Хришћанин

(Preusmjereno sa stranice Hrišćani)
Dio serije članaka na temu

Hrišćanstvo

Christian cross
Kršćanstvo

Isus Hristos
Rođenje · Krštenje · Učenje
Smrt · Uskrsnuće

Osnove
Apostoli · Evanđelje · Crkva

Historija
Rano kršćanstvo · Oci · Sabori
Ikonoklazam · Šizma · Križari
Reformacija · Ekumenizam

Tradicije

Teologija
Stvaranje · Pad · Grijeh · Sud
Spasenje · Carstvo · Hristologija
Trojstvo (Otac, Sin, Sveti duh)

Biblija
Stari zavjet · Novi zavjet
Knjige · Kanon · Apokrifi

Ova kutijica: pogledaj  razgovor  uredi

Хришћанин (или кршћанин) је човјек који вјерује у Исуса Христа (Криста) и слиједи његово учење.

У складу са изворним значењем речи, хришћанин је онај који верује да је Исус Христос, односно Месија.

Етимологија

Ријеч хришћанин је изведена из грчке ријечи Χριστιανός (христианос), од Χριστός (христос) што значи " помазаник."

У Септуагинта верзији (Хебрејска библија на грчком језику) Хебрејске библије, израз христос је употребљен за превод хебрејски מָשִׁיחַ (Mašíaḥ,) (месија), што значи "[онај што је] помазаник." [1]

Прва знана употреба Χριστιανός (христианос) може се наћи у Новом завјету, у Дјелима апостолским 11:26-31: "... и најприје у Антиохији ученици бише названи хришћани.“ Хришћани су ученици или слиједбеници Исуса Христа. У Новом завјету пише да је цар Агрипа рекао апостолу Павлу: «... још мало па ћеш ме наговорити да постанем хришћанин» (Дјела апостолска 26:28). Даље у 1 Петар 4:15-16, апостол Павле каже: „Само да нико од вас не пострада као убица или лопов или злочинац, или као онај који се мијеша у туђе послове. Но ако ли као хришћанин, нека се не стиди, већ нека слави Бога због тог удјела“. Најранија записана употреба назива хришћанин изван Библије је запис Тацита да је Нерон окривио "Хришћане" за велики пожар у Риму 64. године. [2]

"Хришћанин" исто значи члан или присталица цркве – организоване групе људи унутар хришћанства.

Други називи

У другим европским језицима ријеч је слична као нпр. Chrétien на француском. Пошто оприједјељење „Христ“ са Исусом у јудаизму није прихваћено, у талмудском хебрејском хришћани се називају "Назарени", јер је у Новом завјету записано да је Исус из града Назарета.[3]

Међу Арапима (било да су хришћани, муслимани или припадници неке друге религије), као и другим језицима који су под утицајем арапског, (углавном у муслиманским културама под утицајем арапског као литургијског језика, језика ислама), двије ријечи су најчешће употребљаване за хришћане: Назрани (نصراني), and Мазихи (مسيحي) што значи слиједбеници Месије.[4][5] Тамо гдје је разлика, израз „Назрани“ се односи на људе хришћанске културе док „Мазихи“ се односи на оне који вјерују у Исуса.[6] У неким земљама Назрани је генерално у употреби за немуслимане бијеле људе.[6] Друга арапска ријеч која се понекад употребљава за хришћане, посебно у политичком контексту, је Салиби; то се односи на крсташе и има негативно значење (конотацију).[5][7]

Сматра се да је израз „Назрани“ изведен од Назарет.[4] У неким подручјима арапског свијета традиционално се сматра да је изведена из назр ("побједа"), и значи "побједници" у вези са раним успјесима хришћанске религије или почетну подршку етиопијских хришћана Мухамеду за вријеме његоових раних сукоба у Арабији. Такође се понекад сматра да је израз Назрани изведен из ансар, што значи "ученик" или слиједбеник. Сиријски Малабар Назрани су хришћанска етно-религиозна рупа из Керале (Индија).

Повест појма

У ранохрићанском спису Посланица Диогнету с краја 2. века даје се један од најупечатљивијих описа хришћана:

»Кршћане не дијели од осталих људи ни језик ни обичаји. Нити пребивају гдје сами у својим градовима, нити имаду какво друкчије нарјечје, нити живу осебујним животом. И није тај њихов наук никао умовањем или истраживањем људи прегалаца, нити се они, као неки, држе каква људског назора. Станују у градовима хеленским и барбарским, како је већ којега запало; слиједећи домаће обичаје у ношњи, храни и у другом животу. Живе у својој домовини, али су као насељеници; дионици су свих терета као грађани, а трпе све као туђинци. Свака им је туђина домовина, а свака домовина туђина. Жене се као сви, рађају дјецу, али не излажу новорођенчад. Постављају заједнички стол, али не постељу. Налазе се у тијелу, али не живе по тијелу. Бораве на земљи, али су грађани неба. Покоравају се донесеним законима, али својим живљењем надмашују законе. Љубе све, а сви их прогоне. Не познају их, а осуђују. Убијају их, а они оживљују. Бокци су, а многога богате. Ничега немају, а у свему обилују. Презиру их, а из презира им цвате слава. Оцрњују их, а поштење им сја. Грде их, а они благосиљају. Газе их, а они исказују част. Добротвори су, а кажњавају их као злотворе; смртној се казни радују као да устају на живот. Жидови против њих ратују као против туђе расе, а Хелени их прогоне: али њихови мрзитељи не знају казати узрока непријатељству.«[8]

Аутор у наставку објашњава овако парадоксалан положај кршћана у свијету односом између душе и тијела у човјеку:

Једном ријечју: што је у тијелу душа, то су свијету кршћани ... Бесмртна душа станује у смртноме шатору; и кршћани су као насељеници у овом што је распадљиво, очекујући нераспадљивост на небесима.[8]

Сиријски хришћанин Бардесан у своме познатом спису »Књига о законима земаља« с краја 2. века побија учење да је човјек детерминиран законима и обичајима земље у којој живи, а посебан доказ за слободу воље изводи из чињенице да су кршћани раширени по различитим земљама, а моралним се понашањем разликују од понашања људи који живе по мјесним обичајима:

»Што да кажем о новом роду нас кршћана, што га је Крист својим доласком подигао по свим мјестима и по свим крајевима, будући да се ми сви по самом имену Криста, у којем год крају били, називамо кршћанима, те се у дан Господњи сакупљамо, а у одређене се дане од јела суздржавамо. И наша браћа која су у Галији не живе сексуално с мушкарцима; нити они који су у Партској земљи не узимају двије жене; нити се они који су у Јудеји не обрежују; нити наше сестре које су код Гела и Кусциана не опће сполно са странцима; нити они који су у Перзији не узимају за жене своје кћери; нити они који живе у Медији не остављају своје мртве или живе сахрањују или остављају за храну псима; нити они који живе у Едеси не убијају своје жене или своје сестре које су начиниле прељуб, него одступају од њих и остављају их суду Божјему; нити они који станују у Хатри не каменују разбојнике; него их, на којем се год мјесту налазили, закони оних покрајина не одвлаче од њихова закона Кристова, нити их Фатум управљача не успијева присилити да раде ствари за које виде да су нечисте«.[8]

– Бардесан, »Књига о законима земаља«

Филипово Јеванђеље из 3. века преноси следеће казивање:

Када кажеш: "Ја сам Жидов", нитко се неће померити. Када кажеш: "Ја сам Римљанин", нитко се неће збунити. Када кажеш: "Ја сам Грк", "барбар", "роб", "слободан", нитко се неће узнемирити. (Када) ти (кажеш:) "Ја сам хришћанин", небо ће се трести.[9]

Ко су хришћани?

 
Риба – древни симбол хришћанства (и данас у употреби).

По америчком рјечнику (The American Heritage Dictionary) хришћанин је "човјек који проповиједа вјеру у Исуса Христа; који слиједи учењу Исуса Христа; који живи према учењу Исуса Христа“. [10] Веома различита мишљења се срећу широм свијета међу онима који себе сматрају за хришћане.

Истраживање у САД, 2007. године, је указало на постојање сљедећих типичних категорија:[11]

  1. Активни хришћани: Они који иду на црквену скупштину (цркву), читају редовно Библију, проповиједају своју вјеру да спасење долази кроз Исуса Христа.
  2. Пророкујући хришћани: који су примили Исуса за свога спасиоца, који је Господ, и сматрају, да је то кључ на основу чега је неко хришћанин, који су се усмјерили на лични однос до Бога и Исуса, више него на цркву, читање Библије или ширење вјере.
  3. Литургијски хришћани: Високи ниво духовне активности, која се углавном изражава преко присуствовања и признавања црквене власти (људи који су на водећим положајима у црквеној хијерархији-структури), те преко служења у цркви или у локалној заједници.
  4. Приватни хришћани: Вјерују у Бога и у добра дјела (чинити добра дјела) али не унутар садржаја цркве. У америчкој анкети ово је била најбројнија и најмлађа група.
  5. Културолошки хришћани: Не сматрају да је Исус неопходан за спасење. Њихова вјеровања су најмање у складу са учењем Библије. Они се радије окрећу ка универзалној теологији, која види више путева ка Богу. Они могу бити и атеисти или Агностици који су одрасли у „хришћанској“ религији и још увијек радо присуствују церемонијама – ритуалима и везама локалне заједнице са религиозним одгојем.

Друге земље могу показати друге врсте хришћана, посебно тамо гдје су хришћани прогањани.

Постоје људи који вјерују у Исуса али се оприједјељују различито. Месијски Јевреји сматрају да су секта јудаизма те да је Исус јеврејски Месија и да је божански спасиоц. Они настоје да живе у послушности и складу са хебрејским светим списима укључујући Тору и Халаку.

Извори

Види још

Potraži značenje riječi Хришћанин u
W(j)ečniku, slobodnom rječniku.