Wikipedija

Biblija

Biblija (od grčkog τὰ βιβλία ta biblia - «knjižice») naziv je za svetu knjigu hrišćana koju čine Stari zavjet i Novi zavjet. Biblija je poznata i kao Sveto pismo.

Gutenbergova Biblija, najstarija štampana Biblija.

Bibliju su pisali razni autori u raznim vremenima i na raznim mjestima, da bi odgovorili raznim potrebama.[1] Autografi biblijskih knjiga ne postoje, već samo mnogobrojni prepisi, tzv. tekstualni svedoci. Služeći se njima, biblijska nauka nastoji prirediti što pouzdaniji biblijski tekst, tzv. kritičko izdanje Biblije.

Pored religijskog, Biblija ima i svoj socijalni sadržaj. Siromaštvo i tlačenje su teme na koje se Biblija stalno vraća i Bog se preko proroka i Isusa uvijek svrstavao na stranu žrtava.[2]

Etimologija

uredi

Biblija dolazi od grčke reči βιβλια (ta) biblia u značenju «knjižice», množina imenice βιβλιον biblion, «knjižica». Biblion je deminutiv od βιβλος biblos, «knjiga», imenice koja je izvedena iz reči βυβλος, byblos sa značenjem papirus, od naziva feničanskog grada Biblos, poznatog po proizvodnji papirusa.

Hebrejska Biblija

uredi
Hebrejski spisi

Novi svet prevod Svetog pisma
uredi

Hebrejska Biblija (hebr. תַּנַ"ךְ — Tanah) je kanonizovana na saboru u Javneu oko 90. pre n.e. i čine je 24 knjige podeljene u tri osnovne grupe:

  • Zakon ili Nauk (heb. Tora), koji obuhvata pet knjiga pa se još naziva i Petoknjižje ili Pentateuh,
  • Proroci (heb. Neviim),
  • Spisi (Ketuvim).

Sve knjige su napisane na hebrejskom jeziku, osim delova Jezdre i Danila, te nekoliko reči u Knjizi Postanka i u Jeremiji pisanih aramejskim. Ova hebrejska Biblija je kasnije nazvana Masoretski tekst, po učenjacima masoretima koji su se bavili prepisivanjem i redigovanjem ovih svetih spisa u periodu između 600. i 900. pre n.e. Očuvanje biblijskog teksta bio je zadatak prepisivača (hebrejski sofer: pisac) koji su ustanovili predaju čitanja Biblije. Budući da hebrejski jezik izvorno ne piše samoglasnike, u prepisu su posle dodavani znakovi za samoglasnike (masoretski tekst).

Jevrejsko predanje smatra jevrejske (svete) spise objavljenom „rečju Božjom" i učenje o putu poslušnosti Bogu svog naroda, Izrailja. Glavni autoritet se pripisuje Tori (nauku, učenju, zakonu, putu), drugi autoritet zbirci Neviim (Proroci), a treći autoritet zbirci poznatoj kao Ketuvim (Spisi). Prva dva dela jevrejskih svetih spisa verovatno su se javila u današnjem obliku do poznog 4. veka pre n.e., ali je njihov sadržaj ostao promenljiv sve do kraja 1. veka pre n.e.

Grčki prevod jevrejskih svetih spisa poznat kao (Septuaginta), sačinjen za potrebe jevrejske zajednice u Aleksandriji u. 3. veku pre n.e., sadržao je dodatne spise, jedan broj apokrifnih spisa, koje su rabini iz Javnea na kraju isključili iz svog kanona, a koje je prvobitna hrišćanska crkva, koja je koristila grčki jezik, uključila kao deo Starog zaveta. Prema jevrejskom predanju, proroštva su prestala oko 400. godine pre n.e., tako da posle tog vremena više ne može biti novih spisa.

Nasuprot tome, hrišćani su tvrdili da su se proroštva nastavila i da su spisi, koji će konačno postati Novi zavet, takođe Bogom nadahnuti. Uticaj jevrejske Biblije oseća se ne samo u jevrejskoj tradiciji nego je on isto tako nezaobilazan istorijski, kulturni i idejni okvir Novog zaveta i hrišćanske tradicije. Biblijski pogled na svet prožima kako zapadnu tako i istočnu, pravoslavnu kulturu. U okviru judaizma tvrdi se da je Tora otkrivenje Božije svom narodu. Jevrejsko Sveto pismo stavlja davanje Tore, obrazovanje Izrailja kao naroda koji je u savezu s Bogom, zadobijanje obećane zemlje i istoriju Izrailjskog carstva u kontekst stvaranja sveta i kontekst sveopšte ljudske istorije.

Veruje se da su zapovesti Tore, usmenim predanjem protumačene i primenjene na izmenjene uslove, otkrivena norma pokoravanja savezu i da su zamišljene da posvete celokupno postojanje jedinke i zajednice. Etički i religiozni propisi su isto toliko briga pojedinca i porodice koliko i zajednice sakupljene u sinagogi za Šabat ili za praznike liturgijske godine. Bogosluženje u sinagogi je usredsređeno na Sveto pismo ili izvode iz Svetog pisma i uglavnom se sastoji od toga. Tora i Proroci se čitaju i tumače. Izbori iz Spisa se čitaju kao prigodni za praznike. Šema i blagoslovi su uzeti iz Biblije. Psalmi se čitaju i pevaju, a individualne i združene molitve izvedene su iz biblijskih tekstova. Psalmi, koji izazivaju čitav spektar religioznih emocija, sačinjavaju osnovni molitvenik.

Hrišćanska Biblija

uredi

Ideja o hrišćanskim spisima kao Novom zavetu proistekla je iz hrišćanskih učenja koja u Isusu vide posrednika u novom savezu sa Bogom. Hrišćanski Novi zavet sadrži 27 spisa. Ti spisi se mogu podeliti na 4 vrste religijskih tekstova:

  • četiri jevanđelja,
  • jedna rana crkvena povest,
  • dvadeset i jedna poslanica,
  • jedna apokalipsa

Biblija, ili Sveto pismo, kod Hrišćana označava zbirku svetih spisa koji se dele na knjige Starog zaveta i Novog zaveta.

Pravoslavna crkva uvrstila je u Stari zavet 39 knjiga. Prema kanonu Rimokatoličke crkve, Stari zavet sadrži 50 knjiga, jer obuhvata, pored 39 protokanonskih, i jedanaest devterokanonskih knjiga (protestanti ih nazivaju apokrifnim):

▪Druga knjiga Jezdrina

▪Treća knjiga Jezdrina

▪Knjiga o Toviji

▪Knjiga o Juditi

▪Premudrosti Solomonove

▪Premudrosti Isusa sina Sirahova

▪Poslanica Jeremijina

▪Knjiga proroka Varuha

▪Prva knjiga Makavejska

▪Druga knjiga Makavejska

▪Treća knjiga Makavejska

Na kraju grčke Biblije, obično se štampa i Četvrta knjiga Makavejska, ali ne kao kanomska knjiga već kao drevna poučna.

Četiri proširenja:

▪Molitva Manasije cara judejskog (na kraju Druge knjige dnevnika)

▪prošireno 6 glava u Knjizi o Jestiri

▪151. Psalam (na kraju Psaltira)

▪Proširena 3. glava, dodata 13. I 14. glava u Knjizi proroka Danila

Sveti Atanasije Veliki u 39. uskršnjoj poslanici (Pidalion, str. 768-770), deli starozavetne knjige u dve grupe: kanonske, 22 knjige po jevrejskim slovima azbuke, ali u stvarnosti 39, i anaginoskomene, dakle korisne i dobre za čitanje, njih deset. Kanonske starozavetne knjige su: Postanje, Izlazak, Levitska, Brojevi, Ponovljeni Zakon, Isusa Navina, Sudije, Ruta, 1. i 2. Knjiga Samuilova, 1. i 2. Knjiga o carevima, 1. i 2. Knjiga Dnevnika, Jezdra, Jestira, Jov, Psalmi, Priče Solomonove, Propovednik, Pesma nad pesmama, Isaija, Jeremija, Jezekilj, Danilo, Plač Jeremijin, Osija, Joil, Amos, Avdije, Jona, Mihej, Naum, Avakum, Sofonije, Agej, Zaharija i Malahija.

Knjige "anaginoskomene" - dobre za čitanje (nazvane u XVI veku na Zapadu devterokanonskim, zato što je njihovo unošenje u kanon Zapadne crkve, pored "protokanonskih knjiga", bilo stavljeno na diskusiju), uključene su u biblijski kanon od najstarijih vremena (kanon Svetog Atanasija Velikog), i to su sledeće; Judita, Tovija, 3. Jezdrina (Jezdra u Septuaginti), Varuh, Poslanica Jeremijina, Premudrosti Solomonove, Premudrosti Sirahove, 1, 2, i 3. Makavejska.

Biblija na rumunskom jeziku, izdanje 1968. godine, uključila je i neke nekanonske odeljke (Pesmu trojice mladića, Istoriju Suzane, Istoriju aždaje i Bela, Molitvu Manasijevu).

U prvim vekovima kružile su mnoge knjige - bilo apokrifne, bilo autentične, veoma cenjene od hrišćana - koje Crkva na kraju nije unela u novozavetni kanon. Otkrivenje Jovanovo je prihvaćeno u kanon sa izvesnim izbegavanjem. Osamdeset peti Apostolski kanon ne pominje Otkrivenje, ali zauzvrat preporučuje dve Poslanice Korinćanima od Klimenta Rimskog i Učenje Dvanaestorice Apostola (odbačeno na Šestom vaseljenskom saboru, kanon 2, na osnovu toga što su ga koristili neki jeretici); to isto čini i Laodikijski sabor (60. kanon) i Sveti Kirilo Jerusalimski. Prihvata ga Sveti Atanasije Veliki, koji spominje i Jermin Pastir (kao i Sveti Maksim Ispovednik), a takođe i Kartaginski sabor (kanon 30), koji u isto vreme preporučuje Žitija Svetih (kanon 54) i, na kraju, Dionisije Areopagit. Pod uticajem katihetskih škola u Siriji i Palestini, Otkrivenje se nije upotrebljavalo u liturgijskoj praksi, mada ga je ipak na kraju aleksandrijska škola stavila u kanon.

Rimokatolička crkva je tek 1546. godine, na protivreformatorskom saboru u Trentu, uključila u kanon svih 27 knjiga Novog zaveta. Tom prilikom je Jeronimov latinski prevod Biblije, poznatiji kao Vulgata prihvaćen kao zvanična, autoritativna verzija katoličkog Svetog pisma.

Biblija je (naročito) počela da se širi svetom u 16. veku posle Hrista, i danas je, u celini ili delimično, prevedena na preko hiljadu pet stotina jezika. Biblija je izazvala divljenje, manje ili veće, relativno priznanje ili prihvatanje pripadnika drugih religijskih tradicija, ali, uopšte uzev, ona je, kao i drugi sveti spisi, sveta po svom sopstvenom tradicionalnom karakteru jedino za pripadnike odgovarajuće vere.

Prevodi Biblije kod Južnih Slovena

uredi

Tzv. „Izborno jevanđelje" i Apostol preveli su sa grčkog na crkvenoslovenski braća Kirilo i Metodije pred polazak u Moravsku na propovedanje hrišćanstva, a druge delove Novog zaveta i Stari zavet biće da su preveli oni i njihovi učenici. Knjige Starog zaveta preveo je na srpski jezik Đuro Daničić (1865), a Novog zaveta Vuk Karadžić (1847). Vuk je svoj prevod revidirao 1857, a u Daničićevoj redakciji izašao je 1864, 1867, 1868, 1870, 1871. I pre Vuka bilo je prevoda Novog zaveta, kao Atanasija Stojkovića (1830. i 1834). U novije vreme treba spomenuti prevod celog Svetog pisma Luja Bakotića 1933. (štampan latinicom), a Novog zaveta dr Dimitrija Stefanovića (1934), dr Emilijana Čarnića (1973), dok je Sinodalna komisija objavila prevod Novog zaveta, koji je Sveti arhijerejski sinod izdao u saradnji sa Biblijskim društvom kao zvanični prevod 1984. g. Ispravljeni prevod štampan je 1990. g. Biblijsko društvo je objavilo Četvorojevanđelje u „dinamičnom" prevodu Aleksandra Birviša 1986. g. a II izdanje 1987. g. U bogoslužbenoj upotrebi Srpske crkve je Jevanđelistar, u izdanju Braničevske eparhije (1975. i 1977).

Kod Hrvata, pored prevoda Matije Petra Katančića (1831), celu Bibliju su preveli I. M. Škarić (Beč 1858-61), I. E. Šarić (Sarajevo 1941-42). Novi zavet su preveli J. Štadler (Sarajevo 1895-1904), dr F. Zagoda (1925), LJ. Rupčić (Sarajevo 1961), B. Duda (Zagreb 1962). Vrhunski podvig je izdanje izdavačke kuće „Stvarnost" 1968. g. koji je i sa jezičke tačke besprekoran, zatim prevodi Novog zaveta B. Duda - J. Fućak (Zagreb 1973), Gracijan Raspudić (Mostar 1987).

Prvi slovenački prevod Novog zaveta dao je Primož Trubar (1557-1582). Takođe je protestantski teolog Jurij Dalmatin štampao celu Bibliju u Vitenbergu 1584. Ovim prevodom je popravio jezik prvih slovenačkih pisaca i postavio uzor književnog prevoda. Njegov prevod Biblije je najznačajniji književni događaj pre pojave Prešernovih dela. J. Japelj i B. Kumerdej izdaju Novi zavet (1784-86). Celu Bibliju štampa A. Volf (Ljubljana 1885-59). Novi zavet preveli su i J. Zidanšek (1918), fr. Jere, Gr. Pečjak i A. Snoj (1926-29). Celo Sveto pismo izdali su M. Slavič i Fr. Jere (1960-66), a Novi zavet Fr. Jere, Gr. Pečjak i A. Snoj (1961). - France Rozman preveo je četiri jevanđelja (Ljubljana, 1979). Novi zavet - jubilarni prevod povodom 400-godišnjice Dalmatinove Biblije (1984) (uvod i primedbe preuzete sa francuskog ekumenskog izdanja) izdao je Nadbiskupski ordinarijat u Ljubljani u saradnji sa Biblijskim društvom, kao i ekumensko izdanje cele Biblije (1975). - Stevan Kuzmič dao je Novi zavet, a Šandor Terplan Psalme 1528. g. (jubilarno izdanje 1928. g.) na prekomurskom dijalektu.

Makedonci su dobili Novi zavet 1967. a celo Sveto pismo (sa devterokanonskim knjigama) 1990. god., a takođe u izdanju Biblijskog društva. Stručna analiza ovog prevoda još nije urađena da bi se ustanovilo u kolikoj meri se ovaj prevod oslanja na srpski prevod Svetog pisma.

Godine 2006. Jehovini svjedoci objavili su novi prevod na jezicima južno-slovenskih naroda: makedonskom, srpskom, hrvatskom i slovenačkom: Novi svet - prevod Svetog pisma.

Kritike

uredi
Glavni članak: Kritika Biblije

Bibliju, a posebno Stari zavet, često kritikuju zbog nelogičnosti i okrutnosti.

Podrobno čitanje i razumijevanje Biblije je najsigurniji put ka ateizmu.[3]

– Donald Morgan

Racionalna kritika Biblije posebno je usmerena na bajkovite priče koje se u njoj nalaze:

Vi vjerujete u knjigu u kojoj su životinje koje govore, čarobnjaci, vještice, demoni, štapovi koji se pretvaraju u zmije, gorući grmovi, hrana koja pada s neba, ljudi koji hodaju po vodi i sve vrste čarobnih, apsurdnih i primitivnih priča, i kažete nam da smo mi oni kojima treba pomoć?[3]

– Mark Tven

Filozof Fridrih Niče kritikuje jevrejske sveštenike koji su od povesti Izraela načinili religiju, te objašnjenje svih velikih događaja u njihovoj prošlosti pojednostavili u "idiotsku formulu" poslušnosti ili neposlušnosti prema bogu:

Ti sveštenici ustoličili čudo krivotvorenja, za šta nam kao dokument služi dobar deo Biblije: sa nečuvenom porugom prema svakom nasleđu, prema svakoj istorijskoj realnosti, oni su prošlost svog sopstvenog naroda preveli u religiozno, to jest od nje načinili stupidan mehanizam spasa: krivica prema Jehovi i kazna, pobožnost prema Jehovi i nagrada.[4]

– Friedrich Nietzsche

Niče dokazuje da je veliko razdoblje u istoriji Izraela u rukama jevrejskih sveštenika postalo razdoblje propadanja i nesreće, jer tada sveštenik još ništa nije značio. Oni su, prema svojim potrebama, od moćnih, slobodarskih likova iz istorije Izraela stvarali varalice i kukavice ili "bezbožnike".[4]

Vaso Pelagić je također kritikovao Bibliju zbog besmislica i "izmišljotina":

Čist razum vidi i veli da je takozvano ”sveto pismo” skup, zbornik mantijaških izopačenih i glupih izmišljotina i da više vrijedi za čovječanstvo jedan tabak fizike, fiziologije, hemije, no sve crkvene i bogoslovske knjige što su napisane od iskona do danas.[5]

– Vaso Pelagić

Izvori

uredi
  1. ↑ Bart Ehrman - Isus to nije rekao (scribd)
  2. ↑ „Život i smrt biskupa Romera (1)”. Arhivirano iz originala na datum 2013-03-01. Pristupljeno 2013-02-27. 
  3. ↑ 3,0 3,1 Ateizam (mudre misli)
  4. ↑ 4,0 4,1 Friedrich Nietzsche - Antikrist
  5. ↑ http://www.e-novine.com/drustvo/81228-Hrist-pripadao-taboru-socijalista.html

Literatura

uredi

Vanjske veze

uredi
Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Biblija&oldid=41560394