NASA (engl. National Aeronautics and Space Administration) je osnovana 1958. godine i odgovorna je za civilni deo svemirskog programa SAD. Agencija je takođe odgovorna za dugoročna civilna i vojna istrazivanja u oblasti vazduhoplovstva.

IstorijaUredi

Trka za svemirUredi

 
5. maj 1961: lansiranje rakete Crvena stena i NASA-ine kapsule Merkur 3 Sloboda 7 sa Alanom Šepardom (ml.), u prvoj misiji SAD, sa ljudskom posadom; za lansiranje Merkurovih misija u orbiti, korišćene su rakete Atlas

Kada je Sovjetski svemirski program lansirao prvi veštački satelit (Sputnik 1) 4. oktobra 1957. godine, odmah je na sebe skrenuo pažnju SAD i ubrzao njihove napore ka osvajanju svemira. Kongres SAD ovaj uspeh Sovjetskog saveza doživeo je kao veliku pretnju za sigurnost SAD (ovo je poznato kao Sputnik šok) i odmah je zatražio hitnu i brzu akciju.

Predsedik Dvajt Ajzenhauer i njegovi savetnici pažljivo su razmotrili više promišljenih akcija i posle višemesečne debate doneta je odluka da se stvori nova federalna agencija za sve civilne aktivnosti u svemiru. 29. jula 1958. predsednik Ajzenhauer potpisao je dokument NASA (engl. National Aeronautics and Space Act) kojim je osnovana agencija NASA 1. oktobra 1958. godine.

NASA počinje sa radom i tada je sačinjavalo četiri laboratorije sa oko 8.000 zaposlenih. Možda najvažniji doprinosi razvoju raktetnog programa imali su korene u nacističkoj Nemačkoj, u vidu nemačkog naučnika Fernera fon Brauna, koji se danas smatra ocem raketnog programa SAD i koji je u to vreme bio jedan od vođa raketnog programa u okviru vojne agencije za projektile i rakete (engl. Army Ballistic Missile Agency), koja je bila pridružena NASA-i.

Rani istraživački programi o slanju čoveka u svemir bili su pokrenuti pod uticajem hladnog rata i konkurencije između SAD i SSSR i trajala je sve do završetka hladnog rata. Merkuri program pokrenut je 1958. sa ciljem istraživanja čovekovog leta u svemir. 5. maja 1961. godine astronaut Alan Šepard postao je prvi Amerikanac u svemiru pilotirajući letilicom Sloboda 7 (engl. Freedom 7), kojom je 15 minuta proveo u suborbiti zemlje. Džon Glen postao je prvi Amerikanac u Zemljinoj orbiti, 20. februara 1962. godine, kada je 5 sati leteo u Prijateljstvu 7 (engl. Friendship 7).

Projekat Džemini je pokrenut kada je projektom Merkuri dokazano da je moguć čovekov let u svemir, s ciljem vršenja niza eksperimenata nevezanih za misiju na Mesec. Prvi let Džeminija sa ljudskom posadom bio je u Džeminiju 3. U ostalim misijama Džeminija dokazano je da je moguć duži ostanak čoveka u svemiru, kao i mogućnost spajanja letelica u svemiru. Ovaj projekat je prikupio i puno medicinskih podataka o uticaju bestežinskog stanja na čoveka.

Program ApoloUredi

 
Baz Oldrin šeta površinom Meseca tokom misije Apolo 11.

Povedeni uspehom Merkuri i Džemini programa, pokrenut je program Apolo sa ciljem istraživanja Meseca, ali ne i slanjem čoveka na Mesec. Smernice Apolo programa su radikalno izmenjene za vreme predsednika Džona Kenedija, kada je on 25. maja 1961. godine objavio da SAD žele poslati čoveka na Mesec i potom ga uspešno vratiti na Zemlju, i kao godinu do koje bi to američki naučnici postigli uzeo 1970. Tako je Apolo postao program koji će poslati čoveka na Mesec. Projekat Džemini je nedugo zatim startovao i za vreme tog programa kreirane su tehnike koje su omogućile bezbedno izvršavanje misije Apolo.

Posle osam godina probnih misija, gde su se desile prve ljudske žrtve u misiji Apola 1 kao i misija kruženja letelice oko Meseca u Apolu 8; Apolo program dostiže cilj sa misijom Apola 11 kada su astronauti Nil Armstrong i Baz Oldrin sleteli na Mesečevu površinu 20. jula 1969. i bezbedno se vratili na Zemlju 24. jula. Armstrongove prve reči posle silaska iz letelice su Ovo je mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo. Samo je 12 astronauta sletelo na Mesec, kada je program Apolo ugašen u decembru 1972. godine.

Program Apolo je bio uspešan u osvajanju Meseca i postojali su vrlo ambiciozni planovi osvajanja Marsa do 1990. godine ali je gubljenjem interesovanja javnosti za ovako skupe projekte i skretanjem interesovanja na druge probleme koji su se u to vreme pojavili u SAD (npr. Vijetnamski rat), došlo do smanjenja budžeta i novih planova ka kreiranju jeftinijeg putovanja u svemir. Misija Apola 13 bila je upamćena po incidentu koji je nekako uspešno prebrođen kada je eksplodirao rezervoar sa kiseonikom i pretila je opasnost da sva tri člana posade stradaju. Misija Apola 17 je bila poslednja misija u kojoj je čovek sleteo na Mesec.

Druge ranije misijeUredi

Pored više misija sa ljudskom posadom gde je NASA potrošila ogromna sredstva, bilo je i više misija bez ljudske posade, koje su započete od strane svemirske agencije. 1962. lansiran je Mariner 2; ovo je bila prva letelica koja je proletela pored neke planete, tačnije pored Venere. Ranger, Surveyor i Lunar Orbiter su bile važne misije koje prethodile programu Apolo i bile su neophodne za ispitivanje uslova na Mesecu pre konačnog dolaska čoveka. Projekti koji su kasnije usledili bili su slanje dve sonde na površinu Marsa odakle su one poslale prve kolor snimke njegove površine nazad na Zemlju, misije Voyagera i Pionira su bile veoma impresivne; posetili su Jupiter, Saturn, Uran i Neptun i odatle su poslali vrlo važne informacije i snimke.

Kako su izgubili trku za Mesec, Sovjetski Savez je zajedno sa Sjedinjenim Državama promenio svoj prisup u svemirskoj politici. 17. jula 1975. godine, letelica Apolo se spojila sa sovjetskom letelicom Sojuz 19 u Apolo-Sojuz test projektu. Iako će hladni rat trajati još dugo godina, ovo je bio važan trenutak kako za istoriju NASA-e tako i za međunarodnu saradnju u istraživanjima svemira.

Era šatlovaUredi

Kasnih ’70-ih i početkom ’80-ih NASA je svu pažnju skoncentrisala na ideju šatla. Planiran da spejs šatl bude korišćen u više misija i lansiranja, do 1985. napravljeno ih je čak četiri. Prvi lansirani šatl bio je Kolumbija koji je poleteo 12. aprila 1981. godine.

Spejs šatl je korišćen u lansiranju mnogih projekata, kao na primer svmirskog teleskopa Habl. Budžet projekta svemirskog teleskopa Habl bio je veoma skroman: iznosio je svega 2 milijarde dolara i ovaj projekat je pozitivno prihvaćen. Projekat Habl teleskopa je zajednički projekat NASA-e i ESA-e, kojim je pokrenuta buduća zajednička saradnja ovih agencija.

1995. saradnja između SAD i Rusije u svemiru je ponovo nastavljena projektom Šatl–Mir, kada je došlo do spajanja šatla sa ruskom svemirskom stanicom. Ova saradnja nastavljena je do današnjih dana i danas su Rusi i Amerikanci najvažniji i najveći partneri u izgradnji najveće svemirske stanice do danas sagrađene – Međunarodne svemirske stanice (ISS). Jedan od dokaza uspešnosti ove saradnje može se ogledati i u odluci NASA-e da se koristi ruskim lansirnim sistemom za potrebe ISS, posle nesreće njihovog šatla Kolumbija 2003. (posle čega je prizemljena američka flota šatlova na više od dve godine). Troškovima od preko 100 milijardi dolara za izgradnju ISS, ljudima iz NASA-e bilo je teško da nađu opravdanje; javnost je vrlo teško impresionirati eksperimentima u svemiru, jer narod više intersuju grandiozni projekti na egzotičnim lokacijama.[traži se izvor]

Tokom ’90-ih došlo je do skraćenja budžeta NASA-e zahvaljujući Kongresu SAD. Kao odgovor na to, deveti administrator NASA-e Danijel Goldin smislio je novi pristup brže, bolje, jeftinije, koji je omogućio da smanji troškove a pri tom omogući veliki broj programa. Ovaj pristup je veoma kritikovan posle gubitaka dveju letelica 1999. godine.

Projekat šatla imao je preko 112 uspešnih misija.

Planovi za budućnostUredi

 
Sleva na desno: Raketa Saturn V, koja je poslednja nosila čoveka na Mesec, spejs šatl i dve predložene rakete za lansiranje šatlova

Misija koja je u poslednjih par godina najviše uzburkala javnost je slanje robota na Mars (Mars Pathfinder) 1997. Skoro svi svetski mediji su objavljivali fotografije, koje je sa površine Crvene planete slao maleni rover. Boravak rovera i istraživanje površine Marsa je prva misija koja je izvedena na ovako nedostupnim lokacijama. Manje pažnje javnosti privukla je misija Marsovog globalnog pretraživača (engl. Mars Global Surveyor orbiter). Od 2001. u orbiti Marsa kruži Marsova Odiseja s ciljem traženja dokaza postojanja voda i vulkanskih aktivnosti na Crvenoj planeti. NASA planira da nastavi istraživanje Marsa slanjem većeg broja letelica, kao što je Marsov Izviđač, koji je ušao u orbitu Marsa marta 2006. godine. Nesreća šatla Kolumbija 2003. godine, u kojoj je stradala posada od 6 Amerikanaca i jednog Izraelca, izazvala je 29-mesečni zastoj u letovima šatla i dovela do preispitivanja priotiteta u agenciji. Američka vlada, nekolicina naučnika i javnost razmatrali su budućnost svemirskog programa. 14. januara 2004. godine, deset dana nakon sletanja Mars Exploration Rover Spirit-a, predsednik Buš (rođ. 1946) objavio je nove planove za budućnost: plan je nazvan Vizija za svemirska istraživanja. Prema ovom planu čovečanstvo će se vratiti na Mesec do 2020. godine, i tu sagraditi prve postaje za buduće misije. Po ovom planu šatl „odlazi u penziju” 2010. i biće zamenjen sa Crew Exploration Vehicle-om (CEV-om) do 2014. Ova nova letelica imaće mogućnost da se spaja sa ISS-om (time prethodno napusti Zemljinu atmosferu). /Budućnost ISS-a je neizvesna. Mada je plan dočekan sa skepticizom od strane Kongresa, krajem 2004. on ipak odobrava početna sredstva za realizaciju ovog plana./[traži se izvor]

U nadi da će podstaći inovacije u privatnom sektoru, NASA 2004. kreira program Vekovnih izazova (engl. Centennial Challenges), za koje će dodeljivati nagrade nevladinim timovima za uspešnu realizaciju nekih od izazova svemirskih tehnologija. Ti izazovi uključuju zadatke koji bi se mogli uspešno implementriati u vladinom planu Vizije za svemirska istraživanja, kao na primer pravljenje boljih astronautskih rukavica.

KritikaUredi

 
Florida, SAD, slikano iz Spejs šatla, tokom misije STS-95, 31. oktobra 1998. godine

Neki kritičari, kao što je Mark Vejd, primetili su da NASA pati od "stani – kreni" pristupa u letovima sa ljudskom posadom.[traži se izvor] Apolo letelice i rakete iz klase Saturn prihvaćene su 1970. posle milijardi dolara uloženih u njihov razvoj. 2004. Američka vlada predlaže plan zamene šatla sa CEV-om, što bi trebalo da omogući ponovno slanje čoveka na Mesec. Smanjenje budžeta agenciju prati od projekta Apolo, ali tu istu agenciju vodi birokratija koja joj novim planovima pravi nove dodatne troškove i ograničava je sredstvima.[traži se izvor]

Trenutno se ISS oslanja na flotu šatlova za isporuku konstrukcionih delova. Flota je imala dva gubitka 1986. i 2003. u kojima je stradalo 14 astronauta. Kada je 1986. izgubljen šatl, vrlo brzo je napravljen novi sa ciljem da zameni izgubljeni, ali NASA ne namerava da napravi novi šatl koji će zameniti drugi izgubljeni šatl.

Na ISS-u planirano je da od 2005. bude sedam članova posade, ali danas tu borave[traži se izvor] samo dva člana. Anatolij Perimnov, direktor Roskosmosa, izjavio je ruskoj novinskoj agenciji Iter-Tas, da će od 2009. godine na svemirskoj stanici biti šest stalnih članova posade. Od nesreće šatla Kolumbija 2003. stalnu posadu na stanici čine po jedan Rus i Amerikanac, koji tu provode po šest meseci, ovo znači da evropski i japanski astronauti ne mogu provoditi više vremena na stanici. Smanjenje broja članova posade može se dovesti u direktnu vezu sa kašnjenjima uzrokovanim nesrećom šatla Kolumbija 2003. Mnoge zemlje su uložile velika sredstva u izgradnju svemirske stanice, kao na primer zemlje članice ESA (Evropske svemirske agencije) i bez obzira na to postoji velika mogućnost da se sa ISS-om desi isto što i sa Skajlabom.

Misije u svemirUredi

Misije sa ljudskom posadomUredi

Misije bez ljudske posadeUredi

Ostale opservatorije
    • COBE
    • FUSE
    • IRAS
    • Džejms Veb svemirski teleskop – u saradnji sa ESA-om (bilo planirano za 2013. godinu)
    • WMAP

Lista direktoraUredi

  1. Kejt Glenan (1958–1961)
  2. Džejms Veb (1961–1968)
  3. Tomas Pejn (1969–1970)
  4. Džejms Flečer (1971–1977)
  5. Robert Froš (1977–1981)
  6. Džejms Begs (1981–1985)
  7. Džejms Flečer (1986–1989)
  8. Ričard Truli (1989–1992)
  9. Danijel Goldin (1992–2001)
  10. Šon O’Kif (2001–2005)
  11. Majkl Grifin (2005–)

InstalacijeUredi

Štab agencije nalazi se u Vašingtonu.[pojasniti]

Istraživački centriUredi

  • Godard Institut za istraživanje svemira, Njujork
  • Laboratorija za mlazni i raketni pogon, Pasadena, Kalifornija
  • Langli istraživački centar, Hampton, Virdžinija

Probni centriUredi

  • Ejms istraživački centar, Kalifornija
  • Drajden, centar za ispitivanje leta, Kalifornija
  • Glen istraživački centar, Klivlend, Ohajo
  • Godard, centar za ispitivanje svemirskog leta, Grinbelt, Merilend
  • Nezavisno postrojenje za verifikaciju i validaciju u Zapadnoj Virdžiniji
  • Langli istraživački centar, Hampton, Virdžinija
  • Valops letačko postrojenje, Ostrvo Valops, Virdžinija

Konstrukcije i lansirne rampeUredi

Mreža Duboki svemirUredi

  1. Goldston Duboki svemir komunikacioni kompleks, Bartsou, Kalifornija
  2. Madrid Duboki svemir komunikacioni kompleks, Madrid, Španija
  3. Kanbera Duboki svemir komunikacioni kompleks, Kanbera, Australija

Turizam i muzejiUredi

Eksterni linkoviUredi

GeneralniUredi

Dodatna istraživanjaUredi