Velika ekonomska kriza

Velika ekonomska kriza ili Velika depresija je globalni ekonomski krah koji je počeo 1929. godine i trajao do 1939. Bio je to najduži i najoštriji sunovrat koji je ikada iskusio industrijalizovani Zapadni svet. Počela je u Sjedinjenim Državama padom berze 29.10. 1929. godine, na dan poznat kao Crni utorak, rezultovala drastičnim padom autoputa, dramatičnim rastom nezaposlenosti i akutnom deflacijom. Ali, ni kulturno-sociološke posledice nisu bile ništa manje destruktivne, posebno u SAD, gde je Velika depresija po razornom uticaju na društvo na drugom mestu, odmah iza Građanskog rata.

Osiromašena farmerka koja je bila prisiljena napustiti farmu i naseliti se kao sezonska radnica na plantaži u Kaliforniji 1936.

Početak i snaga Velike depresije razlikuju se među državama. Depresija je posebno bila teška i duga u SAD i državama Evrope koje su došle do nezaposlenosti od 25 % i 33 %, manje u Japanu i većem delu Latinske Amerike. Najgora depresija ikada je posledica kombinacije više faktora. Pad agregatne tražnje, finansijska panika i juriš na banke, nesinhronizovane ekonomske politike nacionalnih vlada uzrokovale su drastičan pad autputa i ekonomske šokove.

Zlatni standard, koji je blisko povezivao sve države sveta u mrežu fiksnih deviznih kurseva, igrao je ključnu ulogu u transmisiji američkog ekonomskog sunovrata ka drugim zemljama. Oporavak od Velike depresije u velikoj meri je podstaknut odbacivanjem zlatnog standarda i politikom fiskalne ekspanzije (i monetarne, premda monetarna politika u to vreme još nije bila u potpunosti determinisana), koja ne bi bila moguća u uslovima zlatnog standarda. Velika depresija dovela je do fundamentalnih promena ekonomskih institucija, kao i što je u žižu ekonomske teorije i politike lansirala Džona Mejnarda Kejnsa, koji je pored uspostavljanja makroekonomije i doktrine fiskalne ekspanzije ostao upamćen po izjavi: „Dug rok ne postoji. Na dugi rok svi smo mrtvi.“

Ekonomsko-političke prilike nakon Prvog svetskog rata

Prvi svetski rat je značajno uzdrmao ekonomije mnogih zemalja, izazivajući posledice svetskih razmera i dovodeći u pitanje položaj do tada vodećih svetskih sila. Došlo je do repozicioniranja svetske moći i uticaja. Pre rata Evropa je bila svetski centar industrije i kapitala. Međutim, teške borbe koje su se tokom rata vodile na tlu Evrope i masivna razaranja devastirala su evropske privrede i izazvala štetu od koje nisu uspele da se oporave tokom čitavog međuratnog perioda.

Prvi svetski rat doveo je do dramatičnih promena na geopolitičkoj karti sveta, a pre svega Evrope. Kraj Prvog svetskog rata označio je i okončanje postojanje carevina koje su u proteklim vekovima igrale vodeće uloge, predstavljajući uz Velika Britanija stožere svetskog poretka. Boljševička revolucija u Rusiji izmenila je društveni poredak i ekonomski sistem u ovoj zemlji i označila otpočinjanje državnog socijalizma, doprinoseći njenom odsecanju od ostatka svetske ekonomije. Drugo evropsko carstvo, Austro-Ugarska, takođe je nestalo, raspadajući se uz stvaranje niza novih nacionalnih država. Austrija je ostala u svojim skromnim granicama, ekonomski značajno uzdrmana doživljavajući krah svoje centralne banke 1931. godine. Sa ne manje posledica bilo je i okončanje postojanja Nemačke carevine, uz dramatičnu ekonomsku agoniju kroz koju je nemačka prolazila nakon rata, a koja se najupečatljivije ispoljava kroz rast nezaposlenosti i hiperinflaciju koja je kulminirala 1923. godine. Iskustvo koje je Nemačka imala nakon Prvog svetskog rata, naročito vezano za ekonomski kolaps izazvan nametanjem otplate velikih ratnih reparacija i stalnim tenzijama koje je imala sa Francuskom, pokazalo se kao presudno za budućnost, naročito za otpočinjanje Drugog svetskog rata.

Industrijski i finansijski centri do 1914. godine nalazili su se u Britaniji, Francuskoj i Nemačkoj. Nakon rata one su svoje pozicije izgubile, dok su SAD popunile nastali vakuum. SAD su bile ne samo na strani pobednika u Prvom svetskom ratu, već i pravi dobitnici ovog rata. Evropske privrede, Britanija i Francuska, bile su prinuđene da svoje ratne izdatke finansiraju zadužujući se kod SAD. Tako su SAD postale svetski ekonomski lider od koga su zavisile evropske privrede.

O promenama do kojih je u svetskoj ekonomiji došlo svedoči i podatak da su pre rata SAD dugovale evropskim zemljama 4 milijarde dolara, dok su nakon rata evropske zemlje dugovale SAD čak deset milijardi dolara. Amerika je postala globalni snabdevač sveta novcem i industrijskim dobrima.

Dominacijom Amerike na svetskim tržištima, došlo je do značajnih promena u tokovima svetske trgovine. Britanija, koja je do tada dominirala, trgovala je dobrima sa ostatkom sveta, kupujući pre svega hranu i sirovine. Za razlike od nje, SAD su u velikoj meri bile okrenute sebi, kao veliki proizvođači hrane, sirovina i industrijskih proizvoda, one nisu predstavljale značajnijeg uvoznika, već naprotiv - izvoznika. Evropske zemlje su svoj uvoz iz SAD finansirale novcem prikupljenim od ratne odštete koje je plaćala Nemačka, dok je sama Nemačka bila prinuđena da se zadužuje kod SAD da bi izmirila svoje obaveze. Tokom 1920-tih bilo je više od milijardu dolara američkih investicija u nemačku privredu.

Američki privredni uspon koji je otpočeo tokom rata nastavlja se sve do Velike ekonomske krize 1929, uz kratkotrajni prekid zbog ekonomske krize 1921/22. godine. Karakteristika ovog poleta bila je značajna kreditna ekspanzija, koju je pratila i povećana tražnja za kapitalom. Kreditna ekspanzija se odnosila kako na kreditiranje samo američke privrede, tako i na plasiranje sredstava u strane zemljae. S druge strane okeana, kao najveći zajmoprimalac u ovom periodu javlja se Nemačka.

Za razliku od SAD, Velika Britanija je patila od hroničnog ekonomskog pada, delimično zbog gubitka tržišta širom sveta, a delimično zbog grešaka načinjenih u vođenju monetarne politike – odbijanja da britanska funta devalvira. Britanija se, dakle, mnogo pre nego što će se nad svetsku ekonomiju nadviti oblaci Velike ekonomske krize suočila se sa određenim poremećajima u funkcionisanju privrednog sistema. Ona se pre svega suočila sa velikom nezaposlenošću koja u periodu od 1923. do 1929. godine nikada nije bila ispod milion ljudi. Tako velika nezaposlenost dovela je do niza negativnih posledica i velikih gubitaka koje su imali svi društveni slojevi pa i sama država.

Govoreći o pogubnosti ovakvog stanja i predlažući odgovarajuće mere za njegovo prevazilaženje Kejns je analizirao statističke podatke. On ukazuje da je samo u periodu od 1921. do 1929. godine na ime pomoći nezaposlenima isplaćeno oko 500 miliona funti. Taj iznos novca je bio dovoljan za izgradnju oko milion kuća, trećine tada postojećih puteva u Britaniji, a istovremeno je bio veći od vrednosti svih rudnika koje je Britanija posedovala. Velikoj ekonomskoj krizi u Britaniji je, dakle, prethodio period koji je Kejns označio desetogodišnjim zaostajem ekonomskog razvoja. Ovaj je period samo na kratko bio 1924. godine prekinut poletom. Milton Fridman je analizirajući 1930e godine došao do zaključka da je Britaniju kriza zahvatila još 1925. godine kada se vratila na predratni paritet zlata.

U SAD, Velika depresija je počela u leto 1929. godine. Ekonomske aktivnosti su se značajno pogoršale krajem 1929. i opadale sve do početka 1933. Realni autput i cene su padale dramatično. Bruto proizvod države opao je za čak trećinu svoje vrednosti. Iako danas postoje diskusije oko verodostojnosti statistike toga vremena, široko je prihvaćeno da je stopa nezaposlenosti iznosila 20% na vrhuncu krize, što je ujedno i njena najveća vrednost tokom celokupnog posmatranog perioda.

Početak i intezitet Velike depresije razlikuju se među zemljama. Velika Britanija se borila sa niskim rastom i recesijom tokom dužeg vremenskog perioda, odnosno tokom celih dvadesetih godina, što je uglavnom posledica odluke iz 1925. godine o povratku na zlatni standard i predratni paritet, što je značilo precenjenu funtu. Međutim, Britanija nije skliznula u oštriju depresiju sve do 1930. kada je industrijska proizvodnja doživela sunovrat i spala na svega trećinu industrijske proizvodnje SAD. Francuska je takođe iskusila relativno kratak period usporavanja ekonomskih aktivnosti početkom tridesetih. Oporavak francuske privrede bio je kratkog daha. Industrijska proizvodnja u toj državi je neprekidno opadala između 1933. i 1936, kao što su i cene padale. Vajmarska Nemačka zapala je u krizu početkom 1928. godine i nedugo zatim se stabilizovala, da bi nakon toga u trećem kvartalu 1929. doživela dramatičan pad svih ekonomskih indikatora. Pad industrijske proizvodnje u Nemačkoj jednak je padu u Sjedinjenim Državama. Veliki broj država Latinske Amerika ekonomski počinje da stagnira i nazaduje krajem treće i početkom četvrte decenije dvadesetog veka, nešto pre SAD. Manje razvijene zemlje Latinske Amerike bile su značajnije pogođene depresijom od Brazila i Argentine (koja je tih godina bila peta ekonomska sila sveta). Japan je u krizu zapao početkom tridesetih godina, i pad autputa je komparativno bio srednjeg intenziteta u odnosu na SAD i Evropu.

Opšti pad cena karakterističan za SAD, takođe je bio prisutan i u ostalim zemljama. Gotovo svaka industrijalizovana država podnela je pad opšteg nivoa cena od 30% i više između '29. i '33. Zbog veće elastičnosti japanske cenovne strukture, deflacija u Japanu bila je neobično strmog nagiba u intervalu '30.-'31. Ovaj hitri pad verovatno je pomogao suzbijanju efekata krize, odnosno usporavanju pada industrijskog proizvoda. Cene primarnih dobara kojima se trgovalo na svetskim tržištima spustile su se dramatičnije tokom ovog perioda. Na primer, cene kafe, pamuka, svile i kaučuka snizile su se za skoro polovinu u samo godinu dana (septembar '29.-decembar '30.).

Oporavak privrede Sjedinjenih Država počeo je u proleće '33. Autput je brzo rastao sredinom tridesetih: Realni BDP rastao je u proseku 9% godišnje od 1933. do 1937. No, nivo autputa je toliko opao da je sve do kraja tridesetih godina realno bio ispod nivoa pre kriznog perioda. 1937.-1938. SAD se približava nivou proizvodnje iz 1929. ali opet zapada u kontrakciju, tako da će predkrizni nivo proizvodnje biti dostignut tek ratne 1942. godine.

Oporavak u ostatku sveta se značajno razlikovao. Britanska ekonomija je zaustavila pad nedugo pošto je konačno napustila zlatni standard septembra 1931. godine, ali nije uspela da uhvati zamajac oporavka sve do kraja 1932. Latinska Amerika je počela da prevazilazi depresiju krajem '31. i početkom '32. Nemačka i Japan u jesen '32, Kanada i manje evropske države otprilike u isto vreme kao i SAD, početkom '33. Sa druge strane, Francsuka koja je poslednja doživela sunovrat, nije uspela da se oporavi sve do 1938. godine.

Tok krize i faktori koji su je izazvali

Wall Street nakon Crnog utorka. 1929

Mnogo je faktora odigralo značajnu ulogu u izazivanju krize, međutim, glavni razlog Velike depresije je kombinacija nejednake distribucije bogatstva i dohotka i intenzivirane berzanske špekulacije, koje su uzele maha tokom posmatranog predkriznog perioda. Loša distribucija dohotka tokom dvadesetih godina postojala je na mnogim nivoima. Novac je distribuiran nejednako, disparitetno, između bogatih i srednje klase, između industrije i poljoprivrede u Sjedinjenim Državama, kao i između Sjedinjenih Država i Evrope. Postojanje neravnoteže koncentracije bogatstva stvorilo je nestabilnu ekonomiju. Preterane špekulacije krajem dvadesetih godina održavale su berzanski promet neprirodno visokim, ali su ultimativno vodile slomu berze. Ovi tržišni lomovi, kombinovavni sa misdistribucijom bogatstva, uzrokovali su kolaps američke privrede koji se usled datih okolnosti vrlo lako prelio na Evropu, a odatle na ostatak sveta.

Treća decenija dvadesetog veka bila je era svetskog ekonomskog prosperiteta nakon razaranja Prvog svetskog rata. Napredak je naročito bio uočljiv u SAD, Brazilu i Argentini koji su počeli zauzimati sve značajnije pozicije u svetskim tokovima. Međutim, ovaj razvoj nije bio podjednako alociran na sve privredne subjekte i stanovništvo.

Prema studiji Instituta „Bruking“, 0,1% Amerikanaca imalo je dohodak zbirno jednak dohotku 42% stanovništva. Isti procenat stanovništva držao je 34% celokupne štednje, dok 80% nije imalo štedne uloge uopšte. Mogul automobilske industrije Henri Ford predstavlja najočigledniji primer nejednake distribucije dohotka između bogatih i srednje klase. Njegov lični godišnji dohodak iznosio je $14 miliona u istoj godini kada je prosečni godišnji dohodak bio $7505 (u današnjoj vrednosti oko $18500). Ova misdistribucija dohotka rasla je tokom dvadesetih da bi krajem decenije probila sve indekse dispariteta koji se danas koriste.

Glavni razlog ovog velikog i rastućeg jaza između bogatih i plavih okovratnika, radničke klase, bilo je povećanje proizvoda tog vremena. Od 1923. do 1929. prosečan autput po zaposlenom porastao je za 32% u industriji. Nadnice u to vreme rasle su po stopi koja je četiri puta bila niža stope rasta produktivnosti. Kako su troškovi proizvodnje brzo padali, nadnice sporo rasle, a cene ostajale konstantne (zahvaljujući monetarnom režimu zlatnog standarda koji je unosio fiksan kurs i izvesnost u poslovanje, ali usled rasta proizvodnje i sve nižu privrednu likvidnost), gro viška vrednosti slivao se u kase industrijalaca.

Državne institucije, naročito Federalna vlada u SAD, su značajno doprinele ovom fenomenu. Konzervativna administracija Kalvina Kulidža favorizovala je industrijalce i njihove potrebe i zahteve iz jednog vrlo jednostavnog razloga - upravo su oni bili senatori, kongresmeni i finansijeri vladajuće partije. Primer snažne pomoći industrijalcima je Zakon o dohotku, kojim su takse na privređivanje značajno smanjene što je smanjilo federalni prihod.

Veliki i rastući disparitet između stanovništva sa visokim i srednjim prihodom učinio je američku privredu nestabilnom. Za pravilno funkcionisanje privrede, agregatna tražnja mora biti jednaka agregatnoj ponudi. U privredi sa ovako izraženom nejednakošću u raspodeli dohotka, ekvilibrijum nije nužan ishod, odnosno agregatna tražnja (AD) ne mora biti jednaka agregatnoj ponudi (AS) . Esencijalno, ono što se desilo tih godina jeste da je postojao višak ponude dobara. A to nije bila posledica neželjenja tih dobara, već činjenice da se ona nisu mogla priuštiti, iako nije došlo do saturacije potreba.

Tokom ovog perioda neravnoteže, SAD su došle do toga da su se morale osloniti na dve stvari kako bi privredu održale u životu: prodajom dobara na kredit i potrošnjom luksuznih dobara i investicije bogatih. Jedino očigledno rešenje problema razaranja socijalne strukture stanovništva, koje nije imalo dovoljno novca da zadovolji sve svoje potrebe što je i dovelo do pada agregatne tražnje, bilo je da dopusti onima, koji su dobra želeli, da ih kupe na kredit. Koncept „kupi sada, plati kasnije“ brzo se raširio. Tako je privremeno održan nivo agregatne tražnje.

Iako je kriza odložena na određeno i nepoznato vreme, ovaj korak američke vlade učinio je krah višestruko snažnijim kada je do njega došlo. Kako je još tada zapaženo, dopušteno je pojedincima da deo budućeg dohotka prenesu u sadašnjost. Prenošenjem budućnosti u sadašnjost, kada je budućnost stigla, bilo je malo toga što je moglo da se kupi, a što već nije bilo kupljeno. I dalje, ljudi nisu više mogli da kupuju, odnosno da se zadužuju sa tadašnjim dohotkom, jer su plate već bile rezervisane za otplatu pređašnje potrošnje.

Neki ekonomisti veruju da su Federalne rezerve dozvolile ili izazvale veliki pad nivoa ponude novca kako bi održale zlatni standard. Pod režimom zlatnog standarda, svaka država je određivala vrednost sopstvene valute u terminima zlatnog standarda i preduzimala monetarne akcije kako bi sačuvala režim fiksnih kurseva. Moguće je da bi strani komitenti izgubili poverenje u finansijski sistem SAD i opredeljenost Amerike ka zlatnom standardu u slučaju da je FED povećao ponudu novca. To bi moglo dovesti do velikog odliva zlata iz Sjedinjenih Država, što bi primoralo SAD da devalvira vrednost dolara. Takođe, da FED nije iz opticaja povukao određenu količinu dolara u jesen 1931, vrlo je verovatno da i došlo do špekulativnih napada na dolar, te bi SAD bile primorane da napuste zlatni standard, kao što je uradila Velika Britanija. I dok i dalje postoje nesuglasice oko uloge zlatnog standarda u ograničavanju monetarne politike kao instrumenta ekonomske politike Sjedinjenih Država, nema sumnje da je zlatni standard odigrao ključnu ulogu u transmisiji krize u ostatak sveta.

Drugo, ekonomija Sjedinjenih Država se oslanjala na luksuznu potrošnju i investiranje bogatih kako bi održali jek razvoja dvadesetih godina. Značajan problem sa ovim konceptom privrede je što se luksuzna potrošnja i investicije baziraju na poverenju bogatih u ekonomiju SAD. Ako bi se privredno okruženje pogoršalo (kao što i jeste), ova potrošnja i investicije bi se usporavale do zaustavljanja. I dok su štednja i investicije važne za privredu da ostanu u ravnoteži, pri njihovim izrazito visokim nivoima one nisu dobre. Savet investicije obično znače veću produktivnost. Međutim, kako dobici od porasta produktivnosti nisu jednako distribuirani, problem dohodne distribucije se samo pogoršavao. Konačno, traganje za još višim profitima od investicija vodilo je širokom rasprostranjivanju berzanskih i tržišnih špekulacija.

Na kraju, poslednji veliki razlog neravoteže bio je problem raspodele dohotka na međunarodnom nivou. Dok se Amerika bogatila, evropske nacije su se borile sa obnovom kapaciteta nakon Prvog svetskog rata. Tokom rata, vlada SAD odobrila je evropskim saveznicima visoke zajmove, a sredinom dvadesetih davanja su naročito bila usmerena Vajmarskoj Nemačkoj. Davanje zajmova je postajalo sve unosnije, jer je uslovljavano kupovinom američke robe. I eto dvostruke koristi i motiva za pomalo već nekontrolisano kreditiranje saveznika. Koji je bio problem? Vrlo jednostavan. Dopuštanjem da se otkači spirala kreditiranja pokrenut je proces koji će se kao šamar vratiti SAD. Evropa je kupovala američke proizvode, i samo delimično razvijala sopstvenu proizvodnju. Važeći zlatni standard učinio je sledeće: visoki deficiti su morali da se pokrivaju pokretanjem zlatnog kapitala ka američkim finansijskim centrima. I sve to do jednog momenta kada je deficit postao toliki da se mogao pokriti jedino potpunim prelivanjem garantnog zlata u SAD što bi sasvim ruiniralo valute evropskih država. I krediti više nisu mogli biti otplaćivani. Istoričar ekonomije Džon Hiks opisao je odnos saveznika prema otplati pozajmica:

„Sa njihovog aspekta rat je vođen iz zajedničkog razloga i zbog zajedničkog cilja, i pobeda je bila esencijalna za bezbednost SAD koliko i za njih same. SAD je u rat ušla sa zakašnjenjem, i cenu slobode nije platila ljudskim žrtvama i materijalnim gubicima koliko Saveznici jesu. One su slobodu platile dolarima, i sada ih žele nazad.“

Nekoliko je uzroka ove trapave alokacije kapitala između SAD i Evrope. Najočigledniji je da je rat vođen na evropskom kontinentu - što je uništilo evropsku privredu. Fabrike, bolnice, i farme su uništene ratom. Potrebno je bilo vremena i novca za njihovu obnovu, kako bi ponovo ušle u cikluse privređivanja. Jednako važan razlog je i carinska politika SAD. SAD su tradicionalno uvodile uvozne carine kako bi zaštitile domaću privredu. Carine su dostigle rekord upravo tokom dvadesetih godina i početkom tridesetih (u skladu sa tada važećim akcionim planovima, neke carine su povećane i za 100% ili više ). Posledica je bila nemogućnost Evrope da proda svoje proizvode na tržištu SAD u rentabilnim količinama.

SAD su tih godina pokušale da budu svetski bankar, proizvođač hrane i industrijalac, i da za uzvrat troše što manje dobara ostalih proizvođača. Ovaj pokušaj da se održava konstatan spoljnotrgovinski suficit, odnosno da se ovako zadovolje američke ekonomske i političke ambicije, nije mogao da opstane na duže. SAD time što nisu htele da kupuju od Saveznika, i time što su im uvele visoke carine i ostale necarinske barijere, nisu mogle da očeukuju ni da Evropa kupi od njih, jer nije imala čime. Evropa nije dolazila do sredstava od razmene dobara, i pozajmice nisu mogle zameniti devize od proizvodnje i trgovine. I američki izvoz je samo 1929. godine pao za 30%.

Berzanske špekulacije su se omasovile toliko da je, opet te ključne godine, broj transakcija na Njujorškoj berzi dostigao istorijski rekord. Od početka 1928. do septembra 1929. Dau Džons indeks je porastao sa 191 na 381! Ovaj način privređivanja bio je neodoljiv za investitore. Prihodi kompanija od trgovine i proizvodnje su bili van njihovog interesa, sve dok su cene na berzama nastavile da uvećavaju profit koji se mogao napraviti špekulacijama. Brokeri su nekontrolisano počeli da špekulišu. Bilo je moguće zaraditi na berzi bez ijednog dolara.

Berzansko ludilo najednom je utihnulo. Cene su počele da padaju 3.septembra, ali su ljudi i dalje bili optimistični. Špekulanti su u neznatno manjem obimu nastavili da trguju hartijama od vrednosti. A onda, u ponedeljak 21. oktobra, cene su brže počele da padaju. Investitori su postali oprezni. Znajući da će cene nastaviti da padaju, ali ne i za koliko, brokeri su brzo počeli da prodaju akcije, što će krizu ubrzati. Cene su se nešto stabilizovale u utorak i sredu, da bi onda, na Crni četvrtak, oktobar 24. 1929. godine, svi indeksi ponovo bili u padu. Do tog trenutka većina investitora je već izgubila poverenje u tržište. U petak i subotu je postignut delimični oporavak kada je grupa vodećih bankara pokušala da zaustavi slom berze. Potom su ponedeljka 28. oktobra cene ponovo počele padati. Do kraja dana, berza je izgubila 13% na vrednosti. I onda, sledećeg dana, 29. oktobra 1929., na Crni utorak, ceo sistem se počeo raspadati. Akcije su toliko pale, da ni pri bilo kojoj ceni u bilo koje doba dana niko nije hteo u njih uložiti. Ove špekulacije i krah berze bile su okidač za lančane reakcije u ionako nestabilnoj ekonomiji Sjedinjenih Država. Zbog misdistribucije dohotka, ekonomija iz dvadesetih se u velikoj meri oslanjala na instituciju poverenja. Tržišni krah podrio je ovo poverenje. Bogati su prestali da troše luksuzna dobra, i uveli su prećutni moratorjium na investicije. Srednja klasa i siromašni su prestali da kupuju na kredit iz straha od gubitka posla i nemogućnosti otplate usled visoke kamate. Kao konačni efekat, industrijska proizvodnja je pala za više od 9%, otpušten je veliki broj radnika, krediti nisu mogli da se otplate. Zbog toga, automobili i radio prijemnici, koji su najviše i uzimani na kredit, morali su biti vraćeni. To je dalje izazvalo propast komplementarnih industrija, kao i propast rafinerija.

Na međunarodnom nivou, bogati su prestali da daju pozajmice drugim zemljama. Kamatne stope su, zbog neizvesnosti, porasle. SAD su podigle carine, a ostali prestali da kupuju američke proizvode. I potom je nastupio do tada nedefinisani efekat multiplikatora – još više robe je zaplenjeno, još više ljudi je izgubilo posao, još više kompanija je propalo. Otkačila se depresiona spirala, i svet je brzo pao u depresionu komu.

Politički pokreti i društvene promene

Pored građanskog rata, Velika depresija je bila najoštrija kriza u američkoj istoriji. Kao i u građanskom ratu, Sjedinjene Države su izgledale kao da će se raspasti. Ali i pored svih turbulencija i panike, ultimativni efekat Velike depresije je bio manje revolucionaran nego što bi moglo da izgleda.

Doba Velike depresije je nesumnjivo bila era političkih inovacija, najvećim delom iskazana u Nju Dilu Frenklina Ruzvelta, i pokušajima njegove administracije da se izbore sa problemima siromaštva, nezapslenosti, i dezintegracije američke ekonomije. Bilo je to, takođe, vreme kada je značajan deo američkog biračkog tela koketirao sa marksističkim pokretima i idejama, kao što je paradigma više humanog društva pronalažena u Sovjetskom Savezu. Iznad svega, bila je to era kulturne fermentacije, u kojoj su američki pisci, umetnici, i intelektualci eksperimentisali sa novom, prodruštvenim formama književnosti, slikarstva, pozorišta, muzike i masovne zabave.

Ipak, paradoksalno, sunovrat s početka tridesetih godina je predominantno provejavao konzervativizmom u svom uticaju na američko društvo. Velika depresija je naučila ljude svih društvenih slojeva i klasa vrednostima ekonomske sigurnosti i ponovo ih upoznala sa instinktom preživljavanja u kriznim vremenima. Štaviše, suočeni sa spektrom totalitarnih ideologija u Evropi i Japanu, Amerikanci su ponovo otkrili moći demokratije i suštinu pristojnosti običnog građanina – gotovo mitološkog „običnog čoveka“ koji je bio slavljen u Ruzveltovovim govorima, filmovima Franka Kapre i slikama Normana Rokvela. Stoga, dekada obeležena fundamentalnim, gotovo radikalnim, društvenim promenama završila se reafirmacijom američke kulturne prošlosti i njenih tradicionalnih političkih ideala.

Kao kontrast, mnogi američki intelektualci dvadesetih godina, iluzija raspršenih onim što su oni smatrali bespotrebnim razaranjima Prvog svetskog rata, nisu pokazivali interesovanja za političke ili društvene pokrete. Niti su obraćali dovoljno pažnje za život u Sjedinjenim Državama. Istina, većina američkih novelista, pesnika, umetnika, kompozitora i naučnika je nastavilo da veruje, kao što i jesu još od 19. veka, da su SAD kulturno inferiorne u odnosu na Evropu. Pa, da bi naučili poslednje tehnike književnosti, slikarstva ili muzike, ili da bi učili najnaprednije teorije fizike ili psihoanalize, mislili su da moraju da odlaze u London, Pariz, Berlin, Beč ili Kopenhagen.

Ali pad berze 1929, zatvaranja fabrika i rast nezaposlenosti ranih tridesetih godina, kao i Hitlerovo preuzimanje nemačke Vlade 1933, nateralo je mnoge ekspatriote ne samo da se vrate u Sjedinjene Države, nego i da postanu politički angažovani u sopstvenoj domovini. Tokom najgorih godina Velike depresije, između 1930. i 1935., ovaj angažman je često bio provejavan oduševljenjem Marksizmom, Sovjetskim Savezom i Američkom komunističkom partijom.

Marksizam se činio da ubedljivo objašnjava razloge kolapsa kapitalizma, istovremeno obezbeđujući viziju alternativnog društvenig poretka. Sovjetski Savez, država u kojoj je prvi put uspešno izvedena marksistička revolucija, se tridesetih javlja kao konkretno otelotvorenje onoga što su mnogi pisci zvali (u karakteristično pragmatičnom američkom stilu) socijalistički eksperiment. Štaviše, tokom 1934-1939, SSSR je bio najnekompromisniji protivnik nacističkoj Nemačkoj, tražeći savez sa Velikom Britanijom, Francuskom i SAD, promovišući stvaranje Narodnog fronta – partnerstva liberala i socijalista, SSSR-a i Zapadnih demokratija, kako bi se zaustavilo širenje fašizma Evropom i ostatkom sveta. Nigde se želja Moskve za širokom antifašističkom koalicijom nije ispoljila konkretnije nego u Španskom građanskom ratu, kada je Sovjetski Savez bio jedina država pored Meksika koja je pomogla ozbiljnije španske Republikance protiv armije Franciska Franka (potpomognutim Hitlerom i Benitom Musolinijem).

U međuvremenu, komunističke partije u SAD i Zapadnoj Evropi daju intelektualcima, kao i nastavnicima, advokatima, arhitektama, i ostalim profesionalcima pripadnicima srednje klase, osećaj da više nisu zaboravljeni individualci pod udarom neuspeha kapitalizma već članovi zajednice istomišljenika, da su delovi međunarodnog pokreta većeg nego što su oni sami, i da bukvalno pišu novo poglavlje istorije. Iz svih ovih razloga, marksizam, Sovjetski Savez i različite nacionalne komunističke partije jesu uživali prestiž i popularnost većim delom tridesetih, kao što nikada nisu uživali dvadesetih, i kao što nikada neće uživati nakon Velike depresije.

1932. proglasom 53 eminentna američka književnika naklonjena marksizmu pružena je podrška Vilijamu Z. Fosteru, kandidatu Komunističke Partije za predsednika SAD. Iako je većina njih kasnije oštro kritikovala staljinistički režim u Sovjetskom Savezu, njihov inicijalni entuzijazam za socijalističkom revolucijom indikativan je u pogledu neodoljivosti vrednosti ideja levice kod tadašnjih intelektualaca.

Možda nijedan pisac nije bolje zabeležio novi osećaj sociajlne solidarnosti do Ernest Hemingvej. 1929. Hemingvej je objavio „Zbogom oružju“. Poručnik iz novele, Henri, kao sam Hemingvej volonter američke ambulante u Italiji tokom Prvog svetskog rata, odlučuje da napusti ludilo rata i načini separatni mir. Ovde je dezertiranje viđeno kao akt zdravog razuma, čak i heroizma. Jedanaest godina kasnije, 1940, Hemingvej objavljuje drugu novelu o ratu – u ovom slučaju, Španskom građanskom ratu – pod nazivom „Za kim zvona zvone“ (naslov je preuzet od Džon Dona i njegove poeme, koja je sama himna ljudskog prijateljstva). U ovoj noveli, Robert Jordan, još je jedan hemingvejistički volonter, drugujući sa bandom anti-frankoističke gerile, teško ranjen, ali ostaje da brani most štiteći saborce dok se povlače. Jordan, za razliku od poručnika Henrija, nalazi razlog vredan borbe i umiranja. I Hemingvejeva lična jaka identifikacija sa španskim Republikancima, za koje je našao novac i otpomogao snimanje dokumentarnog filma od nazivom „Španska zemlja“ (1937), bila je simptomatična u ogledu političkog uljučivanja, što nisu niti on niti njegovi protagonisti činili deceniju ranije.

Naravno, nije svaki američki spisatljelj ere Velike depresije bio privučen komunizmom ili Sovjetskim Savezom. Većina intelektualaca i umetnika, kao i njihovi sugrađani, bili su sklonij da glasaju za Ruzveltga nego da idealizuju Jozefa Staljina. Zaista, do sredine tridesetih, rastući broj američkih intelektualaca – mnogi od njih se okupljaju oko književnog i političkog žurnala „Partizanski pregledi“ – postaje militantno antistaljinistički raspoložen. Socijalistički milje u Americi počinje da se kruni ubistvom Trockog i porazom španskih Republikanaca. Ipak, sve to nije bilo ništa do leta, avgusta, 1939. godine kada je Staljin šokirao svet potpisujući Pakt o nenapadanju sa svojim arhineprijateljem Hitlerom, kada su i Sovjetski Savez i Komunistička Partija Amerike u Sjedinjenim Državama izgubile sve od svog moralnog autoriteta.

Oporavak

Primetna je korelacija između trenutka napuštanja zlatnog standarda i trenutka obnavljanja privrednog rasta. Na primer, Britanija, koja je usled sticaja ekonomskih okolnosti bila prinuđena da napusti režim zlatnog standarda septembra 1931. godine, oporavila se relativno rano, dok su SAD, koje nisu efektivno napustile zlatni standard do 1933., oporavile relativno kasnije. Slično, latinoameričke države Argentina i Brazil, koje su počele da napuštaju režim zlatnog standarda 1929, počele su se reltivno brzo oporavljati, i već 1935. dostižu predkrizni nivo proizvodnje. Na drugoj strani, zemlje „Zlatnog bloka“, koje su se posebno držale zlatnog standarda, 1935. godine su se i dalje nalazile u jeku recesije, proizvodnja im je bila ispod predkriznog nivoa.

Suspendovanje zlatnog standarda, međutim, nije direktno uticalo na rast autputa, već je ostavljalo prostor državama da povećaju ponudu novca bez brige da će izazvati pokretanje zlata i deviznih kurseva. Zemlje koje su se jače oslonile na ovu mogućnost osetile su značajno veći napredak. Monetarna ekspanzija koja je počela u SAD 1933. bila je posebno dramatična. Ponuda novca na američkom tržičtu porasla je gotovo 42% između '33. i '37. To je, ipak, bila posledica slivanja zlata u SAD prethodnih godina, koje je delimično izazvano političkim tenzijama u Evropi koje su na kraju i dovele do Drugog svetskog rata. Svetska monetarna ekspanzija stimulisala je potrošnju smanjivanjem kamatnh stopa i olakšavanjem pristupa kreditima. Takođe je stvorila i novi ekonomski fenomen – inflatrno očekivanje – i tako potencijalnim zajmoprimcima ulila nadu da će njihove tekuće nadnice i profiti biti dovoljni za otplatu kredita, u slučaju da se odluče da pozajme. Jedan pokazatelj da je monetarna ekspanzija stimulisala oporavak u SAD putem kreditnih olakšica jeste što su potrošačka i privredna potrošnja na kamatno-fleksibilna dobra poput automobila, kamiona i mašine značajno porasla. Fiskalna politika nije odigrala toliko značajnu ulogu u oporavku privrede SAD. Istina, Zakon o prihodina iz 1932. povećao je američke poreske stope u značajnom iznosu kako bi popunio fedralni budžet, i umalo nije zemlju odveo u još jednu recesiju. Nju dil Frenklina Ruzvelta, iniciran 1933, jeste uključivao određen broj novih federalnih programa s nastojanjem da generiše oporavak privrede. Na primer, Sekretarijat za radne progrese je unajmio određen broj nezaposlenih da rade na vladinim građevinskim projektima, dok je Sekretarijat za poljoprivredna prilagođavanja davao visoke isplate, nešto slično subvencijama, farmerima. Kako god, vladina davanja i intervencije su bile male u odnosu na krizu, budžetski deficit i veličinu ekonomije.

Međutim, pomenuta povećanja državne potrošnje i vladinog budžetskog deficita bili su relativno mali u odnosu na veličinu ekonomije. I kao posledica toga, nova potrošnja zacrtana u Nju dilu jeste imala mali direktni uticaj na ekspanziju ekonomije. Vojna izdavanja nisu bila dovoljna da imaju snažnijji uticaj na ekonomiju sve do 1941. godine. Uloga fiskalne politike u generisanju oporavka razlikovala se među državama. Velika Britanija, poput SAD, nije koristila meru budžetskog deficita kako bi podstakla oporavak. Ali je povećala vojnu potrošnju posle 1937. godine. Francuska je povećala poreze sredinom tridesetih kako bi odbranila zltni standard, a za meru budžetskog deficita se odlučila tek 1936. godine. Ali ona nije u potpunosti urodila plodom jer je radna nedelja u Francuskoj skraćena sa 46 na 40 časova rada – čime se kriza zapravo samo pogoršala. Fiskalna politika se najuspešnije pokazala u Nemačkoj i Japanu. Nemački budžetski deficit je u početku krize iznosio svega nekoliko procenata, da bi nakon 1934. konstantno rastao zbog visokih izdataka za javne radove i naoružavanje. U Japanu, državna potrošnja, posebno vojni izdaci, povećali su se sa 31% 1932. godine na 38% 1934, što je povećavalo državni deficit. Ovaj fiskalni stimulans, kombinovan sa monetarnom ekspanzijom i potcenjenim jenom, doveo je Japan u stanje pune zaposlenosti veoma brzo.

Najočigledniji uticaj ekonomske krize bila je ljudska patnja. U kratkom vremenskom periodu svetski autput i životni standard su drastično pali. Aproksimativno jedna četvrtina radno sposobnog stanovništva nije mogla da nađe zaposlenje početkom tridestih. I dok se okruženje počelo popravljati sredinom tridesetih, privreda se nije u potpunosti oporavila sve do kraja decenije. Depresija je suštinski pomerila tadašnja shvatanja o politici i ekonomiji. Označila je kraj zlatnog standarda. Iako je režim fiksnih deviznih kurseva ponovo uspostavljen nakon Breton-vudskog dogovora, svetske ekonomije nikada u njega nisu imale poverenje kao što su imale u zlatni standard pre krize. 1973. režim fiksnih deviznih kurseva je napušten u korist plivajućih.

Drugi svetski rat je odigrao skromnu ulogu u oporavku ekonomije Sjedinjenih Država. Uprkos recesiji 1937-38. realni BDP u SAD je bio značajno iznad svog predepresionog nivoa do kraja 1939, a već 1941. je uspeo da se vrati i godišnjoj stopi rasa od 10%. Stoga, značajno je napomenuti, Sjedinjene Države su se skoro u potpunosti oporavile pre nego što se vojna potrošnja značajnije uvećala. U isto vreme, ekonomija SAD je i dalje bila ispod trenda na početku rata, i stopa nezaposlenosti je bila zakovana na oko 10%. Državni budžetski deficit je rastao rapidno1941. i 1942. godine zbog vojnog naoružavanja, pa su Federalne rezerve (FED) pretnji i kasnije ratnoj realnosti odgovorile povećavajući ponudu novca. Ekspanzivna fiskalna i monetarna politika su, zajedno sa opštom mobilizacijom, početkom 1942. godine ubrzo vratile ekonomiju na stare stope rasta i smanjile nezaposlenost ispod predepresionog nivoa. Pa, iako rat nije odigrao glavnu ulogu u oporavku Sjedinjenih Država, kao što se to danas pogrešno smatra, odigrao je značajnu ulogu u zatvaranju procesa oporavka i vraćanju punoj zaposlenosti.

Uloga fiskalne ekspanzije, i posebno vojne potrošnje, nije imala isti značaj za generisanje oporavka privrede u svim zemljama sveta. Velika Britanija, poput Sjedinjenih Država, nije u početku koristila fiskalnu ekspanziju kao značajniju meru za oporavak. Ali jeste, međutim, povećala vojnu potrošnju nakon 1937. Francuska je podigla poreze sredinom trdesetih godina u nadi da će odbraniti zlatni standard, ali je time 1936. godine pokrenula cikluse velikih budžetskih deficita.Kriza se prevazisla:1. ukljucivanjem drzave u ekonomiju, 2. i javnim radovima kao sto je izgradjivanje puteva, zeleznica, mostova...

Literatura

Miomir Jakšić - Aleksandra Praščević, Ekonomska istorija sveta, Ekonomski fakultet u Beogradu, Centar za izdavačku delatnost, 2004.
Miomir Jakšić, Aleksandra Praščević, Istoija ekonomije, Ekonomski fakultet u Beogradu, Centar za izdavačku delatnost, 2004.
Miomir Jakšić, Razvoj ekonomske misli, Ekonomski fakultet u Beogradu, Centar za izdavačku delatnost, 2004.
Robert S. McElvaine, The Great Depression. New York Times Books, 1984.
John D. Hicks, Republican Ascendancy, 1929-1933. New York: Harper & Row, 1960.
Džon Majnard Kejns, Otvoreno pismo predsedniku Ruzveltu
Džon Majnard Kejns, Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca
Mark S. Hoffman, The World Almanac. 1992 ed. New York: Pharos Books

Vanjske veze

Velike depresije tokom dvadesetog veka Arhivirano 2019-01-30 na Wayback Machine-u
Teorije velike depresije Arhivirano 2008-04-05 na Wayback Machine-u