Završne operacije u Sloveniji
Završne operacije Jugoslovenske armije u Sloveniji preduzete su maja 1945. godine radi oslobođenja Slovenije, razbijanja nemačko-kvislinških snaga i sprečavanja njihovog bekstva ka Austriji. Oružane borbe sa Vermahtom u Sloveniji nastavljene su i nakon kapitulacije Trećeg Rajha u Evropi.
Bitka kod Poljane odigrala se u blizini Poljane, blizu mesta Prevalje u Sloveniji između Jugoslovenske armije i kolone od oko 30.000 vojnika sila Osovine, koja je uključivala nemački Vermaht, Oružane snage NDH (domobrani i ustaše), Crnogorska narodna vojska (bivši četnici nakon Bitke na Lijevče polju), Srpski dobrovoljački korpus, Slovensko domobranstvo, 15. SS kozački konjanički korpus i druge kolaboracionističke snage.
Poljanska bitka koja se vodila 13. i 14. maja 1945. godine bila je jedan od poslednjih sukoba Drugog svetskog rata u Evropi, šest dana nakon što je Nemačka bezuslovno kapitulirala. Neposredna posledica ovih borbi je Blajburška predaja, koja je označila konačan završetak rata na tlu Slovenije i Jugoslavije.[1]
Pozadina
urediOkupacija Jugoslavije i ustanak
urediJugoslavija je napadnuta od strane Nemačke, Italije, Mađarske i Bugarske 6. aprila 1941. godine. Loše pripremljena i nadjačana, Jugoslovenska vojska kapitulirala je posle 11 dana borbe, 17. aprila. Nakon invazije, Jugoslavija je podeljena između sila Osovine sa anektiranim i okupiranim teritorijama. Italijani i Nemci su podržali proglašenje Nezavisne Države Hrvatske, marionetske države na čelu sa diktatorom Antom Pavelićem, koji je takođe bio vođa ultra-nacionalističkog pokreta Ustaše. Država je osnovana na teritorijama današnje Hrvatske i cele Bosne i Hercegovine. U roku od nekoliko nedelja od svog nastanka, NDH vlasti su sprovele genocidne politike protiv Srba, Roma i Jevreja koji su živeli unutar novih granica.
Oružani otpor je izbio gotovo odmah nakon okupacije Jugoslavije. Inicijalni otpor je bio neorganizovan i zasnovan na preživljavanju, posebno među Srbima koji su uzeli oružje protiv Ustaša. Međutim, otpor je ubrzo uzeo organizovanu formu narodnooslobodilačke borbe, koja se nastavile tokom naredne četiri godine. Kao rezultat toga, Saveznici su 1943. godine priznali partizane kao zvanične saveznike u Jugoslaviji.
Proboj Sremskog fronta i kolaps NDH
urediNakon proboja Sremskog fronta 12. aprila 1945. godine, nemački Rajh u Jugoslaviji je počeo da se ruši, a Jugoslovenska vojska nezadrživo napredovala ka zapadu zemlje. Kako su se partizani približavali glavnom gradu Zagrebu, vlada Nezavisne Države Hrvatske počela je pripreme za beg iz zemlje. U uzaludnom pokušaju da zadobiju poverenje saveznika, NDH vlasti su 5. maja ukinule svoje rasne zakone, prema kojima su Ustaše tokom rata uništile ogroman broj Srba, Jevreja i Roma.
Dana 6. maja, komandant nemačkih trupa u Italiji, general-feldmaršal Keselring, sastao se u Gracu sa komandantom grupe armija „E“, generalom Aleksandrom Lerom, i obavestio ga o kapitulaciji Nemačke i prekidu borbenih dejstava od 9. maja. Nakon ovog sastanka, uveče 7. maja, Ler je obavestio Pavelića o tome i predao mu komandu nad hrvatskim trupama. Ujutro 8. maja, Pavelić je sazvao sastanak Glavnog ustaškog stana u gradu Rogaška Slatina, na kojem je odlučeno da se predaju britanskim i američkim trupama, „kako ne bi pali u ruke Rusima ili vojskama Tita“. Na ovom sastanku funkcije komandovanja hrvatskom vojskom preuzeo je general Vjekoslav Luburić. Nakon toga, Pavelić je napustio svoj štab i vojsku, te sa malim pratiocima otišao preko Maribora u Austriju[2][3].
Kolona od 30.000 vojnika iz Grupa armija E počinje proboj iz Zagreba prema Austriji. Većina vojnika u koloni su bili iz nemačkog Vermahta i SS-a, Oružane snage Nezavisne Države Hrvatske (ustaške i domobranske snage), Slovenačka domobranska vojska, Crnogorska narodna vojska (četnici iz Crne Gore) i Osovini pridruženi kozjački konjički korpus.
Borbe za oslobođenje Slovenije
uredi
1. maja 1945. godine Glavni štab JA za Sloveniju izdao naredbu o podeli teritorije Slovenije i formiranju četiri vojna područja. Potom su formirana: Ljubljansko, Tršćansko, Celovško i Mariborsku vojno područje, s komandama mesta u većim mestima.[4] Istog dana, dve brigade 29. hercegovačke divizije, uz podršku tenkova i artiljerije, posle teških dvodnevnih borbi oslobodile su Postojnu. Poginulo je oko 300, a zarobljeno oko 400 neprijateljskih vojnika i oficira. Jedinice 29. divizije su imale 26 mrtvih i 55 ranjenih.[4]
2. maja Štab Četvrte operativne zone Slovenije naredio jedinicama 14. slovenačke divizije da usiljenim maršem izbiju na jugoslovensko-austrijsku granicu i zaposednu mostove na reci Dravi i sve prelaze preko granice, i time onemoguće prolaz, te pristupe razoružavanju i zarobljavanju nemačko-ustaških snaga koje se pred jedinicama JA povlače dolinom reke Savinje u pravcu Austrije. Diviziji je takođe naređeno da delom snaga zaposedne Beljak, Celovec i Velikovec, u Austriji.[4]
3. maja u Dravogradu Druga slovenačka udarna brigada „Ljubo Šercer“ napala nemačku posadu, savladala nekoliko otpornih tačaka na desnoj obali i proterala nemačke snage preko reke Drave. Iz zarobljeničkog logora tada je oslobođeno 120 Rusa i 43 Engleza.[4]
5. maja u Ajdovščini održana sednica Predsedništva Slovenačkog narodnooslobodilačkog veća (sl. Slovenski narodnoosvobodilni svet - SNOS) na kome je imenovana Narodna vlada Federalne Dražave Slovenije, za čijeg predsenika je imenovan Boris Kidrič. Pored pripadnika KP Slovenije u ovu vladu su ušli i predstvanici Slovenske ljudske stranke (SLS) i Hrišćanskih socijalista Slovenije (KSS).[5]
7. maja Generalštab JA naredio Štabu Treće armije JA da njegove jedinice što brže nadiru opštim pravcem Maribor - Dravograd - Celovec, zatvore jugoslovensko-austrijsku granicu i neprijatelju preseku odstupne pravce ka Austriji.[4] 9. maja jedinice Petnaeste i Osamnaeste slovenačka i 29. hercegovačke divizije u jutarnjim časovima ušle u Ljubljanu, svečano dočekane od stanovništva.[6]
Tok operacija
urediKapitulacija Vermahta i nastavak borbi
uredi
Narodi Jugoslavije! Vojnici, podoficiri i oficiri! Radnici, seljaci i građani!
Danas, 9. maja, tačno 49 mjeseci i tri dana od napada na Jugoslaviju, najveća agresivna sila u Evropi – Njemačka, kapitulirala je. Osmog maja u 23 časa i 01 njemačka vrhovna komanda potpisala je u Berlinu akt o kapitulaciji.
Četrdeset devet mjeseci natčovječanskih napora i prolijevanja krvi naših naroda urodilo je plodom, urodilo je punom pobjedom naših naroda u zajednici sa Ujedinjenim nacijama, u prvom redu sa Sovjetskim Savezom, Engleskom i Amerikom. Nekada strašna i naoko nepobjediva sila, danas je skršena.[7]
– Titov govor od 9. maja 1945. godine
Dana 10. maja, u mestu Topolšica, general Ler je potpisao akt o kapitulaciji Vermahtovih snaga na Jugoistoku pred jugoslovenskim trupama. Međutim, mnoge nemačke jedinice, kao i ustaške, domobranske i četničke formacije, nastavile su proboj ka britanskoj okupacionoj zoni u Zapadnoj Štajerskoj i Jugoistočnoj Koruškoj, da bi izbegle jugoslovensko zarobljavanje i predale se zapadnim saveznicima[8][9].
10. maja jedinice 51. vojvođanske divizije i Komande mesta Maribor, u sadejstvu sa delovima bugarske Treće i Dvanaeste pešadijske divizije, posle jednodnevne borbe protiv nemačkih i ustaških snaga, oslobodile Maribor, prinudivši neprijatelja na povlačenje prema Dravogradu i jugoslovensko-austrijskoj granici.[4]
11. maja 1945. godine, 29. hercegovačka divizija je prisilila na povlačenje nemačko-kvislinške jedinice iz Tržiča.[1] Istog dana, nemačko-kvislinške snage izvele su neočekivani napad na 13. slovensku udarnu brigadu Mirko Bračić. Ovaj napad se dogodio kod Borovlja (Ferlach), gde su osovinske snage, iako u povlačenju, uspešno organizovale kontraudar uz podršku artiljerije i tenkova. Napad je rezultirao teškim gubicima za 13. brigadu, što je pokazalo da uprkos opštem povlačenju, nemačko-kvislinške jedinice još uvek nisu bile poražene.[1] Osovinske jedinice su pod borbom nastavile proboj preko mosta na Dravi, gde se oko 12.000 nemačkih i domobranskih vojnika predalo anglo-američkim snagama 12. maja 1945.[1]
12. maja na putu Zagreb-Krško-Zidani Most jedinice Druge armije JA završile zarobljavanje i razoružavanje nemačke 373. legionarske i 7. SS divizije Princ Eugen. Između Zagreba i Zidanog Mosta jedinice Druge armije JA, posle dvodnevnih borbi, završile zarobljavanje i razoružavanje ostataka nemačke 7 SS divizije Princ Eugen i nemačke 373. legionarske divizije.[4]
Presretanje oružanih snaga NDH
uredi
Dana 12. maja, veći deo oružanih snaga NDH i izbeglica koje su bežale od Jugoslovenske armije bio je na putevima i stazama od Celje do Dravograda. Tu se nalazilo oko 10.000 srpskih i crnogorskih četnika, koji su se pridružili snagama NDH i povlačili se sa određenim brojem civila (neki su vodili porodice).[9]
Jedini putevi za povlačenje ka Austriji prolazili su kroz Dravograd i Poljanu. Šest divizija jugoslovenske 3. armije blokiralo je staru austrijsku granicu kako bi sprečili neprijatelja da pređe u britansku zonu, dok su delovi 1. armije blokirali rute povlačenja. 12. maja, da bi se sprečavao prelaz glavnine ustaških snaga preko jugoslovensko-austrijske granice, Štab Treće armije JA naredio: 17. istočnobosanskoj diviziji - da iz rejona Slovenske Bistrice krene prema Dravogradu i zatvori odstupni pravac Celje-Dravograd; 51. vojvođanskoj diviziji - da se iz Maribora železnicom prebaci u Dravograd i na granici pojača Šestu brigadu 36. vojvođanske divizije; 40. slavonskoj diviziji - da se iz rejona Slovenske Bistrice prebaci u Maribor; Dvanaestoj slavonskoj diviziji - da produži pokret preko jugoslovensko-austrijske granice i razmesti se u rejonu Glajhštetena, u Austriji; 30. slovenačkoj diviziji - da se dve njene brigade razmeste u rejonu Lipnice, u Austriji.[4]
U takvoj situaciji, neki zapovednici ustaških i domobranskih jedinica pokušali su da se dogovore o bezbednom prolazu u Austriju, ali nisu uspeli. Istovremeno, ustaško rukovodstvo odbacivalo je svaku pomisao o kapitulaciji pred Jugoslovenskom armijom, plašeći se da će se s njima postupiti kao što su oni postupali sa partizanima i njihovim pristalicama iz redova civilnog stanovništva[10][9].
Pokušaj proboja kod Dravograda
urediPokušaj proboja snaga NDH iz obruča prema Austriji predvodili su veterani-ustaše iz Crne legije, divizije poglavnikove garde, ustaških zaštitnih brigada, koje su tokom rata počinile masovne ratne zločine nad civilnim stanovništvom i genocid nad Srbima, Romima i Jevrejima, zbog čega su odlučili da se bore do krajnjih granica, ne štedeći svoje živote[9]. Posle mnogih manjih okršaja na različitim mestima, ustaše su 12. maja napale Dravograd kako bi stvorili mostobran preko Drave. Teška borba trajala je dva dana, tokom kojih su se ustaške jedinice smenjivale sa kontraofanzivama delova 14. slovenačke, 51. i 36. vojvođanske divizije, ali pokušaj proboja nije uspeo, i Jugosloveni su zadržali kontrolu nad mostovima kod Dravograda[9].
Velika masa ljudi, sastavljena od ostataka hrvatske vojske i izbeglica, koja se zatekla kod Dravograda, uputila se putem prema Ravne na Koroškem i Prevalje. Iako je u redovima bežećih vladala panika i haos, osovinska vojska je bila odlučna da se po svaku cenu probije iz partizanskog obruča.[9]
Bitka kod Poljane
uredi
13. maja, 1. slovenska udarna brigada Tone Tomšič iz sastava 14. slovenačke divizije zaustavila je u selu Poljana 104. lovačku diviziju Vermahta. Posle nekoliko sati neuspešnih pregovora, usledila je kratka i žestoka borba, u kojoj je brigada nanela težak poraz nemačkoj diviziji i primorala je na kapitulaciju. Celu večer i noć 1. slovenačka brigada je razoružavala oko 10.000 nemačkih vojnika i oficira, te ih potom sprovela u pravcu zarobljeništva u Črna na Koroškem. Zato je u Poljani ostao samo mali deo te brigade, kao i jedan bataljon 6. slovenačke brigade „Slavko Šlander“ i razbijeni delovi 7. vojvođanske brigade.
Hitno presecite sve veze za Austriju i sprečite povlačenje nemačkih i kvaslinških trupa. Pomozite Slovence u razoružavanju Nemaca.[11]
– Naređenje Vrhovnog komandanta Tita od 13. maja 1945. Štabu 1. armije za sprečavanje izvlačenja neprijateljskih snaga prema Austriji
Glavnina ustaških snaga lako je potisnula mali odred 7. vojvođanske brigade iz Prevalje i rano ujutro 14. maja stigla do raskrsnice puteva u selu Poljana[9]. Do stare jugoslovensko-austrijske granice ostalo je oko 5 km i još 5 km do Blajburga. Ustaško rukovodstvo imalo je informacije da su britanske trupe već raspoređene na staroj austrijskoj granici, ali prepreka su bile jugoslovenske snage stacionirane u selu Poljana i oko njega. Ovde je usledila borba koja je trajala ceo dan do večeri 14. maja, koju mnogi nazivaju poslednjom velikom bitkom Drugog svetskog rata u Evropi[9]. Slabije jugoslovenske snage u tom selu su se našle pod očajničkim naletom jedinica NDH. U teškoj borbi koja je trajala od 9 do 17 časova obe strane pretrpele su znatne gubitke, a partizani prinuđeni na povlačenje. Time je put prema Blajburgu bio otvoren[9].
Dok je bitka u Poljani još trajala, jaka ustaška grupa prešla je reku Mežu kod Ravne na Koroškem, probila položaje 6. i 12. brigade 51. vojvođanske divizije, potisnula ih na levi obal Drave i preuzela kontrolu nad područjem između Meže i Drave. Time je omogućeno povlačenje duž puta ka Poljani i Blajburgu za veći deo vojske NDH i prateće civile. Iako je put bio preopterećen, kretanje je bilo sporo i sa velikim kašnjenjima, a kolona je bila duga preko 40 km. Ipak, značajan deo vojske i izbeglica uspeo je do noći da stigne do slovenačko-austrijske granice[9].
Blajburška predaja
urediPokušaj predaje Britancima
uredi
Rano uveče 14. maja, prethodnica oružanih snaga NDH naišla je na britanske tenkovske jedinice 5. korpusa 8. armije. Predstavnici ustaša su odmah obavešteni o demarkacionoj liniji koju nisu smeli preći. Ujutro, do podneva 15. maja, na Blajburškom polju okupile su se trupe i izbeglice u broju od oko 30.000 ljudi. Ostali su u neprekidnim kolonama ostali duž puta, sve do Dravograda. Partizani su iskoristili privremeno zatišje da se pregrupišu i zbiju obruč oko njih[9].
Oko 15 časova 15. maja, delegacija oružanih snaga NDH, u sastavu generala Herenčića i Servacija, te pukovnika Crlena, sastala se sa predstavnikom britanskog 5. korpusa, brigadnim generalom Patrikom Skotom, u zamku pored Blajburga. General Skot je vrlo hladno dočekao ustaške vođe, nije se predstavio i nije im pružio ruku. Predlozi ustaša o predaji britanskoj vojsci, prijemu vojnika u zarobljeništvo, te pružanju skloništa civilima, odbijeni su uz napomenu da je takvo naređenje stiglo od rezidenta Savezničkog štaba Harolda Makmilana. Ishod pregovora bio je unapred određen kada je general Skot odmah na početku izjavio da su hrvatske snage prema sporazumu o primirju trebale položiti oružje partizanima pre osam dana, ali su ipak nastavile borbu. Na odgovor Herenčića da su „za NDH partizani banda“, Skot je prekinuo i odlučno odgovorio: „Oni su naši saveznici“[9][12][13].
Skot je zatim toplo dočekao partizansku delegaciju koju su činili komandant 14. slovenačke divizije, Ivan Kovačič Efenka, i politički komesar 51. vojvođanske divizije, Milan Basta, te ih zamolio da diktiraju uslove kapitulacije. Uslovi su bili sledeći: u roku od 1 sata i 20 minuta podići bele zastave i sprovesti organizovanu kapitulaciju cele armije. Ovi uslovi su dogovoreni između Jugoslovena i Britanaca rano ujutro 14. maja, pre prijema hrvatske delegacije. Kada su Hrvati zatražili produženje roka za pripremu kapitulacije, general Skot je upozorio da su britanski tenkovi pod kontrolom partizanskih komandanata. Suočeni s tom pretnjom, delegacija se oko 16 časova vratila svojim snagama kako bi ih informisala o uslovima kapitulacije[9][13].
Predaja Jugoslovenskoj armiji
uredi.jpg)
U velikom broju publikacija o događajima kod Blajburga navodi se da se većina vojske NDH predala Britancima, koji su potom predali Hrvate Jugoslovenskoj armiji. Međutim, to nije tačno. Do 15. maja britanske trupe u Koruškoj prihvatile su kapitulaciju nekoliko manjih grupa snaga NDH i smestile ih u logore za ratne zarobljenike. Odluka da se ne prihvati kapitulacija većine snaga NDH i da se taj proces prepusti Jugoslovenskoj armiji unapred je dogovorena između britanskog 5. korpusa i Savezničkog štaba pre susreta u Blajburgu[9][13].
Oko 16 časova, prve hrvatske jedinice su položile oružje. Deo ustaša nije prihvatio kapitulaciju i izvršio je samoubistvo. Prema svedočenju Iva Goldštajna, u tom trenutku došlo je do kratkotrajne pucnjave, tokom koje je, prema različitim podacima, poginulo između 16 i 40 ljudi. Još jednom delu ustaških vojnika, uključujući visoke ustaške vođe, uspelo je da pobegne preko okolnih brda u Austriju ili nazad u Hrvatsku. Većina pripadnika oružanih snaga NDH predala se partizanima na Blajburškom polju. Ostali su zarobljeni u području između Blajburga i Celja. Nakon toga su peške prebačeni u improvizovane logore u Maribor i Teharje kod Celja[13].
15. maja 1945. godine Vrhovni komandant JA maršal Josip Broz Tito pohvalio jedinice Treće armije JA za uspešno izvedenu operaciju u rejonu Slovenj Gradec - Pliberk - Dravograd, kojom je zarobljen velik broj nemačkih vojnika, ustaša i četnika s celokupnim naoružanjem. Kapitulacijom ove okupatorsko-kvislinške grupe jačine oko 30.000 vojnika u rejonu Crna - Mežica, pobedonosno je završena četvorogodišnja Narodnooslobodilačka borba naroda Jugoslavije.[4]
Broj zarobljenih
uredi
Zarobljeno je preko 20.000 ustaša, među kojima ima veliki broj poznatih zlikovaca. Sa ustašama zarobljen je i veći broj četnika. Osim toga prisiljeni su na kapitulaciju poslednji ostaci nemačke balkanske grupacije feldmaršala Lera i zarobljeno preko 10.000 Nemaca. U borbama poginulo je više od 5.000 neprijateljskih vojnika i oficira i oslobođeno oko 8.000 građanskih lica, koja su ustaške bande silom odvele sa sobom.[14]
– Pohvala Vrhovnog komandanta Tita od 15. maja 1945. jedinicama 3. armije za razbijanje opkoljenih ustaškočetničkih bandi na prostoru Slovenjgradec-Guštanj-Pliberk-Dravograd
Prema podacima jugoslovenskog vojnog istoričara Mladenka Colića, u blizini Blajburga 15. maja zarobljeno je oko 30.000 ustaša, uključujući 12 generala i četnički Komitet nacionalnih trupa.[10] Na drugoj strani, austrijski istoričar Arnold Suppan prezentira podatke Jugoslovenske 3. armije, koji govore o zarobljavanju 60.000 ustaša i domobrana, uključujući divizije Poglavnikove tjelesne garde, i 10.000 četnika u završnim operacijama između 8. i 19. maja 1945. godine.[15]
Do kraja maja 1945. godine britanska strana je iz svojih logora za ratne zarobljenike u Jugoslaviju izručila oko 3.000 pripadnika oružanih snaga NDH i ustaških službenika, uključujući ministre vlade, kao i oko 20.000 ranije primljenih slovenskih belogardista, crnogorskih i srpskih četnika i ljotićevaca.[9]
Streljanja zarobljenika
uredi
Oficire koje zarobljavate treba kazniti najoštrije, a prema oficirima koji se predaju treba postupati elastičnije: treba izabrati najgore i kazniti ih najoštrije, a ostale slati u logor.[16]
– Naređenje OZN-e Prvoj jugoslovenskoj armiji od 12. maja 1945.
Istoriografski izvori o kapitulaciji osovinskih snaga u Koruškoj sadrže mnoge kontradiktorne podatke o broju osoba koje su postale žrtve vansudskih pogubljenja. Pouzdani podaci o tačnom broju i uzrocima smrti i dalje nedostaju.
Istoričar Ivo Goldštajn kategorički odbacuje tvrdnje o masovnim pogubljenjima Hrvata tokom kapitulacije NDH vojske na Blajburškom polju[13]. Istoričar Holm Sundhaussen smatra da je pitanje masovnih likvidacija na mestu kapitulacije ustaša sporno. Istraživač ove teme, Štefan Ditrih, zaključuje: „Pucanja ili sistematska masovna ubistva Jugoslovenske armije u Blajburgu i okolini ne mogu se dokazati“[17][13]. Prema procenama Goldštajna, naredba Tita od 14. maja 1945. godine o zabrani pogubljenja zarobljenika uglavnom je poštovana nakon kapitulacije ustaša. Prema njegovim podacima, „van Blajburga je bilo samo 27 žrtava nakon što je grupa ustaša odbila da položi oružje“. Goldštajn podsjeća da je Jugoslovenska armija bila u kontaktu sa britanskim trupama u Koruškoj, a ratni zločini bi značili gubitak ugleda i verovatno izazvali proteste zapadnih saveznika[13][12].
Istoričar Milan Radanović analizira sačuvana naređenja štabova JA potčinjenim jedinicama o postupanju prema zarobljenim pripadnicima osovinskih snaga u Sloveniji. Iz ovih dokumenata nameće se jasan zaključak da su partizanski štabovi naređivali streljanje zarobljenih ustaša, pripadnika SS trupa i domobranskih oficira, dok su zabranjivali streljanja zarobljenih domobrana.[16]
Nasleđe
uredi
Povodom četrdesete godišnjice poslednjih borbi i oslobođenja Jugoslavije, u selu Poljana 1985. godine podignut je spomenik slobode i mira. Memorijal delo akademskog vajara Stojana Batiča predstavlja postavljenu na betonsku osnovu razlomljenu granatu iz koje izleće jato golubova[18].
Literatura
uredi- Anić, Nikola, Joksimović, Sekula, Gutić, Mirko (1982). Uroš Kostić. ur. Narodno oslobodilačka vojska Jugoslavije. Pregled Razvoja Oruzanih Snaga Narodnooslobodilnackog pokreta 1941—1945. Beograd: Vojnoistorijski institut. Arhivirano iz originala na datum 2020-09-07. Pristupljeno 2024-09-14.
- Dietrich, Stefan (2008). „Der Bleiburger Opfermythos” (de). Zeitgeschichte 35 (5): 298–317. ISSN 0256-5250.
- Colić, Mladenko (1988) (sh). Pregled operacija na jugoslovenskom ratištu: 1941—1945. Beograd: Vojnoistorijski institut. str. 493. Arhivirano iz originala na datum 2020-09-07. Pristupljeno 2024-09-14.
- Ferenc, Tone (1985) (sl). Osvoboditev severovzhodne Slovenije in poslednji boj na Poljani. Ljubljana: Komunist.
- Goldstein, Ivo (2008) (hr). Hrvatska 1918—2008. Zagreb: Novi Liber. str. XI, 931. ISBN 978-953-300-096-1.
- Goldstein, Ivo (2008-11-15). „Obračun oko oružanih snaga NDH” (hr). Jutarnji list.
- Hnilicka, Karl (1970) (de). Das Ende auf dem Balkan 1944/45. Die militärische Räumung Jugoslaviens durch die deutsche Wehrmacht. Göttingen, Zürich, Frankfurt: Musterschmidt. Arhivirano iz originala na datum 2020-09-07. Pristupljeno 2024-09-14.
- Klanjšček, Zdravko (1984). Narodnooslobodilački rat u Sloveniji 1941—1945. Beograd: Vojnoistorijski institut.
- „Slovesnost na Poljani” (sl). Zveza združenj borcev za vrednote NOB Slovenije. Pristupljeno 2021-03-15.
- Repe, Božo (2016). „Priprave na konec vojne in osvoboditev Slovenije” (sl). Studia Historica Slovenica (Maribor: Zgodovinsko društvo dr. Franca Kovačiča v Mariboru) 16 (2): 289–323. ISSN 1580-8122.
- Strle, Franci (1977) (sl). Veliki finale na Koroškem. Strle, Franci. str. 510. Arhivirano iz originala na datum 2020-08-10. Pristupljeno 2024-09-14.
- Schmid, Sanela (2020). Deutsche und italienische Besatzung im Unabhängigen Staat Kroatien. 1941 bis 1943/45. De Gruyter Oldenbourg. str. 437. ISBN 978-3-11-062031-3.
- Sundhaussen, Holm (2012). Jugoslawien und seine Nachfolgestaaten 1943—2011. Wien, Köln, Weimar: Böhlau Verlag. ISBN 978-3-205-78831-7.
- Suppan, Arnold (2014). Hitler – Beneš – Tito. Konflikt, Krieg und Völkermord in Ostmittel- und Südosteuropa. 1/2. Wien: Verlag der Österreichischen Akademie der Wissenschaften. ISBN 978-3-7001-7309-0.
- Miloš Krstić, ur. (1975). Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda. Borbe u Sloveniji 1945. god. 6, knj. 19. Beograd: Vojnoistorijski institut. Arhivirano iz originala na datum 2020-08-08. Pristupljeno 2024-09-14.
- Zebec, Davor (2017). Rumschöttel, Hermann. ur. Die Massentötungen nach Kriegsende 1945 auf dem jugoslawischen Kriegsschauplatz. Neubiberg: Universitätsbibliothek der Universität der Bundeswehr München. str. 295.
- Radanović, Milan (2016) (sr). Kazna i zločin. Snage kolaboracije u Srbiji: odgovornost za ratne zločine (1941-1944) i vojni gubici (1944-1945). Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe, Belgrade.
Reference
uredi- ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 Klanjšček 1984
- ↑ Ivo Goldstein 2008
- ↑ Hnilicka 1970
- ↑ 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 4,5 4,6 4,7 4,8 Hronologija narodnooslobodilačkog rata 1941-1945
- ↑ Hronologija 2 1980: str. 350
- ↑ Hronologija NOB 1964: str. 1111
- ↑ Titov govor od 9. maja 1945. godine
- ↑ Suppan 2014
- ↑ 9,00 9,01 9,02 9,03 9,04 9,05 9,06 9,07 9,08 9,09 9,10 9,11 9,12 9,13 9,14 Goldstein 2008
- ↑ 10,0 10,1 Colić 1988
- ↑ Naređenje Vrhovnog komandanta JA od 13. maja 1945. Štabu 1. armije za sprečavanje izvlačenja neprijateljskih snaga prema Austriji
- ↑ 12,0 12,1 Sundhaussen 2012
- ↑ 13,0 13,1 13,2 13,3 13,4 13,5 13,6 Zebec 2017
- ↑ Pohvala Vrhovnog komandanta JA od 15. maja 1945. jedinicama 3. armije za razbijanje opkoljenih ustaškočetničkih bandi na prostoru Slovenjgradec-Guštanj-Pliberk-Dravograd
- ↑ Suppan 2014: str. 1287–1290
- ↑ 16,0 16,1 Radanović 2016
- ↑ Dietrich 2008
- ↑ Revija Svobodna beseda