Ino (mitologija)
Inona, Inoja ili Ino (starogrčki: Ἰνώ) bila je, u grčkoj mitologiji, kći tebanskog kralja Kadma i Harmonije te supruga Atamanta, koji se njome oženio nakon što je bio u braku s Nefelom, boginjom oblaka.[1] Nakon smrti Inona je stekla besmrtnost i dobila ime Leukoteja te je postala boginja mora i zaštitnica brodolomnika, čiji je kult poštovan posebno u Beotiji, Korintu, Megari i Lakoniji.[2]
Mitologija uredi
Prema uobičajenoj verziji mita, Atamant se, na nagovor boginje Here, oženio Nefelom, boginjom oblaka, koja mu je rodila Friksa i Helu. Međutim, Atamant je sve vreme bio potajno zaljubljen u smrtnicu Inonu, Kadmovu kćerku, s kojom je začeo Learha i Melikerta. Kad je Nefela saznala za muževljevo neverstvo, razgnevila se i napustila Atamanta. Na Atamantovu porodicu i zemlju sručila se nesreća, jer je Nefela, koja se vratila bogovima, zahtevala da joj Atamant bude prinesen na žrtvu. Inona, koja je mrzela Nefelinu decu i nastojala ih uništiti, uspela je uz spomoć smicalica izazvati sušu u Atamantovoj zemlji. Kad je on poslao glasnike proročištu u Delfima da se posavetuju o uzrocima suše, Inona je podmitila glasnike, pa su oni saopštili Atamantu kako je proročište odgovorilo da će suša prestati kad na žrtvu bude prinet njegov sin Friks. Atamant se kolebao, ali je na kraju popustio pred navaljivanjem naroda, koji je teško patio zbog suše; no, u poslednjem trenutku, Nefela je spasila Friksa i Helu na zlatorunom ovnu i svoju decu prenela u Kolhidu.[3][4]
Smrt i apoteoza uredi
Nakon smrti svoje sestre Semele Inona je nagovorila Atamanta da prime na staranje mladog Dionisa. Time su navukli na sebe gnev Here, koja ih je kaznila ludilom. Atamant je ubio svog sina Learha, a Inona se s Melikertom bacila u more.[5] Međutim, raširenih ruku prihvatio ih je Posejdon, koji je potom Inonu pretvorio u morsku Nereidu.[6] Prema megarskoj verziji mita, more je izbacilo Inonino telo kod Megare, gde su ga pronašle i pokopale kćerke Klesona, sina Lelegovog. U Megari joj je podignuto svetilište, gde su joj jednom godišnje prinošene žrtve.[7] Prema trećoj verziji, Melikerta je spasao delfin i doneo ga do Korintske prevlake, a ljudi su mu ukazali počasti i, promenivši mu ime u Palemon, uveli su njegov kult i u njegovu čast ustanovili Istamske igre.[8]
Postojale su mnoge varijacije ove uobičajene verzije mita, koje su verovatno nastale zbog toga što je tu priča obrađena u mnogim grčkim književnim delima, a posebno u tragediji, pa među naslovima izubljenih tragedija nalazimo naslove kao što su Atamant, Inona i Friks.[1] Prema jednoj drugačijoj verziji, Atamant se, nakon navodne Inonine smrti i nakon što je pobegao iz Beotije, oženio Temistom, koja mu je rodila četiri sina ― Leukona, Eritrija, Sheneja i Ptooja. Ali, kad je saznao da je Inona još uvek živa i da kao bakhantkinja obitava u dolini planine Parnasa, kradom ju je pozvao k sebi. Kad je Temisto saznala za to, odlučila je ubiti Inoninu decu. Jedne noći naredila je svojim robovima da njenu decu obuku u belu odeću, a Inoninu u crnu, kako bi ih mogla razlikovati. Međutim, rob do koga je ova zapovest stigla bio je niko drugi nego sama Inona, koja se prerušila, pa je svoju decu obukla u belo, a Temistinu u crno. Tako je Temisto greškom ubila vlastitu decu te je, spoznavši šta je učinila, izvršila samoubistvo.[9]
Plutarh priča da je Inona ubila svog sina, jer je poludela od ljubomore prema jednoj etolskoj robinji po imenu Antifera. Plutarh je aluziju na taj mit prepoznao u jednoj ceremoniji koja se vršila u hramu boginje Matute, koja je u Rimu bila poistovećena s Leukotejom: naime, robinjama nije bilo dozvoljeno da uđu u Matutin hram za vreme njene svetkovine, Matralija, s izuzetkom jedne robinje, koja tom prilikom od prisutnih rimskih dobija ćuške po glavi.[10]
Higin pripoveda da je Atamant Inonu i svog sina Melikerta predao Friksu da ih prinese na žrtvu zato što je Inona prethodno pokušala da ubije Friksa. Ali, kad se Friks već spremao da ih ubije, Dionis ga je okružio tamom i tako spasao Inonu. Atamant, kome je Zevs pomutio pamet, ubio je Learha, a Inona, koja se bacila u more, bila je Dionisovom voljom pretvorena u boginju.[1] Drugi kazuju da je Leukoteja uvrstila Dionisa među bogove.[11]
Reference uredi
- ↑ 1,0 1,1 1,2 Schmitz, Leonhard (1867), „Ino”, Smith, William, Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, Boston
- ↑ Srejović & Cermanović-Kuzmanović 1989, s.v. Leukoteja
- ↑ Pseudo-Apolodor, Biblioteka, III, 4, 3.
- ↑ Higin, Fabulae, 2.
- ↑ Pseudo-Apolodor, Biblioteka, I, 9, 1.
- ↑ Nono, Ep o Dionisu, X, 76 sqq.
- ↑ Pausanija, Opis Helade, I, 42, 6.
- ↑ Pausanija, Opis Helade, I, 44, 7.
- ↑ Higin, Fabulae, 5.
- ↑ Plutarh, Rimske povesti, 267d.
- ↑ Plutarh, O bratskoj ljubavi, 492d.
Literatura uredi
- Schmitz, Leonhard (1867), „Ino”, Smith, William, Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, Boston
- Srejović, Dragoslav; Cermanović-Kuzmanović, Aleksandrina (1989). Rečnik grčke i rimske mitologije. Beograd: Srpska književna zadruga.