Drugi trijumvirat
Drugi trijumvirat je moderni naziv za zvanični politički savez između Oktavijana (kasnije nazvanog "August"), Marka Antonija i Marka Emilija Lepida, koji je sklopljen 26. novembra 43. godine st. e. Savez je prvobitno sklopljen s rokom trajanja od pet godina, ali je zatim produžen za još pet godina, pa je ukupno trajao od 43. do 33. godine st. e.
Za razliku od prvog trijumvirata, koji je bio tajnog karaktera, drugi trijumvirat ozvaničen je zakonom donetim 43. godine koji je imenovao "trojicu s konzulskim ovlašćenjima za uređenje države" (lat. triumviri rei publicae constituendae consulari potestate). Trijumviri su imali vrhovnu vlast u državi, ograničenu jedino vremenskim rokom od pet godina.
Kada je nakon Mutinskog rata (43. st. e.) Oktavijan odbio da se konačno obračuna s Antonijem i zada mu odlučujući poraz, došlo je do njegovog razilaženja sa politikom senata. Taj raskid sa senatom i pritisak trupa naterali su Oktavijana da se približi Cezarovim prijateljima. Stoga su Oktavijan, Antonije i Lepid sklopili 43. st. e. nedaleko od grada Bononije (današnje Bolonje) sporazum koji je poznat kao "drugi trijumvirat". Trijumviri su među sobom podelili zapadne provincije i rešili da pribegnu sistemu proskripcija. Proskripcije se nisu ticale samo senatora, aktivnih protivnika cezarovaca, već su u spiskove unete i osobe poznate po svom bogatstvu, pa je ukupno pogubljeno oko tri stotine senatora i dve hiljade vitezova. Među poginulima bio je i Ciceron, koji je u spiskove unet na insistiranje Antonija.
Trijumvirima je predstojao i zadatak da unište republikance: na Siciliji se učvrstio Sekst Pompej, a Sirija, Azija, Grčka i Makedonija prišle su Cezarovim ubicama Marku Juniju Brutu i Gaju Kasiju Longinu. Vojne snage Bruta i Kasija bile su stacionirane u Makedoniji i blizu Filipa stvoren je utvrđen logor. Tamo su trijumviri uputili svoju vojsku, na čijem su čelu bili Oktavijan i Antonije. U dve bitke kod Filipa 42. st. e. republikanska vojska bila je potučena, a Brut i Kasije izvršili su samoubistvo.
Dogovoreno je da Antonije ostane na istoku i sakupi novac, a da se Oktavijan vrati u Italiju i nađe zamlju za vojnike. Ali čitav zemljišni fond u Italiji već je bio iscrpen. Oktavijan je rešio da veterane naseli po kolonijama osnovanim na teritoriji šesnaest italskih gradova (Ankona, Arimin, Kapua i dr.). Zemljišta koja su pripadala stanovnicima tih gradova konfiskovana su, stanovnici proterani sa zemlje, a novi su vlasnici dobijali obrađenu zemlju zajedno s robovima. Prema italskom stanovništvu veterani su se ponašali kao osvajači.
Nezadovoljstvo italskog stanovništva iskoristili su Antonije, njegova žena Fulvija i brat Lucije, koji su poveli agitaciju protiv Oktavijana, obećavajući da će Antonije, čim se vrati s Istoka, vratiti svoja vanredna ovlašćenja i uspostaviti slobodu. Oni su sakupili vojsku od nezadovoljnih Italika, uglavnom vojnika i veterana. Marko Vipsanije Agripa, koji je komandovao Oktavijanovim trupama, uspeo je da borbu s ustanicima lokalizuje u etrurskom gradu Peruziji (danas Peruggia). Taj sukob, poznat kao Peruzinski rat (41–40), završio se pobedom Oktavijana. Fulvija je pobegla u Grčku, gde je ubrzo umrla, Lucije je amnestiran, a njegove trupe primljene su u službu Oktavijana, ali su zato bili surovo kažnjeni stanovnici Peruzije, kao i senatori i vitezovi koji su bili na strani ustanika.
Za to vreme Antonije je na istoku tražio novac za isplatu vojnika i regulisao odnose u istočnim provincijama. On je kažnjavao gradove koji su pružali podršku Brutu i Kasiju, a nagrađivao one koji su im se suprotstavili. U Tarsosu Antonije se upoznao sa egipatskom kraljicom Kleopatrom, koja je tamo stigla da bi se opravdala od optužbe da je podržavala Kasija. Antonije je s njom krenuo u Aleksandriju, gde je proveo jedno vreme kao kraljičin gost. Napustio je Egipat u proleće 40. st. e. i krenuo u Italiju. Tu je sklopio sporazum sa Sekstom Pompejem. Na jugu Italije došlo je i do sukoba njihovih trupa sa Oktavijanovim, ali je ubrzo došlo do izmirenja, jer vojnici nisu želeli novi građanski rat.
U Brundiziju su trijumviri 40. st. e. sklopili sporazum kojim je izvršena nova podela provincija: Oktavijan je dobio zapadne provincije s Ilirijom, Antonije je dobio istok, a Lepid Afriku. Antonije i Oktavijan dobili su pravo da mobilišu trupe u Italiji: Antonije za borbu protiv Parta, a Oktavijan za borbu sa Sekstom Pompejem.
Pripadnici viših staleža su od proskripcija bežali na Siciliju, Sekstu Pompeju. Istovremeno, on je primao i odbegle robove, uključujući ih u svoju vojsku i mornaricu. Pompej je ometao kretanje brodova koji su Rimu donosili hranu, pa je stanovništvo u Rimu postajalo sve nezadovoljnije trijumvirima. Stoga su trijumviri 39. st. e. u Puteoli sklopili sporazum sa Pompejem, kojim je on priznat za zapovednika rimskih pomorskih snaga i kojim su mu na upravu dodeljene Sicilija, Sardinija i Peloponez. Oni koji su se kod njega sklonili od proskripcija bili su amnestirani, a odbegli robovi priznati za slobodne. Međutim, ovaj sporazum bio je kratkotrajan: Pompejeva flota i dalje je otežavala kretanje brodova ka Italiji, a osim toga, on je nastavio da prima odbegle robove. Posle sporazuma u Puteoli većina aristokrata vratila se u Italiju i sada su vladajući krugovi rimskog društva počeli da na Seksta Pompeja gledaju kao na gusara. To je iskoristio Oktavijan, koji je krenuo u borbu sa Pompejem.
Kako je početak rata bio neodređen, Oktavijan je sa Antonijem sklopio sporazum 37. st. e. u Tarentu, po kojem je Oktavijan od Antonija dobio lađe za borbu sa Pompejem, a Antonije je od Oktavijana dobio nekoliko legija za borbu protiv Partije. Oktavijanova flota, kojim je zapovedao Marko Vipsanije Agripa, u bitkama kod Mila i kod Nauloha 36. st. e. porazila je Seksta Pompeja, koji je pobegao u Aziju i sledeće godine tamo bio ubijen od pristalica Marka Antonija.
Emilije Lepid, koji je dugo vremena stajao po strani, na Oktavijanov se zahtev uključio u borbu protiv Seksta Pompeja, ali kada je pokušao da zauzme celu Siciliju. Oktavijan je njegove trupe privukao sebi i Lepid je bio lišen vlasti. On je ostao u životu, ali više nije imao nikakvog političkog uticaja. Uprkos sporazumu u Puteoli, trideset hiljada odbeglih robova vraćeno je svojim gospodarima, a nekoliko hiljada njih kažnjeno je smrću. Eliminacijom Lepida iz uprave nad državom faktički je nestalo trijumvirata. Tenzije između Oktavijana i Antonija na kraju su dovele do novog građanskog rata, a ubrzo i do propasti Rimske republike i uspostavljanja principata.
