Svemirska trka

Svemirska trka je bila nezvanično takmičenje između Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza koje je trajalo od 1957. do 1975. godine. Ona je uključivala paralelne napore obeju zemalja da istraže svemir veštačkim satelitima, da pošalju ljude u svemir i na Mesec. Iako njeni koreni leže u ranoj raketnoj tehnologiji i međunarodnoj zategnutosti nakon Drugog svetskog rata, svemirska trka je počela nakon sovjetskog lansiranja satelita Sputnjik 1, 4. oktobra 1957. Termin svemirska trka je smišljen po analogiji sa trkom u naoružavanju koja je takođe postojala između SAD i SSSR. Svemirska trka je postala važan deo kulturnog i tehnološkog rivalstva između Sovjetskog Saveza i SAD tokom Hladnog rata. Svemirska tehnologija je postala posebno važna arena u ovom sukobu, i zbog svoje vojne primene i zbog psihološke koristi od naraslog morala.

Istorijska pozadina

Rani vojni uticaji

Rakete su zanimale naučnike i amatere najmanje 2.100 godina. Kinezi su ih koristili kao oružje još u 11. veku. Ruski naučnik Konstantin Ciolkovski je osamdesetih godina 19. veka razmišljao o višestepenim raketama punjenim tečnim gorivom koje bi mogle da stignu do svemira, ali je tek 1926. Amerikanac Robert Godard dizajnirao praktičnu raketu sa tečnim gorivom. Godard je sprovodio svoj rad u tajnosti, pošto su mu se naučna zajednica, javnost, pa čak i Njujork Tajms podsmevali. Bio je potreban rat da bi katapultirao rakete u slavu. Ovo se pokazalo kao pretnja u budućnosti, pošto će svaka svemirska trka postati nerazdvojiva od vojnih ambicija uključene zemlje, uprkos uglavnom naučnom karakteru i miroljubivoj retorici.

Nemački doprinos

Tokom polovine dvadesetih, nemački naučnici su eksperimentisali sa raketama pogonjenim tečnim gorivom koje su bile sposobne da dostignu relativno velike visine i razdaljine. 1932, Rajhsver, prethodnik Vermahta, se zainteresovao za rakete radi dalekometne artiljerijske paljbe. Verner fon Braun, slavoljubiv raketni naučnik, se pridružio naporima i razvio oružja za nacističku Nemačku u Drugom svetskom ratu. Fon Braun je mnogo pozajmio od originalnih Godardovih istraživanja, proučavajući i poboljšavajući Godardove rakete. Nemačka A-4 raketa, lansirana 1942. je postala prva raketa koja je stigla do svemira. 1943, Nemačka je počela proizvodnju njenog naslednika, rakete Fau 2, sa dometom od 300 kilometara i nosivosti bojeve glave od 1000 kilograma. Vermaht je ispalio hiljade Fau 2 raketa na savezničke države, izazivajući velike štete i gubitaka života. Ipak, mnogo više radnika-robova je ubijeno tokom proizvodnje Fau 2 nego u napadima. Kako se Drugi svetski rat približavao kraju, sovjetska, britanska i američka vojska i naučni timovi su se takmičili ko će pre zarobiti tehnologiju i uvežbano osoblje iz nemačke raketne instalacije u Penemindeu. SSSR i Velika Britanija su imale nekog uspeha, ali su SAD stekle najviše koristi, uzimajući veliki deo nemačkih raketnih naučnika - velik deo njih su bili članovi Nacističke stranke, uključujući i fon Brauna - iz Nemačke u SAD kao deo operacije Spajalica. Tu su naučnici prilagodili nemačke rakete, originalno korištene protiv Britanije, u druge svrhe. Posleratni naučnici su iskoristili rakete da ispituju uslove na velikim visinama (temperaturu, pritisak), kosmičke zrake i ostala pitanja. Ovo se nastavilo pod fon Braunom i njegovim kolegama, koji su postali deo američkog naučničkog tima.

Hladnoratovski koreni Svemirske trke

Nakon Drugog svetskog rata, SAD i SSSR su bili uvučeni u Hladni rat kroz špijunažu i propagandu. Istraživanje svemira i satelitska tehnologija je mogla da doprinese u Hladnom ratu na oba fronta. Oprema na satelitima je mogla da špijunira druge zemlje, dok su uspesi u svemiru mogli da služe kao propaganda za reklamiranje naučničke i vojne snage određene strane. Iste rakete koje su mogle da pošalju čoveka u orbitu ili da pogode odrećenu tačku na Mesecu su takođe mogle da pošalju atomsku bombu na određeni neprijateljski grad. Mnogo od tehnološkog razvoja potrebnog za putovanje u svemir je jednako primenjeno na vojne rakete kao što su interkontinentalne balističke rakete. Zajedno sa drugim aspektima trke u naoružanju, napredak u svemiru je pokazivao tehnološku i ekonomsku snagu, demonstrirajući superiornost ideologije te zemlje. Istraživanje svemira je imalo dvostruku ulogu: moglo je da služi miroljubivim nastojanjima, ali je isto moglo da doprinese vojnim ciljevima.

Veštački sateliti započinju trku

Sputnjik

4. oktobra 1957, SSSR je uspešno lansirao Sputnjika 1, prvi veštački satelit koji je stigao do orbite i svemirska trka je počela. Zbog njegovih vojnih i ekonomskih komplikacija, Sputnjik je izazvao strah i žestoke političke debate u SAD. U isto vreme, lasniranje Sputnjika u Sovjetskom Savezu je viđeno kao važan pokazatelj naučne i inženjerske sposobnosti nacije.

Lansiranje Sputnjika u Sovjetskom Savezu i potonji program istraživanja svemira je naišao na veliko interesovanje javnosti. Za zemlju koja se skoro oporavila od rata je bilo važno i ohrabrujuće da vidi dokaz napretka tehnike u novom dobu.

Pre lansiranja Sputnjika, prosečan Amerikanac je verovao da SAD imaju superiornost u svim poljima tehnologije. Fon Braunov kolega u Sovjetskom Savezu, Sergej Koroljev, glavni inženjer koji je dizajnirao raketu R-7 koja je poslala Sputnjik u orbitu, će kasnije projektovati raketu N-1, dizajniranu da pošalje kosmonaute na Mesec. Kao odgovor na Sputnjik, SAD su pokrenule ogromne napore da povrate tehnološku nadmoć, uključujući i prepravku školskih nastavnih planova u nadi da će proizvesti još fon Brauna i Koroljeva. Ova rekacija je danas poznata kao Sputnjikova kriza.

Lindon Džonson, potpredsednik za vreme Džona Kenedija, je ovako izrazio motivaciju za američke napore:

U očima sveta, prvi u svemiru znači prvi; drugi u svemiru je drugi u svemu.

Američka javnost, u početku obeshrabljena i uplašena zbog Sputnjika, je postala vezana za američke projekte koji su sledili. Školska deca su pratila uspehe lansiranja i građenje modela raketa je postalo popularan hobi. Predsednik Kenedi je držao govore ohrabrujući naciju da podrži svemirski program i da pokuša da prevaziđe skepticizam mnogih koji su mislili da bi milioni dolara bili bolje iskorišćeni za pravljenje postojećeg dokazanog oružja ili borbe protiv siromaštva.

Nakon skoro četiri meseca od lasniranja Sputnjika 1, SAD su lansirale svoj prvi satelit Eksplorer 1. U međuvremenu se odvili brojni osramoćujući neuspesi u Kejp Kanaveralu. Prvi sateliti su lansirani za potrebe nauke. I Sputnjik 1 i Eksplorer 1 su lansirani kao deo učešća Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Država u Međunarodnoj geofizičkoj godini. Sputnjik je pomogao u određivanju gustine gornjeg sloja atmosfere, a let Eksplorera 1 je doveo do otkrića Van Alenovog pojasa.

Komunikacioni sateliti

Prvi komunikacioni satelit, Projekat SKOR je lansiran 18. decembra 1958, prenoseći Božićnu poruku svetu od američkog predsednika Ajzenhauera. Prvi aktivni komunikacioni satelit je bio Telstar 1, kojeg su lansirale SAD 10. jula 1962.

Ostali važniji sateliti

SAD su lansirale prvi geosinhroni satelit Sinkom-2, 26. jula 1963. Uspeh ove klase satelita je značilo da obične satelitske antene nisu više morale da prate orbitu satelita, pošto je orbita ostajala geostacionarna. Ubuduće obični građani su mogli koristiti satelitske komunikacije za televizijski prenos, nakon jednog nameštanja.

Još sovjetskih uspeha: živa bića u svemiru

Životinje u svemiru

Tehnički, voćne muve koje su SAD lansirale 1946. u zarobljenoj nemačkoj Fau-2 raketi su bile prve životinje koje su poslate u svemir. Prvi sisar koji je poslan u svemir, pas Lajka, je putovala u sovjetskom Sputnjiku 2 1957. Pošto nije postojala tehnologija koja bi vratila Lajku nakon leta, ona je uginula od pritiska i pregrevanja ubrzo nakon što je stigla do svemira. 1960. sovjetski psi Belka i Strelka su leteli u zemljinoj orbiti i uspešno su se vratili na Zemlju. Američki svemirski program je uveo šimpanze iz Afrike i poslao je na najmanje dve u svemir pre lansiranja prvog čoveka u orbitu. U junu 1997, vazduhoplovstvo SAD je objavilo da će pustiti svoje poslednje šimpanze kroz javno oslobađanje koje je autorizovao Kongres. Dva meseca nakon njihovog premeštanja u Koulston fondaciju, istraživačku laboratoriju u Novom Meksiku, fondacija Spasimo šimpanze je popunila zahtev za njihovo uklanjanje. Ova akcija je na kraju dozvolila njihovo ”puštanje” u poludivlje uslove 1999, u utočištu u južnoj Floridi. Kornjače koje su Sovjeti lansirali u Zondu 5 su postale prve životinje koje su letele oko Meseca (septembar 1968).

Ljudi u svemiru

Jurij Gagarin je postao prvi kosmonaut koji je ušao u orbitu u sovjetskom Vostoku 1, 12. aprila 1961, u danu koji je slavljen kao praznik u Sovjetskom Savezu i mnogim drugim zemljama. Let je trajao 1 sat i 48 minuta i izvršio je jedan let u zemljinoj orbiti. 23 dana kasnije, u misiji Fridom 7, Alan Šepard je postao prvi Amerikanac koji je ušao u svemir. Džon Glen u Frendšipu 7 je postao prvi Amerikanac koji je uspešno obleteo Zemlju, obletevši tri kruga u orbiti 20. februara 1962.

Prvi istovremeni let dvojice čoveka je takođe potekao iz SSSR, 11-15. avgusta. Ruskinja Valentina Terješkova je postala prva žena u svemiru 16. juna 1963. u Vostoku 6. Koroljev je prvobitno planirao dalje misije Vostoka, ali nakon objavljivanja američkog Apolo programa, premijer Nikita Hruščov je zahtevao ubrzanje. Prvi let sa više od jednog člana posade, sovjetski Vashod 1, modifikovana verzija Vostok letilice, je poleteo 12.oktobra 1964, noseći Komarova, Feoktisova i Jegorova. Ovaj let je takođe bio prvi put da posada nije nosila svemirsko odelosvemirska odela.

Aleksej Leonov, iz Vashoda 2, kojeg je SSSR lansirao 18. marta 1965, je izvšio prvu šetnju u svemiru. Ova misija se zamalo završila katastrofom; Leonov je jedva uspeo da se vrati u kapsulu, a zahvaljujući lošim retroraketama, brod se spustio 1600 kilometara od planiranog mesta. Do ovog vremena, Hruščov je smenjen, a novo sovjetsko rukovodstvo neće počiniti odlučujuće napore.

Sletanje na Mesec

Glavni članak: Sletanje na Mesec

Iako su uspesi koji su postigli SSSR i SAD doneli veliki ponos svojim nacijama, ideološka klima se pobrinula da će Svemirska trka trajati dok prvi čovek ne bude hodao po Mesecu. Pre ovog dostignuća, bespilotne letelice su morale prvo da istraže Mesec fotografisanjem i pokazivanjem svojih mogućnosti da bezbedno slete na njega.

Bespilotne letelice

Nakon sovjetskih uspeha u postavljanju prvog satelita u orbitu, Amerikancu su se skoncentrisali na svoje napore da pošalju sonde na Mesece. Svoj prvi pokšaj da urade to su nazvali program Pionir. Sovjetski Luna program je postao operativan sa lansiranjem Lune 1 4. januara 1959, a Luna 1 je postala prva sonda na Mesecu. Kao dodatak programu Pionir, bilo su još tri specifična američka programa: program Rendžer, program Lunar Orbiter i robotski Survejor program sa ciljem pronalaženja potencijalnog mesta za sletanje Apola na Mesec.

Sletanje čoveka na Mesec

Apolo 11 prvi stiže tamo

Izlazak Zemlje viđeno sa Meseca

Dok su sovjetske sonde stigle do Meseca pre američkih letelica, Amerikanac Nil Armstrong je posta prva osoba koja je kročila na površini Meseca 21. jula 1969, nakon sletanja prethodnog dana. Armstrong, komadant misije Apolo 11, je imao podršku pilota komandnog modula Majkla Kolinsa i pilota lunarnog modula Edvina "Baza" Oldrina u događaju koji je gledalo 500 miliona ljudi širom sveta. Društveni komentatori su označili sletanje na Mesec kao jedan od ključnih trenutaka 20. veka, a Armstrongove reči nakon što je dodirnuo površinu Meseca su postale ovekovečene:

Ovo je mali korak za čoveka, a veliki za čovečanstvo.

Drugi aspekti sletanja na mesec

Uprkos drugim međunarodnim rivalstvima, Svemirska trka je ostala neiskvarena željom za teritorijalna proširenja. Nakon svojih uspešnih sletanja na Mesec, SAD su se izričito odrekli prava posedovanja bilo kog dela Meseca.

Ostali uspesi

Misije na druge planete

Venera je postala prva planeta pored koje je prošla svemirska letelica

SSSR je prvi poslao sonde na Veneru i Mars 1960. Prva letelica koja je uspešno proletela pored Venere je bio američki Mariner 2 koji je to uradio 14. decembra 1962. On je poslao nazad izneneđujuće podatke o visokoj temperaturi na površini i velikoj gustini atmosfere na Veneri. Pošto nije nosio kamere, njegovi nalazi nisu privukli pažnju javnosti kao što su uradile slike sa svemirskih sondi koje su daleko nadmašile mogućnosti astronomskih zemaljskih teleskopa.

Sonda Sovjetskog Saveza Venera 7, lansirana 1971. je postala prva letelica koja se spustila na Veneru. Venera 9 je prva poslala slike sa površine druge planete. Ovo dvoje su bili samo dva predstavnika u dugum nizu Venera letelica; nekoliko drugih Venera letelica je izvršilo letove pored Venere i pokušalo sletanje na nju. Još 7 Venera letelica je sledilo.

SAD su lansirale Mariner 10, koji je proleteo pored Venere na svom putu ka Merkuru 1974. On je postao prva i za sada jedina letelica koja je letela pored Merkura.

Mariner 4, koji je SAD lansiran 1965, postala prva sonda koja je prošla pored Marsa; on je poslao potpuno neočekivane slike. Prva letelica na Marsu, Mars 3, koji je lansirao SSSR, ali nije poslao slike. Američke sonde Viking iz 1976. je poslala prve slike sa Marsa.

SAD su takođe poslale Pionir 10 u uspešnom letu pored Jupitera 1973. Prvi let pored Saturna je obavio Pionir 11, a prvi i jedini let pored Urana i Neptuna je obavio Vojadžer 2.

Lansiranja i pristajanja

Prvi susret u svemiru se desio između Džeminija 6 i Džeminija 7, 15. decembra 1965. Njihov naslednik Džemini 8 je izveo prvo pristajanje u svemiru 16. marta 1966. Prvo automatsko svemirsko pristajanje je povezalo sovjetske Kosmos-186 i Kosmos-188 (dve bespilotne Sojuz letelice) 30. oktobra 1967.

Prvo lasniranje sa mora se odvilo a 1967, sa američkim Skautom B. Prva svemirska stanica, sovjetski Saljut 1, je započela sa radom 7. juna 1971.

Vojno takmičenje u svemiru

Van pogleda, ali ne i bez pravog takmičenja, napori za iskorišćavanje svemira u vojne svrhe su tekli uporedno sa naučničkim naporima. Dosta pre Sputljika 1, i SAD i SSSR su započeli razvojne planove za izviđačke satelite. Sovjetska Zenit letelica, koju je za dvostruku upotrebu dizajnirao Koroljev i koja je na kraju postala Vostok, je počela kao satelit za fotografisanje. Ona se takmičila sa serijom američkog vazduhoplovstva Diskaverer. Diskaverer XIII je obezbedio prve slike iz svemira avgusta 1960. - jedan dan pre nego što su to Sovjeti uradili.

I SAD i SSSR su razvili velike vojne svemirske programe, često prateći obrazac gde su SAD samo završile prototip pre nego što se program okončao, dok je SSSR napravio ili čak lansirao svoje:

Supersonična interkontinetalna krstareća raketa: Navaho (test-program stopiran) protiv Buran krstareće rakete (planirano)
Mala svemirska letelica sa krilima X-20 Dina Soar (prototip) protiv MiG-105 (testiran)
Vojna svemirska stanica MOL (planirano) protiv Almaza (leteo modifikovan kao Saljut 2, 3 i 5)
Vojna kapsula sa otvorom na toplotnom štitniku Džemini B (testiran bez posade u svemiru) protiv VA TKS, takođe znane i kao Merkur svemirska kapsula (letela bez posade kao deo TKS letelice)
Skela do vojne svemirske stanice: Džemini Feri (planiran) protiv TKS letelice (letela bez posade u svemiru i pristala je na Saljut).

Kraj svemirske trke

Dok se lansiranje Sputnjika 1 jasno može nazvati početkom Svemirske trke, njen kraj je više sporan. Najžešće takmičenje je bilo tokom šezdesetih, a Svemirksa trka se nastavila nakon spuštanja Apola 11 na Mesec 1969. Iako je Apolo 11 pratilo još pet sletanja sa posadom, američki svemirski naučnici su se okrenuli novim terenima. Skajlab bi sakupljao podatke, a svemirski šatl bi vraćao svemirske letelice netaknute iz svemira. Amerikanci tvrde da je prvo sletanje čoveka na Mesec pobeda u ovoj nezvaničnoj trci. U međuvremenu su se sovjetski naučnici bavili svojim projektima i nisu priznavali poraz. U svakom slučaju, kako se Hladni rat smirivao i kako su ostale nacije počele da razvijaju svoje svemirske programe, ideja nastavka trke između dve supersile je postajala sve manje izvesna.

Obe zemlje su razvile vojne svemirske projekte sa posadom. Američko vazduhoplovstvo je predložilo da Titan rakete lansiraju Dina-Soar hipersoničnu jedrilicu koja bi presretala neprijateljske satelite. Plan za Orbitalnu laboratoriju sa posadom (koristeći opremu zasnovanu na programu Džemini koja bi izvršila zadatke nadgledanja) je potisnuo Dinu-Soar, ali je takođe doživeo otkazivanje. SSSR je poručio Almaz program za slične vojne svemirske stanice, koji se spojio sa Saljut programom.

Svemirska trka se usporila nakon sletanja Apola na Mesec, koji su mnogi posmatrači označili kao njen vrhunac ili kraj. Ostali misle da je kraj jasno došao sa zajedničkim projektom Apolo-Sojuz 1975. Sovjetska letelica Sojuz 19 se sastala u svemiru i pristala na američki Apolo, dozvolivši astronautima iz suparničkih država da pređu u drugu letelicu i da učestvuju u zajedničkim eksperimentima. Iako su nastojanja svake zemlje u svemiru slabila, one su išle u značajno drugačijim pravcima, a ideja trke je postala zastarela nakon projekta Apolo-Sojuz.

Čak je u ovom trenutku saradnje sovjetsko vođstvo obavešteno o prospektu mešanja američkog vazduhoplovstva u program Svemirki šatl i počelo je da se takmiči sa programima Buran i Energija. Ranih osamdesetih, početak američke Strateške odbrambene inicijative je dalje pojačalo takmičenje koje je rezultiralo kolapsom Istočnog bloka 1989.

Organizacija, finansiranje i ekonomski uticaj

Ogromni troškovi i birokratija koji su bili potrebni da se organizuje istraživanje svemira su doveli do osnivanja nacionalnih svemirskih agencija. Sjedinjene Države i Sovjetski Savez su razvili programe fokusirane samo na naučne i industrijske potrebe ovih napora.

29. jula 1958. predsednik SAD Ajzenhauer je potpisao Nacionalni aeronautički i svemirski akt o osnivanju Nacionalne aeronautičke i svemirske agencije (NASA). Kada je ona počela sa radom 1. oktobra 1958. NASA se sastojala od 4 laboratorije i oko 8.000 radnika vladine 46 godina stare agencije za aeronautiku, Nacionalnog savetničkog komiteta za aeronautiku (NACA). Dok je njena prethodnica NACA radila sa budžetom od 5 miliona dolara, finansiranje NASA se brzo popelo na 5 milijardi dolara godišnje, uključujući i velike sume potpreduzimača iz privatnog sektora. Sletanje Apola 11 na Mesec je koštalo oko 20 do 25 milajardi dolara.

Nedostatak pouzdane statistike čini teškim poređenje američkih i sovjetskim troškova, posebno za vreme Hruščovljevog perioda. Ipak, 1989. tadašnji načelnik štaba sovjetskih oružanih snaga, general Mojsejev je izvestio da je SSSR dodelio 6,9 milijardi rublji (oko 4 milijardi dolara) svom svemirskom programu te godine. Drugi sovjetski zvaničnici su procenili da su njihovi ukupni troškovi iznosili blizu te sume tokom celog vremena trajanja programa, dok su neki niži zvaničnici procenjivli na 4,5 milijardi dolara. Kao dodatak nejasnoći oko brojki, takva poređenja moraju uzeti u svoj račun i verovatne efekte sovjetske propagande, koja je za cilj imala da učini da Sovjetski Savez izgleda jako i da zbuni analize Zapada.

Organizacioni problemi, posebno unutrašnja rivalstva, su takođe mučili sovjetske napore. SSSR nije imao ništa slično NASA (Ruska avijatičarska i svemirska agencija postoji tek od devedesetih). Previše političkih problema u nauci i previše ličnih pogleda su ometali sovjetski napredak. Svaki sovjetski glavni projektant je morao da se bori za svoje ideje, tražeći pokroviteljstvo nekog vladinog zvaničnika. 1964, između raznih glavnih projektanata, SSSR je razvijao 30 različitih modela lansirnih rampi i svemirskih letelica. Nakon smrti Koroljeva, sovjetski svemirski program je postao reaktivan, pokušavajući da održi jednakost sa američkim. 1974, SSSR je reorganizovao svoj svemirski program, stvorivši projekat Energija da bi kopirao američki Svemirski šatl sa Buranom.

Smrti

Kada je Apolo 15 napustio Mesec, astronauti su ostavili spomenicu astronautima obe nacije koji su poginuli tokom napora da se stigne do meseca. U SAD, prvi astronauti koji su poginuli tokom direktnog učešća u svemirskim putovanjima ili pripremamama su služili u Apolo 1 misiji: komadant Virdžil "Gas" Grisom, stariji pilot Edvard Vajt i pilot Rodžer Čejfi. Njih trojica su poginula u požaru tokom testa na zemlji 27. januara 1967. Naime, raketa u kojoj su se nalazili je bila ispunjena čistim kiseonikom, a ne vazduhom, jer su tadašnje američke rakete bile slabe u poređenju sa sovjetskim i nisu mogle da podnesu dodatni teret. Varnica koja se pojavila u kabini se brzo pretvorila u požar.

Letovi Sovjetskog Saveza Sojuz 1 i Sojuz 11 su takođe ishodovali pogibijama. Sojuz 1, lansiran 23. aprila 1967, je nosio samo jednog kosmonauta, pukovnika Vladimira Komarova, koji je poginuo zbog pada jer se padobran zapetljao pri povratku na Zemlju. 1971. sovjetski kosmonauti Georgi Dobrovoljski, Viktor Patsajev i Vladimir Volkov su se ugušili tokom ulaska posle povratka sa orbitalne stanice Saljut 1. Za vreme povratka na Zemlju otvorio se ventil i sav vazduh je iscureo iza kapsule, a kosmonauti nisu nosili svemirska odela. Takođe, za vreme njihovog boravka u svemiru, njihovi mišići su atrofirali i nisu imali snage da zavrnu ventil. Posle ove nesreće, kosmonauti su morali u povratku da nose svemirska odela i da upražnjavaju fizičke vežbe tokom dužih boravaka u svemiru.

Ostali astronauti su umrli u srodnim misijama, uključujući četvoricu Amerikanaca koji su poginuli u padu aviona T-38. Juri Gagarin, prvi čovek su svemiru, je doživeo sličnu sudbinu kada je pao u lovcu MiG-15 1968.

Hronologija (1957-1975)

Datum	Značaj	Država	Ime misije
21. avgust 1957.	Interkontinetalni balistički projektil	SSSR	R-7 Semjorka
4. oktobar 1957.	Prvi veštački satelit (Zemlje)	SSSR	Sputnjik 1
3. novembar 1957.	Životinja u svemiru (pas Lajka)	SSSR	Sputnjik 2
31. januar 1958.	Otkriće Van Alenovog pojasa	SAD-ABMA	Eksplorer 1
18. decembar 1958.	Komunikacioni satelit	SAD-ABMA	Projekat SKORE
4. januar 1959.	Sunčev veštački satelit	SSSR	Luna 1
17. februar 1959.	Metereološki satelit	SAD-NASA (NRL)¹	Vangard 2
jun 1959.	Špijunski satelit	Američko vazduhoplovstvo	Diskaverer 4
7. avgust 1959.	Image Zemlje iz svemira	SAD-NASA	Eksplorer 6
14. septembar 1959.	Sonda na Mesecu	SSSR	Luna 2
7. oktobar 1959.	Image dalje strane Meseca	SSSR	Luna 3
12. april 1961.	Prvi čovek u svemiru	SSSR	Vostok 1
10. jul 1962.	Prvi aktivan komunikacioni satelit	SAD-AT&T	Telstar
29. septembar 1962.	Prvi veštački satelit koji nisu poslale supersile	Kanada	Aleut 1
16. jun 1963.	Žena u orbiti	SSSR	Vostok 6
18. mart 1965.	Svemirska šetnja	SSSR	Vashod 2
15. decembar 1965.	Orbitalno sastajanje²	SAD-NASA	Džemini 6A/Džemini 7
1. mart 1966.	Sonda sleće na drugu planetu - Veneru	SSSR	Venera 3
16. mart 1966.	Orbitalno sastajanje i pristajanje	SAD-NASA	Džemini VIII
24. decembar 1968.	Let ljudske posade oko Meseca	SAD-NASA	Apolo 8
21. jul 1969.	Čovek na Mesecu	SAD-NASA	Apolo 11
23. april 1971.	Svemirska stanica	SSSR	Saljut 1
14. novembar 1971.	Satelit kruži oko druge planete - Mars	SAD-NASA	Mariner 9
9. novembar 1972.	Geostacionarni komunikacioni satelit	Kanada-BCE	Anik A1
15. jul 1975.	Prva zajednička američko-sovjetska misija	SAD-NASA SSSR	Projekat Apolo-Sojuz

¹ Projekat Vangard je prebačen sa NRL na NASA neposredno pre lansiranja.
² Sovjetski Savez je ranije pokušao sastajanje 12. avgust 1962. Ipak, Vostok 3 i Vostok 4 su došli samo na 5 kilometara jedan od drugoga i radili su na različitim orbitama. Pravda nije pomenula ovu informaciju, ali je javila da se sastajanje desilo.

Nasledstvo svemirske trke

Napredak u tehnologija i nauci

Tehnologija, posebno u aerosvemirskom inžinjering i elektronska komunikacija, je mnogo napredovala tokom ovog perioda. Međutim, efekti Svemirske trke su otišli dalje od raketa, fizike i astronomije. Tehnologija svemirske trke se proširila na polja kao što su kućne potrepštine ili studije opadanja lišća u šumama, a napori da se pobedi u svemirskoj trci su na mnogo načina promenili način na koji su studenti učili nauku.

Američke brige da su brzo zaostale iza Sovjetskog Saveza u trci do svemira su brzo dovele do toga da su zakonodavci i nastavnici tražili veći naglasak na matematici i prirodnim naukama u američkim školama. Američki Nacionalni odbrambeni akt o obrazovanju iz 1958. je povećao finansiranje ovih ciljeva od obrazovanja u detinjstvu do post-diplomskih studija.

Naučnici podstrekivani ovim naporima su pomogli u razvijanju tehnologija za istraživanje svemira koji su usvojene za razne upotrebe od kuhinje do atletkih borilišta. Osušena i spremna-za-jelo hrana, odeća koja ostaje suva, čak i naočare koje se ne zamagljuju su imale korene u svemirskoj nauci.

Danas više od hiljadu veštačkih satelita kruži oko Zemlje, prenoseći podatke oko planete i olakšavajući daljinsko očitavanje podataka o vremenu, vegetaciji ili kretanja ljudi prema državama koje ih zapošljavaju. Dalje, mnogo od mikrotehnologije koja pogoni svakonevne aktivnosti potiče od istraživanja koje je početno pokrenula Svemirska trka.

SSSR je ostao neprikosnoven lider u pravljenju raketa, čak i nakon kraja Hladnog rata. SAD su postale superiorne u elektronici, daljinskom očitavanju, navođenju vozila i robotskom upravljanju.

Još nadolazećih svemirskih trka?

Poletanje Spejs šatla Kolumbija (1981.)

Iako se njegova brzina smanjila, istraživanje svemira nastavlja da napreduje nakon kraja Svemirske trke. SAD su lansirale prvu svemirsku letelicu koja se mogla ponovo koristiti (svemirski šatl) na dvadesetogodišnjicu Gagarinovog leta 12. aprila 1981. 15. novembra, SSSR je lansirao svoju verziju šatla zvanu Buran. Ove i druge nacije nastavljaju da lansiraju sonde, satelite različitih vrsta i velike svemirske teleskope.

Mogućnost druge međunarodne svemirske trke je pojavila na kraju 20. veka, sa Evropskom svemirskom agencijom (ESA) koja je preuzela vođstvo u lansiranju komercijalnih raketa sa Arijanom 4 i takmičeći se sa NASA. Ambicije ESA su kulminirale u ambiciozne planove kao što je program Aurora koji pokušava da pošalje ljudsku misiju na Mars pre 2030. i poslala je razne pionirske misije da bi se postigao ovaj cilj. Sa sličnim objavljenjem američkom predsednika Buša 2004, označivši vremenski okvir za konstruisanje i planiranje misije za Istraživački brod sa posadom (naknadni povratak na Mesec i kasnije put do Marsa do 2030.). 2005. ESA možda ima početnu prednost, pošto se udružila sa Rusijom. Oni će verovatno zajednički finansirati i razvijati svoj verziju Kliper letelice koja je predviđena za prvo lansiranje 2011, nekoliko godina ranije od njenog američkog suparnika, koji je još uvek u stanju ranih skica. 2006. ESA još uvek mora da finansira studiju Klipera.

Druge nacije su takođe sposobne za uvećanje takmičenja u istraživanju svemira, najviše Kina, Indija i Japan. Iako finansiranje nija na istom nivou kao ESA ili NASA, uspešni letovi sa čovekom Šenžua 5 i Šenžua 6 i planovi za svemirsku stanicu Narodne republike Kine su pokazali šta druge zemlje mogu da postignu. Indija će takođe lansirati bespilotnu lunarnu misiju Čandrajan-1 početkom 2008. i takođe ima planove za letove sa ljudskom posadom.

Druga vrsta svemirske trke, možda u prirodi drugačija od prvobitnog sovjetskog-američkog takmičenja, se može desiti između komercijalnih svemirskih kompanija. Rani napori, za ono što se često naziva svemirski turizam, da se pokrenu prva komercijalna putovanja u svemir, su kulminirale 28. aprila 2001, kada je Amerikanac Denis Tito postao prvi svemirski turista kada je posetio Međunarodnu svemirsku stanicu na ruskom Sojuzu TM-32. Takmičenje privatnih pod-orbitalnih letelica je takođe prizvalo novu svemirsku trku između privatnih kompanija. Krajem 2004, brtinaski avijatičar-finansijer Ričard Branson je objavio pokretanje Virdžin Galaktik, kompanije koja će koristiti Svemirski brod 1 tehnologiju, sa nadama da će lansirati prve pod-orbitalne letove do 2008