Besmrtnost (lat. immortalitas) je stanje oslobođenosti od smrti ili uništenja, odnosno stanje večnog života.[1] Pojam besmrtnosti obično označava učenje po kojem duša nadživljuje telesnu smrt. Ponekad se odnosi i na večnost bića.

Ankh, drevni egipatski simbol besmrtnosti

Učenje o besmrtnosti može uključiti samo preživljavanje duše shvaćene kao duhovne suštine privremeno smeštene u telu ili može uključivati uskrsnuće tela, kao u avramskim religijama. Teorija lične besmrtnosti glasi da ćemo posle sopstvene smrti živeti drugi život, odnosno nastaviti da živimo večno.[1]

Činjenica je da neke od crta ličnosti mogu nastaviti postojanje i nakon smrti. Nečije delo, slava ili ozloglašenost, ili geni, mogu svakako opstati u duhovima ili telima drugih.[1]

U filozofiji

uredi

Prema Platonovoj filozofiji moguće je da duša nadživi propast tela. Za Aristotela, duša je forma tela, i ne može postojati bez njega kao odvojena supstancija, kao što osmeh ne može postojati bez lica.[1] U platonističkim i neoplatonističkim tradicijama besmrtnost se pre doživljava kao bezvremenost, gde je cilj mudrog čoveka živeti izvan vremena, a ne živeti večno.[1]

Prema Tomi Akvinskom, ljudska duša, koja je racionalna, mora da bude nematerijalna, tj. duhovna, iz čega sledi da je nepropadljiva i besmrtna.[2] Akvinski se poziva u svojoj argumentaciji i na želju za istrajavanjem u bivstvovanju. Postoji prirodna želja za besmrtnošću, a prirodna želja, koju je usadio u dušu Bog, ne može biti uzaludna:

Nemoguće je da neka prirodna žudnja bude uzaludna. A u čoveku postoji prirodna žudnja za neprestanim istrajavanjem u bivstvovanju.[2]

Argumenti

uredi

Argumenti da je duša besmrtna uključuju metafizičke dokaze (npr. da je jednostavna, te se ne može razložiti), moralne (npr. da je besmrtnost pretpostavka moralnosti, te pravedni trijumfuju, a nepravedni bivaju kažnjavani) i empirijske (npr. slučajevi da živi ljudi imaju iskustva sa dušama ili duhovima mrtvih).

Nijedan dokaz iz ovih porodica ne uživa neko veće poštovanje među savremenim filozofima. Metafizičke dokaze je napao Hjum, a posebno Kant u knjizi II Transcendentalne dijalektike Kritike čistog uma. Moralni dokazi više liče na puste želje nego na dokaze, a empirijski su diskreditovani opštim nepoverenjem u parapsihologiju.[1]

Religija ostaje najsnažniji izvor verovanja u besmrtnost, a stav da je nekoherentno pretpostavljati odvajanje duha i tela ostaje glavni filozofski odgovor. Međutim, mnogo manje pažnje je posvećivano pitanju zašto besmrtnost izgleda poželjna.[1]

Izvori

uredi
  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 Besmrtnost, Oksfordski filozofski rečnik, Sajmon Blekburn, Svetovi, Novi Sad, 1999. ISBN 86-7047-303-8
  2. 2,0 2,1 Frederik Koplston, Srednjovekovna filozofija (str. 380), Beograd, 1989.

Povezano

uredi