Sangha
Sanga (pali: saṅgha; sanskrt: संघ saṃgha - sabor, zajednica) je budistička monaška zajednica. Smatra se trećim od "tri dragulja" budizma, pored Bude i darme.
Na konvencionalnom nivou, izraz sangha označava zajednice budističkih monaha i monahinja; na uzvišenom (arija) nivou, označava one Budine sledbenike koji su dostigli barem stupanj „ulaska u tok“ (sotapanna). U novije vreme, naročito na Zapadu, termin „sangha“ je široko prihvaćen u širem značenju „zajednice svih koji idu budističkim putem“.[1]
Etimologija uredi
Reč sangha znači skupština ili sabor i taj termin je u Budino vreme korišćen za skupštine, na kojima su ondašnji plemenski savezi razmatrali svoje poslove. Pojam sangha se dovodi u vezu sa plemenskom skupštinom koju Buda opisuje na početku Maha-parinibana sute: „Dok god se Vađijani budu okupljali ovako često i sve dok učestali budu sastanci njihovog klana, može se očekivati da neće nazadovati, već će napredovati."[2] Čitavo kazivanje se potom ponavlja odnoseći se na budističku sanghu.
Sami budisti su svoju zajednicu nazivali „Bhiku-sangha“, dok su ih pripadnici drugih zajednica najpre nazivali Sakja-putija-samanama, odnosno Sakja lutalicama. Termin samana je u drevnoj Indiji bio u opštoj upotrebi, a isticao je razliku između bramana i lutajućih asketa.
Cilj svetačkog života uredi
Prema Budinom učenju, samo je nepokolebljivo oslobođenje uma cilj svetačkog života. Ukoliko neko ode u podvižnike sa tom idejom, ali nakon što stekne dobitak, poštovanje i dobar glas postane zadovoljan, neće ostvariti cilj. Slično, oni koji se ne zadovolje time, već nastave da se usavršavaju u vrlini, i postanu zadovoljni usavršenošću u vrlini, takođe promašuju cilj. Samo oni koji ostanu svesni cilja i nastave marljivo da vežbaju, postižu trajno oslobođenje.[3]
Nastanak uredi
Članovi sanghe su postajali oni koji prihvataju dhamu, napuste porodični život i postanu lutajući prosjaci (bhikui). Bhiku je bio poznat i kao pabađaka, onaj ko je otišao (vidi: otšelnik). Prelazak sa lutalačkog života na uređene monaške zajednice izgleda je bio povezan sa praksom zajedničkog okupljanja lutalica tokom tri meseca monsunskih kiša (od jula do septembra) u javnim skloništima[2].
Pravila uredi
Pripadniku sanghe bilo je dopušteno posedovanje tek najpotrebnijih ličnih predmeta: odore i zdele za milodare (u koju je primao hranu); to su bila spoljašnja obeležja njegovog posvećenog verskog života, po kojima se razlikovao od običnih lutalica; pored toga bilo mu je dopušteno da ima i iglu (za krpljenje odore), brojanice (za meditaciju), brijač za brijanje glave, i filter za ceđenje pitke vode, kako bi spasao živote svih sitnih insekata koji mogu da se zadese u njoj[2]. Ovi predmeti u načelu još uvek predstavljaju jedinu svojinu dopuštenu monasima u zemljama teravade, mada u praksi oni mogu da primaju razne poklone, koje obično opravdava neka naročita potreba (npr. pisaća mašina ili nalivpero monahu piscu), pri čemu se teoretski smatraju svojinom sanghe.
Pravila i propisi u pogledu prirode i života sanghe čine Vinaju, ili disciplinu; ta pravila su prikupljena u tradicionalnom spisu poznatom kao Vinaja-pitaka. U ranom razdoblju budizma pravila monaškog načina života su bila objedinjena opisom u „Dhama-vinaji“ (Doktrini-disciplini). Do prvih neslaganja u okviru sanghe došlo je oko kršenja monaške discipline, što je bilo povod za održavanje dva budistička sabora: njihov ishod ogledao se u odvajanju mahasanghika od sthavira u sanghi. Danas je u zemljama teravade sangha podeljena u više škola (nikaja).
Obeležja uredi
Sangha je po strukturi demokratska, sa izvesnim stupnjem autoriteta koji se poverava glavnom monahu, ili starešini manastira. U zemljama gde je kralj zaštitnik sanghe (Tajland, Kambodža, Laos) došlo je do uspostavljanja hijerarhijske strukture nacionalne sanghe, uz različite stepene monaštva koje udeljuje kralj.
Sangha ima važnu ulogu u društvu budističkih zemalja, koja se zasniva na uzajamnim odnosima između monaha i svetovnjaka. Prvi su čuvari i prenosioci Budinog učenja (dhame) i učitelji svetovnjaka; drugi se, zauzvrat, staraju o njihovim materijalnim potrebama snabdevajući ih hranom, odećom i podižući im manastirska zdanja[2].
U nekim teravadinskim zemljama prisutan je običaj da dečaci provedu nekoliko godina u sanghi pre no što dostignu punoletstvo; oni koji to čine stiču veći ugled od drugih, koji ne upražnjavaju ovu praksu[2]. Takvo kratkotrajno pristupanje sanghi često se preduzima tokom tri meseca Vase, kišnog razdoblja, ili „budističkog Velikog posta“.
Reference uredi
- ↑ Rečnik pali i budističkih termina Arhivirano 2011-01-06 na Wayback Machine-u, Pristupljeno 24. 4. 2013.
- ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 Sangha, Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.
- ↑ Mađđhima nikāya 29, Mahā-sāropama sutta
Vidi još uredi
Spoljašnje veze uredi
- The origins of Buddhist Schools Arhivirano 2008-08-20 na Wayback Machine-u
- The Bhikkhus' Rules Arhivirano 2001-11-26 na Wayback Machine-u
- Duties of the Sangha