Otvori glavni meni
Talija, muza komedije, gleda u komičku masku (detalj sa Sarkofaga Muza)

Stara atička komedija (grč. ἡ ἀρχαῖα κωμῳδία) obuhvata komediografsko stvaralaštvo u Atini tokom 5. veka pne. Eventualna veza starije epiharmovske komedije sa atičkom još uvek je samo hipotetična. U Atini prelaz sa stare na srednju komediju nije označen nikakvim oštrim rezom 400. pne., ali zato su poslednja dva sačuvana komada Aristofanova nastala u 4. veku pne. Te dve komedije (Žene u narodnoj skupštini i Pluto) od njegovih ranijih dela razlikuju se po svom karakteru, a naročito po ulozi koju u njima zauzima hor, pa stoga već zadiru u doba srednje atičke komedije.

PostanakUredi

Negde između 488. i 486. pne.[1] priređivanje komičnih predstava na Gradskim Dionisijama, koje su održavane svake godine, predato je u dužnost posebnom atinskom magistratu ‒ horegu. Pre toga, kaže Aristotel, komične predstave prikazivali su "dobrovoljci" (ἐθελονταί).[2] Na Lenejskom festivalu komedije su prvi put prikazane nešto pre 440. pne. Pre i nakon peloponeskog rata na svakom od ova dva festivala priređivano je po pet komedija (svaki je autor prikazivao po jedan komad). Postoje indicije da je tokom peloponeskog rata broj izvedenih komičnih predstava smanjen na tri po festivalu, no to nije pouzdano utvrđeno. Tokom 4. veka pne. komedije su prikazivane i na Seoskim Dionisijama,[3] no s obzirom na su u nekim atičkim demama dosta rano izgrađena pozorišta, moguće je da se prikazivanje komedija raširilo po okolini Atine i pre kraja 5. veka pne.

Od stare komedije samo su neke Aristofanove drama sačuvane u celini, a on je pripadao već poznom razdoblju tog žanra i dve njegove komedije (Žene u narodnoj skupštini i Pluto) već zadiru u doba srednje atičke komedije. No do nas je došao veliki broj fragmenata iz dela njegovih prethodnika, naročito Kratina, kao i savremenika, posebno Eupolida.

Struktura i formaUredi

HorUredi

Hor, koji je imao 24 člana,[4] bio je od izuzetne važnosti u staroj atičkoj komediji, a veliki broj komada nosi i naslov po svojim horovima, npr. Babilonjani, Zvanice, Aharnjani. Kod Aristofana (praksa je možda bila drugačija kod Kratina) hor se obraća publici u parabazi, koja zauzima centralno mesto u drami, i ponovo kasnije. U nekim delovima parabaze hor zadržava svoj karakter dramskoga lica (kao Aharnjani, vitezovi, oblaci, porotnici itd.), a u nekim delovima govori neposredno u ime samoga pesnika. U prvom slučaju dramska iluzija je napuknuta, a u drugom potpuno razbijena. Ulazak hora na scenu ponekad predstavlja trenutak nasilja i uzbuđenja, jer hor može biti neprijateljski nastrojen prema "junaku" komedije (kao npr. u Aharnjanima i Osama); ovaj ga onda mora pridobiti na svoju stranu i od tog trenutka hor ga podupire, aplaudira mu i hvali njegove reči i dela. Moguće je da je taj redosled (neprijateljstvo – nadmetanje – pomirenje) predstavljao standardnu formulu u staroj komediji u definisanju odnosa između hora i "junaka" drame.

Glumci i kostimiUredi

Glumci su nosili groteskne maske, a sastavni deo njihovog kostima uvek je bilo neko veštačko telesno preterivanje (npr. ogroman stomak ili falus), što je postizalo komični učinak; pri tom je falus možda bio obavezni deo kostima za sva muška lica u komediji sve do 4. veka pne. Izgleda da nije bilo nikakvog ograničenja u nastojanjima da se teme seksualnosti i telesnih izlučevina iskoriste za postizanje komičnih efekata; rečnik upotrebljen u takvoj vrsti humora ne skriva se iza eufemizama karakterističnih za proznu književnost.

Za izvedbu većine sačuvanih Aristofanovih komedija potrebna su četiri glumca, a povremeno i određeni broj statista, čija se zaduženja na sceni mogu precizno odrediti. Izvedba sa tri glumca i statistima moguća je samo ako se za statiste prepostavi određeni stupanj zaduženja koja zamagljuju razliku između glumca i statiste.

Delovi drameUredi

Tipična Aristofanova komedija ima razrađenu strukturu i može se podeliti na sledeće delove:[5]

  1. Prolog (πρόλογος) jeste uvodna scena u kojoj se objašnjava situacija pre ulaska hora.
  2. Paroda (πάροδος), tj. "ulazak hora" jeste scena u kojoj hor dolazi na pozornicu i predstavlja se publici. Na ovom mestu hor obično svom snagom oponira glavnom junaku ili junakovim protivnicima. Paroda se završava nekom kratkom scenom koja omogućuje prelaz na sledeći deo.
  3. Agon ili nadmetanje (ἀγών) jeste scena u kojoj se dva protivnika nadmeću argumentima za i protiv glavne ideje komada. To je nadmetanje uvek dato u parovima tertrametara i uvek na kraju izgubi onaj koji je prvi govorio. Premda neke drame nemaju ἀγών u formalnom smislu, umesto toga imaju neku drugu scenu koja ga nadomešta. Ovaj deo se završava scenom sa horskim pevanjem.
  4. Parabaza (παράβασις), tj. "istupanje": nakon nadmetanja svi likovi odlaze s pozornice, hor razbija scensku iluziju, skida maske i "istupa" prema prosceniju, a vođa hora obraća se neposredno publici u anapestičkim tetrametrima, pri čemu njegovo izlaganje ima malo veze sa zapletom komedije. Anapesti se završavaju jednom dugom rečenicom koju treba izgovoriti u jednom dahu (πνῖγος = gušenje). Sledi drugi deo parabaze, tzv. makron (μακρόν): lirska pesma koju prvi poluhor peva u čast božanstva (ᾠδή), zatim vođa prvog poluhora recituje nekoliko trohejskih stihova (ἐπίρρημα = dodatak), sledi pesma drugog poluhora u čast božanstva (ἀντῳδή) i na kraju vođa drugog poluhora recituje trohejske stihove (ἀντεπίρρημα). No termin "parabaza" često se koristi samo za deo u anapestima.
  5. Nakon parabaze sledi nekoliko episodija (ἐπεισόδια) rastavljenih kratkim horskim pesmama. Te epizode ponekad dalje razvijaju dramski zaplet, ali obično samo ilustruju zaključak do koga se stiglo tokom nadmetanja (ἀγών).
  6. Eksoda (ἔξοδος) jeste završna scena u kojoj preovladava vesela atmosfera i obično se završava nekom gozbom ili svadbom. Komad se ponekad završava raskalašnim plesom, tzv. kordaksom (κόρδαξ).

Teme i motiviUredi

 
Dionis i njegovi satiri. Unutrašnjost atičke posude crvenofiguralnog stila, slikar Brig, oko 480. pne.

ZapletiUredi

Za staru komediju karakteristični su uglavnom zapleti koji nose određenu dozu fantastike. Po svojoj indiferentnosti prema prolazu vremena, po lakoći s kojom dolazi do promene scene bez nekog potpunog prekida u radnji (mesta koja bi u stvarnosti bila miljama daleko ovde mogu biti smeštena jedno pored drugog), te po čestim aluzijama na publiku, na pozorište i na sam trenutak izvedbe – po svemu tome ovi komadi često nalikuju više jednom kompleksu povezanih skečeva nego komediji u uobičajenoj definiciji tog žanra.[6] Zaplet je uvek postavljen u kontekstu neke savremene situacije. U toj situaciji neki dramski lik preduzima nešto što može predstavljati kršenje prirodnih zakona (npr. u Aristofanovom Miru Trigej uzjaše ogromnu buvu i odleti na Olimp kako bi oslobodio boginju mira i doveo je natrag na Zemlju) ili kršenje društvenih konvencija (npr. u Aristofanovim Aharnjanima Dikeopol sklapa separatni privatni mir s neprijateljima svoga polisa i uživa i blagodatima mira).

Događaji u staroj komediji ponekad predstavljaju transpoziciju metaforičnog ili simboličnog jezika u dramske okvire; oni uključuju svakovrsna natprirodna bića i životinje koje govore, što je motiv poznat iz usmene književnosti. Komični efekti često se postižu tako što se u nizu kratkih epizoda prikazuje kakve bi posledice nastupile po ljude različitih profila i zanimanja kada bi nekim slučajem došlo do ostvarenja junakove fantazije. Kraj komada ima svečani karakter (uz upečatljiv izuzetak Aristofanovih Oblaka), čime se na neki način formalno priznaje junakov trijumf, premda logička veza između završetka drame i onoga što mu prethodi može biti vrlo labava (kao u Aristofanovim Osama), gotovo kao da se bukom pesme i plesa želi prigušiti pitanje "Ali šta se zatim dogodilo?" i podsetiti gledaoci da su se okupili tu u pozorištu jednostavno da bi zabavili sebe i Dionisa veselom predstavom.

TematikaUredi

Stara atička komedija izvrće ruglu, ismevanju i parodiranju istaknute savremenike. Ponekad se radi o važnim ličnostima, bilo da se pojavljuju pod vlastitim imenom (kao Sokrat u Oblacima i Euripid u Ženskoj skupštini u Tesmoforiju) ili pod tankom maskom (kao "paflagonijski rob" u Vitezovima, pod kojim se podrazumeva Kleon). Mnoge su drame bile i nazvane po stvarnim ličnostima, npr. Hiperbol i Kleofont. Kako su ovaj tretman prihvatale njegove žrtve i publika – predstavlja jedno od najsloženijih pitanja u proučavanju stare atičke komedije.

Istaknuti političari te pokušaji da se u jedno društvo uvedu promene uvek su lakše mete za ismevanje nego tradicionalne navike i verovanja. No nema ničega u sačuvanim delima i fragmentima stare komedije što bi ukazivalo na to da su ovi komediografi kao grupa aktivno ohrabrivali neku vrstu oligarhijskog prevrata u Atini. Njihovu vlastitu umetnost karakterišu istančane i neprestane inovacije. Ima nekih indicija o tome da je bilo pokušaja da se zakonom ograniči ismevanje pojedinaca,[7] no opseg i učinak tih pokušaja ostaju nejasni.

Pesnici stare komedije ne štede niti tradicionalnu religiju ni mitologiju. Neke komedije prdstavljale su travestiju mitova, a bogovi (naročito Dionis) često se prikazuju kao glupaci, kukavice i nepoštenjaci (npr. u Aristofanovim Žabama i Kratinovom Dionisaleksandru. No realnost božanske moći i valjanost vere u bogove nikada se ne dovode u pitanje, dok se reči i dela koja bi mogla izazvati božanski gnev pažljivo izbegavaju. Nepoštovanje koje stara komedija iskazuje prema religiji verovatno ima svoje korene u onoj vrsti poruge koja je karakteristična za folklor politeističkih kultura (cf. npr. Demodokovu priču o Aresu i Afroditi u 8. pevanju Odiseje), samo što je kod komediografa podignuta na viši, umetnički stupanj.[8] Temeljni duh stare komedije je protest običnoga čoveka, koji u tom protestu koristi humor i fantaziju kao svoja neotuđiva oružja, i to protest protiv svih koji su na neki način bolji ili jači od njega: bogova, političara, vojskovođa, umetnika, intelektualaca.

Pesnici stare komedijeUredi

Ne računajući Aristofana, malo se zna o pesnicima stare atičke komedije. Magnet je bio najistaknutiji komediograf iz druge četvrtine 5. veka pne. i na Velikim Dionisijama osvojio je prvo mesto rekordnih 11 puta.

Imamo naslove 27 komedija komediografa Kratina (oko 520‒oko 423. pne.), koji je šest puta pobedio na Velikim Dionisijama i tri puta na Lenejama. Aristofan mu se podsmeva u Vitezovima (424. pne.), gde kaže da mu je piće donelo propast. Sledeće godine Kratin mu se osvetio, jer je Kratinova komedija Boca (Πυτίνη) odnela pobedu nad Aristofanovim Oblacima.

Krates je tri puta osvojio prvu nagradu na Velikim Dionisijama, od kojih prvu 450. pne. Sačuvano je šest naslova njegovih komedija. Aristotel u Poetici kaže da je Krates bio prvi atinski komediograf koji je stvarao prave zaplete a nije samo pisao invektive protiv pojedinaca.

Ferekrat, od koga nam je poznato 19 naslova, podražavao je Kratesov stil i odneo je nekoliko pobeda između 440. i 430. pne.

Eupolid je svoju prvu komediju prikazao 429. pne., a prvu nagradu osvojio je tri puta na Lenejama i jednom na Velikim Dionisijama. Umro je nakon 415. pne. Od njega je sačuvano 19 naslova i mnogo fragmenata, uključujući i neke duže odlomke na papirusima. Premda su ga Grci mnogo cenili, do sada otkriveni fragmenti ne mogu se uporediti sa vrednošću Aristofanove umetnosti.

Postojao je i komediograf Platon, koji je pisao negde između 425. i 390. pne. Od svih ovih pesnika Grci su najvećima nakon Aristofana smatrali Kratina i Eupolida.

ReferenceUredi

  1. "Osam godina pre persijskih ratova", kaže Suda, s.v. Χιωνίδης.
  2. Aristotel, Poetika, 1449b2.
  3. Cf. Eshin, Protiv Timarha, 157: Ὅς εὐπρεπὴς ὢν ἰδεῖν τοσοῦτον ἀπέχει τῶν αἰσχρῶν, ὥστε πρώην ἐν τοῖς κατ’ ἀγροὺς Διονυσίοις κωμῳδῶν ὄντων ἐν Κολλυτῷ, καὶ Παρμένοντος τοῦ κωμικοῦ ὑποκριτοῦ εἰπόντος τι πρὸς τὸν χορὸν ἀνάπαιστον, ἐν ᾧ ἦν εἶναί τινας πόρνους μεγάλους Τιμαρχώδεις, οὐδεὶς ὑπελάμβανεν εἰς τὸ μειράκιον. (= "Taj je lepotan tako daleko od svakog prekora da, kad su pre neki dan prikazivali komedije na Seoskim Dionisijama u Kolitu i kad je komički glumac Parmenon uputio horu neke stihove u anapestima, u kojima su određeni ljudi nazvani velikim Timarhovim kurvama, niko nije ni pomislio da su te reči ciljale na tog mladića.")
  4. Cf. Aristofan, Ptice, 297 ff, gde glumci nabrajaju različite vrste ptica koje čine hor – njih 24; cf. i sholiju uz Aharnjane, 211.
  5. Prema: M. C. Howatson (ed.), The Oxford Companion to Classical Literature, 1997, str. 148 sq.
  6. Oxford Classical Dictionary (3. izd.), 2003, str. 368.
  7. Sholija uz: Aristofan, Aharnjani, 67; cf. sholija uz: Aristofan, Ptice, 1297.
  8. Oxford Classical Dictionary (3. izd.), 2003, str. 369.