Bitak ili biće (bitak je više uobičajen u hrvatskoj, a biće u srpskoj filozofskoj terminologiji, oba su imenica od glagola biti; grč. τὸ ὄν, lat. ens, stsl. бꙑтиѥ, nem. sein, eng. being) je temeljni filozofski pojam koji označava ono što jeste.[1] Sve stvarno i ništa nestvarno spada u domen bića.[2] Suprotnost biću je ništa, odnosno nebiće.

Ontologija je grana filozofije koja proučava biće. Jedno od središnjih pitanja filozofije glasi „zašto jeste nešto a ne ništa?“ Kako se ontologija smatra fundamentalnom filozofskom disciplinom, to se na biće može gledati i kao na osnovni pojam čitave filozofije. Promišljanje bića ima središnje mesto u zapadnoj filozofiji od Parmenida do Hajdegera. Osnovna pitanja ontologije jesu: Šta jeste? Po čemu to jest? To po čemu nešto jest, ma kakav se konkretan odgovor dao, imenuje se terminom bitak.

Ukoliko se za bitak smatra neka materija (Tales je smatrao vodu), to je materijalizam, a ako se smatra nešto nematerijalno (Platon je za bitak smatrao ideje), to je idealizam. Ukoliko se smatra da je bitak jedan (kao što je smatrao Parmenid) – onda je to monizam, a ukoliko se smatra da ih ima više (kako su to smatrali pitagorejci) – onda je to pluralizam. Ukoliko se smatra da bitak proističe iz božanstva – to je teizam (ako božanstava ima više to je politeizam, a ako je božanstvo samo jedno – monoteizam); ukoliko se smatra da je celokupna priroda identična sa božanstvom – to je panteizam.

Biće i bitak su donekle sinonimi, jer se oba koriste za prevod istog pojma.[3][4][5] S druge strane, bitak ne označava nikakvo pojedinačno biće, već prisustvo bića u celini,[6] dok pojam bića ponekad označava i individualno postojanje (npr. živo biće, ljudsko biće, itd.).[7] Na pojmovnom razlikovanju bića (seienden) i bitka (sein) je u savremenoj filozofiji posebno insistirao Martin Hajdeger.

TerminologijaUredi

Biće je imenica nastala od glagola biti (stsl. бъіти, pie. bʰeu). Ovaj pojam je različito prevođen u srpskohrvatski jezik, pa se za isti pojam koriste i reči bivstvo, bivstvovanje, bivstvujuće, jestajuće, jestvo, biti, bitije, bitak i slično, čija se značenja prepliću a često se koriste i kao sinonimi.

Bitak je glagolska imenica načinjena od infinitiva glagola biti (uporedi: pitak i piti), radi prevoda nemačkog pojma „das Sein“ i naglašavanja ontološke razlike. Jezičko poreklo od infinitiva ukazuje da se bitak može iskazati i samim infinitivom biti ukoliko je iz konteksta jasno da je reč o imeničnom značenju.[1]

Frege i Russell razlikuju četiri osnovna značenja glagola biti:

  • egzistencijalno značenje: Sokrat jest.
  • značenje identiteta: 2+2 jest 4
  • predikativno značenje: Sokrat jest mudar.
  • inkluzivno značenje: Čovjek jest životinja.

Problemi definisanja bićaUredi

Biće kao najuniverzalniji pojam i temeljni objekt metafizike nije moguće pozitivno definisati zbog sledećeg[7]:

  • Pojam izriče samo krajnju apstrakciju i kaže samo da nešto jeste, odnosno protivi se ništavilu.
  • Svaki sud prethodno uključuje razumevanje kopule »jeste« odn. »nije«; svaki se logički sud služi kopulom »jeste« kako bi tim predikativnim bitkom označio neki odnos S i P.
  • Nije moguća ni definicija po rodu i specifičnoj razlici (genus proximum et differentiam specifica), jer nema višeg roda; definicija međutim pretpostavlja viši rodni pojam, u ovom slučaju da je to »jeste« već nekako poznato. Tako nastaje svojevrstan »ontološki krug«: definisati se može samo pomoću toga »jeste«, koje tek treba da budu definisano.

Česta greška u ovoj oblasti je tretiranje bića kao imenice koja označava naročito duboku subjektnu materiju. To je paralelno tretiranju reči ništa kao imena neke određene stvari.[2]

Istorija promišljanja bićaUredi

Kineska filozofijaUredi

 
U filozofiji taoizma, biće i nebiće se prepliću.

Lao Ce, osnivač taoizma, smatrao je da je iskon svega ono neizrecivo, što se ne može iskazati niti imenovati.

"Tao koji se može izraziti
nije večni Tao.
Ime kojim se može imenovati
nije večno ime.
Bezimeno je ishodište neba i zemlje.
Imenovano je majka hiljadu stvari."
- Tao te đing

U taoizmu se krajnja stvarnost često karakteriše kao nebiće, koje je osnova sveg bića.[8] Pošto se tao smatra neizrecivim, a sva bića se mogu imenovati ili opisati, sledi da neizrecivi tao predstavlja nebiće (wu). Nebiće nije suprotnost biću, već predstavlja prvobitno, neiskvareno biće pre pojave svih razlikovanja i mnogostrukosti. Stoga se tao naziva i »neklesani kamen« koji prethodi pojavi stvari.[8] Pošto sve stvari proishode iz bića, samo biće mora proisteći iz nekog izvora koji nije biće i koje se, stoga, naziva nebićem.

Indijska filozofijaUredi

Glavni članak: Braman

U indijskoj filozofiji, sveobuhvatno biće se naziva braman (sans. ब्रह्म), što je osnov svih bića, tvari, vremena, prostora i svega postojećeg u svemiru. Glavni atributi brahmana su večan, postojan, nepokolebljiv, postojeći sam po sebi, pun, nematerijalan, neograničen prostorom i vremenom, nezahvatljiv čulnom i razumskom spoznajom.[7] Svaki oblik zasebnog postojanja je identičan s njim, iz njega potiče i njemu se vraća. Indijska filozofija je posebno naglašavala identitet bramana s individualnim sopstvom, atmanom. U indijskoj filozofiji, spoznaja brahmana ima oslobodilački potencijal (vidi mokša). Prema upanišadama, ko shvati punoću i nepokolebljivost brahmana, uživaće puno i nepokolebljivo blagostanje.[9]

Brahman se kao krajnja stvarnost ne sme brkati s posebnim bićima, jer je, budući sveobuhvatan, daleko više od bilo koje ograničene manifestacije. Stoga, nije čudo što se brahman ponekad poistovećuje s nebićem.[8]

Elejska školaUredi

  „Biće jeste, nebiće nije.[10]
 
Za Parmenida, biće ima oblik sfere.

Bitak u filozofiji predsokratovaca ima značenje iskona (arhe) svih stvari. Za Talesa je to voda, za Anaksimandra bezgranično (apejron), za Anaksimena vazduh (aer). Anaksagora uvodi pojam nusa (grč. νοῦς - um, duh) kao osnovu nastanka i bivanja svih stvari.

Međutim, pravo ontološko istraživanje započelo je sa elejskom školom. Njen osnovač, Ksenofan tvrdi da nebiće nije pokretno, jer ništa ne može preći u nešto. Nasuprot tome, pokretno mora biti mnoštvo, jer nešto se mora kretati k drugom. Na osnovu toga, on zaključuje da "jedno jest ni nepokretno ni pokretno".[11] Ksenofan određuje biće kao nerođeno, jer "nemoguće ono što jeste da je rođeno".[12] Takođe, kritikuje verovanje da su bogovi rođeni, jer "jednako je bezbožno reći da bogovi rađaju se i da umiru."[13]

Najuticajniji predstavnik elejske škole, Parmenid postavio je temelje ontologije svojim uvidom: „biće jeste, nebiće nije“. Njegova elejska filozofija priznaje da samo biće istinski postoji, negirajući nebiće kao nešto logički nezamislivo. Prema Parmenidu, biće je jedno, nestvoreno, večno, nepokretno i nepromenljivo.[14] Pritom, biće je ograničeno; ono je sa svih strana konačno i jednako je udaljeno od centra, odnosno ima oblik sfere. Parmenid biću poriče vremenitost, tvrdeći da "biće nije bilo i ne bude, biće jeste". Nasuprot biću koje jeste, imamo propadajući svet.[15] Parmenid biće vezuje za proces mišljenja, tvrdeći da "misliti i biti je isto."[16]

Kasnije atomisti Demokrit i Leukip u teoriji o kretanju atoma pretpostavljaju postojanje praznine. Oni puninu nazivaju bićem, a prazninu nebićem.[17]

PlatonUredi

Platon je izjednačio „biti“ sa „postojati večito na isti način“, način neuslovljenosti, nesvodljivosti i večnog samoidentiteta.[18] Za Platona, biće je jedno samodovoljno, savršeno, nepromenljivo i večno nešto, identifikovano sa pojmom Dobra ili Bogom, ali čija veza sa svakodnevnim svetom ostaje skrivena.[2] On je biće poistovetio sa večnim, nepromenljivim idejama, nasuprot prividnom menjanju materijalnog sveta. U Platonovom učenju o najvišim rodovima bića takođe se dokazuje i nužnost postojanja nebića kao suprotnosti obuhvaćene samim pojmom (Sofist 258 a - 259 d).

AristotelUredi

Za Aristotela je biće (τὸ ὄν) sve ono što poseduje ili na nužan način može da poseduje formu (odnosno ideju). Ove forme su različite trajnosti i, prema tome, ono „biti“ je u različitoj meri u njima prisutno. Trajnost formi (oblika, ideja) zavisi od mere prisutnosti materije (tj. vode, vatre, vazduha i zemlje) u njima[1]. Večne forme (večna bića) ne sadrže u sebi nimalo materije, a ona bića koja su samo materija (materijal) i koja nemaju nikakvog oblika uopšte i ne postoje aktuelno, nego samo potencijalno (tj. mogla bi da postoje delatno kada bi dobila neki oblik). Stoga Aristotel razlikuje aktuelna i potencijalna bića kao krajnosti između kojih se nalaze sva ostala konačna i promenljiva bića. Delatno biće (grč. ὄν ἐνέργεια, lat. ens in actu) je, prema Aristotelu, stvarno biće u strogom smislu reči, jer samo ono na neki način deluje. Vazduh je, na primer, stvarno biće jer u obliku vetra može da deluje, dok praznina nije stvarna jer ne može da deluje. U skladu s tim, najveća moć delovanja shvatana je i kao najstvarnije biće, dok je maloj moći delovanja pripisivana zanemarljiva stvarnost. Stoga je ono što uopšte ne deluje shvatano samo kao mogućnost bića – mogućnost da bude, da se rodi, da oživi. Moguće biće (grč. ὂν δυνάμει, lat. ens in potentia) je, prema Aristotelu, ono što još nije, ali može da bude, odnosno ono što sada ne deluje, ali može da deluje[1].

Srednjovekovna filozofijaUredi

 
Odsustvo bića (nebiće) se često povezuje sa crnilom, kao mrak sa odsustvom svetla.

Avgustin Hiponski je pridao kategorijama bića i nebića moralnu dimenziju. Kao hrišćanin, on je verovao da je sve što je Bog stvorio i za čije je postojanje odgovoran dobro. Zato je zlo smatrao nebićem, nepostojanjem, odnosno odsustvom dobra.[8]

Jovan Skot Eriugena je za predmete koji su samo umski govorio da jestu, dok je materijalne predmete u prostoru i vremenu, podložne propadanju, nazivao stvarima koje nisu.[19] Isto tako, ljudska priroda, grehom otuđena od boga, može biti označena kao "ono što nije", ali pomirena sa bogom putem milosti, počinje biti.[20]

Za Tomu Akvinskog, biće je stvarnost svega:

Samo biće jeste ono što je nad svim najsavršenije: odnosi se, naime, prema svemu kao stvarnost. Ništa, naime, nema ostvarenosti osim ukoliko jeste: stoga samo biće jeste ostvarenje svih stvarnosti, pa i samih formi.[21]
 

Duns Scotus smatra da je pojam bića najprostiji od svih pojmova, te se ne može svesti na druge osnovnije pojmove. Prema tome, biće se ne može definisati.[22] No, on takođe tvrdi da je razum kao takav moć poimanja bića uopšte, odnosno da je primaran predmet razuma biće.[23]

SpinozaUredi

Osnovni Spinozin princip je učenje o prostoti vasione i jedinstvu supstance u kojoj su misao i materija nerazlično spojene. Prema Spinozi, ima samo jedna supstanca u svetu, a ona je savršeno prosta i nedeljiva i postoji svuda bez ikakve lokalne prisutnosti.[24]

Spinoza određuje biće kao „sve ono što nam se, kad ga opažamo, jasno i razgovetno pojavljuje kao postojeće na nužan ili bar na mogući način“.[1]. Spinoza razlikuje biće-po-sebi koje definiše kao „ono, čija esencija sadrži u sebi egzistenciju, ili ono, čija se priroda ne može shvatiti drukčije, nego kao postojeća." Spinoza takođe razrađuje antičku definiciju apsolutnog bića u koju umesto atributa jednostavnosti, stavlja atribut beskonačnosti: „Biće apsolutno beskrajno, ili Bog, poseduje samo od sebe neograničenu mogućnost da postoji“.[25]

HegelUredi

Biće, čisto biće, — bez ikakve druge odredbe. U svojoj neodređenoj neposrednosti je ono jednako jedino samom sebi, a takođe nije nejednako u odnosu na drugo, nema nikakve raznolikosti unutar sebe, niti vani... Biće, to neodređeno neposredno, jeste u stvari ništa, i ni više ni manje nego ništa.

Ništa, čisto ništa; ono je prosta jednakost sa samim sobom, savršena praznina, bez odredbe i bez sadržaja; nerazličitost u samom sebi... Prema tome, ništa je ista odredba ili štaviše bezodredbenost, a time je uopšte isto što i čisto biće.

Čisto biće i čisto ništa jesu, prema tome, isto. Ono što je istina, to nije ni biće ni ništa, već to da je biće prešlo — ne da prelazi — u ništa i ništa u biće.[26]

— Hegel, Objektivna logika: učenje o biću

Za Hegela, biće je prva i najapstraktnija kategorija: „Biće je pojam jedino po sebi, čije su odredbe nešto što jeste.“[6] Hegel razlikuje „čisto“, odnosno neodređeno biće od određenog bića. Po apstraktnosti, Hegel smatra da „čisto biće i ništa jesu isto.“[7] On objašnjava: „Ništa što ga budisti čine principom svega, kao i poslednjom krajnjom svrhom i ciljem svega ista je apstrakcija." [27] Hegel uvodi pojam bića-za-sebe (nem. Für-sich-sein) koje se uzima kao „neodređena neposrednost“, kao ono neodređeno i beskonačno što se kao takvo najpre odnosi na samo sebe. Biće zatim dijalektičkim posredovanjem razvija iz sebe ostale kategorije i postaje određena posrednost. No, da bi postalo određeno, odnosno „konkretno biće“, ono mora podrazumevati drugo biće ili drugobitak (Anderssein) kao svoju negaciju, jer nema određenosti bez negacije. Ovaj drugobitak je „vlastiti moment bitka-po-sebi".[1] U tom smislu Hegel napominje da „atomistička filosofija određuje apsolut kao biće-za-sebe, kao jedno i kao mnoštvo jednih."[28] Tako bi atom bio biće-za-sebe, ono jedno u kojem nema različitosti, ali koji ne može biti nešto određeno bez negacije tog jednog istim takvim drugim bićima. Pošto je individuum latinski izraz koji odgovara grčkoj reči atom, ljudska jedinka je stoga takođe biće-za-sebe.[1]

Hegel određuje postajanje kao prelaz iz ničega u biće (nastajanje) i iz bića u ništa (nestajanje). Ta dva momenta se prožimaju, a rezultat toga je postojanje, ravnoteža nastajanja i nestajanja, mirno jedinstvo bića i ničega kao prevaziđenih momenata.[29]

HajdegerUredi

Glavni članak: Ontološka razlika

Hajdeger smatra da je čitava zapadnoevropska metafizika raspravljajući o biću, dospela u „zaborav bitka“, što iziskuje da se iznova zapita. Stoga on unutar svoje „fundamentalne ontologije“ pokušava da otkrije novu dimenziju filozofiranja o bitku. Hajdeger definiše bitak kao ono što omogućuje postojanje svakog bića. On na tome gradi jednu od fundamentalnih distinkcija svoga mišljenja - ontološku razliku pojmova biće (Seienden) i bitak (Sein).[6]

Po Hajdegeru, biće je pojedinačna ili posebna manifestacija onoga biti (bitka). Biće je svako pojedinačno postojeće, koje ima svoju bit, bez obzira na način bivstvovanja (realni ili idealni) ili kvalitet onoga što jeste[6]. Nasuprot biću, koje je uvek određeno i sadržajno ograničeno, bitak je neograničen, neodređen i besadržajan[7]. Biće ima svoju bićevnost (jestost, prisustvo) samo po tome što učestvuje u bitku, što ukazuje na razliku bića i bitka, koja se često previđa.[7] Ontološka razlika je stoga razlika koju svaka ontologija (svaki govor o biću) implicitno ili eksplicitno pretpostavlja: biće kao pojava jeste, pa se podrazumeva da jeste po nečemu (bitak je u njemu nužno „prisutan") ili po ničemu (bitak je u njemu kontingentno „prisutan“, pa je takvo biće samo privremeno, uz stalno prisutnu mogućnost da pređe u nebiće).[1]

Martin Hajdeger je ontološkoj razlici pridavao presudan značaj: „Ontologija se zasniva na razlikovanju bitka i bića“.

IzvoriUredi

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 1,7 Branko Pavlović, Filozofski rečnik (odrednica biće), Plato, Beograd, 1997.
  2. 2,0 2,1 2,2 Biće, Oksfordski filozofski rečnik, Sajmon Blekburn, Svetovi. Šablon:Page1
  3. Martin Hajdeger - Biće i vreme
  4. Martin Heidegger, Bitak i vrijeme
  5. Uporedi hr:Bitak i ništo i sr:Biće i ništavilo
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 Filozofija, Enciklopedijski leksikon (odrednice biće i bitak), Mozaik znanja, Beograd 1973.
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 7,5 Filozofijski rečnik (odrednice bitak i biće), Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  8. 8,0 8,1 8,2 8,3 Biće i nebiće, Enciklopedija živih religija, Nolit, Beograd, 2004. ISBN 86-19-02360-8
  9. Ćhandogja-upanišad, III, 12, 9
  10. Herman Diels, Predsokratovci I, Zagreb 1983.
  11. Herman Diels, Predsokratovci I (poglavlje Ksenofan), Zagreb 1983.
  12. Herman Diels, Predsokratovci I (poglavlje Ksenofan), Zagreb 1983.
  13. Herman Diels, Predsokratovci I (poglavlje Ksenofan), Zagreb 1983.
  14. Herman Diels, Predsokratovci I (odeljak Parmenid), Zagreb 1983.
  15. Herman Diels, Predsokratovci I (odeljak Parmenid), Zagreb 1983.
  16. Herman Diels, Predsokratovci I (odeljak Parmenid), Zagreb 1983.
  17. Herman Diels, Predsokratovci II (str. 98), Zagreb 1983.
  18. Branko Pavlović, Filozofski rečnik (odrednica biti), Plato, Beograd, 1997.
  19. Frederik Koplston, Srednjovekovna filozofija (str. 119), Beograd, 1989.
  20. Frederik Koplston, Srednjovekovna filozofija (str. 119), Beograd, 1989.
  21. Toma Akvinski, Suma teologije I, 4, 1
  22. Frederik Koplston, Srednjovekovna filozofija (str. 487), Beograd, 1989.
  23. Frederik Koplston, Srednjovekovna filozofija (str. 488), Beograd, 1989.
  24. Dejvid Hjum, Rasprava o ljudskoj prirodi (str. 214), Sarajevo, 1983.
  25. Spiniza, Etika I, primedba uz XI propoziciju, definicija VI
  26. Hegel, Nauka logike (str. 85-86), Beograd, 1976.
  27. E. F. N. paragraf 86 i 87
  28. E. F. N., primedba uz paragraf 98
  29. Hegel, Nauka logike 1 (str. 12), Beograd, 1976.

Vidi jošUredi

Spoljašnje vezeUredi