OFK Beograd

OFK Beograd je fudbalski klub iz Beograda. Trenutno nastupa u Prvoj ligi Srbije. Bio je dugogodišnji prvoligaš i osvajač kupa SFRJ.

OFK Beograd
Omladinski fudbalski klub Beograd
Nema grba ? Postavite ga sami.
Općenito
Liga	Prva liga Srbije
Osnivanje	1. septembra 1911. (kao BSK) 25. marta 1945. (kao Metalac)
Nadimci	Romantičari
Stadion	Omladinski stadion, Karaburma, Beograd (19.100 gledatelja)
Ličnosti
Predsjednik	Balša Terzić (g. d.)
Trener	Simo Krunić
Dresovi
Domaći 　 Gostujući

Historija kluba

OFK-a je beogradski fudbalski tim vezan za gradsku četvrt Karaburma (Palilula), igra na Omladinskom Stadionu s kapacitetom od 20.000 gledatelja. Klub se smatra naslednik Beogradskog sportskog kluba (BSK) osnovanog 1911. koji je u 1930-im osvojio pet naslova prvaka Kraljevine Jugoslavije i jedan Kup Jugoslavije.

Godine 1945. je preimenovan u Metalac, da bi 1950. godine vratio ime BSK, a od godine 1957. do danas je poznat kao OFK Beograd.

Najvažniji rezultati u historiji kluba su pet osvojenih titula prvaka Kraljevine Jugoslavije (1931, 1933, 1935, 1936, 1939) te četiri osvojena kupa SFRJ (1953, 1955, 1962, 1966). Godine 1963. je igrao u polufinalu Kupa pobednika kupova sa Tottenhamom.

BSK

Sastav BSK-a iz 1927.

Beogradski sportski klub (BSK) koji je osnovan 6. jula 1911. godine, kada je održana je osnivačka skupština i izabrana uprava: predsednik Andre Jović, potpredsednici Danilo Stojanović i Jevrem Pantelić i sekretar Dušan Milošević. Prva pravila kluba potvrđena su 1. septembra 1911. Prvo BSK-ovo igralište na tadašnjem Trkalištu, mestu gde su danas tehnički fakulteti i hotel Metropol, je uz zalaganje članova kluba uređeno i pripremljeno za utakmice. Prvu utakmicu BSK je odigrao 13. oktobra 1911. sa kragujevačkom Šumadijom i pobedio 8:1. Među prvim igračima bio je i Miloš Ekert koji je do tada igrao za Srpski mač, on je predložio ime Beogradski sportski klub, a bio je i blagajnik kluba.

Zbog gradnje tehničkih fakulteta klub je morao da napusti stadion na Trkalištu i da pređe na Topčidersko brdo. BSK je na tom mestu 1929. godine podigao moderan stadion sa tribinama za oko 30.000 gledalaca. U to vreme najveći gradski rival BSK je bila SK Jugoslavija, koja je svoj stadion napravila nešto niže, tamo gde je danas stadion Crvene zvezde. Najveći rivali u domaćem prvenstvu su pored FK Jugoslavije bili zagrebački klubovi Građanski, HAŠK, Concordia, te splitski Hajduk. Ovi klubovi su zajedno sa BSK–om bili svi prvaci države između 1923. i 1940. godine u periodu kada je odigrano 17 fudbalskih prvenstava u Kraljevini Jugoslaviji. BSK je u tom periodu osvojio pet titula. BSK je bio ravnopravan igrajući i uglavnom pobeđujući u prijateljskim utakmicama i najpoznatije evropske klubove.

Klub je se ugasio tokom okupacije Jugoslavije. Dvadesetog oktobra 1944. Beograd je video Nemcima leđa. Dva meseca posle toga BSK se prvi put pominje u štampi – zakazao je klupsku konferenciju za 21. decembar radi izbora radnog odbora kluba. Već naredne godine dva najtrofejnija i najuspešnija fudbalska kluba sa početka 20. veka u Srbiji, BSK i SK Jugoslavija, odlukom novih komunističkih vlasti prestaju da postoje, a sa formiranjem kreću: FK Partizan i FK Crvena zvezda.

Metalac

Inicijativni odbor za osnivanje kluba Metalac se sastao u februaru 1945. godine, a činili su ga Božidar Jeremić iz Industrije motora Rakovica, Dušan Ćorković, sekretar Centralne uprave sindikata metalaca, bivši igrači BSK-a i reprezentativci Sava Marinković, Milorad Arsenijević i mnogi drugi. Dana 25. marta 1945. godine formira se tim sindikata metalaca FK Metalac i date su mu prostorije predratnog FK Jadran. Osnovano je i Fiskulturno društvo Metalac, sa svojih sedam sekcija — fudbalskom, rvačkom, košarkaškom, rukometnom, hokejaškom, biciklističkom i atletskom. Kasnije je ukinuta rvačka i hokejaška, a dosta nakon toga uključena teniska i šahovska sekcija. Josip Broz Tito je proglašen za počasnog predsednika kluba, koji je preko svog izaslanika prihvatio poziv i društvu u lično ime predao vredan novčani poklon. OFK Beograd je do 1957. godina imao iste boje dresova kao predratni BSK (tamnoplavo - svetloplava kombinacija), imao dosta sličan grb i nosio njegovo ime - BSK (1950 — 1957) sve do promene u današnje ime. Iste godine kad je osnovan, Metalac postaje prvak Beograda (liga od 6 timova), a u odlučujućoj utakmici igrao je nerešeno sa Crvenom zvezdom, što je bilo dovoljno za prvo mesto. Metalac uzima redovno učešće u šampionatima nove države koje se igra od sezone 1946/47.

Od 90-ih godina 20. veka OFK Beograd se poziva na tradiciju, godinu osnivanja, istoriju i titule BSK iako je BSK ugašen par meseci nakon osnivanja Metalca. Cela zbrka je nastala jer je visoki državni komunistički funkcioner Vladimir Dedijer iz čiste želje kao predratni navijač BSK-a pokušao da ga revitalizuje tako što je izvršio prvo fuziju Metalca i FD Beograda a potom dao ime BSK i promenio boje dresova. Zbrka je možda nastala i iz komunističke klime koja je bila tada kada su u nemogućnosti da nađu klub za sebe predratni igrači i funkcionera BSK-a se ustalili u Metalcu pokušavajući da revitalizuju uspomene (npr. Moša Marjanović ili Mikica Arsenijević) i sa oduševljenjem prihvatili Dedijerov potez.

BSK/OSD

Nakon što su se neki manji klubovi, poput Električne centrale i Beograda, fuzionisali sa Metalcem, na vanrednoj skupštini kluba, 22. jula 1950. godine, doneta je odluka da se promeni ime kluba. Razlog tome je najviše bio taj da bi se otvorila vrata široj omladini, a ne samo predstavnicima metalske struke.. Zahvaljujući Vladimiru Dedijeru, vraćeno je ime BSK, a mnogi su bili skeptici da li će vlast dopustiti da se to ime ponovo nosi. Vladimir Dedijer je na to rekao da je BSK „baš lepo ime“ i da ne vidi problem u tome, te je vraćeno ime BSK. Klub je po svemu podsećao na istoimeni klub od pre rata i tamnoplavo-svetloplava boja dresova se ne menja, a grb je sličan onom predratnom.

Aleksandar Panić i Vojo Todorović 1953.

Pod tim imenom klub osvaja svoja prva dva trofeja u nacionalnom kupu i to 1953. i 1955. godine, kada je pobeđen splitski Hajduk u oba navrata rezultatom 2:0. Sezone 1954/55. klub je bio vicešampion Jugoslavije, sa 2 boda manje od Hajduka. U tom periodu i omladinci 1951. godine postaju prvaci Jugoslavije. Stanoje Jocić je bio prvi strelac prvenstva 1952, a Predrag Pop Marković deli prvo mesto u listi strelaca lige sezone 1954/55, kada je klub bio vicešampion. Zanimljivost je da je drugi tim BSK-a stigao do osmine finala kupa 1951. godine, kada je prvi tim ispao u prvom kolu.

Tih godina su se isticali i ostali upamćeni brojni igrači kao što su Dragiša Filipović, Aleksandar Panić, Sreten Davidović, Lazar Tasić, Zdravko Juričko, Vasilije Šijaković, Sava Antić, Predrag Pop Marković, Petar Radenković, Tomislav Kaloperović, Stanoje Jocić, Živko Josić i drugi.

OFK

Klub je u drugoj polovini 1950-ih godina bio u teškoj finansijskoj krizi i pred bankrotom. U međuvremenu, u Partizanu su se sukobili generali i članovi UDBA-e, gde su generali odneli pobedu, a članovi UDBA-e, na čelu sa Srbom Savićem, napustili klub. Ti članovi UDBA-e su prvo preuzeli nižerazrednu TSK Šumadiju, a potom prešli u BSK. Tako je došlo do fuzije BSK-a i TSK Šumadije, a predlog je bio da klub promeni ime u „BSK Šumadija”, što ipak nije prošlo jer je zvučalo nacionalistički. Na kraju, klub je nazvan OFK Beograd (Omladinski fudbalski klub Beograd), kako je i predložio Mišo Pavićević na upravnom odboru. Osnivačka skupština održana je u sali radničkog univerziteta „Braća Stamenković”, 26. novembra 1957. godine. Ime OFK Beograd je izabrano i da bi klub dobio svoj stadion — Omladinski, jer pre toga BSK nije imao svoj stadion, već je igrao uglavnom na tadašnjem stadionu Crvene zvezde, a potom i na stadionu Partizana kada Zvezdin stadion nije ispunjavao uslove Prve lige. Boje kluba su promenjene u plavo-bele.

Najuspešniji period OFK-a

Odmah nakon promene imena, OFK Beograd je ispao u Drugu ligu sezone 1957/58. Odmah iduće sezone se vraća u Prvu ligu, a ubrzo nastaje najuspešniji period OFK Beograda, koji je trajao tokom 1960-ih do polovine 1970-ih. U tom periodu, zbog atraktivne igre igrači OFK-a dobijaju nadimak „romantičari”. Već 1962. godine pobedom od 4:1 u finalu nad subotičkim Spartakom osvojen je još jedan trofej kupa, sa 2 gola Antića i po jedan Srđana Čebinca i Samardžića. Naredne sezone, OFK je učestvovao u 2 evropska takmičenja: Intertoto kupu (koji tad nije bio pod okriljem UEFA) i Kupu pobednika kupova. U Intertoto kupu te sezone je stigao do četvrtfinala, gde je pre toga bio prvi u grupi sa Bajern Minhenom, Fajenordom i Vičencom. U Kupu pobednika kupova je stigao do polufinala takmičenja. Pre polufinala plavo-beli su eliminisali istočnonemački klub Hemi Hale, a zatim severnoirski Portadaun i u četvrtfinalu italijanski Napoli. Nakon pobede 2:0 u Beogradu i poraza 3:1 u Napulju, odigrana je majstorica u Marselju, gde je OFK trijumfovao sa 3:1 i tako se plasirao u polufinale takmičenja. U polufinalu je igrao sa engleskim Totenhemom, koji je predvodio Džimi Grivs (koji je isključen na utakmici u Beogradu). OFK je izgubio u oba duela, u Beogradu 2:1 i u Londonu 3:1, ali je i pored poraza dobio priznanje od Totenhema za dobar otpor.

OFK Beograd protiv NK Maribora 1968.: Pirc i Arnejčič u golu u posljednjim minutama utakmice. Vabič intervenira ispred Santrača.

Sezone 1963/64. OFK je završio kao drugoplasirani u Prvoj ligi, sa 3 boda iza Crvene zvezde. Po mnogima je OFK-u oduzeta titula te sezone, kako ne se bi razbila tradicija uzimanja titule od strane „velike četvorke”. Iste sezone OFK je igrao i u Kupu sajamskih gradova, gde je ispao u prvom kolu od Juventusa. Prvu utakmicu je dobio Juventus rezultatom 2:1, OFK je istim rezultatom pobedio u revanšu u Beogradu, pa se igrala majstorica. Za mesto odigravanja majstorice je izabran Trst, gde je Juventus pobedio 1:0 i tako prošao dalje. Sezone 1965/66. je četvrti put osvojen Kup Jugoslavije, pobedom u čuvenom finalu nad Dinamom iz Zagreba rezultatom 6:2. Po dva gola su postigli članovi „tria S”: Skoblar, Samardžić i Santrač. Zanimljivo je da je na toj utakmici Dinamo po mnogima bio bolji rival, ali je OFK-u „svaki šut ušao u gol”.

Nakon tog uspeha je nastupio kratak period slabijih rezultata zbog odlaska mnogih igrača, koji je prekinut dolaskom Miloša Milutinovića, i nešto kasnije, Dragoslava Šekularca, dva velika tadašnja fudbalska asa u poznijim igračkim godinama. U periodu kada su Milutinović i Šekularac činili tandem, Omladinski stadion je redovno popunjen. Slobodan Santrač je bio prvi strelac prvenstva sezona 1967/68, 1969/70 (delio prvo mesto sa Dušanom Bajevićem iz Veleža), 1971/72. (kada je sa 33 gola osvojio bronzanu kopačku Evrope) i 1972/73. (delio prvo mesto sa Vojinom Lazarevićem iz Crvene zvezde). U prvenstvu je postigao 186 golova u dresu OFK Beograda, a ukupno 218 golova, što ga čini rekorderom po broju golova u Prvenstvu Jugoslavije (i Srbije).

Prve polovine 1970-ih su donele novu generaciju plavo-belih, koju su, između ostalih, činili: Ilija Petković, Dragoslav Stepanović, Petar Borota, Bogdan Turudija i drugi, a iz starije generacije ostali su Slobodan Santrač i Stojan Vukašinović. OFK u prvenstvu završava svaku sezonu u vrhu tabele, te 3 sezone zaredom igra u Kupu UEFA. Najdalje je stigao u sezoni 1972/73, drugoj sezoni u takmičenju po redu. OFK je u prvom kolu eliminisao Duklu iz Praga, zatim je ponovo bio bolji od Fajenorda, koji je 2 godine pre toga postao šampion Evrope, a sezonu nakon te i osvojio Kup UEFA. U trećem kolu je savladan Beroe iz Stare Zagore, a u četvrtfinalu je usledilo ispadanje od Tventea. Iako je prvi meč kod kuće dobijen 3:2 u revanšu je OFK poražen 2:0. Zanimljivost je da je 1973. godine OFK osvojio prijateljski turnir Trofej grada Granade, pobedom nad urugvajskim Penjarolom u finalu 4:0. Takođe je zanimljivo da je pehar bio težak 92 kilograma, pa je zbog teškoća da se pehar unese u avion rastaven na delove i sklopljen u Beogradu.

Slabiji rezultati

25. oktobar 1972.: Feyenoord Rotterdam – OFK 4-3.

U drugoj polovini 1970-ih su nastupili slabiji rezultati kluba, a po drugi put u istoriji klub je ispao u Drugu ligu sezone 1978/79. Klub se se iduće sezone odmah vratio u Prvu ligu, sledeći put je ispao sezone 1982/83, a ponovo nakon brzog povratka je ispao sezone 1985/86, nakon čega je ostao u Drugoj ligi sve do raspada SFRJ. Zanimljivo je da je klub iste sezone došao do polufinala Kupa Jugoslavije, gde je ispao od Veleža. I pored slabijeg perioda, za klub su igrali talentovani igrači kao što su Zoran Lončar, Nebojša Vučićević, Gordan Petrić, koji je kao član OFK-a sa reprezentacijom bio svetski šampion u uzrastu do 20 godina, i drugi. U sezoni 1990/91. OFK je stigao do polufinala Kupa, gde je ispao od Crvene zvezde, a naredne sezone klub je ušao u Prvu ligu. Te sezone nisu učestvovali klubovi iz Slovenije i Hrvatske, a klubovi iz Bosne i Hercegovine, osim Borca iz Banja Luke, su završili takmičenje ranije. OFK je, pod vođstvom legende kluba Ilije Petkovića, bio 4. na tabeli i izborio učešće u Kupu UEFA sledeće sezone, u kom nije učestvovao zbog sankcija.

Ni 1990-e nisu dale izrazitog poboljšanja u rezultatima OFK-a. Pritom je i Prva liga SRJ bila organizovana na čudan način, bila je podeljena na Prvu A i Prvu B ligu, gde su klubovi nakon polusezona mogli da ispadaju i ulaze u Prvu B ligu, odnosno Prvu A ligu. OFK je u sezoni 1993/94. na polusezoni izborio Prvu A ligu i u njoj, u drugoj polusezoni, završio 4. na tabeli. Ponovo zbog sankcija klub nije mogao da igra u evropskim takmičenjima. Ovakav sistem je potrajao do sezone 1997/98, gde je Prva B liga bila drugi rang jugoslovenskog fudbala, a te sezone se OFK takmičio upravo u Prvoj B ligi. Nakon te sezone, klubovi su se takmičili u jedinstvenoj Prvoj ligi.

Povratak na fudbalsku scenu

Sezone 1997/98. OFK je igrao Prvu B ligu, tada drugi rang jugoslovenskog fudbala. Na čelo kluba dolazi Zvezdan Terzić, koji je proveo 10 godina u klubu. OFK se odmah iste sezone vratio u Prvu ligu i postaje standardan prvoligaš, a sezone 2000/01. OFK je završio 5. na tabeli, a Petar Divić je bio najbolji strelac prvenstva sa 27 golova. Sezone 2002/03. OFK završava 3. u prvenstvu, nakon čega je izboreno mesto u Intertoto kupu. Time je OFK izborio mesto u nekom evropskom takmičenju posle 29 godina, a u Intertoto kupu je te godine ispao u drugom kolu od češkog Sinota. Naredne sezone OFK završava kao 4. na tabeli, te opet obezbeđuje učešće u Intertoto kupu. U Intertoto kupu stiže do polufinala takmičenja, gde ispada od Atletiko Madrida. Sezone 2004/05. klub ponavlja uspeh u Prvoj ligi, a obezbeđuje mesto u kvalifikacijama za Kup UEFA, gde ispada od Lokomotive Plovdiv. Godine 2005. klub je oborio svjetski rekord kada je pristao prodati braniča Slobodana Rajkovića Chelseaju za 3,5 miliona funti (5,1 miliona eura), što je bila rekordna naknada za igrače ispod 18 godina starosti.

Duško Tošić

Naredne sezone u Kupu Srbije i Crne Gore dolazi do finala, gde nakon vođstva od 2:0 protiv Crvene zvezde, ipak nakon produžetaka gubi 4:2. Time su izborene kvalifikacije za Kup UEFA, gde protiv Oksera nakon pobede u Beogradu 1:0, u revanšu je bilo 2:1 do 82. minuta, i onda je Okser postigao 3 gola i sa pobedom od 5:1 otišao dalje. Sezone 2007/08. klub je došao do polufinala Kupa Srbije, gde je ispao od Zemuna, a naredne sezone je klub u poslednjem kolu izborio opstanak u ligi. Već naredne sezone klub dolazi do trećeg mesta u Superligi i do polufinala Kupa Srbije, gde ispada od Crvene zvezde. Izborene su kvalifikacije za Ligu Evrope, gde je nakon izbacivanja Torpedo Žodina, klub ispao od Galatasaraja. Nakon prvog meča u Istanbulu, koji se nakon vođstva Galatasaraja od 2:0 završio 2:2, usledio je poraz u Beogradu od 5:1. Takođe, omladinci OFK Beograda su bili šampioni Srbije 2008. i 2009. godine.

Klub je, pozivajući se na istoriju BSK-a, 2011. godine proslavio vek postojanja kluba. OFK je dve sezone zaredom došao do polufinala Kupa Srbije, 2012/13. i 2013/14. Prvi put je OFK, nakon izbacivanja Crvene zvezde u četvrtfinalu pobedom od 3:1 u gostima, ispao od Vojvodine, a drugi put od Jagodine. U ovom periodu, u kome se klub stabilizovao, su se istakli mnogi igrači: Petar Divić, Ognjen Koroman, Saša Stevanović, Miljan Mrdaković, Marko Baša, Đorđe Jokić, Duško Tošić, Branislav Ivanović, Aleksandar Kolarov, Radiša Ilić i drugi.

Finansijska kriza i ispadanje u treći rang

U prvom kolu sezone 2015/16. OFK je, kao domaćin na stadionu Obilića, odigrao utakmicu protiv Crvene zvezde. Nakon vođstva od 2:0 posle prvog poluvremena, nakon preokreta OFK je izgubio 6:2. Zbog sumnje u regularnost ove utakmice, gde se sumnjalo i da je lično Zvezdan Terzić, tada kao direktor Crvene zvezde, ulazio u svlačionicu OFK-a, Više javno tužilaštvo u Beogradu je ispitavalo slučaj. Zbog ovog slučaja su poljuljani odnosi i u upravi kluba, a takođe su se i navijači bunili protiv uprave i bojkotovali utakmice. Nakon završetka istrage tužilaštvo je zaključilo da nema dokaza o nameštanju utakmice. Na kraju sezone, OFK je nakon 19 godina ispao u drugi rang. Naredne sezone, OFK je kao poslednjeplasirani tim ispao iz Prve lige Srbije (drugog ranga), sa samo 3 pobede u sezoni. Tako je klub, po prvi put u istoriji, igrao treći rang sezone 2017/18. Razlog drastičnog slabljenja rezultata i teške finansijske krize mnogi vide i u samom Zvezdanu Terziću, koji je u klubu bio u periodu 1997-2005 i 2012-2014.

U trećem rangu, tj. Srpskoj ligi Beograd, u prvoj sezoni osvojeno je 3. mesto, a sledeće sezone 5. mesto. U sezoni 2018/19. godine na stadionu Čukaričkog, OFK Beograd je pobedom nad Radničkim sa Novog Beograda osvojio Kup FSS na teritoriji FSB, ili skraćeno Kup Beograda. Nakon regularnog dela bilo je bez golova, ali romantičari su bili bolji nakon penala 4:2.

Stadion

Omladinski stadion

OFK tradicionalno igra na Omladinskom stadionu, izgrađenom i otvorenom 1957. godine i koji se nalazi u beogradskoj gradskoj četvrti Karaburmi. Stadion ima kapacitet od 19.100 gledalaca, od kojih je 11.381 sedeće. Značajni radovi na renoviranju završeni su 2000. godine. Stadion koriste i drugi klubovi u kompleksu OSD Beograd za druge sportove, kao i za koncerte i razne događaje. OFK Beograd je prvu utakmicu na ovom stadionu odigrao 24. avgusta 1957. protiv Budućnosti iz Podgorice sa pobedom od 3:1.

Uspjesi

Takmičenje		Broj	Godina
Nacionalno prvenstvo - 5
Prvenstvo Kraljevine Jugoslavije Prva savezna liga SFR Jugoslavije	Prvak	5	1930/31, 1932/33, 1934/35, 1935/36, 1938/39.
	Drugi	6	1927, 1929, 1937/38, 1939/40, 1954/55., 1963/64.
	Treći	4	1928, 1936/37., 1971/72., 1972/73.
Nacionalni kup - 1
Kup Kraljevine Jugoslavije	Pobednik	1	1934.
	Finalista	0	/
Kup maršala Tita	Pobednik	4	1953., 1955., 1961/62., 1965/66.
	Finalista	0	/
Kup Srbije i Crne Gore	Pobednik	0	–
	Finalista	1	2005/06.
Ostala nacionalna takmičenja
Prvenstvo Beogradskog podsaveza	Prvak	6	1920, 1921, 1926/27, 1928/29, 1929/30, 1933/34.
	Drugi	6	1922/23, 1923/24, 1924/25, 1925/26, 1927/28, 1931/32.
Prvenstvo Srbije (1939-1944)	Prvak	4	1939/40, 1940/41, 1942/43, 1943/44.
	Drugi	1	1941/42.
Kontinentalna takmičenja
Mitropa kup Srednjoeuropski kup	Pobednik	0	/
	Finalista	0	/
	Polufinale	2	1939, 1940.
Kup pobjednika kupova	Pobednik	0	/
	Finalista	0	/
	Polufinale	1	1962/63.
Intertoto kup	Pobednik	0	/
	Finalista	0	/
	Polufinale	1	2004.

Najpoznatiji igrači OFK Beograda

Miodrag Jovanović Sava Antić Aleksandar Panić Petar Radenković Predrag Marković Tomislav Kaloperović Stanoje Jocić Vasilije Šijaković Josip Skoblar Spasoje Samardžić Dragan Gugleta

Blagomir Krivokuća Sreten Banović Slobodan Santrač Miloš Milutinović Dragoslav Šekularac Ilija Petković Ninoslav Zec Petar Borota Bogdan Turudija Dragoslav Stepanović

Božidar Milenković Nebojša Vučićević Zoran Lončar Saša Ćurčić Petar Divić Marko Baša Duško Tošić Aleksandar Kolarov Branislav Ivanović Radiša Ilić Zvezdan Terzić

Bivši poznati igrači

Slobodan Santrač, Ilija Petković i Dragoslav Stepanović pred utakmicu sa Fajenordom u Roterdamu (1972).

1911–1945 :

• Predrag Antić
• Milorad Arsenijević
• Ivan Bek
• Radivoj Božić
• Vojin Božović
• Branislav Dimitrijević
• Milorad Dragićević
• Prvoslav Dragičević
• Ernest Dubac
• Ljubiša Đorđević
• Franjo Glaser
• Svetislav Glišović
• Vlastimir Golubičić
• Đura Horvatinović
• Ivan Jazbinšek
• Miodrag Jovanović
• Bruno Knežević
• Andreja Kojić
• Gustav Lechner
• Petar Manola
• Blagoje Marjanović
• Nikola Marjanović
• Frane Matošić
• Dušan Milošević
• Milorad Mitrović
• Srđan Mrkušić
• Joška Nikolić
• Milorad Nikolić
• Vlastimir Petković
• Ján Podhradský
• Đorđe Popović
• Svetozar Popović
• Branimir Porobić
• Anton Puhar
• Predrag Radovanović
• Janko Rodin
• Nikola Simić
• Kuzman Sotirović
• Ivan Stevović
• Đorđe Stoiljković
• Dragan Stošić
• Slavko Šurdonja
• Aleksandar Tirnanić
• Dragomir Tošić
• Svetislav Valjarević
• Dragoslav Virić
• Đorđe Vujadinović
• Dobrivoje Zečević
• Sándor Nemes
• Lajos Senfeld Tusko
• Otmar Gazzari
• Rudolf Wetzer

Od 1945. do danas :

• Nikola Aksentijević
• Komnen Andrić
• Sava Antić
• Nemanja Antonov
• Khalid Aucho
• Radojko Avramović
• Daniel Avramovski
• Stefan Babović
• Miloš Bajalica
• Aleksandar Bajevski
• Branko Baković
• Sreten Banović
• Marko Baša
• Marko Batinica
• Augusto Batioja
• Slobodan Batričević
• Nemanja Belaković
• Mario Berrios
• Petar Borota
• Vladimir Božović
• Vojin Božović
• Aleksandar Bratić
• Predrag Brzaković
• Zoran Bubalo
• Zdravko Bukarica
• Branko Buljević
• Ognjen Čančarević
• Aleksandar Čavrić
• Srđan Čebinac
• Nikola Cuckić
• Stefan Čupić
• Saša Ćurčić
• Dušan Cvetković
• Zoran Dakić
• Nikola Damjanac
• Dario Damjanović
• Sreten Davidović
• Aleksa Denković
• Filip Despotovski
• Ljuba Dimić
• Željko Dimitrov
• Petar Divić
• Ardian Đokaj
• Nebojša Đorđević
• Dejan Dražić
• Nikša Đujić
• Duško Đurišić
• Borko Duronjić
• Miodrag Džudović
• Nenad Erić
• Miloš Filipović
• Milan Gajić
• Momčilo Gavrić
• Damjan Gojkov
• Petar Golubović
• Petar Grbić
• Boban Grnčarov
• Vanja Grubač
• Dragan Gugleta
• Mustafa Hodžić
• Faruk Hujdurović
• Nikola Ignjatijević
• Aleksandar Ignjovski
• Radiša Ilić
• Branislav Ivanović
• Milan Ivanović
• Đorđe Ivelja
• Stefan Janković
• Petar Jelić
• Aleksandar Ješić
• Nenad Jestrović
• Aleksandar Jevtić
• Stanoje Jocić
• Đorđe Jokić
• Živko Josić
• Ivica Jovanović
• Vladimir Jovović
• Mirsad Kahrović
• Tomislav Kaloperović
• Andrija Kaluđerović
• Đorđe Kamber
• Oļegs Karavajevs
• Mladen Kašćelan
• Ivan Kecojević
• Hristijan Kirovski
• Dušan Kljajić
• Srđa Knežević
• Viborg Koceić
• Miloš Kolaković
• Aleksandar Kolarov
• Ognjen Koroman
• Miloš Kostić
• Slobodan Krčmarević
• Sergije Krešić
• Blagomir Krivokuća
• Srboljub Krivokuća
• Bojan Krkić
• Simo Krunić
• Stevica Kuzmanovski
• Branko Lazarević
• Leandro Netto
• Zlatko Liščević
• Zoran Lončar
• Dušan Lukić
• Milan Majstorović
• Dragoljub Marić
• Rodoljub Marjanović
• Dragan Marković
• Predrag Marković
• Saša Marković
• Bojan Markovski
• Zoran Martinović
• Filip Matović
• Slobodan Mešanović
• Mihalj Mesaroš
• Dragan Mihajlović
• Miloš Mijić
• Nemanja Mijušković
• Nikola Mikić
• Božidar Milenković
• Nemanja Milić
• Petar Milić
• Stojan Milošev
• Miroslav Milovanović
• Milovan Milović
• Luka Milunović
• Milorad Milutinović
• Miloš Milutinović
• Adam Mitchell
• Ilija Mitić
• Krsto Mitrović
• Miljan Mrdaković
• Mitar Mrkela
• Slavoljub Muslin
• Nemanja Nikolić
• Mitar Novaković
• Ajazdin Nuhi
• Aboubakar Oumarou
• Aleksandar Paločević
• Aleksandar Panić
• Angelko Panov
• Marko Pavlovski
• Aleksandar Pejović
• Milorad Peković
• Dušan Petković
• Ilija Petković
• Gordan Petrić
• Saša Petrović
• Mihajlo Pjanović
• Bogdan Planić
• Petar Puača
• Dušan Purać
• Milan Purović
• Petar Radenković
• Miodrag Radošević
• Aleksandar Radovanović
• Filip Rajevac
• Slobodan Rajković
• Đorđe Rakić
• Darko Ramovš
• Milan Rodić
• Ivan Rogač
• Kęstutis Ruzgys
• Spasoje Samardžić
• Slobodan Santrač
• Bojan Šaranov
• Milan Savić
• Dragoslav Šekularac
• Đorđe Serpak
• Vasilije Šijaković
• Aleksandar Simić
• Marko Simić
• Uroš Sinđić
• Marko Šiškov
• Josip Skoblar
• Miljan Škrbić
• Milenko Špoljarić
• Dragoslav Sredojević
• Dragan Stančić
• Aleksandar Stanisavljević
• Aleksandar Stanojević
• Vladeta Starčević
• Dragoslav Stepanović
• Miodrag Stevanović
• Saša Stevanović
• Ostoja Stjepanović
• Marinko Stojaković
• Dane Stojanović
• Milan Stojanović
• Branimir Subašić
• Lazar Tasić
• Zvezdan Terzić
• Dragan Tomić
• Predrag Tomić
• Duško Tošić
• Lazar Tripković
• Bogdan Turudija
• Doug Utjesenovic
• Zoran Vekić
• Nebojša Veljković
• Nenad Veselji
• Vukašin Vraneš
• Nebojša Vučićević
• Nemanja Vučićević
• Stojan Vukašinović
• Ivan Vuković
• William
• Saša Zdjelar
• Ninoslav Zec
• Zoran Zekić
• Goran Zelenović
• Miloš Zlatković

Trenutačni tȋm

Od 3. oktobra 2023.

Note: Zastave označavaju nacionalnost prema pravilima FIFA-e. Igrači mogu imati nacionalnost izvan FIFA pravila.

Br. Pozicija Igrač G Balša Popović O Aleksandar Đermanović O Mateja Mrkela O Nenad Stanković O Ognjen Mimović O Srđan Nikolić O Nikola Vujadinović S Saša Marković S Tomislav Todorović S Admir Ademi S Ognjen Ilić

Br. Pozicija Igrač S Nemanja Ivanović S Marko Stanković S Nikola Knežević S Nikola Mituljkić S Jovan Mituljkić N Luka Mićić N Filip Kasalica N Andrija Kaluđerović N Nikola Milinović N Aleksandar Kahvić N Dejan Georgijević

Vanjske veze

• OFK Beograd — Zvanična spletna stranica kluba
• Nezvanična klupska prezentacija – klub prijatelja OFK Beograda
• Navijači OFK Beograda