Wikipedija

Kupidon i Psiha

(Preusmjereno sa stranice Amor i Psiha)

Kupidon i Psiha, na srpskohrvatskom govornom području (gotovo bez izuzetka) poznata kao Amor i Psiha,[2] priča je izvorno poreklom iz romana Preobraženja (Metamporphoses), poznatog i pod naslovom Zlatni magarac (Asinus aureus), koji je u 2. veku nove ere napisao Lucije Apulej Madauranin (ili Platonik).[3] Priča govori o tome kako Psiha (starogrčki: Ψυχή, "Duša" ili "Dah života") i Kupidon (latinski: Cupido, "Žudnja") ili Amor ("Ljubav", grčki Eros) prevazilaze prepeke ka ljubavi i konačno se sjedinjuju u svetom braku. Iako jedini veći narativ iz antike potiče od Apuleja, koji je živeo u 2. veku nove ere, Eros i Psiha pojavljuju se u grčkoj umetnosti već u 4. veku pre nove ere. Neoplatoničarski elementi u priči i aluzije na misterijske religije daju prostora različitim tumačenjima,[4] pa je priča analizirana kao alegorija, u svetlu narodne priče, bajke i mita.[5]

Slika Psiha i Amor, poznata i kao Psiha prima prvi Kupidonov poljubac (1798), Francois Gerard: simbolični leptir lebdi iznad Psihe u trenutku nevinosti pre seksualnog buđenja.[1]

Često predstavljena kao alegorija ljubavi koja pobeđuje smrt, priča je bila čest izvor slika na rimskim sarkofazima, kao i u drugim sačuvanim delima antičke umetnosti. Od ponovnog otkrića Apulejeva romana u renesansi, Kupidon i Psiha često su se prikazivali u klasičnoj tradiciji. Za priču o Kupidonu u i Psihi znao je Boccaccio oko 1370. godine, ali prvo štampano izdanje datira iz 1469. godine. Priča je prepričavana u poeziji, drami i operi, a široko je prikazivana i u slikarstvu, vajarstvu i drugim medijima, uključujući i zidne tapete.[6] Iako se u rimskoj mitologiju Psiha uglavnom naziva svojim grčkim imenom, ono se na latinskom može izravno prevesti kao Anima.

Apulejeva priča

uredi
 
Ljudi ukazuju počast Psihi (1692–1702) iz serije od 12 scena, Luca Giordano.

Priča o Kupidonu i Psihi (ili o "Erosu i Psihi") nalazi se u središnjem delu Apulejevog romana i zauzima oko petine ukupne dužine.[7] Sam roman predstavlja pripovest koju u prvom licu priča glavni junak Lucije. Pretvoren u magarca magijom koja je pošla po zlu, Lucije doživljava razna iskušenja i avanture te naposletku vraća svoj ljudski oblik tako što pojede ruže posvećene boginji Izidi. Priča o Psihi ima neke sličnosti, uključujući temu opasne radoznalosti, kazne, iskušenja i iskupljenja zahvaljujući naklonosti božanstva.[8]

Kao strukturno ogledalo glavne radnje romana, priča je primer umetničkog postupka poznatog kao mise en abyme, gde se u okviru jedne slike postavlja njena kopija. Priča o Kupidonu i Psihi događa se u složenom narativnom okviru, pri čemu Lucije prepričava priču onako kako je nju jedna starica ispričala Hariti, mladenki koju su na dan njenog venčanja kidnapovali pirati i potom je držali zarobljenu u pećini.[7] Srećan kraj za Psihu trebalo bi da ublaži Haritin strah od silovanja, u jednom od nekoliko primera Apulejeve ironije.[9]

Premda se priča ne može objasniti kao stroga alegorija nekog određenog platoničkog argumenta, Apulej se uglavnom oslanjao na slike poput mukotrpnog uspona krilate duše (Fedar, 248) i sjedinjenja sa božanskim koje je Duša postigla posredstvom demonske Ljubavi (Gozba, 212b).[10]

Zaplet

uredi
 
Psihino venčanje (Prerafaeliti, 1895), Edward Burne-Jones

Bili jednom kralj i kraljica,[11] vladari neimenovanog grada, koji su imali tri kćerke upadljive lepote. Najmlađa i najlepša bila je Psiha, čiji su se poštovaoci, zanemarujući ukazivanje počasti boginji ljubavi Veneri, umesto toga molili Psihi i donosili joj zavetne darove. Pričalo se da je ona predstavljala drugi dolazak Venere ili da je bila Venerina kćerka iz nepristojnog sjedinjenja boginje i nekog smrtnika. To uvredi Veneru, pa ona poziva Kupidona da osveti njenu čast. Šalje Kupidona da pogodi Psihu strelom kako bi se zaljubila u nešto odvratno. Umesto toga, Kuoidon se ogrebe vlastitom strelicom, koja prouzrokuje to da se živo biće zaljubi u ono prvo što vidi. Zbog toga se strasno zaljubljuje u Psihu i ne povinuje se majčinom naređenju.

Iako su se njene dve prelepe sestre udale, idolizirana Psiha još nije pronašla ljubav. Njen otac sumnja da su na sebe naneli gnev bogova i konsultuje Apolonovo proročište. Odgovor je uznemirujući: kralj ne treba očekivati da će imati ljudskog zeta, već neko stvorenje nalik zmaju koje uznemirava svet vatrom i gvožđem i koga se plaše čak i Jupiter i žitelji podzemnog sveta.

Psihu obuku u pogrebnu odeću, u povorci odvedu na vrh stenovitog krša i tamo izlože. Brak i smrt spojeni su u jedan obred prelaska, "prelazak u nepoznato".[12] Zapadni vetar Zefir uznosi je kako bi upoznala svog sudbinskog partnera i odlaže je na divnu livadu (locus amoenus), gde Psiha odmah zaspi.

Devojka se probudi i nađe se na ivici obrađenog gaja (lucus). Istražujući, ona pronalazi divnu kuću sa zlatnim stubovima, izrezbarenim plafonom od drveta i slonovače, srebrnim zidovima s izgraviranim prikazima divljih i pripitomljenih životinja i s podovima od mozaika ispunjenih draguljima. Jedan bestelesni glas govori joj da se oseća udobno, a ona se zabavlja na gozbi koja služi sama sebe i pevanjem uz nevidljivu liru.

Premda oseća strah i nema odgovarajuće iskustvo, dozvoljava sebi da bude odvedena do spavaće sobe, gde u mraku vodi ljubav s nekim bićem koje ne može videti. Postepeno se sve više raduje njegovim posetama, mada on uvek odlazi pre izlaska sunca i zabranjuje joj da ga gleda. Ubrzo ostane trudna.

Izdaja poverenja

uredi

Psihina porodica čezne za nekim vestima o njoj i, nakon mnogo nagovaranja, Kupidon, još uvek nepoznat svojoj nevesti, dozvoljava Zefiru da dovede njene sestre u posetu. Kad ugledaju sjaj u kojem Psiha živi, postaju zavidne i podrivaju njenu sreću podstičući je da otkrije pravi identitet supruga, budući da je sigurno, kao što joj je proreklo proročanstvo, u pitanju neka podla krilata zmija, koja će prožderati i nju i njeno dete dete.

 
Psiha pokazuje sestrama svoje dragulje (eoklasicizam, 1815–1816), grizaj tapeta, Merry-Joseph Blondel

Jedne noći, nakon što je Kupidon zaspao, Psiha izvršava plan koji su smislile njene sestre: iznosi bodež i lampu koju je sakrila u sobi, kako bi videla i ubila čudovište. Ali kada svetlost umesto toga otkrije najlepše stvorenje koje je ikad videla, toliko se zaprepasti da rani sebe jednom od strela u Kupidonovom tobolcu koji se nazio pored njega. Zahvaćena grozničavom strašću, ona slučajno prosipa vrelo ulje iz lampe i tako ga probudi. On pobegne i, premda ga ona pokušava slediti, on odleti i ostavi je na obali reke.

Tu je nađe bog divljnine Pan, koji na njoj prepozna znake strasti. Ona prepozna njegovu božansku prirodu (numen), a zatim krene u potragu za svojom izgubljenom ljubavlju.

 
Amor i Psiha (1707–1709), Giuseppe Crespi: Ponekad se smatra da je Psihina upotreba lampe kako bi videla boga u vezi s magičnom tehnikom lampadomantije kao oblika proricanja ili prizivanja duhova.[13]

Psiha posećuje prvo jednu sestru, a zatim drugu; obe ponovo obuzima zavist kada saznaju identitet tajnog Psihinog muža. Svaka sestra pokušava da se ponudi kao zamena za Psihu penjući se na stenoviti krš i bacajući se na Zefira da je uznese; umesto toga, obe padaju i gube život.

Lutanja i iskušenja

uredi

Tokom svojih lutanja, Psiha nailazi na Cererin hram, u kome pronalazi u neredu zavetne darove u obliku žita, venaca i poljoprivrednih alata. ZNajući da se ne sme zanemariti ispravno ukazivanje počasti božanstvima, Psiha sve dovodi u red, zbog čega doživljava teofaniju, tj. ukazuje joj se sama boginja Cerera. Iako je Psiha moli za pomoć i Cerera priznaje da je zaslužuje, boginji je zabranjeno da joj pomaže protiv druge boginje. Sličan incident se dešava u Junoninom. Psiha shvata da se mora podvrgnuti službi smoj boginji Veneri.

Venera se raduje što je devojka sad pod njenom moći i predaje Psihu svojim dvema sluškinjama, Brizi i Tuzi, da je bičuju i muče. Venera joj pokida odeću i udara je glavom u zemlju i ruga joj se što je začela dete u lažnom braku. Tada boginja baca pred sebe veliku masu pomešane pšenice, ječma, maka, leblebija, sočiva i pasulja, zahtevajući od Psihe da ih do zore sve razvrsta u zasebne gomile. Ali kada se Venera povuče da prisustvuje jednoj svadbenoj gozbi, ljubazni mrav se sažali nad Psihom i okupi četu insekata da izvrše taj zadatak. Venera je besna kad se vrati pijana sa gozbe i samo dobaci Psihi koru hleba. U ovom trenutku priče otkriva se da je i Kupidon u Venerinoj kući, gde je malaksao zbog povrede koju je pretrpeo.

 
Psihin drugi zadatak (manirizam, 1526–1528), Giulio Romano, Palazzo del Tè

U zoru, Venera daje Psihi drugi zadatak. Ona treba da pređe reku i uzme zlatnu vunu od nasilnih ovaca koje pasu na drugoj strani. Prema drugim izvorima, te su ovce pripadale bogu Heliju.[14] Psihina jedina namera je da se utopi prilikom prelaska reke, ali umesto toga, ona je spasena uputstvima božanski nadahnute trske, vrste koja se koristi za izradu muzičkih instrumenata, te skuplja vunu koja se uhvatila na šikari.

Za treći zadatak Psiha dobija kristalnu posudu u kojoj treba da sakupi crnu vodu izbačenu iz izvora reka Stiksa i Kokita. Penjući se na liticu iz koje izvire voda, nju zastrašuju zlosluitna atmosfera tog mesta i zmajevi koji se provlače kroz stene, te zapada u očaj. Sam Jupiter se sažali nad njom i pošalje svog orla da se bori sa zmajevima i dohvati vodu za nju.

Psiha u podzemnom svetu

uredi

Poslednji zadatak koji Venera zadaje Psihi jeste put u podzemni svet. Ona treba da uzme posudu (piksidu) i da njom zahvati dozu lepote Prozerpine, kraljice podzemlja. Venera tvrdi da je njena vlastita lepota izbledela od nege bolesnog sina i da joj je potreban ovaj lek kako bi mogla prisustvovati skupu bogova (theatrum deorum).

 
Psiha u podzemlju (1865), Eugène Ernest Hillemacher: Haron prevozi Pishu pored jednog mrtavaca u vodi i starih prelja na obali.

Još jednom očajavajući zbog svog zadatka, Psiha se penje na toranj, nameravajući se s njega baciti. Međutim, toranj odjednom preogovori i savetuje joj da otputuje u Lakedemon u Grčkoj i da tamo potraži mesto zvano Tenar, gde će naći ulaz u podzemni svet. Toranj nudi uputstva za plovidbu podzemnim svetom:

Tamo se nalazi Ditov ulaz i kroz široko otvorena vrata ukazaće ti se neprohodan put: čim pređeš prag, uputićeš se njim i stići pravo u Orkovu palatu. Ali kroz ovo mračno carstvo ne smeš proći praznih ruku, već moraš u obema rukama poneti valjuške načinjene od mekog ječmenog brašna i meda,[15] a u ustima ponesi dva novčića.[16]

Toranj je upozorava da ništa ne govori dok prolazi pored nekoliko zloslutnih figura: šepavoog čoveka koji vodi mazgu natovarenu motkama, mrtvaca koji pliva u reci koja svet živih odvaja od sveta mrtvih i starih prelja. Oni će, upozorava toranj, pokušati da je skrenu s puta moleći za pomoć: ona ih mora ignorisati. Kolači su poslastice koje treba da ometu Kerbera, troglavog Orkovog, a dva novčića su za vozara Harona, jedan za put u podzemni svet i drugi za povratak u svet živih.

Sve se odvija po planu, a Prozerpina odobrava Psihinu skromnu molbu. Međutim, čim se vrati na svetlo dana, Psihu obuzima smela radoznalost i ne može odoli ti a da ne otvori posudu, u nadi da će poboljšati svoju lepotu. Unutra ne nalazi ništa osim "paklenog i stigijskog sna", koji je baca u duboku i nepomičnu nesvest.

 
Kupidon i Psiha (1639–1640), Anthony van Dyck: Kupidon pronalazi usnulu Psihu.

Ponovno sjedinjenje

uredi

U međuvremenu, Kupidonova rana je zarasla u ožiljak i on je pobegao iz kuće svoje majke izletevši kroz prozor. Kada pronađe Psihu, skida san s njenog lica i vraća ga u posudu, a zatim je bocka strelom koja ne nanosi štetu. Podiže je u vazduh i vodi je da preda posudu Veneri.

Zatim svoj slučaj iznosi Zevsu, koji daje saglasnost u zamenu za buduću Kupidonovu pomoć kad god mu se dopadne neka devojka. Zevs poziva Hermesa da sazove skup bogova u dvorani na nebu, gde daje javno dao odobrenje, upozorava Veneru da se povuče i daje Psihi ambroziju, piće besmrtnosti,[17] kako bi se par mogao ujediniti u brak dvoje jednakih partnera. Njihov savez će, kaže, otkupiti Kupidona od njegove povesti izazivanja preljuba i gnusnih veza.[18] Zevsova reč je ovekovečena svadbenom gozbom.

Svojim srećnim brakom i rešenjem sukoba, priča se završava u maniru klasične komedije[19] ili grčkih romana poput Dafnisa i Hloje.[20] Dete rođeno iz ovog braka nazvano je Voluptas (grčki Hedona, ‘Ηδονή), "Naslada".[21]

Svadba Kupidona i Psihe

uredi
 
Svadbena gozba Kupidona i Psihe (1517), Rafael i njegova radionica, Loggia di Psiche, Villa Farnesina.

Skup bogova bio je popularna tema i za vizuelnu i za scensku umetnost, a svadbena gozba Kupidona i Psihe bio je posebno zahvalna tema. Uz venčanje Peleja i Tetide, ovo je najčešća postavka za temu "gozbe bogova" u umetnosti. Apulej opisuje scenu u terminima svečane rimske večere (cena). Kupidon, sada suprug, leži na počasnom mestu "gornjem" kauču ili trikliniju) i grli Psihu koja je u njegovom krilu. Zevs i Hera se nalaze u sličnom položaju, a svi ostali bogovi su poređani po redu. Peharnik Jupitera (što je Zevsovo rimsko ime) servira mu nektar, "vino bogova"; Apulej naziva peharnika samo kao ille rusticus puer, "ono seljače", a ne kao Ganimeda. Liber, rimski bog vina, služi vino ostalim učesnicima skupa. Vulkan, bog vatre, priprema hranu; Hore ("Godišnja doba" ili "Sati") sve ukrašavaju ili doslovno "čine ljubičastim" ružama i drugim cvećem; Gracije prskaju prostor mirisom balzama, a muze ga ispunjavaju melodičnim pevanjem. Apolon peva na svojoj liri, a Venera preuzima glavnu ulogu u plesu na venčanju, sa muzama kao njenim horom, satirom koji duva u aulos (tibia na latinskom) i mladim Panom koji se izražava kroz frulu (fistula).

Vjenčanje predstavlja pesnički zaključak kako narativne strukture, tako i ljubavne priče: misteriozno pružana zadovoljstva koja je Psiha uživala u Kupidonovom domu na početku svoje odiseje, kada je stupila lažni brak kome su prethodili pogrebni obredi, ponovo se odigravaju u sali bogova sledeći tačan ritualni postupak za pravi brak.[22] Raspoređivanje bogova po njihovom pravilnom redu (in ordinem) rimskog bi čitaoca podsetilo na religijsku ceremoniju lektisternija, javne gozbe priređivane za glavna božanstva u obliku kipova raspoređenih na raskošnim kaučima, kao da su prisutna i učestvuju u obroku.[23]

 
Brak Kupidona i Psihe (oko 1773), Wedgwood, temeljeno na slici sa dragulja iz 1. veka, koja je verovatno prikazivala obred inicijacije u misterije, (Brooklyn Museum).

Svadbena gozba bila je omiljena tema renesansne umetnosti. Već 1497. godine Giovanni Sabadino degli Arienti stavio je gozbu na središnje mesto svog sada izgubljenog ciklusa o Kupidonu i Psihi u vili Belriguardo blizu Ferare. U vili Farnesini u Rimu, gozba je jedna od dve glavne scene za Loggia di Psiche (oko 1518) Rafaela i njegove radionice, kao i za Stanza di Psiche (1545–1546) Perina del Vage u Anđeoskoj tvrđavi.[23] Hendrick Goltzius predstavio je ovu temu severnoevropskoj publici svojom "ogromnom" gravurom nazvanom Venčanje Kupida i Psihe (1587, 43 x 85,4 cm),[24] koja je uticala na to kako su drugi severni umetnici prikazivali opštu temu skupštine bogova. Sama gravura bila je, pak, temeljena na crtežu istog naslova Bartolomeja Sprangera iz 1585. godine, koji se smatra "klasičnim mestom (locus classicus) holandskog manirizma" i o kome je pisao Karel Van Mander zbog njegove primerne kompozicije koja se sastoji od brojnih figura.[25]

U 18. veku, François Boucher je svojom slikom Brak Kupidona i Psihe (1744) potvrdio prosvetiteljske ideale autoritativnom figurom Jupitera koji predsedava brakom dvoje jednakih partnera koji se vole. Slika odražava rokoko ukus za pastelne boje, fluidnu delikatnost i ljubavne scene prožete mladošću i lepotom.[26]

Alegorijska tumačenja

uredi
 
Psiha u Kupidonovom gaju, ilustracija u izdanju Preobraženja iz 1345. godine, Biblioteca Apostolica Vaticana[27]

Priča o Kupidonu i Psihi često je bila alegorijski tumačena. U kasnoj antici, Marcijan Kapela (5. vek) objašnjava priču kao alegoriju o padu ljudske duše.[28] Za Apuleja je besmrtnost dodeljena duši Psihe kao nagrada za posvećenost seksualnoj ljubavi. U Marcijanovoj verziji, seksualna ljubav uvlači Psihu u materijalni svet koji je podložan smrti:[29] "Kupidon uzima Psihu iz Vrline i okiva je adamantinskim lancima".[30]

Priča se tako mogla prilagoditi hrišćanskom ili mističnom kontekstu. U gnostičkom tekstu O poreklu sveta, prva ruža stvorena je od krvi Psihe kada je izgubila nevinost od Kupidona.[31] Za hrišćanskog mitografa Fulgencija (5-6. vek), Psiha je bila slika Adama, vođena grešnom radoznalošću i žudnjom iz rajskog domena Ljubavi.[32] Psiheine sestre su Meso i Slobodna volja, a njeni roditelji su Bog i Materija.[33] [31] Za Boccaccia (14. vek), brak Kupidona i Psihe simbolizovao je sjedinjenje duše i Boga.[32]

Iskušenje da se priča tumači kao religijska ili filozofska alegorija još uvek se može naći u modernoj nauci; nije li, najzad, sam Apulej bio ozbiljan platonski filozof? Sigurno Psiha već samim svojim imenom predstavlja težnje čovekove duše ka božanskoj ljubavi oličenoj u Kupidonu? Ali ovo tumačenje ne uzima u obzir karakterizaciju Kupidona kao lika koji uživa u raskidanju brakova (Zlatni magarac, IV, 30) i koji je i sam "zloglasan po preljubama" (VI, 23), izrazitu senzualnost njegovog sjedinjenja sa Psihom (V, 13), pomoć koju mu Jupiter daje pod uslovom da mu omogući osvojiti svaku devojku koju poželi (VI, 22), kao i ime dato kćerki Kupidona i Psihe - Voluptas ("Naslada").

Klasična tradicija

uredi

Apulejev roman bio je među drevnim tekstovima koji su bili prepisani sa svitka u kodeks, i to krajem 4. veka. Za ovaj roman znali su rimski pisci kao što su Avgustin iz Hipona, Makrobije, Sidonije Apolinar, Marcijan Kapela i Fulgencije, ali krajem 6. veka roman se više ne spominje i verovatno je preživeo kroz mračno doba srednjeg veka u jednom jedinom rukopisu.[34] Preobraženja su ostala nepoznata u 13. veku,[35] ali sredinom 14. veka primerci romana počeli su da kruže među ranim humanistima u Firenci.[36] Boccacciov tekst i interpretacija Kupidona i Psihe u njegovom delu Genealogia deorum gentilium (napisanom 1370-ih i objavljenom 1472) predstavljali su glavni zamajac recepciji priče u italijanskoj renesansi i njenom širenju Evropom.[37]

Jedna od najpopularnijih slika iz priče bila je Psihino otkriće nagog Kupidona koji spava i ta se slika prikazivala na keramici, vitražima i freskama. Slikare manirizma taj je prizor snažno privlačio.[38] U Engleskoj je tema o Kupidonu i Psihi imala svoj "najsjajniji period" od 1566. do 1635. godine, počevši od prvog prevoda priče na engleski koji je sačionio William Adlington. Ciklus fresaka za Hill Hall u Eseksu indirektno je modelovan prema ciklusu u vili Farnesina oko 1570. godine,[39] a maskarada Ljubavnica Ljubavi (Love's Mistress) Thomasa Heywooda dramatizovala je priču u čast venčanja engleskog kralja Charlesa I i Henrijete Marije, koja je kasnije svoj salon dala ukrasiti ciklusom o Kupidonu i Psihi koji se sastojao od 22 slike Jacoba Jordaensa. Ciklus je divinizaciju Psihe prikazivao na središnjem delu plafona i bio je sredstvo za iskazivanje neoplatonizma, koji je kraljica donela sa sobom iz Francuske.[40] Kupidon i Psiha, koje je Orazio Gentileschi sačinio za kraljevski par, pokazuju potpuno obučenu Psihu, čiji je najjači interes psihološki, dok je Kupidon uglavnom nag.[41]

 
Orazio Gentileschi pokazao je erotsku ranjivost muške figire u svojoj kompoziciji Kupidon i Psiha (1628–1630).

Do još jednog vrhunca interesovanja za Kupidona i Psihu došlo je u Parizu krajem 18. i početkom 19. veka, što se ogledalo u delima za operu i balet, u salonskoj umetnosti, luksuznim izdanjima knjiga, unutrašnjoj dekoraciji poput satova i zidnih panela, pa čak i frizura. Nakon francuske revolucije, taj je mit postao sredstvo za preoblikovanje sopstva (jastva).[42] U engleskim intelektualnim i umetničkim krugovima na prelazu iz 18. u 19. vek, privlačnost Kupidona i Psihe bla je praćena velikim zanimanjem za drevne misterijske religije. Pišući o portlandskoj vazi, koju je Britanski muzej dobio oko 1810. godine, Erasmus Darwin je pretpostavio da je mit o Kupidonu i Psihi deo eleusinskog ciklusa. Sa svojim interesovanjem za filozofiju prirode, Darwin je leptira doživljavao kao prikladan amblem duše, jer je počeo kao gusenica koja je vezana za zemlju, zatim je "umro" je u stadij kukuljice i naposletku uskrsnuo kao lepo krilato stvorenje.[43]

Književnost

uredi

Godine 1491. pesnik Niccolò da Correggio prepričao je ovu priču sa Kupidonom kao pripovedačem.[44] John Milton aludira na priču na kraju maskarade Comus (1634), pripisujući paru ne jedno već dvoje dece: Mladost i Radost. Shackerley Marmion napisao je stihovanu verziju pod nazivom Kupidon i Psiha (1637), a La Fontaine sastavio je jednu romansu u mešavini proze i stiha (1699).[44]

Mitologija Williama Blakea oslanja se na elemente priče, posebno u likovima Luve i Vale. Luvah preuzima razne vidove Apulejevog Kupidona: lepa i krilata; bestelesni glas; i zmija. Blake, koji u svojim beleškama spominje svoje divljenje Apuleju, kombinuje mit sa duhovnom potragom izraženom kroz erotičnost Pesme Solomonove, sa Solomonom i Šulamitom kao paralelnim parom.[45]

 
Lubav i Psiha (1817), Jacques-Louis David: izbor narativnog trenutka - oslobođeni adolescent Kupidon izlazi Psihin krevet sa "zloćudnom radošću" na licu[46]—bio je novitet u ovoj često prikazivanoj tematici.[47]

Mary Tighe objavila je svoju pesmu Psiha 1805. Priči je dodala neke detalje, poput postavljanja dva izvora u Venerinom vrtu, jednog sa slatkom vodom, a drugog s gorkom. Kada seKupidon povinuje majčinoj zapovesti, donese usnuloj Psihi nešto vode sa oba izvora, ali stavlja samo gorku vodu na Psihine usne. Tigheina Venera traži samo jedan zadatak od Psihe, da joj donese zabranjenu vodu, ali izvršavajući ovaj zadatak, Psiha zaluta u zemlju koja se graniči sa zemljom Spenserove Vilinske kraljice, a Psihi pomažu tajanstveni visoki vitez i njegov štitonoš Constance, te koja mora pobeći iz raznih zamki koje su joj postavili Taština, Laskavost, Častoljublje, Lakovernost, Izazov (koja živi u "gotičkom zamku"), Nestalnost i Ljubomora. Pojavljuje se i Spenserova Zver (Blatant Beast). Tigheino delo uticalo je na englesku liriku na tu temu, uključujući pesmu pod naslovom Leptiru (To a Butterfly) Williama Wordswortha[48] i pesmu Oda Psihi (Ode to Psyche) (1820) Johna Keatsa.[49] Pesma Kupidon i Psiha Letitije Elizabete Landon (1826) ilustruje gravuru slike W. E. Westa.

William Morris prepričao je priču o Kupidonu i Psihi u stihovima u Zemaljskom raju (1868–1870), a jedno poglavlje Marija Epikurejca Waltera Patera predstavljalo je prozni prevod priče (1885).[44] Otprilike u isto vreme Robert Bridges napisao je Erosa i Psihu: narativnu pesmu u dvanaest mera (1885; 1894).

Sylvia Townsend Warner prenela je priču u viktorijansku Englesku u svom romanu Istinsko srce (The True Heart) (1929), mada je malo čitalaca napravilo tu vezu dok je ona sama nije istakla.[50] Ostale književne adaptacije uključuju roman Razbojnički verenik (The Robber Bridegroom) Eudore Welty (1942); zatim delo Dok imamo lice (Till We Have Faces) C. S. Lewisa, gde je pripovedač jedna Psihina sestra; te pesmu Psiha: Ljubav ju je odvela u pakao (Psyche: Love drove her to Hell) Hilde Doolittle.[51] Robert A. Johnson iskoristio je priču u svojoj knjizi Ona: Razumevanje ženske psihologije (She: Understanding Feminine Psychology), koju je 1976. godine objavio HarperCollinsPublishers Arhivirano 2017-07-29 na Wayback Machine-u.

Prevodi

uredi

Apulejevu priču o Kupidonu i Psihi na srpskohrvatski jezik preveli su Milivoj Šrepel, Apulejeva priča o Amoru i Psihi (Vienac, Zagreb, 1890) i Rastislav Marić, Pripovetka o Amoru i Psihi (Beograd, 1952). Ceo roman preveli su Albin Vilhar, Zlatni magarac (Beograd, 1952; Zagreb, 1969)[52] i Viktorija Bauer, Zlatni magarac (Zagreb, 1996).[53]

Narodna i dečja književnost

uredi
 
Pan i Psiha (1872-1874), Edward Burne-Jones.

Nemački filolog Ludwig Friedländer nabrojao je nekoliko varijanti pripovedaka o "životinjskom zaručniku" i "potrazi za izgubljenim mužem", prikupljenih ili napisanih u poznatim evropskim delima, kao deo ciklusa priča o "Kupidonu i Psihi", koji je kasnije postao poznat kao "potraga za izgubljenim mužem".[54]

Bruno Bettelheim u knjizi Upotreba čarolija (The Uses of Enchantment) primećuje da bajka Lepotica i zver iz 18. veka predstavlja verziju Kupidona i Psihe. Apulejevi motivi javljaju se u nekoliko bajki, uključujući Pepeljugu i Rumpelstiltskin, u verzijama koje su sakupljali folkloristi s klasičnim obrazovanjem, kao što su Charles Perrault i braća Grimm.[55] U verziji braće Grimm, Pepeljuga dobija zadatak da razdvoji sočivo i grašak od pepela, a pomažu joj ptice baš kao što mravi pomažu Psihi u sortiranju žita i mahunarki, što je bio zadatak koji joj je dala Venera. Poput Pepeljuge, Psiha ima dve zavidne sestre koje se takmiče sa njom za najpoželjnijeg muškarca. Pepeljugine sestre unakažavaju vlastita stopala da bi se ugledale na nju, dok se Psihine sestre bacaju u smrt s kamenite litice.[56] U delu Mala sirena Hansa Christiana Andersena, Mala sirena dobija bodež od svojih sestara, koje je, želeći joj okončati sve pretrpljene patnje i pomoći joj da ponovo postane sirena, nagovaraju da tim bodežom ubije princa dok on spava s novom nevestom. Međutim, ona se ne može prisiliti da ubije princa. Za razliku od Psihe, koja postaje besmrtna, ona zauzvrat ne dobija njegovu ljubav, ali ipak na kraju dobija večnu dušu za kojom žudi.

Thomas Bulfinch napisao je kraću adaptaciju priče o Kupidonu i Psihi za svoje Dobu bajke (Age of Fable), pozajmljujući Tigheinu invenciju o Kupidonovom samopovređivanju, koga nema u originalu. Josephine Preston Peabody napisala je verziju za decu u svojim Ponovo ispričanim starogrčkim narodnim pričama (Old Greek Folk Stories Told Anew) (1897).

Roman Dok imamo lice (Till We Have Faces) C. S. Lewisa predstavlja pričanje Apulejevog Kupidona i Psihe iz perspektive jedne od Psihinih sestara. To je poslednje beletrističko delo C. S. Lewisa i na moderan način obrađuje Apulejevu priču.

Scenska umetnost

uredi
 
Psyche et L'Amour (1889), Bouguereau.

Thomas Heywood je 1634. pretvorio priču o Kupidonu i Psihi u maskaradu za dvor engleskog kralja Charlesa I.[57] Jean-Baptiste Lully sastavio je baroknu francusku operu ("lirsku tragediju") pod naslovom Psyché (1678) na temelju Molièreove drame Psyché iz 1671. godine, koja je imala Lullijeve intermedije. Matthew Locke komponovao je poluoperu Psyche (1675), koja predstavlja labavu preradu produkcije iz 1671. godine. Ludwig Abeille je 1800. premijerno izveo svoju nemačku operu (singspiel) u četiri čina Amor und Psiche, sa libretom Franza Carla Hiemera temeljenom na Apulejevoj priči.

U 19. veku Kupidon i Psiha bili su izvor "transformacija", vizuelnih interludija koji su uključivali "žive slike" (tableaux vivants), prozirne zastore i scenske sprave, a koji su prikazivani između scena pantomime i nisu bili povezani sa zapletom.[58] Tokom 1890-ih, kada su "žive slike" ili bile u modi kao deo vodvilja, Bouguereauov Psyché et l'Amour bio je 1889. među prikazanim umetničkim delima. Da bi kreirali ove "slike", kostimirani izvođači su se "smrzli" u svojim pozama pre nego što je pozadina bila pažljivo kopirana iz originala i uvećana u ogromnom okviru slike. Nagost je fingirana črapama u boji ljudskog tela koje su odgovarale standardima realizma, dobrog ukusa i morala.[59] Tvrdnje o obrazovnoj i umetničkoj vrednosti omogućavale su da ženska nagost - popularna atrakcija - izbegne cenzuru.[60] Psyché et l'Amour reprodukovali su scenski slikar Edouard von Kilanyi, koji je išao na turneju po Evropi i Sjedinjenim Državama počev od 1892. godine,[61] i George Gordon u australijskoj produkciji, koja se počela prikazivati decembra 1894.[62] Iluziju leta bilo je toliko teško održati da je ta "živa slika" nužno bila kratka.[60] Izvođačica nazvana "Moderna Milošanka" specijalizovala se za rekreiranje ženskih skulptura, kako Psihe tako i svoje imenjakinje Venere Miloske.[63]

Frederick Ashton koreografisao je balet Cupid and Psyche sa muzikom Lorda Bernersa i dekorom sir Francisa Rosea, koji je prvi put izveo 27. aprila 1939. Sadlerov Wells Ballet (danas Royal Ballet). Frank Staff plesao je kao Kupidon, Julia Farron kao Psiha, Michael Somes kao Pan, a June Brae kao Venera.[64]

Moderne adaptacije

uredi

Kupidon i Psiha i danas su inspiracija za dramaturge i kompozitore. Među značajnijim modernim adaptacijama nalaze se i ove:

  • Psyché: poème dramatique en trois actes, drama Gabriela Moureya, Pariz, Mercure de France, 1913. Claude Debussy komponovao je "Syrinx" kao prateću muziku za ovaj komad.[66]
  • Psyche: opera u tri čina, opera temeljena na romanu Psyche Louisa Couperusa, koju je komponovala Meta Overman (1955) [68][69]
  • Cupid and Psyche (mjuzikl): stihove je napisao Sean Hartley, a muziku komponovao Jihwan Kim (New York City, NY 2003).[71]
  • Amor & Psyche, pastiš opera, koju je aranžirao Alan Dornak (Opera Feroce, part of Vertical Player Repertory, New York City, 2010) [73][74]
  • Cupid and Psyche: An Internet Love Story, predstava by Marije Hernandez, Emme Rosecan i Alexis Stickovitch (YouthPLAYS, 2012) [75]
  • Psyche: A Modern Rock Opera (rock opera) Cindy Shapiro (Greenway Court Theater, Los Angeles, CA, 2014) [76][77]

Psihologija

uredi
 
Psiha sestrama pokazuje Kupidonove darove, Jean-Honoré Fragonard.

Posmatrana s psihološke, a ne alegorijske tačke, priča o Kupidonu i Psihi pokazuje kako "promenljiva osoba ... sazreva unutar socijalnih konstrukta porodice i braka".[81] U jungovskoj alegoriji Ericha Neumanna, priča o Psihi protumačena je kao "psihički razvoj ženskog roda".[82]

Kupidon i Psiha analizirani su iz feminističke perspektive kao paradigma raspada rodnog jedinstva žena kroz rivalstvo i zavist, zamenjujući veze sestrinstva idealom heteroseksualne ljubavi.[83] Ovu temu je Christine Downing razradila u Psyche's Sisters: Reimagining the Meaning of Sisterhood (1988), gde se koristi mit kao medij za psihologiju.[84]

James Hillman je ovu priču uzeo za temelj svoje kritike naučne psihologije Mit o analizi: tri eseja iz arhetipske psihologije (The Myth of Analysis: Three Essays in Archetypal Psychology, 1983). Carol Gilligan koristi priču kao osnovu za veći deo svoje analize ljubavi i ljubavnih odnosa u Rođenju naslade (The Birth of Pleasure, Knopf, 2002).

Likovna i primenjena umetnost

uredi

Priča o Kupidionu i Psihi prikazana je u širokom spektru vizuelnih medija. Psiha je često predstavljena s leptirovim krilima, a leptir je njen česti atribut i simbol duše, iako Apulejeva priča Kupidon i Psiha nikada ne spominje da ona ima ili stiče krila. U antici je ikonografska tradicija postojala nezavisno od Apulejeve priče i uticala je na kasnije prikaze.[85]

Antička umetnost

uredi
 
Na ovom fragmentu sarkofaga s početka 4. veka, Kupidon i Psiha s leptirovim krilima uokviruju portret pokojnika, koga nosi orau sa rogom izobilja i košarom punom voća,[86] (Indianapolis Museum of Art)
 
Eros i Psiha u gipsanom medaljonu (1. vek),[87] pronađenom u Begramu, Nacionalni muzej Avganistana;[88] izložen u Britanskom muzeju u Londonu.[89]

Neki sačuvani primeri sugerišu da su u antici Kupidon i Psiha mogli imati religijsko ili mistično značenje. Prstenovi slični njima, od kojih nekoliko potiče iz rimske Britanije, možda su služili kao amajlije.[90] Ugravirani dragulji iz Britanije prikazuju duhovne muke s likom Kupidona koji pali leptira.[91] Par je prikazan i u visokom reljefu u masovno proizvedenim rimskim domaćim gipsanim proizvodima iz 1. i 2. veka nove ere pronađenim u iskopinama grčko-baktrijskih trgovačkih naselja na drevnom Putu svile u Begramu u Avganistanu.[92] Alegorijsko uparivanje prikazuje savršenstvo ljudske ljubavi u integrisanom zagrljaju tela i duše (grčke "psihe"), pri čemu je leptir uzet za simbol transcendentnog besmrtnog života posle smrti). Na rimskim sarkofazima izgleda da par često predstavlja alegoriju ljubavi koja pobeđuje smrt.[7]

Reljef Kupidona i Psihe prikazan je u mitreju (hramu Mitre) u Kapui, ali nije jasno da li on izražava mitraističku potragu za spasenjem ili je to jednostavno tema koja je privlačila pojedinca iz drugih razloga. Psiha se priziva zajedno s "Providnošću" (Pronoia) na početku takozvane Mitrine liturgije.[93]

U poznoj antici, par je često prikazan u zagrljaju, što je čin "erotskog sjedinjenja" sa dugom istorijom.[94] Ponovno otkriće samostojećih skulptura ovog para uticalo je na nekoliko značajnih dela iz modernog doba.

Među drugim prikazima sačuvanim iz antike nalaze se ilustracija papirusa iz 2. veka, možda ilustracija Apulejeve priče,[95] te stropna freska u Trieru izrađena tokom vladavine Konstantina I.[7]

Moderno doba

uredi
 
Kupidon i Psiha (1867), Alphonse Legros, slika kritikovana zbog predstavljanja ženske nagosti kao "banalne"

Brojna umetnička dela nastajala su nakon ponovnog otkrića Apulejevog teksta, zajedno sa uticajem klasične skulpture. Sredinom 15. veka Kupidon i Psiha postali su popularna tema na italijanskim svadbenim sanducima (cassoni),[96] naročito u porodici Medici. Taj je izbor najverovatnije bio podstaknut Boccacciovom hristijanizovanom alegorijom. Najraniji od ovih sanduka, datiran u vreme između 1444. i 1470,[97] prikazuje narativ u dva dela: od Psihinog začeća do njenog napuštanja Kupidona; i njena lutanja i srećan kraj.[98] Uz venčanje Peleja i Tetide, ova je tema bila najčešći izbor za predstavljanje gozbe bogova, što je bila popularna tema od renesanse do severnog manirizma.[99]

Kupidon i Psiha predstavljali su bogat izvor za scenarija, a nekoliko umetnika je na osnovu ove priče proizvelo cikluse dela, uključujući freske u vili Farnesini (oko 1518), koje su izradili Raphael i njegova radionica; freske u Palazzo del Tè (1527–1528) Giulija Romana; gravure koje je izradio Majstor kocke (sredina 16. veka); te slike prerafaelita Edwarda Burne-Jonesa (u 1870–90-im).[96] Burne-Jones je izradio i seriju od 47 crteža namenjenih kao ilustracije za Morrisovu pesmu.[100] Kupidon i Psiha bili su predmet jedinog ciklusa grafika koji je izradio nemački simbolista Max Klinger (1857–1920) da bi ilustrovao jednu priču.[101]

Izgleda da posebno zanimanje za svadbu kao temu severnog manirizma proizlazi iz velike gravure Hendrika Goltziusa iz 1587. godine u Haarlemu, na temelju crteža Bartholomeusa Sprangera (danas u Rijksmuseum) koji je Karel van Mander doneo iz Praga, gde je Spranger bio dvorski slikar Rudolfu II. Gozba bogova i svadba Kupidona i Psihe bila je tako velika, sa dimenzijama 43 x 85.4 cm, da je odštampana na tri različite ploče. Prikazano je preko 80 figura, postavljenih u oblacima iznad svetskog pejzaža koji se može nazreti ispod. Kompozicija pozajmljuje od verzija Rafela i Giulija Romana.[102]

Najpopularniji predmeti za pojedinačne slike ili skulpture jeste sam par ili istraživanje lika Psihe, koja je ponekad prikazana u kompozicijama koje podsećaju na usnulu Arijadnu kakvu je pronašao Dionis.[103] Upotreba nagosti ili seksualnosti u portretiranju Kupidona i Psihe ponekad je vređala savremeni osećaj. Tokom 1840-ih godina Američka akademija primenjih umetnosti zabranila je sliku Kupidon i Psiha Williama Pagea, nazvanu možda "najerotičnijom slikom u Americi devetnaestog veka".[104] Klasična tematika može se predstaviti u smislu realistočne nagosti: 1867. ženska figura u Kupidonu i Psihi Alphonsea Legrosa kritikovana je kao "banalna gola devojka" (commonplace naked young woman).[105] Ali tokom istog perioda, Kupidon i Psiha su prikazivani i na čedan način, kao u pastoralnim skulpturama Psiha (1845) Townsenda i Kupidon i Psiha (1846) Thomasa Uwinsa, koje su kupili kraljica Viktorija i njen suprug Albert, inače pasionirani kolekcionari aktova tokom 1840-ih i 1850-ih godina.[106]

Prikazi same Psihe često nisu ograničeni na ilustraciju scene iz Apuleja, već se mogu oslanjati na širu platonsku tradiciju, u kojoj je Ljubav bila sila koja je oblikovala jastvo (sopstvo). Napuštena Psiha Jacques-Louisa Davida, verovatno temeljna na La Fontaineovoj verziji priče, prikazuje trenutak kada je Psiha, prekršivši tabu gledanja svog ljubavnika, napuštena sama na kamenu, pri čemu njena nagost izražava otuđenje, a paleta boja psihološko "oduzimanje". Delo je viđeno kao "emotivni izraz" umetnikove vlastite izolacije i očaja tokom zatvora, gde je dospeo zvog učešća u Francuskoj revoluciji i udruživanja sa Robespierreom.[107]

Skulptura

uredi

Slikarstvo

uredi

Reference

uredi
  1. ↑ Dorothy Johnson, David to Delacroix: The Rise of Romantic Mythology (University of North Carolina Press, 2011), str. 81–87.
  2. ↑ Npr. Milan Budimir i Miron Flašar, Pregled rimske književnosti, 4. izd., Naučna knjiga, Beograd, 1991, str. 573; Vladimir Vratović, "Rimska književnost", u: Povijest svjetske književnosti, knj. 2, Mladost, Zagreb, 1977, str. 284.
  3. ↑ Lewis, C. S. (1956). Till We Have Faces: A Myth Retold. Harcourt Brace Jovanovich. str. 311. ISBN 0156904365. 
  4. ↑ Stephen Harrison, entry on "Cupid," The Oxford Encyclopedia of Ancient Greece and Rome (Oxford University Press, 2010), str. 338.
  5. ↑ Hendrik Wagenvoort, "Cupid and Psyche," preštampano u Pietas: Selected Studies in Roman Religion (Brill, 1980), str. 84–92.
  6. ↑ Harrison, "Cupid and Psyche", u: Oxford Encyclopedia of Ancient Greece and Rome, str. 339.
  7. ↑ 7,0 7,1 7,2 7,3 Harrison, "Cupid and Psyche," Oxford Encyclopedia of Ancient Greece and Rome, str. 338.
  8. ↑ The Classical Tradition (Harvard University Press, 2010), str. 56–57, s.v. "Apuleius".
  9. ↑ E.J. Kenney, Apuleius: Cupid and Psyche (Cambridge University Press, 1990), str. 22–23; Sophia Papaioannou, "Charite's Rape, Psyche on the Rock and the Parallel Function of Marriage in Apuleius' Metamorphoses," Mnemosyne 51.3 (1998), str. 302–324.
  10. ↑ Jane Kingsley-Smith, Cupid in Early Modern Literature and Culture (Cambridge University Press, 2010), str. 164.
  11. ↑ Ovaj je sažetak zasnovan na Kenneyevom engelskom prevodu (Cambridge University Press, 1990), i engleskom prevodu W. Adlingtona koji je revidirao S. Gaseless za Loebovu klasičnu biblioteku (Harvard University Press, 1915), uz pozivanje na paralelni latinski tekst.
  12. ↑ Papaioannou, "Charite's Rape, Psyche on the Rock," str. 319.
  13. ↑ Max Nelson, "Narcissus: Myth and Magic," Classical Journal 95.4 (2000), str. 364, gde se citira S. Lancel, "Curiositas et préoccupations spirituelles chez Apulée," Revue de l'histoire des religions 160 (1961), str. 41–45.
  14. ↑ Fulgencije, mitograf iz 6. veka nove ere; Joel C. Relihan, Apuleius: The Tale of Cupid and Psyche (Hackett, 2009), str. 65.
  15. ↑ Proizvodi od testa često su se prinosili bogovima, posebno u eleusinskoj religiji; kolači od ječmenog brašna navlaženog medom, nazvani prokonia (starogrčki: προκώνια, prokōnia), prinosili su se Demetri i Kori u vreme prve žetve; v. Allaire Brumfield, "Cakes in the liknon: Votives from the Sanctuary of Demeter and Kore on Acrocorinth", Hesperia 66 (1997), str. 147–172.
  16. ↑ Apulej, Zlatni magarac, prev. Albin Vilhar, Dereta, Beograd, 1991, str. 126.
  17. ↑ Prema Apuleju, ambrozija je Psihi poslužena u šolji, mada se ambrozija obično smatra hranom, a nektar pićem.
  18. ↑ Philip Hardie, Rumour and Renown: Representations of Fama in Western Literature (Cambridge University Press, 2012), str. 116; Papaioannou, "Charite's Rape, Psyche on the Rock," str. 321.
  19. ↑ Relihan, The Tale of Cupid and Psyche, str. 79.
  20. ↑ Stephen Harrison, "Divine Authority in 'Cupid and Psyche': Apuleius Metamorphoses 6,23–24," u: Ancient Narrative: Authors, Authority, and Interpreters in the Ancient Novel. Essays in Honor of Gareth L. Schmeling (Barkhuis, 2006), str. 182.
  21. ↑ Apulej, Zlatni magarac, IV, 24 sqq.
  22. ↑ Harrison, "Divine Authority in 'Cupid and Psyche'," str. 179.
  23. ↑ 23,0 23,1 Harrison, "Divine Authority in 'Cupid and Psyche'," str. 182.
  24. ↑ Ariane van Suchtelen and Anne T. Woollett, Rubens and Brueghel: A Working Friendship (Getty Publications, 2006), str. 60; Susan Maxwell, The Court Art of Friedrich Sustris: Patronage in Late Renaissance Bavaria (Ashgate, 2011), str. 172, 174.
  25. ↑ Martha Hollander, An Entrance for the Eyes: Space and Meaning in Seventeenth-Century Dutch Art (University of California Press, 2002), str. 11–12.
  26. ↑ Michelle Facos, An Introduction to 19th Century Art (Routledge, 2011), str. 20.
  27. ↑ Manuskript Vat. Lat. 2194, Biblioteca Apostolica Vaticana.
  28. ↑ Danuta Shanzer, A Philosophical and Literary Commentary on Martianus Capella's De Nuptiis Philologiae et Mercurii Book 1 (University of California Press, 1986), str. 69.
  29. ↑ Relihan, The Tale of Cupid and Psyche, str. 59.
  30. ↑ Marcijan Kapela, De nuptiis, 7; Chance, Medieval Mythography, str. 271.
  31. ↑ Patricia Cox Miller, "'The Little Blue Flower Is Red': Relics and the Poeticizing of the Body," Journal of Early Christian Studies 8.2 (2000), str. 229.
  32. ↑ 32,0 32,1 Classical Tradition, str. 56, s.v. "Apuleius".
  33. ↑ Relihan, The Tale of Cupid and Psyche, str. 64.
  34. ↑ Robert H.F. Carver, "The Rediscovery of the Latin Novels," u: Latin Fiction: The Latin Novel in Context (Routledge, 1999), str. 257; Regine May, "The Prologue to Apuleius' Metamorphoses and Coluccio Salutati: MS Harley 4838," u: Ancient Narrative. Lectiones Scrupulosae: Essays on the Text and Interpretation of Apuleius' Metamorphoses in Honour of Maaike Zimmerman (Barkhuis, 2006), str. 282.
  35. ↑ Carver, "The Rediscovery of the Latin Novels," str. 259.
  36. ↑ May, "The Prologue to Apuleius' Metamorphoses," str. 282–284.
  37. ↑ Jane Kingsley-Smith, Cupid in Early Modern Literature and Culture (Cambridge University Press, 2010), str. 11, 165.
  38. ↑ Kingsley-Smith, Cupid in Early Modern Literature and Culture, str. 168.
  39. ↑ Kingsley-Smith, Cupid in Early Modern Literature and Culture, str. 163, 168. Ovaj ciklus fresaka, koji je naručio sir Thomas Smith, zasnovan je na gravurama koje su sačinili Majstor kocke i Agostino Veneziano (1536), a koje su preuzete iz dela [Michiel Coxie|Michiela Coxiea]] napravljenog po uzoru na Loggia di Psiche.
  40. ↑ Kingsley-Smith, Cupid in Early Modern Literature and Culture, str. 173.
  41. ↑ Kingsley-Smith, Cupid in Early Modern Literature and Culture, str. 176.
  42. ↑ Ewa Lajer-Burchart, Necklines: The Art of Jacques-Louis David After the Terror (Yale University Press, 1999), str. 278–279.
  43. ↑ Kathleen Raine, Blake and Tradition (Routledge, 1969, 2002), vol. 1, str. 183.
  44. ↑ 44,0 44,1 44,2 Entry on "Apuleius," Classical Tradition, str. 57.
  45. ↑ Raine, Blake and Tradition, vol. 1, str. 182–203, gde se ciriraju Blakeove beleške uz Viziju sudnjeg dana, a posebno str. 183, 191 i 201.
  46. ↑ Tako ga je opisao jedan savremeni kritičar, a citira ga Philippe Bordes, Jacques-Louis David: Empire to Exile (Yale University Press, 2005), str. 234.
  47. ↑ Bordes, Jacques-Louis David, str. 232.
  48. ↑ Wordsworth, William. „To A Butterfly”. Bartleby.com. 
  49. ↑ Keats, John. „Ode To Psyche”. Poetry Foundation. 
  50. ↑ J. Lawrence Mitchell, "Ray Garnett as Illustrator". Powys Review 10 (spring 1982), str. 9–28.
  51. ↑ Classical Tradition, str. 57, s.v. "Apulius".
  52. ↑ Milan Budimir i Miron Flašar, Pregled rimske književnosti, Naučna knjiga, Beograd, str. 581.
  53. ↑ Katalog knjižnica grada Zagreba (29.12.2020). „Zlatni magarac / Apulej; [prijevod Viktorija Bauer”]. Pristupljeno 17.1.2021. 
  54. ↑ Friedländer, Ludwig. Roman life and manners under the early Empire. Vol. IV. London: Routledge. 1913. str. 88-123.
  55. ↑ Harrison, "Cupid and Psyche," Oxford Encyclopedia of Ancient Greece and Rome, str. 339.
  56. ↑ Amy K. Levin, The Suppressed Sister: A Relationship in Novels by Nineteenth- and Twentieth-Century British Women (Associated University Presses, 1992), str. 23–24 et passim.
  57. ↑ Classical Tradition, str. 57, s.v. "Apuleius".
  58. ↑ Anita Callaway, Visual Ephemera: Theatrical Art in Nineteenth-Century Australia (University of New South Wales Press, 2000), str. 177.
  59. ↑ Charles Musser, "Comparison and Judgment across Theater, Film, and the Visual Arts during the Late Nineteenth Century," u: Moving Pictures: American Art and Early Film, 1880-1910 (Hudson Hills Press for Williams College Museum of Art, 2005), str. 6–7; str. 73–74.
  60. ↑ 60,0 60,1 Callaway, Visual Ephemera, str. 76.
  61. ↑ Musser, "Comparison and Judgment across Theater, Film, and the Visual Arts," str. 7.
  62. ↑ Callaway, Visual Ephemera, str. 217.
  63. ↑ Callaway, Visual Ephemera, str. 70
  64. ↑ Arnold Haskell (ed) 'Gala Performance' (Collins 1955) str. 213.
  65. ↑ Tommasini, Anthony (5.10.1997). „CLASSICAL MUSIC; Spelling Out The Musical Tale of 'Psyche'” (en-US). The New York Times. ISSN 0362-4331. Pristupljeno 6.12.2019. 
  66. ↑ https://go.gale.com/ps/anonymous?id=GALE%7CA265977519&sid=googleScholar&v=2.1&it=r&linkaccess=abs&issn=87568667&p=AONE&sw=w
  67. ↑ Nine, Keris (15.5.2018). „OperaJournal: Różycki - Eros and Psyche (Warsaw, 2017)”. OperaJournal. Pristupljeno 6.12.2019. 
  68. ↑ „Psyche - An opera in 3 acts by Meta Overman” (en). www.facebook.com. Pristupljeno 6.12.2019. 
  69. ↑ „Meta Overman’s opera Psyche revived” (en-AU). Limelight. Pristupljeno 6.12.2019. 
  70. ↑ Guardian Staff (31.7.2002). „Something old, something new” (en-GB). The Guardian. ISSN 0261-3077. Pristupljeno 6.12.2019. 
  71. ↑ „Cupid and Psyche | TheaterMania” (en-US). www.theatermania.com. Pristupljeno 6.12.2019. 
  72. ↑ „Cupid & Psyche by Joseph Fisher | Playscripts Inc.”. www.playscripts.com. Pristupljeno 6.12.2019. 
  73. ↑ Schweitzer, Vivien (25.10.2010). „Opera Feroce’s ‘Amor and Psyche,’ a Variety Show” (en-US). The New York Times. ISSN 0362-4331. Pristupljeno 6.12.2019. 
  74. ↑ „Repertoire” (en-US). Opera Feroce. Pristupljeno 6.12.2019. 
  75. ↑ „Cupid and Psyche: An Internet Love Story by Maria Hernandez, Emma Rosecan, and Alexis Stickovitch”. YouthPLAYS. Pristupljeno 6.12.2019. 
  76. ↑ Fresh, Opera (3.9.2014). „Opera Fresh: Rock Opera Offers New Telling Of The Psyche And Eros Story”. Opera Fresh. Pristupljeno 6.12.2019. 
  77. ↑ „Psyche Rock Opera” (en). psycherockopera. Pristupljeno 6.12.2019. 
  78. ↑ „Review: Cupid and Psyche” (en-US). StageBuddy.com. 6.3.2014. Pristupljeno 6.12.2019. 
  79. ↑ Desk, BWW News. „Turn to Flesh Productions Celebrates Five Years” (en). BroadwayWorld.com. Pristupljeno 6.12.2019. 
  80. ↑ „Review: Amor and Psyche” (en-US). pixelsgarage.com. 2020-11-26. Pristupljeno 27.11.2020. 
  81. ↑ Relihan, The Tale of Cupid and Psyche, str. 76.
  82. ↑ Classical Tradition, str. 56, s.v. "Apuleius".
  83. ↑ Amy K. Levin, The Suppressed Sister: A Relationship in Novels by Nineteenth- and Twentieth-Century British Women (Associated University Presses, 1992), str. 22.
  84. ↑ Levin, The Suppressed Sister, str. 14.
  85. ↑ Relihan, The Tale of Cupid and Psyche, p. xvii; Jean Sorabella, "A Roman Sarcophagus and Its Patron," Metropolitan Museum Journal 36 (2001), str. 73.
  86. ↑ "Sarcophagus panel: Cupid and Psyche", Indianapolis Museum of Art description. Arhivirano 22.6.2012, na Wayback Machine-u Sarkofag je napravljen za prodaju, a portret je dodat kasnije.
  87. ↑ Kābul, Mūzah-ʼi (20 March 2018). „Afghanistan: Hidden Treasures from the National Museum, Kabul”. National Geographic Books. Pristupljeno 20.3.2018. 
  88. ↑ „Archive copy”. Arhivirano iz originala na datum 2012-12-03. Pristupljeno 2021-01-18. 
  89. ↑ „Looted Afghan treasures identified”. independent.co.uk. 1.3.2011. Pristupljeno 20 March 2018. 
  90. ↑ Jean Bagnall Smith, "Votive Objects and Objects of Votive Significance from Great Walsingham," Britannia 30 (1999), str. 36.
  91. ↑ Dominic Perring, "'Gnosticism' in Fourth-Century Britain: The Frampton Mosaics Reconsidered," Britannia 34 (2003), str. 119, gde se citira i M. Henig, "Death and the Maiden: Funerary Symbolism in Daily Life," u: Roman Life and Art in Britain, British Archaeological Reports 41 (Oxford, 1977).
  92. ↑ „Audio slide show, online at "Hidden Treasures of Afghanistan," website hosted by National Geographic for US venue of travelling exhibit”. Nationalgeographic.com. 17.10.2002. Arhivirano iz originala na datum 2012-12-03. Pristupljeno 6.10.2013. 
  93. ↑ R.L. Gordon, "Franz Cumont and the Doctrines of Mithraism," in Mithraic Studies (Manchester University Press, 1975), str. 239.
  94. ↑ Leo Steinberg, The Sexuality of Christ in Renaissance Art and in Modern Oblivion (University of Chicago Press, 1983, 2nd ed. 1996), str. 5.
  95. ↑ Gaisser, The Fortunes of Apuleius and The Golden Ass, str. 20.
  96. ↑ 96,0 96,1 <Classical Tradition, str. 57.
  97. ↑ Prema Mariji Grayiji Pernis i Laurie Schneider Adams, Lucrezia Tornabuoni De' Medici and the Medici Family in the Fifteenth Century (Peter Lang, 2006), str. 24, porodica Medici naručila je par koji ilustruje ovu priču za venčanje Lucrezije Tornabuoni i Piera di Cosima de' Medicija 1444. godine, možda zahvaljujući privlačnosti Boccacciove alegorije na intelektualnog, ali pobožnog Piera. I drugi naučnici zastupaju isto gledište, ali 1470. godina je možda šire prihvaćen datum. V. i Julia Haig Gaisser, The Fortunes of Apuleius and The Golden Ass: A Study in Transmission and Reception (Princeton University Press, 2008), str. 119, posebno belešku 193 za dalje izvore. U tom slučaju, sanduci su napravljeni za venčanje Lorenza de' Medicija, Pierovog sina i Clarice Orsini.
  98. ↑ Gaisser, The Fortunes of Apuleius, str. 119.
  99. ↑ Bull, str. 342-343.
  100. ↑ Vera Schuster, "The Pre-Raphaelites in Oxford," Oxford Art Journal 1 (1978), str. 7.
  101. ↑ J. Kirk T. Varnedoe with Elizabeth Streicher, Graphic Works of Max Klinger (Dover, 1977), str. 78.
  102. ↑ The engraving at the Metropolitan Museum of Art; at the British Museum, in sections; Bull, str. 342–343.
  103. ↑ Marion Lawrence, "Ships, Monsters and Jonah," American Journal of Archaeology 66.3 (1962), str. 290.
  104. ↑ John D'Emilio and Estelle B. Freedman, Intimate Matters: A History of Sexuality in America (University of Chicago Press, 1988, 1997), 2nd ed., str. 108, 148.
  105. ↑ Alison Smith, The Victorian Nude: Sexuality, Morality, and Art (Manchester University Press, 1996), str. 120.
  106. ↑ Smith, The Victorian Nude, str. 71–72.
  107. ↑ Ewa Lajer-Burchart, Necklines: The Art of Jacques-Louis David After the Terror (Yale University Press, 1999), str. 54 sqq, posebno str. 61.
  108. ↑ „, Eros and Psyche 1st century BCE from Pella,...”. museumofclassicalantiquities. Pristupljeno 20.3.2018. 

Literatura

uredi
  • Belmont, Nicole. "La Tâche De Psyché." Ethnologie Française 21, no. 4 (1991): 386-91. Accessed June 13, 2020. www.jstor.org/stable/40989292.
  • Benson, Geoffrey C. "Cupid and Psyche and the Illumination of the Unseen." In Re-Wiring The Ancient Novel, 2 Volume Set: Volume 1: Greek Novels, Volume 2: Roman Novels and Other Important Texts, edited by Cueva Edmund, Harrison Stephen, Mason Hugh, Owens William, and Schwartz Saundra, 85-116. Luxembourg: Barkhuis, 2018. www.jstor.org/stable/j.ctvggx289.30.
  • Bonilla y San Martin, Adolfo. El mito de Psyquis: un cuento de niños, una tradición simbólica y un estudio sobre el problema fundamental de la filosofía. Barcelona: Imprenta de Henrich y Cia. 1908.
  • Bottigheimer, Ruth B. "CUPID AND PSYCHE vs. BEAUTY AND THE BEAST: THE MILESIAN AND THE MODERN." Merveilles & Contes 3, no. 1 (1989): 4-14. www.jstor.org/stable/41389987.
  • Bull, Malcolm. The Mirror of the Gods, How Renaissance Artists Rediscovered the Pagan Gods, pp. 342–343, Oxford UP, 2005, ISBN 978-0195219234
  • Callaway, Anita. Visual Ephemera: Theatrical Art in Nineteenth-Century Australia (University of New South Wales Press, 2000)
  • Edwards, M. J. "The Tale of Cupid and Psyche." Zeitschrift Für Papyrologie Und Epigraphik 94 (1992): 77-94. www.jstor.org/stable/20188784.
  • Felton, D. "Apuleius' Cupid Considered as a Lamia (Metamorphoses 5.17-18)." Illinois Classical Studies, no. 38 (2013): 229-44. doi:10.5406/illiclasstud.38.0229.
  • Gaisser, Julia. (2017). Cupid and Psyche. In: A Handbook to the Reception of Classical Mythology, pp. 337–351. 10.1002/9781119072034.ch23.
  • Harrison, Stephen. "Divine Authority in 'Cupid and Psyche': Apuleius Metamorphoses 6,23–24," in Ancient Narrative: Authors, Authority, and Interpreters in the Ancient Novel. Essays in Honor of Gareth L. Schmeling (Barkhuis, 2006)
  • Hood, Gwenyth. “Husbands and Gods as Shadowbrutes: Beauty and the Beast from Apuleius to C. S. Lewis.” Mythlore 56 Winter (1988): pp. 33–60.
  • Hurbánková, Šárka. (2018). G.B. Basile and Apuleius: First literary tales. morphological analysis of three fairytales. In: Graeco-Latina Brunensia. 23. pp. 75–93. 10.5817/GLB2018-2-6.
  • Jacobs, Joseph. European Folk and Fairy Tales. New York, London: G. P. Putnam's sons. 1916. pp. 246–249.
  • E. J. Kenney (Ed.), Apuleius. Cupid and Psyche -Cambridge Greek and Latin Classics. Cambridge University Press. 1990. ISBN 0-521-26038-8
  • MORWOOD, JAMES. "CUPID GROWS UP." Greece & Rome, Second Series, 57, no. 1 (2010): 107-16. Accessed May 12, 2020. www.jstor.org/stable/40929430.
  • Purser, Louis Claude. The Story of Cupid and Psyche as related by Apuleius. London: George Bell and Sons. 1910. pp. xlvii-li.
  • Reider, Noriko T. "A Demon in the Sky: The Tale of Amewakahiko, a Japanese Medieval Story." Marvels & Tales 29, no. 2 (2015): 265-82. doi:10.13110/marvelstales.29.2.0265.
  • Swahn, Jan-Ojvind. The Tale of Cupid and Psyche. Lund, C. W. Κ. Gleerup, s. d. (1955).
  • Vertova, Luisa. "Cupid and Psyche in Renaissance Painting before Raphael." Journal of the Warburg and Courtauld Institutes 42 (1979): 104-21. Accessed May 12, 2020. doi:10.2307/751087.
  • Wright, James R. G. "Folk-Tale and Literary Technique in Cupid and Psyche." The Classical Quarterly 21, no. 1 (1971): 273-84. www.jstor.org/stable/637841.
  • Zimmermann, Martin et al. (Ed.). Aspects of Apuleius' Golden Ass. Volume II. Cupid and Psyche. Groningen, Egbert Forsten. 1998. ISBN 90-6980-121-3.

Vanjske veze

uredi

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Kupidon_i_Psiha&oldid=41579719