Principat

Principat je opšteprihvaćeni naziv za državno uređenje koje je uspostavio prvi rimski car Oktavijan Avgust, koji je vladao od 31. st. e. do 14. n. e. Principat je okvirno trajao od početka Avgustove vladavine do stupanja na presto cara Dioklecijana 284. n. e., premda je veliki deo 3. veka n. e. zapravo bio obeležen stalnim smenjivanjem careva na prestolu koje su odreda samovoljno proglašavali vojnici širom Carstva, pa se to doba ponekad naziva i doba vojničkih careva. Ipak, principata formalno nestaje tek s Dioklecijanom, koji zavodi novo državno i društveno uređenje u Carstvu (poznato kao dominat), koje će dalje modifikovati njegov naslednik Konstantin Veliki.

Drevni Rim
Članak je dio serije: Politika i uprava Drevnog Rima
Periodi
Rimsko Kraljevstvo 753. pne. – 510. pne. Rimska Republika 510. pne. – 27. pne. Rimsko Carstvo 27. pne. – 476. n.e./1453 Principat Zapadno Carstvo Dominat Istočno Carstvo
Redovni magistrati
Konzul Pretor Kvestor Promagistrat Edil Tribun Cenzor Guverner
Izvanredni magistrati
Diktator Magister Equitum Konzularni tribun Rex Triumviri Decemviri
Titule
Imperator Legatus Dux Officium Praefectus Vicarius Vigintisexviri Lictor Magister Militum Imperator Princeps senatus Pontifex Maximus Augustus Caesar Tetrarh
Institucije i pravo
Rimski Ustav Rimski Senat Cursus honorum Rimske skupštine Kolegijalnost Rimsko pravo Rimsko državljanstvo Auctoritas Imperium
Druge države

Uspostavljanje principata

Nakon dugog perioda građanskih ratova celokupno je italsko društvo težilo miru, pa je pax Romana bila parola koja je ujedinila različite slojeve društva. Najaktivniji Oktavijanovi protivnici izginuli su u ratovima, a oni preživeli bili su politički oslabljeni i demoralisani. Nemiri i ratovi doprineli su popularizaciji ideje o prošlim srećnim vremenima i o jednostavnom životu pobožnih predaka. U skladu s takvim tendencijama ponaša se i Oktavijan, pa je jedna od njegovih prvih mera po povratku u Rim (29. st. e.) bila restauracija hramova.

Oktavijan se u Rim vratio kao jedina osoba koja je u celom Carstvu posedovala vojnu moć, koja je mogla nametnuti sređivanje političkih prilika u državi. Međutim, sama ta vojna moć bila je nespojiva s uređenim političkim procesima koje je Oktavijan želeo da podstakne, a njemu samom, kako izgleda, iskreno je bila odbojna uloga vojnog despota. Od preuzimanja te uloge odbijali su ga i sudbina Julija Cezara, i snažna želja da zadobije politički legitimitet i ugled, ali i njegovo sopstveno poštovanje predačkih običaja. On je, prema sopstvenim rečima, želeo da bude »tvorac najbolje moguće civilne vlade«. Njegov se problem sastojao u tome kako da reguliše sopstveni položaj, kako da ga učini opšteprihvatljivim, a da istovremeno ne otvori prostor za nasilno bezakonje. Njegova pragmatična rešenja ne samo da su obezbedila stabilnost i kontinuitet, nego su takođe poštovala republikanske forme i tradicije koliko god je to bilo moguće.

Širom države strah je kod građana splasnuo kada je Oktavijan naredio masovnu demobilizaciju vojnika, a njihove su nade dodatno porasle kada su organizovani redovni izbori za konzule. Oktavijan je 29―28. st. e., zajedno sa svojim moćnim zamenikom Markom Vipsanijem Agripom, sproveo cenzus rimskih građana, prvi od 70. godine st. e., što je uključivalo i upisivanje građana u centurijatske komicije. Usledili su izbori i Oktavijan je neizbežno bio izabran za konzula. Tom prilikom Oktavijan je reformisao sastav senata, u koji su Cezar i trijumviri dovodili svoje pristalice, uglavnom iz redova vitezova i centuriona, pa se broj senatora bio popeo na hiljadu. Oktavijan je isključio iz senata one koji po svom poreklu nisu mogli pripadati senatorskom staležu, podvlačeći tako svoju brigu o dostojanstvu senatorskog zvanja. Naravno, to mu je istovremeno pružilo i mogućnost da iz senata isključi Antonijeve pristalice. U novom spisku senata Oktavijanovo je ime stavljeno na početak, pa odatle njegova titula princeps senatus. U doba republike princepsi senata nisu imali nikakvih posebnih ovlašćenja, osim što su u senatu prvi glasali i ponekada, zbog svoga ugleda, imali značajan uticaj na spoljnu i unutrašnju politiku (npr. Kvint Fabije Maksim, Scipion Stariji i dr.). Međutim, Oktavijanova titula princepsa ne označava više samo prvog u senatu, nego i prvog u državi, pa odatle i celom poretku naziv ― principat.

Dana 17. januara 27. st. e., ponudio je Oktavijan da se odrekne svojih ovlašćenja. Rimski je senat formalno odbio njegov predlog, te mu umesto toga poverio upravu nad Hispanijom, Galijom i Sirijom (ne računajući Egipat, koji se ionako smatrao Oktavijanovom ličnom imovinom) na upravu tokom narednih deset godina, pri čemu je sam senat trebalo da upravlja ostatkom države. Tri dana kasnije, pored ostalih počasti, senat mu je dodelio počasni naziv »Avgust«, (Augustus = Uzvišeni), po kojem će otada biti poznat.

Budući da se većina vojske nalazila u provincijama dodeljenim Avgustu, aranžman iz 27. st. e. nije značajnije uticao na njegovu vojnu moć. Štaviše, dok god je bio konzul (bio je ponovo biran za konzula svake godine sve do 23. st. e.), on je takođe bio najviši civilni magistrat. Drugim rečima, još uvek je bio svemoćan, čak iako je, po sopstvenim rečima, »stavio državu na raspolaganje senatu i rimskom narodu« (rem publicam ex mea potestate in senatus populique Romani arbitrium transtuli, Res gestae, 34). Avgustu je posebno bilo stalo da se približi senatorskom staležu, jer je uviđao da bez njihove saradnje civilna uprava nije bila moguća. Međutim, njegova monopolizacija konzulskog položaja vređala je senat, pa je bilo nužno drugačije rešenje. Stoga je 23. st. e. Avgust uneo promene: povukao se s mesta konzula i nikada ga više nije zauzimao (osim privremeno 5. st. e. i ponovo 2. st. e. u sasvim određene i ograničene svrhe). Umesto toga dobio je tribunska ovlašćenja (tribunicia potestas). On nije mogao postati narodni tribun zato što ga je Julije Cezar usvojio u patricijsku porodicu, ali je zato od senata dobio sva prava i privilegije narodnog tribuna, što su komicije zatim potvrdile. On je već od 36. st. e. uživao neka tribunska ovlašćenja, ali ih je sada dobio sva, pa i neka dodatna, kao što je pravo da saziva senat kada god želi i da ima prioritet u iznošenju predmeta na senatskim sednicama. Preko svojih tribunskih ovlašćenja on je takođe mogao da saziva narodne skupštine i učestvuje u njihovom radu.

Aranžman iz 23. st. e. imao je još jednu pogodnost. Moć narodnog tribuna bila je tradicionalno povezana sa zaštitom građana, pa je bilo malo verovatno da će Avgustovo sticanje tih ovlašćenja izazvati protivljenja. I zaista, Avgust je otada stalno isticao da, ukoliko je njegov položaj u državi izuzetan (što je svakako i bio), to je upravo zbog njegovih tribunskih ovlašćenja. Mada su mu ta ovlašćenja bila dodeljivana na godinu dana, ona su redovno obnavljana i najzad su proglašena doživotnim. Tako su ona bila istovremeno i godišnja i večna, i predstavljala su pogodno sredstvo za brojanje godina njegove vlasti. Njegova se era (a to važi i za kasnije careve) zvanično računala od godine kad je stekao tribunska ovlašćenja.

Godina 23. st. e. istovremeno je ustanovila pravni osnov za Avgustovu upravu nad područjem koje mu je povereno (provincia). Senat mu je dodelio konzulsku vlast (imperium proconsulare) koja je bila vremenski ograničena, ali se automatski obnavljala svaki put kada bi istekla (obično svakih deset godina). Štaviše, ova prokonzulska vlast važila je i u Italiji, pa i u samom Rimu i unutar granica pomerija, i bila je veća (maius) od vlasti bilo kog drugog magistrata. Stoga je Avgust mogao zakonski intervenisati u svakoj provinciji, uključujući i one koje su na upravu poverene senatu i na čijim je čelu stajao drugi upravnik. Avgustov položaj u državi bio je jedinstven i neuporediv sa položajem bilo koga drugoga, ali je on izbegavao da ističe najneobičniju i autokratsku moć koju je imao, tj. imperium proconsulare maius, već je uvek isticao tribunsku vlast kao osnovu svog vodećeg položaja u državi.

Posle 23. st. e. nije bilo značajnijih promena u Avgustovom položaju. On nije smatrao za potrebnim da zauzima položaje koji bi mu u doba republike pružili vanredna ovlašćenja (npr. položaje diktatora, doživotnog cenzora ili stalnog konzula), mada su mu takvi položaji nuđeni. Počasti, naravno, nije nedostajalo: 19. st. e. dodeljena su mu neka konzulska prava i prerogativi, svakako da bi se osiguralo da njegov imperium ni u kom slučaju ne bude manji od konzulskog; 12. st. e., kada je umro Lepid, postao je pontifex maximus (još mnogo ranije bio je izabran u sve svešteničke kolegije); 8. st. e. osmi mesec u godini nazvan je po njemu; 2. st. e. dodeljen mu je naziv pater patriae (»otac domovine«), koji mu je posebno bio drag jer je sugerisao da je on svim Rimljanima ono što je pater familias članovima svoje porodice. Osim toga, povremeno je preuzimao posebna zaduženja, kao što su bili nadzor nad snabdevanjem grada žitom i vodom, održavanje javnih zgrada (uključujući hramove), regulacija Tibra, nadzor nad policijskom i vatrogasnom službom, i održavanje puteva u Italiji.

Pod Avgustom se menja i značenje titule imperatora, koja se u republici dodeljivala vojskovođi koji bi odneo pobedu u nekoj važnoj bici i koja je trajala od pobede do proslave trijumfa. Još je Sula tu titulu zadržao doživotno, a Avgust ju je uključio u sastav svog imena: time je naglašavana njegova posebna, lična veza sa vojskom, i titula imperatora ubrzo je počela da označava vrhovnu vojnu vlast.

Državna uprava

Položaj senata

Avgust je smatrao senat, čiji je princeps postao 28. st. e., telom sa važnim funkcijama. Senat je primao manje stranih izaslanstava nego ranije, ali su inače njegov ugled i autoritet izgledali netaknuti. Njegovi članovi postavljani su na najviše položaje; njegove odluke, mada se formalno nisu nazivale zakonima, bile su obavezujuće; on je uskoro postao viši sud, na čije presude nije bila dozvoljena žalba; senat je upravljao starijim i umirenim provincijama, a formalno i državnom blagajnom; takođe je birao magistrate; čak je i careva vlast formalno proizlazila iz senata. Međutim, senat nije imao istinsku vlast. U senatskim je provincijama bilo veoma malo vojske, a uskoro je senat izgubio kontrolu i nad tim trupama. Stoga se on teško mogao suprotstaviti Avgustovim željama. Istinsku je moć imao zapravo Avgust, koji je nadgledao državne finansije i kontrolisao članstvo u senatu: karijera svakog senatora zavisila je od cara. Ali Avgust je cenio senat kao telo koje je odslikavalo istinski rimski duh i tradicije i kao telo koje je predstavljalo javno mnenje. Stoga je Avgust bio pažljiv prema senatu, vešto je anticipirao njegove reakcije i uglavnom izbegavao sukob s njim. Redovno ga je obaveštavao o svojim aktivnostima, a carski savet (consilium principis), koji je bio njegovo savetodavno telo, kao što se nekad republikanski magistrat savetovao sa svojim uglednim prijateljima (amici et comites), sastojao se od konzula, nekih drugih magistrata i 15 senatora, koji su se svakih šest meseci birali kockom.

Uloga narodnih skupština

Narodne skupštine (komicije) sastajale su se i u vreme Avgustove vladavine, i donosile zakone ili na predlog samog Avgusta (ti su zakoni nazvani leges Iuliae) ili na predlog drugih magistrata. Na izbornim komicijama glasalo se samo za one kandidate koje je isticao Avgust po svom pravu preporuke (ius commendationis). Skupština je, dakle, izgubila svoj politički značaj, pa su izborne komicije ubrzo po Avgustovoj smrti (14. n. e.) sasvim prestale da se sastaju, dok su se zakonodavne komicije ponekad sazivale i kasnije, ali nisu imale gotovo nikakvog značaja.

Položaj magistrata

Pod Avgustom su zadržane i sve magistrature. Konzulat je i dalje bio položaj kome su težile osobe iz senatorskog staleža, pa je, da bi se zadovoljilo častoljublje mnogih lica, od 5. st. e. za jednu godinu birano više konzula, a ne samo dva: dvojica su stupala na dužnost 1. januara i davali su godini ime (consules ordinarii), a posle njih su stupali na upravu redom ostali parovi (consules suffecti). Cenzura je izgubila raniji značaj, pošto je sam Avgust u tri navrata vršio cenzus građana. Broj pretora smanjen je na deset, pri čemu su njihove funkcije proširene, ali je čitava njihova aktivnost zavisila je od princepsa. Najvažnija krivična dela razmatrale su stalne sudske komisije (quaestiones perpetuae), a sam Avgust je po imperium maius pretresao u Rimu krivična dela i donosio smrtne presude. Po nekim delima podnošene su apelacije na cara kao najvišu sudsku instancu. Do 5. st. e. uobičajena je postala praksa da posebna komisija senatora i vitezova postavlja pretore i konzule, a da centurijatske komicije automatski potvrde taj izbor. Senatori su najvažnije funkcije obavljali ne kada su držali određene tradicionalne magistrature, nego kada su zauzimali važne plaćene položaje, bilo vojne ili civilne (ili i jedne i druge), ponakada daleko od Rima. Iz redova senatora biran je i prefekt grada. Ta je dužnost, prema tradiciji, postojala u vreme kraljeva, ali u doba republike prefekti nisu postavljani. Glavna prefektova dužnost je čuvanje reda u Rimu. Prefekti su pod Avgustom postavljani neredovno, ali su za vreme njegovih naslednika stekli veliki značaj. Iz redova senatorskog staleža birani su za namesnike carskih provincija legati sa propretorskim rangom (legatus pro praetore).

Viteški stalež

Senatori, naravno, nisu mogli popuniti sve položaje u državnoj službi, bilo zato što su bili previše ponosni, bilo zato što ih je bilo previše malo. Neki su položaji smatrani niskim, pa su ih zauzimali carevi oslobođenici ili robovi. Drugi su povereni vitezovima, i viteški se stalež uskoro razvio u jednu od velikih institucija carstva. Avgust je smatrao da članstvo u viteškom staležu treba da bude otvoreno rimskim građanima koji su sposobni i ugledni, a koji ne moraju imati ugledno poreklo. Konačno je po celom carstvu bilo na hiljade vitezova. Mada su oni predstavljali nižu aristokratiju, mogli su se nadati dobroj karijeri. Pošto bi služio kao niži oficir (takozvani militiae equestres), vitez je mogao služiti kao carev prokurator s različitim zaduženjima i na kraju postati jedan od moćnih prefekata (flote, vigila, vatrogasne službe, nabavke žite, Egipta ili pretorijanske garde). Ovakva vrsta viteške karijere postala je uobičajena tek pod Klaudijem I, ali je Avgust taj sistem započeo i, postavljajući vitezove na odgovorne dužnosti, postavio je temelje carskog birokratskog aparata, kojim su kasnije rukovodili uglavnom vitezovi. Vitezovi su imali još jednu funkciju: senatorski se stalež smanjivao, pa je zavisio od popunjavanja iz nižih slojeva, tj. iz viteškog staleža. Budući da taj stalež nije bio ograničen na Rim ili čak na Italiju, u senatu se postepeno pojavio neitalski element. Senat se već pod Avgustom popunjavao i iz zapadnih provincija.

Italija i Rim pod Avgustom

Mada se još uvek upotrebljavala, stara formula »senat i narod rimski« (senatus populusque Romanus) promenila je svoj smisao: njen deo populusque Romanus sada se zapravo odnosio na cara. »Rimski narod« postao je »italski narod«, i bio je otelotvoren u Avgustu, koji je i sam bio iz jednog italskog grada. Kako bi smanjio rizik od narodnih pobuna u samom Rimu, car je obezbedio besplatno deljenje žita, povremene poklone u novcu (congiaria) i različite zabave, ali narodu nije dao nikakve stvarne moći. Posle 5. pne. učešće rimskog naroda u javnom životu sastojalo se uglavnom od prisustva na formalnim skupštinskim sednicama na kojima su se potvrđivale odluke donete na drugim mestima. To je na kraju dovelo do nestanka razlike između rimskih građana u Italiji i stanovnika provincija. Pod Avgustom je, međutim, uporno naglašavana suprematija Italije.

Italija je zaista bila Avgustova glavna briga. Ukinuti su zakoni iz doba trijumivirata, a svi su rimski građani dobili pristup Avgustovom apelacionom sudu (njegov položaj kao najviše sudske instance datira iz 30. st. e. i zapravo zamenjuje republikansko pravo provokacije na narod). Njegove pretorijanske i gradske kohorte pružale su fizičku sigurnost, njegovi činovnici obezbeđivali su dovoljne količine žita, a on sam, uz pomoć takvih ljudi kao što je Agripa, organizovao je izgradnju monumentalnih građevina u italskim gradovima. Brojne avgustovske građevine u Italiji i Rimu (koji je, po njegovim rečima, pre njega bio grad od cigala, a posle njega grad od mermera), uglavnom su danas nestale, ali impresivne ruševine stoje i danas. Njihova je izgradnja bez sumnje smanjivala nezaposlenost, posebno među rimskim proleterijatom. Ali ekonomija nije mnogo uticala na Avgustove odluke (na primer, carinske su tarife uvedene u poreske svrhe, a ne u zaštitne). Ipak, italska trgovina i zanatstvo su cvetali u uslovima koje je on stvorio, posebno proizvodnja keramike (tzv. terra sigillata) i vina. Javne finansije i valuta, koji su pre njega bili u haotičnom stanju, postavljeni su na zdrave osnove, delimično uvođenjem novih poreza, a delimično stalnim subvencionisanjem državne blagajne (aerarium Saturni) iz Avgustovog ogromnog privatnog bogatstva (patrimonium Caesaris). Putevi koje je dao sagraditi takođe su značajno uticali na procvat italske privrede.

Avgustovo veliko dostignuće u Italiji bilo je restauracija morala i ujedinjenje zemlje. Nasilje i nekontrolisane lične ambicije iz 1. veka st. e. proizveli su apatiju i korupciju. Da bi ponovo pobudio osećanje odgovornosti, posebno u zvaničnim i upravnim krugovima, Avgust je reafirmisao tradicionalne italske vrline (zakonima protiv preljube, za jačanje porodičnih veza i za stimulisanje rađanja), te je pokušao oživeti predačku religiju (obnovom starih i izgradnjom novih hramova i oživljavanjem starih kultiva i rituala). Da bi uveo sveže ideje i energiju u apatično rimsko društvo promovisao je asimilaciju Italije: elitni slojevi italskih municipalnih gradova ušli su u senat, i Italija je postala čvrsto povezana sa Rimom. Da bi održao čistoću građanstva, otežao je oslobađanje robova, a onima koji su bili nelegalno oslobođeni nije dao građanska prava.

Uprava nad provincijama

Od 27. st. e. postojale su dve vrste provincija, senatske i carske. Senat je upravljao starim, umirenim provincijama (Afrika, Betika, Narbonska Galija, Azija, Makedonija): njihovi upravitelji birani su kockom, ostajali su na dužnosti obično godinu dana, nisu zapovedali vojskom, i nazivali su se prokonzulima (mada su samo upravnici Azije i Afrike stvarno bili bivši konzuli, a ostali bivši pretori). Car je upravljao ostalim provincijama (Sirija, tri galske provincije, severne oblasti Hispanije i druge) i one su zajedno bile njegova provincia: on je postavljao njihove upravitelje, koji su sprovodili njegovu politiku i od kojih ni jedan nije imao naziv prokonzula, jer je Avgust sam držao prokonzulsku vlast (imperium proconsulare) u svojim privincijama. U većini carskih provincija bila je raspoređena vojska. One u kojima se nalazilo više od jedne legije bile su poverene bivšim konzulima, a one sa jednom legijom ili čak manjim brojem vojnika bile su date na upravu bivšim pretorima; u oba slučaja upravitelji su se nazivali legati Augusti pro praetore (= Avgustovi legati s ovlašćenjima pretora). Nekim carskim provincijama upravljali su vitezovi (obično s nazivom prokuratora, ali ponekad i prefekta). Judeja je u vreme Hristovog raspeća bila takva viteška provincija, čiji je upravitelj bio Poncije Pilat. Sasvim izuzetan položaj imao je Egipat, koji je smatran ličnom carevom svojinom, pa je i njen prefekt bio jedinstven po tome što je bio vitez koji je imao komandu nad legijama.

Podeljene su i državne finansije: pored stare blagajne (aerarium), kojom je raspolagao senat, polako nastaje posebna carska blagajna (fiscus), a kasnije je ta podela bila striktno sprovedena. U erarij su priticali prihodi od senatskih provincija, a u fisk od carskih; senatska blagajna kovala je bakarni novac, a carska srebrni i zlatni. U stvari, i erarij je u velikoj meri zavisio od cara, koji ga je subvencionisao svojim ulozima.

Provincije su plaćale porez, koji je korišćen za isplatu vojnika, različite donacije carevim prijateljima, izdržavanje carskog dvora i programe javnih radova. Periodični cenzusi, koji su pažljivo popisivali bogatstvo svake provincije, pružili su osnovu za dva direktna poreza: tributum soli (= porez na zemlju), koji su plaćali posednici zemljišta u provincijama, i tributum capitis, koji se plaćao na ostale vrste imovine (to nije bila glavarina, osim u Egiptu i još nekim manjim područjima). U carkim je provincijama direktni porez prikupljao carev prokurator, službenik iz viteškog staleža koji je uglavnom bio nezavisan od upravnika provincije. U senatskim su provincijama za finansije bili zaduženi kvestori, ali se postepeno sve češće pojavljuju i prokuratori. Indirektne su poreze (vectigalia) još uvek prikupljali publikani, koji su se sada mnogo strože kontrolisali i koje su postepeno zamenjivali carski činovnici.

Da bi nagradio svoje vojnike posle verne službe, Cezar ih je naselio uglavnom po imanjima u provincijama, u veteranskim gradovima. To je učinio i Avgust iz istog razloga, ali i da bi smanjio opasno vojno prisustvo u državi uopšte. Stoga je, tokom samo jedne generacije, organizovano više od 120 novih centara po celom carstvu, u eksploziji urbanizacije koja ni pre ni kasnije nije imala paralele. U naseljima nazvanim coloniae svi su stanovnici bili rimski građani, a gradske magistrature i gradski život uopšte bio je najvećim delom organizovan prema rimskom uzoru. Neke kolonije bile su izuzete od plaćanja direktnog poreza, čime su se još više približavale svojim italskim uzorima. U municipijama su rimsko građansko pravo dobijale samo osobe koje su bile magistrati (u Africi su posle Hadrijana rimska građanska prava ponekad davana svim članovima lokalnog senata). Na taj se način cela lokalna aristokratija postepeno uključivala među rimske građane. I u municipijama su lokalni statuti predviđali rimske oblike gradske uprave. Gradski centri čiji su stanovnici u potpunosti bili isključeni iz rimskog građanstva nazivali su se civitates i uživali su autonomiju u lokalnim poslovima, pod nadzorom upravnika provincije. Na zapadu je mnogim takvim naseljima na kraju dodeljen status municipija, posle čega su u njima usvojene prvobitno italske magistrature (duoviri i aediles, koji su zajedno činili jedan kolegij nazvan quattuorviri) i senat (curia ili ordo), koji je obično brojao 100 članova. Ceo je zapad ubrzo došao pod upravu gradskih centara ove tri vrste, bez kojih centralna vlast ne bi mogla uspešno delovati. Štavše, ti su centri širili ekonomski i kulturni uticaj i tako imali značajnu ulogu, posebno u zaostalim područjima. Na istoku, međutim, gradski su centri, mada podjednako važni za upravu nad određenim područjem, već odavno postojali i imali razvijenu sopstvenu kulturu i oblike vlasti.

Avgustova politika prema provincijama nije bila jednaka: stare i umirene provincije dobijale su povlastice; regulisan je poreski sistem, pri čemu zakupi nisu konačno ukinuti, ali su izgubili raniji značaj, jer su mnoge poreze ubirali neposredno prokuratori koje je postavljao Avgust. Uprošćena je procedura za razmatranje optužbi za iznuđivanje u provincijama. U novoosvojenim provincijama, s druge strane, trajala je surova eksploatacija lokalnog stanovništva, koja je ponekada dovodila do ustanaka, kakvi su oni u Hispaniji (24―19. st. e.), Panoniji (6―9. n. e.) i Germaniji (9. n. e.). Ipak, provincije su u principu u doba carstva živele bolje nego u doba republike. Upravnici provincija postavljali su se samo uz saglasnost cara. Pošto je on na neki način smatrao sebe patronom i zaštitnikom provincijskog stanovništva, loši ili nasilni upravnici mogli su očekivati gubitak careve naklonosti, kraj svoje karijere, ili čak neku težu kaznu.

Vojska

Vrhovno zapovedništvo nad vojskom bila je jedna od osnova Avgustove vlasti. Vojnici koji su se borili pod Avgustom nisu svi mogli biti demobilisani u isto vreme; neki su razrešeni dužnosti i dobili su zemlju, ali više od polovine ― oko 250.000 ljudi ― zadržano je u vojsci i raspoređeno po provincijama kojima je bila potrebna vojna zaštita. Flota se takođe morala zadržati, inače bi gusari opet zagospodarili morem. Na kraju je 60 legija, koliko ih je bilo u doba bitke kod Akcija, smanjeno na 28. Svaka je legija postala stalna formacija, sa sopstvenim brojem i imenom.

Rimska vojska postala je stajaća, najamnička, i to ne samo u praksi, nego i u teoriji. Njeno jezgro sačinjavale su legije rimskih građana čija je služba, kako je utvrđeno 63. st. e., trajala šesnaest godina, a 52. st. e. bila je produžena na dvadeset. Ustvari, ni po isteku ovih dvadeset godina nije svaki vojnik dobijao »časno razrešenje od dužnosti« (honesta missio): teškoće oko regrutovanja novih vojnika, želja da se zadrže iskusni i disciplinovani vojnici, kao i potreba da se veteranima isplati otpremnina u novcu i zemlji ― sve to navelo je Avgusta i njegove naslednike da pod oružjem zadrže i one vojnike kojima je istekao rok službe. Sačuvan je princip da legije budu sastavljene od rimskih građana. Pod Avgustom su legionari bili uglavnom iz Italije ili rimski građani iz provincija, ali ponekad bi to pravilo bilo zanemareno, naročito na Istoku. Provincijalac bi postajao rimski građanin u trenutku kada je primljen u legiju. Avgust je zadržao pravo na regrutaciju i svaki građanin je, teorijski, još uvek bio dužan da služi u legijama, ali i on i njegovi neposredni naslednici pribegavali su regrutaciji građana samo u vreme kriza.

Legije stajaće vojske nisu bile stacionirane u Italiji, nego tamo gde se ratovalo ili gde se očekivalo da bi mogao izbiti rat, dakle u provincijama kao što su Galija i Hispanija, u Podunavlju, Siriji, Egiptu i Africi, na čijim su se granicama nalazili jaki i ratoborni narodi. Vojnici su stalno živeli kao u ratno vreme, u utvrđenim ali privremenim logorima; tako je bar bilo u teoriji, dok su u praksi mnogi takvi logori bili pretvoreni u stalna prebivališta.

Komandovanje u vojsci bilo je uglavnom isto kao pre. Centurioni su i dalje predstavljali tradiciju i disciplinu, ali oni iz političkih razloga nisu bili stalno vezani uz jednu legiju nego su često morali da prelaze iz jedne legije u drugu. Centurioni koji bi se osobito istakli mogli su računati na uključenje u viteški stalež i na dalje napredovanje u karijeri. Vojni tribuni pripadali su višem komandnom osoblju i birani su iz redova pripadnika senatorskog staleža. Cela legija bila je ili potčinjena legatu sa zvanjem pretora (legatus pro praetore) koji je upravljao provincijom, ili je za zapovednika imala posebnog legata (legatus Augusti legionis). Legati su retko na tim položajima ostajali duže od jedne godine.

Avgust je, pored legija stacioniranih izvan Italije, obrazovao veći odred vojski čiji je poseban cilj bio da čuva ličnost cara. Svakog komandanta, oficira u aktivnoj službi, uvek je pratio takav odred koji se zvao cohors praetoria. Kako je sada vrhovni komandant stalno živeo u Rimu, tu je bila i njegova garda. On je isprva imao devet, a kasnije deset pretorijanskih kohorti od po hiljadu vojnika, čija je služba trajala 16 godina. Pretorijanskim kohortama zapovedao je praefectus praetorio (= prefekt pretorija). U Rimu su postojale i tri gradske kohorte (cohortes urbanae), zadužene za neku vrstu policijske službe, a bilo je i sedam kohorti vatrogasaca (cohortes vigilum). Obema ovim vrstama kohort zapovedali su njihovi posebni prefekti. I najzad, carsku palatu čuvali su naoružani varvari, uglavnom Germani, koji se nisu ubrajali u vojsku, nego su se smatrali članovima carskog domaćinstva.

Pored osnovnih trupa postojale su i pomoćne u koje su bili uključeni isključivo provincijalci. Te pomoćne trupe (auxilia) sastojale su se od konjičkih i pešadijskih pukova (alae et cohortes), od po hiljadu ili petsto ljudi kojima su komandovali rimski oficiri iz viteškog staleža. Nakon što bi proveli 25 godina u tim trupama, njihovi su vojnici postajali rimski građani.

Rimska država sada je imala i stalnu mornaricu. Jedan njen deo bio je ukotvljen u Mizenu, u južnoj Italiji, a drugi kod Ravene na Jadranskom moru. Posada se u početku sastojala od robova, a kasnije su to bili građani iz najnižih slojeva, oslobođenici ili provincijalci, dok su oficiri bili iz viteškog staleža. Flota nije bila velika: verovatno da broj veslača, mornara i vojnika nije prelazio deset hiljada. Brodovi su bili mali i laki i služili su uglavnom za gonjenje i hvatanje gusara. Služba u floti trajala je 28 godina.

Vojska, i sve u vezi s njom, bila je potpuno izuzeta iz nadležnosti senata, skupštine i magistrata: njima se bavio isključivo car. On je postavljao legate koji su upravljali vojskom u carskim provincijama, postavljao je komandante legija i pomoćnih kohorti, kao i tribune i prefekte koji su bili komandanti konjice. Svi ti zapovednici pripadali su viteškom ili senatorskom staležu. Avgust je jedini imao pravo da raspoređuje trupe po provincijama, da im određuje zadatke, vojne i civilne, među koje je spadalo građenje mostova i puteva. Od cara su vojnici primali i platu; legionarska plata bila je upola manja od one koju je dobijala pretorijanska garda, ali je bila veća od primanja vojnika iz pomoćnih trupa. Najzad, samo je car veteranima određivao otpremninu i isplaćivao je. U tom je cilju stvorena posebna vojna blagajna (aerarium militare), u koju je Avgust unosio znatan deo svog ličnog novca, a tu se slivao i deo državnih prihoda.

Principat posle Avgusta

Tokom 175 godina posle Avgustove smrti nije bilo fundamentalnih promena u principatu, mada je u tako dugom vremenskom periodu prirodno bilo određenih modifikacija. Do vremena Flavijevaca i Antonina principat je bio univerzalno prihvaćen. Za Rim i Italiju 69. godina (poznata kao »Godina četiri cara«) predstavljala je zloslutno upozorenje da se može očekivati haos ukoliko, u odsustvu cara, ambicije nekolicine moćnih pojedinaca dostignu neograničene razmere. Car je očigledno bio neophodan, a ljudi su čak bili spremni da tolerišu i lošeg cara, mada su se, naravno, uvek nadali dobrom vladaru.

Pored toga, princeps više nije morao da se bira iz reda Julijevaca-Klaudijevaca. Veliko dostignuće Flavijevaca bilo je što su pomirili vojnike i više klase sa idejom da postoje i drugi pogodni kandidati. Flavijevci su često držali konzulat i cenzuru, što je njihovu porodicu, koja nije bila najuglednijeg porekla, ukrasilo spoljnim znacima prestiža i aristokratskim izgledom jedne autentično carske porodice. Tom je cilju doprinela deifikacija prva dva Flavijevca, kao i nestanak starih republikanskih porodica, čiji bi ugled prevazilazio ugled carske porodice (do 69. n. e. većina potomaka republikanskog nobiliteta je ili umrla prirodnom smrću ili je pala kao žrtva carskih progona). Posle Flavijevaca, za izbor cara više nije bilo važno kakvog je porekla i da li je ono italsko ili ne. Domicijanovi nasledinci, pa i sam Domicijan poslednjih godina vladavine, nisu morali više da uvećavaju svoj ugled čestim držanjem konzulata. Antoninski su carevi, kao i Julijevci-Klaudijevci, retko držali konzulat. Ali su zato nastavili praksu Flavijevaca da naglašavaju plemenitost svoje porodice deifikovanjem njenih preminulih članova (Trajan je deifikovao sestru, nećaku i oca; Antonin ženu, itd.).

Apsolutističke tendencije

Pod Flavijevcima i Antoninima principat počinje sve više nalikovati pravoj monarhiji. U carskoj se tituli sada pominje prokonzulska vlast (što je Avgust izbegavao), a zvanični dokumenti počinju nazivati cara dominus noster (= naš gospodar). Razvoj carskog zakonodavstva jasno ilustruje ovu promenu: od početka principata car je imao pravo da donosi zakone, mada nije poznat nikakav zakon koji bi formalno davao caru to pravo, a u doba Antonina pravni udžbenici već jednoglasno tvrde da su sva naređenja cara obavezujuća. Raniji su carevi svoje zakone obično izdavali kroz formu senatskih odluka. Posle 100. godine n. e. zakonodavna se skupština više nije sastajala, a senat se više nije ni trudio da uvije svoje dekrete u pravni jezik, nego je doslovce ponavljao govor u kojem je car izložio neku svoju odluku. Posle Hadrijana magistrati više nisu mogli da svojim pravnim interpretacijama menjaju postojeće pravo, pošto je »Večiti edikt« postao stalni kodeks, koji je samo car mogao menjati. Do 200. godine učeni su pravnici izgubili pravo, koje su uživali od Avgustovog vremena, da donose obavezujuće presude o spornim pitanjima (responsa prudentium). U međuvremenu, car je sve više koristio zakonodavna ovlašćenja tako što je izdavao edikte, presude, naredbe ― što se sve zajedno naziva »carskim konstitucijama« (constitutiones principum). Car je takve konstitucije obično donosio nakon što bi se posavetovao sa svojim »prijateljima« (amici Caesaris), koji su činili njegov carski savet. Ali konstitucija je u svakom slučaju bila obevezujuća za sve. Put za kasniji dominat (od 284. n. e.) bio je otvoren.

Politički život

Autokratski aspekt flavijevskog i antoninskog režima ne treba ipak preceniti: i samom je Avgustu bio sasvim jasno da je nemoguće zauvek sakriti suprematiju cara koju je proizlazila iz stalne akumulacije moći. Najzad, Avgustovo se ponašanje poslednjih godina vladavine malo razlikovalo od ponašanja Vespazijana ili tzv. petorice dobrih careva. Takođe, ni drugi Julijevci-Klaudijevci nisu oklevali da ističu svoju dominaciju. I pored sveg autokratskog ponašanja Flavijevaca i Antonina, značajno je da je njihova vladavina imala dominantno civilni karakter. Oni su držali najvišu vlast, a neki od njih bili su i vrlo sposobni vojnici, pa ipak oni nisu bili vojni despoti. Za ovo je u značajnoj meri bila zaslužna stara republikanska tradicija, po kojoj je državni zvaničnik mogao imati i civilna i vojna ovlašćenja. Takvo se stanje, međutim, počinje menjati od trenutka kada je Hadrijan razdvojio te dve sfere. Zapravo, 3. vek je uskoro pokazao šta znači imati princepsa čije se celo iskustvo svodi na vojne logore.

Kako je jačala careva vlast, republikanske su institucije slabile: rasla je moć carevih službenika, a moć tradicionalnih gradskih magistrata je opadala. Kvestura, pretura i konzulat (koji je sada sveden na dvomesečnu službu) postali su samo stepeni ka značajnim carskim dužnostima. Namesnici carskih provincija i zapovednici legija bili su rimski senatori, ali su istovremeno bili carski nameštenici. Naravno, car je gospodario senatom, ali se trudio da u ophođenju s ovim telom bude strpljiv i obazriv. Ipak, car nije morao da se često savetuje sa senatom, jer je možda više voleo da se oslanja na svoj carski savet, čiji su stalan element tokom 2. veka postali i vitezovi. Međutim, Flavijevci i Antonini su se, u svakom slučaju do Komoda, prema senatu ophodili s dužnim poštovanjem. Priznavali su njegovu važnost kao više sudske instance, kao tela koje je formalno postavljalo novog cara i kao mesto na kome su se mogli dobiti razumni saveti i informacije. Sve više senatora poticalo je iz provincija i, mada je to značilo pre svega iz zapadnih provincija (istok nije bio srazmerno zastupljen), senat je donekle odslikavao carstvo kao celinu. U međuvremenu, veliku važnost kao carski službenici zadobijali su vitezovi, koji su postavljani na novostvorene položaje i koji su na već postojećim dužnostima postepeno zamenjivali oslobođenike.

Rim i Italija

Do 2. veka grad Rim je privlačio ljude slobodne od rođenja iz celog carstva; u njemu je, osim toga, živeo veliki broj oslobođenika. Sve ove pridošlice bile su asimilovane i pokvarile su italski karakter grada. Velika većina njih bila je siromašna, a malobrojni carski oslobođenici predstavljali su samo izuzetak. Ali mnogi su bili energični, preduzimljivi i sposobni da se snađu u svetu. Oslobođenici su bili pod društvenom stigmom, mada su neki od njih uspeli da postanu vitezovi. Međutim, njihovi su sinovi mogli prevazići diskriminaciju, a njihovi su unuci mogli čak postati i članovi senata.

Veliki građevinski programi Flavijevaca i Antonina pružili su priliku ne samo da se popravi šteta prouzrokovana požarima i rušenjem zgrada, već i da se smanji nezaposlenost u gradu. Oni su takođe carski Rim pretvorili u grandiozan grad. Avgustov je građevinski program bio obiman, ali se uglavnom koncentrisao na opravku ili ponovnu izgradnju već postojećih struktura, a njegovi julijevsko-klaudijevski naslednici izgradili su relativno malo toga dok veliki požar nije omogućio Neronove megalomanske građevine. Upravo je pod Flavijevcima i Antoninima Rim stekao mnoge od svojih slavnih struktura: Koloseum, Trajanov forum, Panteon, Hadrijanov mauzojel, Hram Antonina i Faustine, Aurelijev stub, kao i akvedukte koji su preko Kampanije snabdevali grad vodom.

Italija je bila mnogo manje kosmoplitska i manje sofisticirana nego Rim i, prema literarnim izvorima, dosta surovija za život. Ona je bila gospodarica carstva, iako se jaz između nje i provincija sve više smanjivao. Posebno su Hadrijanove mere doprinele tome da se umanji privilegovan položaj Italije: njegova odluka da suđenja po građanskim parnicama u Italiji poveri četvorici konzulara bila je nepopularna upravo zato što je Italiju činila sličnom provinciji, iako su Italiji te sudije bile neophodne. Takođe, za vreme Aurelijeve vladavine Italija je, kao i provincije, postala metom varvarskih napada. Nekoliko godina kasnije, pod Septimijem Severom, u Italiji je prvi put stacionirana i jedna legija.

Ekonomska važnost Italije je takođe opadala. Do kraja Avgustove vladavine italska vina, ulje, mermer i keramika na galskom i germanskom tržištu sve su teže izdržavali konkurenciju lokalnih zapadnih proizvoda, a do vremena Flavijevaca Italija je već u velikim količinama uvozila proizvode ne samo iz Galije, nego i iz Hispanije. Do polovine 2. veka hispanski, galski i afrički poljoprivredni proizvodi postali su prisutniji od italskih u Ostiji i Rimu. Carevi su činili šta su mogli protiv takvih tendencija: Domicijan je, na primer, zaštitio italsku proizvodnju vina tako što je ograničio uzgajanje vinove loze u provincijama; Trajan i njegovi naslednici primorali su senatore da ulažu jedan deo svog kapitala u italsku zemlju, mada mnogima od njih to više nije bio zavičaj.

Razvoj u provincijama

Za uspeh jednog carstva nije uvek toliko zaslužno ono što su njegovi vladari činili ili što su mogli činiti nego ono što nisu činili:u slučaju Rimskog carstva oni se nisu previše mešali. Carstvo je bilo veliki konglomerat naroda i rasa s različitim religijama, običajima i jezicima, a carevi su se zadovoljavali da im dopuste da žive sopstvenim životima. Naravno, ambiciozni ljudi koji su se nadali uspešnoj karijeri smatrali su korisnim, ako ne i neophodnim, da usvoje ponašanje Rimljana, a možda čak i njihov jezik (mada su i govornici grčkog često zauzimali visoke položaje). Ali je lokalna samouprava uglavnom svuda bila ustaljeno pravilo, pa ni latinski ni rimski običaji nisu nametani zajednicama koje su činile carstvo. To ilustruje zvanična religijska politika ― u skladu s apsolutističkim tendencijama, kult cara je postepeno, ali nezadrživo postajao više teokratski (Domicijan je imao titulu boga, a Komod ju je zahtevao), međutim to nije uzrokovalo potiskivanje nerimskih kultova. Izuzeci su bili kultovi koji su se smatrali nemoralnim (kao druidizam, zbog ljudskih žrtava), kao i oni za koje se smatralo da mogu dovesti do javnih nereda (kao hrišćanstvo, zbog nekompromisnog odbacivanja svih bogova osim sopstvenog).

Broj državnih službenika u provincijama rastao je veoma sporo, pa je odgovornost bogatih lokalnih moćnika u provincijskim gradovima bila velika. Na primer, u delovima u južne Hispanije i u južnoj crnomorskoj oblasti, gde se teritorija zavisna od gradova protezala nekoliko milja unaokolo, članovi gradskih senata nisu bili zaduženi samo za prikupljanje poreza, već i za izgradnju puteva i organizovanje policijske službe. I u svojim gradovima oni su morali da prikupljaju poreze; kao grupa, morali su da nadziru prihode s municipalnog zemljišta i prihode od iznajmljivanja zgrada i od poklona darežljivih građana; morali su da odobravaju planove za finansiranje gradnje nekog objekta u gradu ili za organizovanje godišnjih festivala ili sajmova itd. Magistrati i članovi gradskih senata obično su morali da izdašno plate da bi bili izabrani, a i posle su plaćali nove darežljive kontribucije, koliko je već bilo potrebno i koliko su to sebi mogli priuštiti, kako bi uveličali svoju zajednicu. Kandidata je bilo dovoljno, uglavnom iz sledeća tri razloga: pohvala od strane zajednice, koja je javno iskazivana; uvećanje ličnog uticaja (a samim tim i moći); i konačno, nada u dalje napredovanje u karijeri, ukoliko ih primeti upravnik provincije ili čak sam car. Novi su senatori poticali upravo iz ove provincijske elite.

Gradovi su se, preko svojih elita, međusobno takmičili. I u pojedinim su gradovima postojala nadmetanja elitnih porodica. Kao posledica toga, rasli su standardi municipalnih »dobročinstava«, što je ohrabrivalo stanovništvo koje je, okupljeno u svečanim prilikama u amfiteatru, zahtevalo od svojih vođa sve više izdataka. Carevi, koji su shvatili da dobrobit gradova zavisi od takvih »dobročinstava«, sve su više intervenisali kako bi obezbedili da bogataši u jednoj zajednici redovno snabdebaju svoje sugrađane poklonima. Povremeno su, na primer, donošeni zakoni koji su činili obavezujućima predizborna obećanja ili nekadašnje dobrovoljne kontribucije vezane za javnu službu. Kao posledica takve politike, u 2. veku prvi put se sreću lokalni aristokrati koji ne žele da obavljaju javne službe u svom gradu. Niz carskih naredbi da su takve osobe dužne da obavljaju javne funkcije protezaće se do daleko u budućnost i sadržavaće sve strožije odredbe.

Glas nižih slojeva stanovništva u postojećim izvorima retko se čuje, osim u aklamaciji. Dok god su bogati dobrovoljno pokrivali najveći deo lokalnih troškova, siromašni nisu osećali pravo da zahtevaju učešće u gradskoj upravi. Siromašni su po običaju svakodnevne probleme rešavali apelacijom na nekog uticajnog čoveka u svojoj zajednici.

Prema tome, savremenici su društvo opisivali jednostavno u terminima dva »staleža«, višeg i nižeg, bogatog i siromašnog, moćnog i zavisnog. Viši su se slojevi sastojali od oko 600 rimskih senatora, 25.000 vitezova i 100.000 gradskih senatora i činili su, dakle, 2 odsto ukupnog stanovništva. Ovaj je sloj, čiji su pripadnici od polovine 2. veka nazvani »uglednima« (honestiores), bio dalje podeljen na razne stepene dostojanstva. Čitav je, pak, stalež imao pravo na posebno pažljiv tretman na sudu. Ostali su stanovnici nazvani »poniznima« (humiliores) i mogli su biti mučeni kad je trebalo da svedoče na sudu; kažnjavani su batinama, a ne novčanim kaznama; za ozbiljnije su zločine bili pogubljivani (na veoma okrutne načine), a ne slati u progonstvo. Ovu surovu sliku raspodele bogatstva u gradovima donekle ublažava određeni stepen društvene pokretljivosti. Nijedna društvena grupa ne nudi toliko priča o uspehu kao grupa oslobođenika. Na samom dnu društvene lestvice nalazili su se mnogobrojni robovi, koji su činili možda jednu desetinu stanovništva, barem u većim gradovima van Italije, i mnogo veći procenat u Italiji, a u samom Rimu celu četvrtinu stanovništva.

Vojska

Vojska koja je uspostavila »rimski mir« (pax Romana) veoma se malo uvećala u odnosu na veličinu koju joj je odredio Avgust, uprkos proširenju granica carstva pod Klaudijem, Flavijevcima i Trajanom. Pod Trajanom je za kratko vreme dostigla broj od 31 legije, ali je obično brojala 28 legija pod Flavijevcima i Antoninima, sve dok se zbog krize na granicama carstva pod Aurelijem nije povećala na 30 legija. Bez povećanja vojničke plate, koje bi privuklo više regruta, stvaranje neke veće vojske nije bilo moguće. To možda objašnjava i zašto su Hadrijan i, kasnije, Komod odustali od daljih osvajanja.

Vojska nije služila za održavanje neke vojne diktature, nego za odbranu granica. Međutim, zbog stalne smene tačaka na koje su neprijatelji udarali legije su raspoređene drugačije nego u doba Julijevaca-Klaudijevaca. Pod Antoninom Pijem, podunavske su provincije (Panonija, Mezija, Dakija) imale deset legija, dok ih je na istoku (Mala Azija, Sirija, Palestina, Egipat) bilo devet, pri čemu su obe ove oblasti imale i svoje flotile; od ostalih devet legija, tri su se nalazile u Britaniji, a 4 u rajnskoj oblasti. Tacit u Analima kaže da je na smeni dve ere broj vojnika u pomoćnim trupama bio otprilike jednak broju legionara, ali broj pomoćnih trupa uskoro se povećao: dok je u svakoj legiji u punoj snazi bilo nešto više od 5.000 vojnika, pa ih je stoga polovinom 2. veka bilo ukupno oko 150.000, dotle je u pomoćnim trupama bilo oko 245.000 vojnika, naravno ako su trupe bile u punoj snazi. Vojska je ukupno brojala između 375.000 i 450.000 vojnika.

Dva razloga, vojni i finansijski, objašnjavaju sve veću upotrebu pomoćnih trupa. Raspoređeni u jedinice od najviše 500 vojnika, te su trupe bile pokretljivije i bile su ohrabrivane da neguju svoje tradicionalne lokalne vojne veštine. Pored toga, ti su se vojnici mogli regrutovati za manju platu nego legionari. Što se tiče regrutovanja legionara, čak se i ta veća plata pokazala sve manje privlačnom. Dok su se legije u ranom carstvu mogle popuniti uglavnom ljudima rođenim u Italiji u južnoj Galiji, do druge polovine 2. veka većina ljudi se morala regrutovati u provincijama, a posle Trajana to su uglavnom bili stanovnici pograničnih provincija. Mladići iz unutrašnjih delova carstva, odrastajući u sukcesivnim periodima stalnog mira, nisu više na vojnu službu gledali kao na prirodni deo svog života, a privredna zanimanja postala su privlačnija u odnosu na nagrade koje je moglo doneti neko vojno mesto na granicama carstva. Tako su mir i prosperitet doprineli da vojska postane sve manje rimska, sve manje centralistička, i sve više varvarska.