Narodna radikalna stranka

Za stranku iz Vojvodine istog imena pogledajte Narodna radikalna stranka

Radikalna stranka ili Narodna radikalna stranka je stranka koja deluje od 1881. Nastala je 8. januara 1881. godine objavljivanjem njenog programa u listu “Samouprava”. Program je potpisalo 38 poslanika u tadašnjoj skupštini Srbije, a još 38 ga je odobrilo.

Narodna radikalna stranka ćirilica: Нарoдна радикална странка
Predsednik	Milan Stojadinović
Osnivač	Nikola Pašić
Koalicija	DOS
Osnovana	8. januar 1881.
Sedište	Beograd
Država	Kraljevina Srbija, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, Kraljevina Jugoslavija, Demokratska Federativna Jugoslavija, Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija
Zvanične novine	"Samouprava"
Broj članova (decembar 1990)	13.000
Ideologija	Demokratija, Konzervatizam, Radikalizam, Panslavizam.
Politička pozicija	Desni centar
Međunarodno članstvo	nema
Boje	plava, bela
1 (obnovljena 1990. godine)

Nastanak

Početak stvaranja Narodne radikalne stranke vezan je krug srpske omladine okupljene oko Svetozara Markovića i Nikole Pašića. Prvaci ove grupe 1871. godine su stvorili politički program u kome, između ostalog, zahtevali promenu ustava, slobodu štampe, udruživanja, javnog okupljanja i političke akcije, nezavisnost sudstva, reformu školstva, i

• lokalnu samoupravu.

Zbog odbrane lokalnih izbora u Kragujevcu organizuju demonstracije poznate pod nazivom "Crveno barjače". Narodna radikalna stranka, u prvom Programu postavlja cilj: “Unutra narodno blagostanje i sloboda, spolja oslobođenje i ujedinjenje ostalih delova Srpstva”.

Narodna radikalna stranka u Kraljevini Srbiji

Taj je program kasnije postao delom programa nove stranke. Prva Glavna skupština Narodne radikalne stranke bila je jula 1882. godine u Kragujevcu. Na njoj je usvojen radikalski Program, a za predsednika Glavnog odbora izabran je Nikola Pašić. jedan od ideologa i organizatora radikala bio je novinar Pera Todorović.

Radikali su imali uticajnu štampu. Slobodan Jovanović u "Drugoj vladai Kralja Milana Obrenovića" piše da je ta štampa bila agresivna u kritici tadašnjeg režima.

Narodna radikalna stranka nakon 1881. naglo povećava broj svojih članova, a na izborima ostvaruje ubedljive pobede, uprkos represiji tadašnje vlasti.

Septembra 1883. godine izbija Timočka buna, uzrokovana naređenjem kralja Milana Obrenovića da vojska seljacima oduzme privatno oružje. Kralj Milan optužuje radikale da su člankom “Razoružanje narodne vojske” u listu “Samouprava” podstakli seljake da odbiju predaju oružja.

Buna je u krvi ugušena nakon deset dana. Na Kraljevici, blizu Zaječara, streljan je dvadeset i jedan pobunjenik. Ceo Glavni odbor Narodne radikalne stranke je uhapšen, osim Nikole Pašića i nekolicine drugih radikala, koji su prebegli u Bugarsku. Nekoliko prvaka Narodne radikalne stranke, zajedno sa odsutnim Pašićem osuđeni su na smrt. Posle izvesnog vremena Kralj Milan amnestira neke od osuđenih radikala, koji velikih unutrašnjih sporova postižu dogovor sa kraljem i dolaze na vlast 1887..

Uprkos pritiscima i rasulu nastalom nakon Timočke bune, Narodna radikalna stranka uspeva da konsoliduje svoje redove i da ostvari donošenje Ustava iz 1888. godine. “Radikalski Ustav” u najvećem delu ispunio je zahteve koje je u Programu postavila Narodna radikalna stranka. Njime je, iako uz izvesna ograničenja, uvedena parlamentarna vladavina, zagarantovana su prava i slobode građana i uvedena lokalna samouprava.

Iz Narodne radikalne stranke izdvaja se Samostalna radikalna stranka (samostalci) čiji je predsednik bio Ljubomir Stojanović, iz koja će kasnije nastati Demokratska stranka.

Nakon Majskog prevrata 1903. godine Narodna skupština vraća na snagu Ustav iz 1888. godine sa izmenama - ukida se Senat i uvodi jednodomno narodno predstavništvo. Srbija je postala parlamentarna i ustavna monarhija. Nikola Pašić formira vladu i tada počinju radikalne reforme države.

Radikalska vlada sa Nikolom Pašićem na čelu vodila je Srbiju i u veoma teškim okolnostima tokom Prvog svetskog rata.

Narodna radikalna stranka u Jugoslaviji

U Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca Narodna radikalna stranka nastavlja vladavinu u koalicijama sa drugim strankama. Nakon Pašićeve smrti 1926. godine, za predsednika Glavnog odbora Narodne radikalne stranke izabran je Aca Stanojević.

Nakon uvođenja šestojanuarske dikatature 1929, NRS je zabranjena. Deo radikala učestvuje u vladama, dok Glavni odbor okupljen oko Ace Stanojevića zahteva ukidanje dikature i vraćanje parlamentarizma i lokalne samouprave.

Avgusta 1935. godine Narodna radikalna stranka, Jugoslovenska muslimanska organizacija i Slovenska ljudska stranka ujedinjuju se u Jugoslovensku radikalnu zajednicu, sa Milanom Stojadinovićem na čelu. Glavni odbor NRS ubrzo se razilazi sa Stojadinovićem, tadašnjim predsednikom vlade, i prelazi u opoziciju.

Stranka je ponovo prijavljena 25. novembra 1939, i dalje na čelu sa Stanojevićem

Tokom drugog svetskog rata radikali su bili podeljeni u dve frakcije -uz pokret Draže Mihajlovića, i uz vladu Milana Nedića. Nakon Drugog svetskog rata došlo je do likvidacije svih stranaka, osim komunističke, pa time i do ukidanja Radikalne stranke.

U Parizu je 1952. godine osnovan Radni odbor NRS u egzilu, koji je proširen odborima za SAD, Argentinu, Francusku i Balkanske zemlje. Osnovana su i povereništva za V. Britaniju, Nemačku, Španiju, Severnu Afriku i akcioni odbor za Australiju. U Parizu S. Trivunac pokreće list "Radikal". Radikali u emigraciji delovali su i kroz razne političke i kulturne organizacije, ali nisu imali veći uticaj u Srbiji.

Narodna radikalna stranka nastavlja rad u zemlji nakon uvođenja višepartijskog sistema 1990. Za predsednika NRS 1990. izabran je advokat Veljko Guberina, ali stranka ne uspeva da se stabilizuje. Jedna frakcija Narodne radikalne stranke, predvođena Tomislavom Nikolićem, ušla je u Srpsku radikalnu stranku Vojislava Šešelja, izvornu Narodnu Radikalnu Stranku danas predstavlja grupacija okupljena oko Milana Jovanovića ,zakonitog i ideološkog naslednika pokojnog advokata Veljka Guberine.