Fulgencije od Ruspe

Sveti Fulgencije od Ruspe (rođen 462. ili 467, umro 1. januara 527. ili 533) bio je biskup u gradu Ruspi u severnoj Africi krajem 5. i početkom 6. veka, koji je kanonizovan kao hrišćanski svetac. Njegov je život danas poznat uglavnom iz životopisa koji je napisao neki njegov učenik, najverovatnije Fulgencije Ferand.[2]

Sv. Fulgencije od Ruspe
Fulgentius von Ruspe 17Jh.jpg

sv. Fulgencije od Ruspe
opat i biskup
Rođen/a oko 465., Telepta
Umro/la 1. januar 527. ili 533., Ruspa
Štuje se u Rimokatolička crkva
Pravoslavna crkva
Kalendar svetaca 1. januar i 3. januar (Augustinci)[1]

ŽivotUredi

Rođen je kao Fabije Klaudije Gordijan Fulgencije (latinski: Fabius Claudius Gordianus Fulgentius)[3] u uglednoj porodici iz Kartagine, koju su nekih trideset godina ranije Vandali zauzeli i odsekli od Rimskog carstva. Otac mu je umro dok je Fulgencije bio još vrlo mlad. Njegova majka, Marijana, podučila ga je grčkom i latinskom jeziku. Fulgencije je naročito tečno govorio grčki, gotovo kao da mu je bio maternji jezik. Brzo je stekao ugled zahvaljujući svom mudrom upravljanju porodičnim interesima. Ta mu je reputacija pomogla da stekne državne položaje u rimskoj administraciji, uključujući i dužnost prokuratora provincije Bizacene u severnoj Africi. No, umorivši se od svetovnih dužnosti i oduševivši se izučavanjem religije, naročito Avgustinove propovedi o Psalmu 36, koja se bavila prolaznošću života, Fulgencije se odlučio zamonašiti.

Obratio se Faustu, biskupu koga je iz njegovog episkopskog sedišta prognao vandalski kralj Hunerik i koji je potom u Bizaceni osnovao manastir. Faust je bio ozbiljno zabrinut zbog Fulgencijeve fizičke slabosti, koja ga nije činila dobrim kandidatom za težak isposnički život u manastiru, te je 22-godišnjeg Fulgencija pokušao odvratiti od njegove nakane. Kako je Fulgencije ostao uporan, Faust ga je naposletku primio kao iskušenika.[4]

Saznavši za to, Marijana, kojoj, kako se čini, Fulgencije nije bio ništa rekao o svojoj nameri, bila je vrlo uznemirena. Dojurila je do manastirskih vrata i pitala kako crkva koja navodno štiti udovice može ovoj udovici uzeti njenog sina jedinca. Međutim, njen protest nije urodio plodom i Fulgencije je na posletku zamonašen.[4]

Novi barbarski napadi na tu oblast primorali su Fulgencija da pobegne u jedan drugi obližnji manastir, Tamošnji opat, Feliks, zadužio je Fulgencija da se stara o svetovnoj strani manastirskog života, dok je on sam upravljao duhovnim životom zajednice. Njih dvojica dobro su sarađivala, i 499. godine, tokom još jednog arijanskog progona u tom području, pobegli su u Siku Veneriju (Sicca Veneria, danas El Kef). Tamo su propovedali pravoverno halkedonsko učenje u vezi s dve Isusove prirode. Saznavši za to, neki ih je lokalni arijanski sveštenik dao uhapsiti i mučiti.

Po oslobađanju Fulgencije je nameravao otići u Aleksandriju, ali se predomislio kad je čuo da su monofiziti preuzeli kontrolu nad Egiptom. Umesto toga, otišao je u Rim, gde se molio nad grobovima apostola. Potom se vratio u Bizacenu, gde je podigao manastir i odabrao život u izolovanoj ćeliji. Glas o Fulgenciju za kratko se vreme proširio i često mu je nuđeno da preuzme položaje biskupa u nekoj od dijeceza koji su se upraznili nakon akcija arijanskog kralja Trasamunda. Fulgencije je sve te ponude odbio, znajući da je Trasamund naredio da samo arijanci mogu biti postavljeni na te položaje.[4]

Biskup RuspeUredi

Fulgencije je naposletku prihvatio položaj biskupa u Ruspi u današnjem Tunisu. Ostavio je snažan utisak na stanovnište svoje nove dijeceze, zahvaljujući svojim očitim vrlinama, no ubrzo je, s još šezdesetak dvrugih biskupa koji nisu pripadali arijanstvu, bio prognan na Sardiniju. Papa Simah saznao je za njihove nevolje te ih je svake godine opskrbljivao hranom i novcem.

Dok je boravio na Sardiniji Fulgencije je jednu kuću u Cagliariju pretvorio u manastir i odlučio napisati niz dela za pouku afričkih hrišćana. Godine 515. vratio se u Afriku, gde je na Trasamundov poziv učestvovao u jednoj javnoj raspravi sa svojim arijanskim naslednikom. Njegova Knjiga protiv Arijanaca s odgovorima na deset prigovora (Contra Arianos liber unus, ad decem objectiones decem responsiones continens) zapravo je zbirka Fulgencijevih odgovora na prigovore koje su arijanci stavili na pravoverni nikejski simbol vere. Trasamund je bio impresioniran Fulgencijevim znanjem i učenošću. Ne želeći da Fulgencijevi uverljivi argumenti dođu do njegovih arijanskih podanika i time možda podstaknu nemire, Trasamund je naredio da u buduće Fulgencije mora davati samo usmene izjave. Fulgencije je odgovorio pobijanjem arijanskog učenja, a to je pobijanje danas poznato pod naslovom Tri knjige vandalskom kralju Trasamundu (Ad Trasimundum regem Vandalorum libri tres). Trasamund je prema Fulgenciju gajio sve veće poštovanje te mu je na kraju dopustio da ostane u Kartagini, ali zbog novih žalbi lokalnog arijanskog sveštenstva ponovo je 520. godine prognao Fulgencija na Sardiniju. Godine 523, nakon što je umro Trasamund i na presto stupio njegov pravoverni sin Hilderik, Fulgenciju je bilo dopušteno da se vrati u Ruspu i pokuša preobratiti tamošnje stanovništvo u pravoverje. Snaga i moć njegovih propovedi bile su tako velike da je njegov nadbiskup, Bonifacije iz Kartagine, otvoreno plakao svaki put kad je slušao Fulgencija dok govori i zahvaljivao bogu što je njegovoj crkvi podario tako velikog propovednika.[4]

Fulgencije se kasnije povukao u manastir na ostrvu Circiniji, ali je opet bio pozvan u Ruspu, gde je i ostao do svoje smrti 1. januara 527. ili 533. godine.

DelaUredi

Fulgencijeva dela pokazuju izvrsno poznavanje grčkog jezika, a u teološkom smislu, snažno slaganje s Avgustinom. Pisao je protiv arijanstva i pelagijanstva. Sačuvano je i nekoliko njegovih pisama i propovedi. U srednjem veku pomešan je s Fabijem Plancijadom Fulgencijem i stoga smatran autorom čuvene Mitologije, no ovo poistovećivanje danas je dovedeno u ozbiljnu sumnju.

DoktrinaUredi

FilioqueUredi

U svom Pismu Petru o veri Fulgencije piše:

Čvrsto znaj i nikad ne sumnjaj da Sveti duh, koji je jedan Duh Oca i Sina, proističe iz Oca i Sina. Jer Sin kaže: "Kad dođe Duh Istine, koji je proistekao iz Oca", gde je podučavao da je duh njegov, jer on je Istina.[5]

PoštovanjeUredi

Njegov sveti dan je 1. januar, dan njegova rođenja. Njegove mošti prenete su u Bourges u Francuskoj oko 714. godine, a uništene su tokom francuske revolucije.[4]

ReferenceUredi

  1. „Saint Fulgentius of Ruspe”. West Coast Augustinians, Province of St. Augustine. http://www.osa-west.org/saintfulgentius.html. Pristupljeno 28.02.2007. 
  2. Chapman 1909, s.v. St. Fulgentius.
  3. Jones, Terry. „Fulgentius of Ruspe”. Patron Saints Index. http://www.catholic-forum.com/saints/saintf34.htm. Pristupljeno 28.02.2007. 
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 Burns, Paul. Butler's Lives of the Saints:New Full Edition. Collegeville, MN:The Liturgical Press, 1995. ISBN 0-8146-2377-8.
  5. Fulgencije iz Ruspe, Pismo Petru o veri, II, 54.

LiteraturaUredi

  • Fulgence de Ruspe, Lettres ascetiques et morales. Kritički teskt: J. Fraipont. Uvod, prevod i napomene: Daniel Bachelet. Paris: Cerf, 2004. (Sources Chretiennes, 487).
  • "Fulgentius" u: The Oxford Dictionary of the Christian Church. F. L. Cross and E. A. Livingstone, eds. London: Oxford University Press, 1974.
  • Chapman, John (1909), „St. Fulgentius”, The Catholic Encyclopedia, 13, New York: Robert Appleton Company, http://www.newadvent.org/cathen/06316a.htm 
  • Saint of the Day, January 1 na SaintPatrickDC.org
  • Burns, Paul. Butler's Lives of the Saints:New Full Edition. Collegeville, MN:The Liturgical Press, 1995. ISBN 0-8146-2377-8.
  • Gumerlock, Francis X. Fulgentius of Ruspe on the Saving Will of God: The Development of a Sixth-Century African Bishop’s Interpretation of 1 Timothy 2:4 During the Semi-Pelagian Controversy. Edwin Mellen Press, 2009. ISBN 978-0773449350

Vanjske vezeUredi