Wikipedija

Cistinurija

Cistinurija (lat. Cystynuria) je autozomno recesivni genetički poremećaj metabolizma [1] koji se karakteriše poremećajem transporta cistina i dibazičnih aminokiselina (arginina, lizina, ornitina) na engl. "brusch border" membrani tubula bubrega i membrani intestinuma (creva) što dovodi do njihovog nekontrolisanog gubitka mokraćom i stolicom.[2]

Cistinurija
lat. Cystynuria
Hemijska struktura cistina
SpecijalnostEndokrinologija
Klasifikacija i eksterni resursi
ICD-10E72.0
ICD-9270.0
OMIM220100
DiseasesDB3339
MedlinePlus000346
eMedicinemed/498
MeSHD003555

Normalno se mokraćom izlučuje 100 mg cistina dnevno. Bolesnici sa različitim podtipovima heterozigotne cistinurija izlučuju do 300 mg cistina na dan, dok oni se homozigotnom cistinurijom, koja „napada“ jednu od 1000 osoba, izlučuju i preko 600 mg cistina mokraćom dnevno.[3]

Mokraćom se u cistinuriji izlučuje cistin u velikim količinama, pa je mokraća prezasićena cistinom čija je rastvorljivost mala, naročito u kiseloj mokraći, i zato se on može taložiti u mokraćnom sistemu i stvarati cistinske kamenove (kalkuluse).[4]

Istorijat uredi

Cistinuriju je 1810, prvi opisao Volaston kao različite vrste mokraćnih kamenova u mokraćnoj bešici i skovao termin cistični oksid [5]. Berzelius u preparatima otkriva da se kamen ne sastoji iz oksida, i on je tu supstancu nazvao cistin, jer je materijal poticao iz bešike [6]. Godine 1908, ser Arčibald Gerod identifikovao je cistinuriju kao jedan od originalnih "urođenih poremećaja metabolizma" [7]. Hej i saradnici [8] i Denta i Rouz [9] su utvrdili nenormalno izlučivanje dibazičnih amino kiselina lizina, arginina, i ornitina, kod osoba sa cistinurijom. Godine 1955, Haris i saradnici navode da je kompleksan autozomno recesivni-obrazac nasleđivanja odgovoran za pojavu cistinurije [10]. Godine 1961, Miln i saradnici dokazali su smanjenu apsorbciju u crevima dibazičnih amino kiselina kod osoba sa cistinurijom.[11]

Godine 1954, dok je proučavao osetljivost kože na penicilin i njegove derivate, Tabačnik je primetio da je jedan od degradacionih proizvoda penicilina, penicilamin, reagovao sa cistinom i formirao mešoviti disulfid, penicilamin cisteina [12]. Godine 1963, Kravel i drugi istraživači prvi koriste penicilamin za lečenje pacijenata sa cistinurijom.[13]

U poslednjih nekoliko godina, razumevanje genetičkih i molekularnih komponenti cistinurije je značajno uznapredovao. U 1993, Li sa saradnicima kloniranli su ljudski cDNA (rBAT engl. renal basic amino acid transporter) na hromozomu 2, šifrovan za transport proteina za amino kiseline cistin i dibazičnu amino kiselinu [14]. Godine 1997, Biskegli i drugi istraživači identifikovanli su tip 3 cistinurije na lancu 19k13.1.[15]

Epidemiologija uredi

Cistinurija je relativno retko hereditarno oboljenje sa autozomno recesivnim oblikom nasleđa i učestalošću od 1:7000 novorođene dece. Tipični životna dob za pojavu cistinurije je druga ili treća deceniji života. Kod oko dvadeset pet odsto pacijenata (sa simptomima bolesti) prva pojava kalkulusa manifestuje se u prvoj deceniji života, a oko 30% -40% njih prve simptome su doživeli kao tinejdžeri. Oko 20% do 40% osoba sa cistinurijom ispoljava i mešovite oblike poremećaja: hiperkalciurija (19%), hipocitraturija (44%), a hiperurikozurija (22%).[16]

Homozigotna cistinurija karakteriše se doživotnim simptomima bolesti, povratnom pojavom kalkulusa u mokraćnom sistemu čiju pojavu je teško kontrolisati konzervativnim medicinskim procedurama. U principu, više od 50% asimptomatskih homozigotnih cistinurija praćeno je razvojem kamenova u bubregu. Kod sedamdeset pet odsto pacijenata iz ove grupe prisutna je i obostrana pojava kamenova.

Stopa recidiva posle hirurških intervencija prisutna je u 45 posto nakon 3 meseca bez lečenja od strane lekara. Stopa recidiva uz medicinski tretman je manja i iznosi oko 25 posto nakon 3 godine posle operacije, ali je i dalje inferiorana u odnosu na stopu ponovnog javljanja kod drugih vrsta kalkulusa.

Simptomatologija bolesti je slična onoj kod drugih vrsta bubrežnih kalkuloza i obuhvata bubrežne kolike, hronične infekcije mokraćnog sistema kod mladih osoba sa kamenom u bubregu u porodičnoj istoriji bolesti.

Komplikacije cistinuria su hipertenzija, bubrežne insuficijencije, povratne infekcije kamena u mokraćnom sistemu i bubregu, pa čak i u završnoj fazi bubrežne bolesti.

Etiologija uredi

Cistinurija je relativno retko hereditarno oboljenje sa autozomno recesivnim oblikom nasleđa i učestalošću od 1:7000 novorođene dece. Hereditarni poremećaj transepitelnog transporta cistina i dibazičnih aminokiselina (arginina, lizina, ornitina) na "brusch border" membrani tubula bubrega i membrani intestinuma (creva) i dovodi do njihovog nekontrolisanog gubitka mokraćom i stolicom.

Transepitelni transport aminokiselina je složeni, dvostepeni, proces. U prvom stepenu transporta čestice se preko "brusch border" membrane unose u epitelnu ćeliju a u drugom stepenu se preko bazolateralne membra ne sekretuje iz ćelije u peritubularni prostor.

Smatra se da na "brusch border" membrani postoje dva separatna nosačka sistema (jedan visoko afinitetni za koji se „takmiče“ cistin i lizin, po dosadašnjim saznanjama on je izmenjen u cistinuriji i drugi niskoafinitetni transporter koji ne vezuje lizin uopšte). U nedostatku nosača za resorpciju neresorbovane aminokiseline opterećuju mokraću svojom povećanom koncentracijom, pri čemu samo neresorbovani cistin ima kliničku manifestaciju - recidivantnog bubrežnuog kamenja. NJegova koncentracija u mokraći u cistinuriji je daleko veća od optimalne rastvorljivosti (od 250 mg cistina na litar mokraće), te dovodi do formiranja cistinskih kristala kao jezgra budućih cistinskih kamenaca [17].

   
"Brusch border" membrana bubrega (levo) i creva (desno) na kojoj se manifestuje hereditarni poremećaj transepitelnog transporta cistina

Genetika uredi

 
Cistinurija je autozomno recesivni oblik nasleđivanja

Još pre više od 40 godina u odnosu na intestinalni a ne renalni poremećaj transporta, Rozenberg klasifikuje heterozigotne nosioce poremećaja u tri tipa:

  • Tip I: odsutan intestinalni transport cistina,
  • Tip II: normalni intestinalni transport za cistin ali odsutan zadibazične kiseline
  • Tip III: normalan intestinalni aminokiselinski transport.

Svi homozigotni nosioci bolesti i heterozigoti tip II imaju koncentraciju cistina u mokraći daleko iznad njegove granice rastvorljivosti i stvaraju kamence.

Cistinski transportni gen, lociraan na kratkom kraku drugog hromozoma nazvan SLA3A1, (gen odgovoran za tip I cistinuriju) najčešće se opisuje kao mutiran, dok tip II i III imaju lokus izmenjenog gena na dugom kraku 19 hromozoma.

Koncentracije cistina u homozigotnih i heterozigotnih nosioca bolesti
Tip cistinurije Koncentracija cistina u mokraći
Heterozigot
I/N < 200 mg/24 h
II/N 200–400 mg/24 h
III/N > 200 mg/24 h
Homozigot
I/I 600-1.400 mg/24 h
I/III 600-1.400 mg/24 h
III/III 600-1.400 mg/24 h

Patofiziologija uredi

 
Uticaj promene pH na nivo cistina u mokraći

Lečenje pacijenata sa cistinskim kamenovima uredi

Uklanjanje bola

Uklanjanje bola izazvanog bubrežnim kolikama može se postići primenom sledećih preparata: Diklofenaka (Voltaren), Indometacina, Hidromorfin-hidrohlorida, + Atropin sulfat (Dilaudid-Atropin), Metamizola, Pentazocina i Tramadola.

Lečenje treba zappočeti sa nesteroidnim i neopioidnim analgeticima i mdrugim alternativnim lekovima u slučaju da bol perzistira. Diklofenak ima uticaj na glomerularnu filtraciju kod pacijenata sa redukovanom renalnom funkcijom, ali ne i kod pacijenata sa normalnom bubrežnom funkcijom. Kada se očekuje sponatana pasaža kamena, primena 50 miligramskih supozitorija ili tableta diklofenaka, dva puta dnevno, tokom 30-10 dana može biti korisna u redukovanju ureteralnog edema i rizika od rekurentnog bola.

Pasaža kamena i evaluacija bubrežne funkcije treba da budu potvrđene odgovarajućim metodama. Spontano eliminisani kamenovi trebaju biti analizirani. U slučaju da se uklanjanje ili smanjenje bola ne može postići medikamentima, vrši se drenaža stentiranjem, perkutanom nefrostomijom ili drugim metodama uklanjanja kamena.

Sprečavanje stvranja kamenova

Povećan unos tečnosti kaji treba da obezbedi volumen mokraće od 3000 ml u toku 24 sata. Da bi se postigne ovaj cilj pacijent treba konzumirati svakog časa najmanje 150 ml tečnosti.

Alkalizacija mokraće. Treba je sprovesti tako da pH mokraće bude iznad 7,5. Ovo se može postići unosom kalijum citrata u dozi od 30-10 mmol u dve do tri odvojene doze.

U pacijenata sa 24 časovnom ekskrecijom cistina ispod 3-3,5 mmol primena 3-5 g askorbinske kiseline može biti od koristi.

Kod visoke eksrecije cistina neophodno je primeniti tiopronin 250 do 2000 mg/dnevno ili kaptopril (75 do 150) mg/dnevno.

Lečenje lekovima

Konzervativne mere, kao što su uvećan unos tečnosti i alkalizacija mokraće, u principu nisu dovoljne za kontrolu cistinskih kamenova. Od lekova se koristi [18];

  • D-penicilamin. On smanjuje količinu cistina u mokraći. Rastvorljivost cistina zavisi od pH-mokraće (raste sa povećanjem pH-mokraće). D-penicilamin je relativno toksičan lek (oštećuje jetru, bubrege i kostnu srž). Početna doza je 250 mg dnevno, podeljena u 3 do 4 pojedinačne doze, koje se mogu povećati sve do 2 grama/dnevno (uz merenje cistina u mokraći). Uz penicilamin treba uzimati i piridoksin (vitamin B6), i to 25 do 50 mg/dnevno.
  • Merkaptopropionilglicin se bolje podnosi od penicilamin. On se veže za cistin i sa njim stvara rastvorljivi kompleks. Time se može usporiti stvaranje novih kamenova. Doza se titrira zavisno od vrednosti cistina u dvadesetčetvoročasovnoj mokraći. Početna doza je 200 do 300 mg dnevno, i to jedan sat pre ili 2 sata posle jela. Neželjena dejstva nisu retka: temperatura, mučnina, povraćanje, ospa, lupusni sindrom, smanjen osećaj i različiti hematološki (krvni) poremećaji [19].

Reference uredi

  1. ↑ (en) Fjellstedt, Erik; Harnevik, Lotta; Jeppsson, Jan-Olof; Tiselius, Hans-Göran; Söderkvist, Peter; Denneberg, Torsten (2003). „Urinary excretion of total cystine and the dibasic amino acids arginine, lysine and ornithine in relation to genetic findings in patients with cystinuria treated with sulfhydryl compounds”. Urological Research 31 (6): 417–25. DOI:10.1007/s00240-003-0366-6. PMID 14586528. 
  2. ↑ Z. Anđelković, LJ. Somer, M. Perović, V. Avramović, LJ. Milenkova, N. Kostovska, A. Petrović: Histološka građa organa, 1. izdanje ("Bonafides“ Niš, 2001.) ISBN 86-7434-003-2
  3. ↑ (en)The Basics of Cystine Stone Formation and Prevention Cystinuria.org Arhivirano 2011-12-29 na Wayback Machine-u, Pristupljeno 14.januara 2012
  4. ↑ Remuzzi G, Bertani T. Pathophysiology of progressive nephropathies. N Engl J Med 1998; 339(20): 1448–56
  5. ↑ Wollaston WH. On cystic oxide. A new species of urinary calculus. Trans R Soc London. 1810;100:223-30.
  6. ↑ Berzellius J. Calculus urinaires. Traite Chem. 1833;7:424.
  7. ↑ Garrod AE. Inborn errors of metabolism. Lancet. 1908;2:1, 73, 142, 214.
  8. ↑ Yeh HL, Frankl W, Dunn MS. The urinary excretion of amino acids by cystinuric subjects. Am J Med Sci. 1974;214:507-12.
  9. ↑ Dent CC, Rose GA. Amino acid metabolism in cystinuria. Q J Med New Series. 1974;214:507-12.
  10. ↑ (en) Harris H, Mittwoch U, Robson EB, Warren FL. Phenotypes and genotypes in cystinuria. Ann Hum Genet. Aug 1955;20(1):57-91. [Medline], Pristupljeno 14.januara 2012
  11. ↑ (en) Milne MD, Asatoor AM, Edwards KD, Loughridge LW. The intestinal absorption defect in cystinuria. Gut. Dec 1961;2(4):323-37. Medline, Pristupljeno 14.januara 2012
  12. ↑ (en) Tabachnick M, Eisen HN, Levine B. A new mixed disulphide: penicillamine-cysteine. Nature. Oct 9 1954;174(4432):701-2. Medline, Pristupljeno 14.januara 2012
  13. ↑ (en) Crawhall JC, Scowen EF, Watts RW. Effect of penicillamine on cystinuria. Br Med J. Mar 2 1963;5330:588-90. Medline, Pristupljeno 14.januara 2012
  14. ↑ Lee WS, Wells RG, Sabbag RV, et al. Cloning and chromosomal localization of a human kidney cDNA involved in cystine, dibasic, and neutral amino acid transport. J Clin Invest. May 1993;91(5):1959-63. [Medline], Pristupljeno 30. 4. 2013.
  15. ↑ Bisceglia L, Calonge MJ, Totaro A, et al. Localization, by linkage analysis, of the cystinuria type III gene to chromosome 19q13.1. Am J Hum Genet. Mar 1997;60(3):611-6. Medline, Pristupljeno 14.januara 2012
  16. ↑ (en) Sakhaee K, Poindexter JR, Pak CY. The spectrum of metabolic abnormalities in patients with cystine nephrolithiasis. J Urol. Apr 1989;141(4):819-21. Medline, Pristupljeno 22.januara 2012
  17. ↑ Emilija GOLUBOVIĆ, Predrag MILJKOVIĆ, Anđelka SLAVKOVIĆ i Saša ŽIVIĆ, CISTINURIJA DESETOGODIŠNJE PRAĆENJE BOLESNIKA. Acta medica Medianae (2001)5 65-72 STRUČNI RADOVI Arhivirano 2016-08-11 na Wayback Machine-u, Pristupljeno 14.januara 2012
  18. ↑ Joly, D. Riev, R. Mejean, A., Dandon, M. and .Lungers, P.(1999). Treatment of cystinuria. Pediatr. Nephrol., 13, 954-950.
  19. ↑ Pak, C.Y., Fuller, C. and Sakhaee, K. (1986). Management of cystine nephrolithiasis with alpha - mercaptopropiong lycine. J. Urol., 136, 1003-1008

Spoljašnje veze uredi

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Cistinurija&oldid=41487175