane Ricl: "Mislim na onaj odeljak na kraju njegove Istorije gde [Timej] kaže da je Agatokle u ranoj mladosti bio javna prostitutka, spreman da se preda najnezasitijim klijentima, pravi bludnik (τριόρχην) i pokvarenjak (κολοιόν) koji je svojim zadnjim delovima dolazio od napred svakom ko bi poželeo" (u: Polibije, Istorije, tom II, Matica srpska, Beograd, 1988, str. 126–127).
  62. Atenej, Gozba sofista, VI, 40.
  63. Palatinska antologija, XII, 239 ("pet tražiš, deset daću...").
  64. Pseudo-Eshin, VII, 3.
  65. Eshin, Protiv Timarha, 52.

Literatura

uredi
  • (en) James Davidson, Courtesans and Fishcakes: Consuming Passions of Classical Athens, Fontana Press, 1998.
  • (en) Kenneth J. Dover, Greek Homosexuality, Harvard University Press, Cambridge (Massachusetts), 1989 (1. izdanje 1978) ISBN 0-674-36270-5.
  • (en) David M. Halperin, « The Democratic Body; Prostitution and Citizenship in Classical Athens », in One Hundred Years of Homosexuality and Other Essays on Greek Love, Routledge, coll. « The New Ancient World », Londres-New York, 1990 ISBN 0-415-90097-2.
  • (en) Eva C. Keuls, The Reign of the Phallus: Sexual Politics in Ancient Athens, University of California Press, Berkeley, 1993 ISBN 0-520-07929-9.
  • Leslie Kurke, « Inventing the Hetaira: Sex, Politics, and Discursive Conflict in Archaic Greece », Classical Antiquity, vol. 16, numéro 1 (avril 1997), pp. 106–150.
  • (fr) Claude Mossé, La Femme dans la Grèce antique, Complexe, 1991 (1. izdanje 1983) ISBN 2-87027-409-2.
  • (en) Sarah B. Pomeroy, Goddesses, Whores, Wives, and Slaves: Women in Classical Antiquity, Schocken, 1995 ISBN 0-8052-1030-X.
  • (de) K. Schneider, « Hetairai », in Paulys Real-Encyclopädie der classichen Altertumwissenschaft, cols. 1331-1372, 8.2, éd. Georg Wissowa, Stuttgart, 1913.
  • (fr) Violaine Vanoyeke, La Prostitution en Grèce et à Rome, Les Belles Lettres, coll. « Realia », Paris, 1990.

Eksterni linkovi

uredi