Baruch Spinoza

(Preusmjereno sa Spinoza)
Baruch de Spinoza
XVII. vijek
Zapadna filozofija
Rođenje 24. studenog 1632.
Nizozemska Amsterdam, Nizozemska Republika
Smrt 21. veljače 1677.
Nizozemska Den Haag, Nizozemska Republika
Filozofija
Škola/Tradicija racionalizam
Glavni interesi etika, epistemologija, metafizika
Znamenite ideje
Inspiracija

Baruh (de) Spinoza (heb. ברוך שפינוזה, hol. Baruch de Spinoza), kasnije Benedikto Spinoza (lat. Benedictus; 16321677) je bio holandski filozof, jevrejskog porekla, predstavnik filozofije racionalizma koju razvija pod neposrednim Dekartovim uticajem. Na njegovu filozofiju takođe utiču jevrejska misao, Platon, Aristotel, stoički filozofi, neoplatonisti i srednjovekovna misao. Glavna polja interesovanja su mu bila metafizika, epistemologija, psihologija, etika, politička teorija i filozofija religije.

Spinoza je bio jedan od najznačajnijih i najdoslednijih predstavnika racionalističke i monističke filozofije. Njegova misao, izneta u kapitalnom delu "Etika", izvršila veoma značajan uticaj na evropsku filozofiju. Kritički odnos prema Bibliji i Talmudu izazvao gnev u teološkim krugovima, a jevrejska zajednica ga 1656. anatemisala i isključila iz svojih redova. Njegovo učenje se često poistovećuje sa panteizmom. Smatra se da je bio jedna od najznačajnih figura racionalizma XVII vijeka.

BiografijaUredi

Spinoza se rodio u Amsterdamu, u jevrejskoj porodici, koja se doselila iz Portugala.[1] Odrastao u jevrejskoj zajednici i od najranijih godina bio je drugačiji od vršnjaka i veoma posvećen izučavanju Biblije, Talmuda i srednjovekovne filozofije.[2] Otac ga je poslao u školu za rabina, jer je to velika čast za svaku jevrejsku porodicu. U školi se mladi Baruh isticao lakoćom pamćenja i pronicljivim pitanjima koja je postavljao poštovanim rabinima. Između 1652. i 1656. godine studira kartezijansku filozofiju u školi Fransis van Emdem. U 22. godini života je promijenio svoje jevrejsko ime Baruh u latinsko Benedikto. Tokom studija filozofije je razvio heterodoksne koncepcije o prirodi božanskog, napuštajući tradicionalna gledišta judaizma. Jevrejske starešine ga prvo mole, a potom mu naređuju da se tih stavova javno odrekne. Mladi Spinoza to odbija, te ga vijeće staraca proklinje najtežom anatemom i izopštava iz jevrejske zajednice 1656. godine.

"Po presudi anđela i po rešenju svetaca, mi progonimo, odbacujemo, kunemo i proklinjemo Baruha d'Esponozu s odobrenjem boga i ove sveta opštine, pred licem svetih knjiga i šest stotina i trinaest propisa koji su u njima sadržani: proklinjemo ga ... svim prokletstvima koja su napisana u knjizi zakona. Neka je proklet danju i neka je proklet noću. Neka je proklet kad leže i neka je proklet kad ustaje. Neka je proklet kad polazi i neka je proklet kad se vraća... Neka osveta i gnev Gospoda plamte protiv ovog čoveka ... I neka unište ime njegovo ... Naređujemo vam da niko s njim ne progovori ni usmeno ni pismeno, da niko ne boravi s njim pod istim krovom ili četiri lakta bliže od njega, da niko ne čita spis koji je on sastavio.[1]"
 
Spinozina kuća u Rijnsburgu, pretvorena u muzej

1666. godine Spinoza napušta Amsterdam i prebiva u Rijnsburgu, Vorburgu i Hagu. Najteže mu pada odvajanje od starije sestre Rebeke, koja mu je u najranijim danima usadila ljubav ka učenju.[2] Sestri Rebeki prepušta čitavo očevo nasledstvo i za sebe ostavlja samo jedan krevet i trpezu. Proganjan i ponižavan kao »princ bezbožnik», »otpadnik« i »inkarnacija satane« čija dela »zaslužuju da budu bačena u tamu pakla«, Spinoza odbija da napusti svoj teorijski stav. On odbija poziv za profesora na filozofskoj katedri u Hajdelbergu 1673. godine, da bi se izdržavao napornim radom brušenja optičkih stakala i osigurao tako sebi intelektualnu i moralnu nezavisnost.[1] Njegovo poznavanje optike ga je navelo na značajan doprinos nauci XVII vijeka.

Proveo je cijeli svoj život u Holandiji. Umire u 45. godini života od tuberkuloze. Za vreme života su mu objavljena samo 2 spisa: „Principi filozofije Rene Dekarta“, u kojem izlaže sopstvenu interpretaciju učenje Dekarta, i „Teološko-politički traktat“, koji je zbog oštre kritike i slobodoumnih teza štampao anonimno. Njegovo kapitalno delo „Etika geometrijskim redom izložena“ je objavljeno posthumno.

UčenjeUredi

 
Spinozina rada soba
 
Spinoza u radnoj sobi

MetafizikaUredi

Spinoza imenuje vrhovno biće pojmom »Bog ili Priroda« (»Deus sive Natura«), čime ukazuje da u njegovoj metafizici Bog i priroda jesu jedno te isto. Ovo se oslanja na njegovo mišljenje da Bog ima tijelo. Priroda jeste božije tijelo, odnosno Bog sam, a svako biće ili stvar, dio je Boga.[2]

"Na Vaše pitanje da li o Bogu imam tako jasnu ideju kao o trouglu - odgovaram: da. Ali ako me pitate, da li o Bogu imam tako jasnu predstavu kao o trouglu, onda ja odgovaram: ne, nemam.[2]"


Spinoza negira antropomorfizam u religiji. Za njega Bog nije ličnost; nema osjećanje razuma, volje ili moralnih kvaliteta. Bog nije čovjek i ne treba mu pripisivati ljudske osobine. Bog nije isključivo dobar; njegovi postupci ljudima, iz njihove ograničene perspektive, mogu izgledati zlim. Ali zlo je takođe dio Boga - njegova suprotnost ne postoji, jer je njegova bezgraničnost i to uklopila u sebe[2]. Nepostojanje đavola Spinoza pokušava i ontološki da dokaže:

Shvatimo đavola, kako to neki hoće, kao jedno misleće biće, koje uopšte ne želi, niti čini dobra, i koje se dakle potpuno suprotstavlja Bogu. A to znači da je ono zaista vrlo bijedno i, ako molitve mogu pomoći, onda bi se za njegovo spasenje moralo moliti. Ali pogledajmo da li jedno takvo biće može i za trenutak postojati, i odmah ćemo naći da to nije tako; jer iz savršenstva neke stvari proizilazi cjelokupno njeno trajanje, i ukoliko ona u sebi ima više stvarnog i božanskog, utoliko je i postojanija; kako dakle može postojati đavo, koji u sebi nema ni najmanje savršenstva? Sem toga, postojanost ili trajanje kod jednog modusa misleće stvari javlja se samo u jedinstvu koje, prouzrokovano ljubavlju, takav modus ima sa Bogom. Pošto je u đavolu data upravo suprotnost tome jedinstvu, nemoguće je da ono i postoji.[2]
 
Etika

Epistemologija i psihologijaUredi

 
Teološko-politički traktat

Kao i ostali racionalisti, Spinoza razlikuje dvije vrste predstave: putem mašte i putem intelekta. Mašta je predstava preko koje nastaje unutrašnja slika stvari, odnosno kao posledica čulnog opažanja. Intelektom se stvaraju odgovarajući koncepti, ne slika stvari.

Spinoza, takođe razlikuje tri vrste saznanja:

  • Prvo i niže na skali naziva mišljenje, mašta (opinio, imaginatio). Ovde uključuje „slučajno i neodređeno iskustvo” (experientia vaga), takođe saznanje iz druge ruke, (preko tuđeg iskustva) i saznanje koje se može steći preko simbola i znakova. Zaključuje da ova vrsta saznanja zavisi od „zbunjujućih i neprecizno određenih podataka”, znači posredno i preko čulnih opažanja, te stoga nije prikladno kao baza za filozofsku argumentaciju.
  • Drugo i više na skali, dolazi putem razuma (ratio), koje zavisi od karakteristika i prirode strukture stvari, tj., „zajedničko za sve i isto u delu i sveobuhvatnosti”, ili odgovarajuće saznanje o supstanciji, ali ipak suprotno esenciji.
  • Treće i najviše na skali, definiše kao „intuitivno saznanje” (scientia intuitiva). Intuitivno saznanje, po Spinozi, dolazi preko odgovarajućeg saznanja o supstanciji i atributima božanskim, kao i saznanja o samoj esenciji stvari. Takvu vrstu saznanje je moguće steći jedino putem odgovarajućeg „redosleda akcije i reakcije”.

EtikaUredi

 
Spinozin spomenik u Rijnsburgu, Holandija.

Po Spinozi, iako filozofija počinje metafizikom, njen krajnji cilj je da služi kao potpora etičkoj misli.

DelaUredi

  • Korte Verhandeling van God, de mensch en deszelvs welstand ("Rasprava o Bogu, čovjeku i o čovjekovoj sreći", oko 1660.)
  • Renati des Cartes principiorum philosophiae ("Načela filozofije Renéa Descartesa", 1663.)
  • Tractatus theologico-politicus ("Teološko-politički traktat", 1670.)
  • Ethica ordine geometrico demonstrata ("Etika, geometrijskim redom izložena", objavljeno postumno 1677.)

Spis Principi kartezijanske filozofije (Renati Des Cartes Principiorum Philosophiae) je pokušaj reformulisanja i sažimanja Dekartovog spisa Principi filozofije, na način koji je sam definisao kao „geometrijski metod”. Spinozin „geometrijski metod” se zasniva na modelu Euklidovih Elemenata i „metodu sinteze” pozajmljen od Dekarta. Polazi od iskaza početnog skupa definicija i aksioma, da bi pokušao dokazati različite pretpostavke.

Njegovo kapitalno delo „Etika“ je napisano na latinskom, a ne na holandskom jeziku, što je neuobičajeno za to vreme.

IzvoriUredi

  1. 1,0 1,1 1,2 Spinoza, Filozofija, Enciklopedijski leksikon, Mozaik znanja, Beograd 1973.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 Fenomen zla u filozofiji od klasične patristike do Baruha de Spinoze

Vidi jošUredi

Spoljašnje vezeUredi

 U Wikimedijinoj ostavi nalazi se članak na temu: Baruch Spinoza
 Na stranicama WikiCitata postoji zbirka osobnih ili citata o temi: Baruh Spinoza

Članci

Radovi