Pitagorejci

(Preusmjereno sa Pitagorejska škola)

Pitagorejci, pitagorovci ili pitagorejska škola naziv je za sledbenike antičkog grčkog filozofa Pitagore. U pitagorejskim zajednicama se živelo po strogim pravilima za očišćenje duše i tela. Veruje se da nisu jeli ništa živo.[1]

Pitagorejci slave izlazak Sunca.

Pravila života pitagorejci su ravnali prema druženju s božanstvom; ne samo da im je sav život bio uređen spram poslušnosti koja se duguje bogu, nego su smatrali da smiješno postupaju ljudi koji dobro traže negde druge umjesto od bogova.[2]

Važnu su ulogu davali muzici i matematici. Bratstvu i njegovom osnivaču pripisuju se razni izumi naučne vrednosti poput čaše umerenosti koja radi po hidrauličkim principima.

Spram zapovijedi koje su preuzeli od Pitagore odnosili su se "kao prema kakvima proročanskim riječima pitijskoga boga".[3]

PovestUredi

 
Bista Pitagore

Pitagora je, nakon odlaska sa svog rodnog ostrva Samosa, u južnoitalskom gradu Krotonu osnovao školu, koja se od ranijih filozofskih škola – kakve su, na primer, osnovali miletski filozofi – odlikovala asketskim načinom života i religioznim karakterom. Ta škola imala je gotovo karakter kakve verske sekte, koja je imala stroga pravila o načinu života, ishrane, odevanja, a obuhvatala je i obavezu proučavanja matematike, muzike i lekarske veštine. Samom Pitagori pripisivana su otkrića tajni brojeva i povezanosti strukture brojeva i brojevnih odnosa sa strukturama muzike i kosmosa. Proučavanje pitagorejskih učenja otežano je činjenicom da je Pitagorin nauk bio tajni te se stoga prenosio samo usmeno na neposredne učenike, dok on sam iza sebe nije ostavio nikakva pisana dela. Zbog toga su potonji pisci nagađali o tome ko je neposvećenima prvi otkrio tajnu Pitagorinog učenja: Filolaj, Hipas ili Empedokle. Činjenica da sam Pitagora nije ostavio nikakvih spisa otežava i tačno razlikovanje njegovih učenja od učenja njegovih kasnijih sledbenika, koji su njegov nauk obično citirali uz izraz αὐτὸς ἔφη (lat. ipse dixit = "lično je rekao").

Neki ispitivači su zajednice pitagorovaca smatrali političkim udruženjima. Ta udruženja svakako u osnovi nisu bila politička, ali činjenica je da je Pitagora imao političku vlast u Krotonu (dok nije morao da se odatle preseli u Metapont) i u nekim drugim gradovima Velike Grčke, a Polibije nam govori da su sedišta pitagorovaca spaljivana, a oni sami proganjani – možda negde oko 450–440. godine stare ere. Posle nekoliko godina pitagorejska škola nastavila je da deluje u Italiji, prvenstveno u Tarentu, gde je u prvoj polovini 4. veka st. e. Arhita zadobio priličnu slavu. Filolaj i Eurit su takođe delovali u tom gradu.

Način životaUredi

Etička pravilaUredi

Pitagorejske etičke ideje bile su usredsređene oko koncepta čistote i očišćenja, budući da je učenje o seobi duša vodilo ka podsticanju različitih oblika odgoja duše. Upražnjavanje ćutanja te izučavanje muzike i matematike predstavljali su pripremu za negovanje duše. Pitagorovci su, kako kaže Aristoksen, za očišćenje tijela primjenjivali medicinu, a za očišćenje duše muziku.[4] Ako je Pitagora uveo zabranu da se jede meso, to se može objasniti učenjem o seobi duša.

Diogen Laertije detaljno izlaže neka njihova neobična pravila ponašanja, na primer da ne treba jesti bob (κύαμος), da ne treba ići glavnom ulicom, da ne treba stajati iznad odrezaka svojih noktiju, da ne treba ostavljati tragove lonca u pepelu, da ne treba sedeti na merici za žito, itd.

Za razliku od Laertija, drugi autori ta pravila ne shvataju doslovno, već simbolički.[5] Na primjer: »ne dopuštati da jezičak na tezulji prelazi sredinu«, znači: ne žudjeti za prekomjernim; »ne poticati vatru nožem«, zapravo znači: ne dražiti oštrim riječima onoga koji plamti gnjevom; »ne izjedati (sebi) srce«, u smislu: ne mučiti samoga sebe žalošću; »ne sjediti na mjerici«, u smislu: ne živjeti besposleno; »ne okretati se natrag kada se putuje«, u smislu: ne držati se grčevito ovoga života kada se umire; »ne hodati prometnim uli­cama«, čime je savjetovao da se ne slijedi mnijenje većine; »ne primati u kuću lastavice«, što znači: ne puštati pod vlastiti krov brbljave ljude; »onima koji nose teret pomagati prtiti, ali ne i skidati ga«, čime je preporučivao da se nikoga ne potpomaže u lijenosti, nego u vrlini i ra­dinosti; »ne nositi na prstenju slike bogova«, što znači: ne oči­tovati lakoumno predodžbu o bogovima, niti ih iznositi pred mnoštvo.[6]

SamosavlađivanjeUredi

Oni su se trudili da bi im tijelo bilo uvijek u istom stanju, i da im ne bude sad suhonjavo sad predebelo: to su naime smatrali po­kazateljem nepravilnog načina života. Ali su se isto tako trudili i u pogledu duševnog raspoloženja, da ne budu sad veseli sad pokunjeni, nego da se, vazda u jednakoj mjeri, blago raduju.[7]

Ako bi nekog obuzeo bijes ili tuga ili nešto slično, udaljavao bi se od ostalih i trudio pobedi čuvstvo koje ga je obuzelo. A pripovijeda se o pitagorovcima i to da nitko od njih nije niti kaznio roba u bijesu, niti prekorio slobodnog čoveka, nego je svaki čekao dok mu se ne povrati sta­loženo duševno raspoloženje.[8]

Za njih, urednost i umerenost su lijepe stvari, a neurednost i neobuzdanost ružne, zbog čega i pijanica i izjelica podliježu velikom prijekoru.[9]

BratstvoUredi

Pitagorovci su pomno izbjegavali prijateljevanje s ljudima koji nisu pripa­dali bratstvu, ali su tijekom mnogih pokoljenja sačuvali između sebe čvrsto prijateljstvo.[10] Pitagorovci, čak i ne poznavajući jedni druge, bili su spremni pružati pomoć ljudima koje nikada prije nisu vidjeli, čim bi se osvjedočili da pripadaju istoj školi. Kazuju da je Klinija iz Taranta, kada je dočuo da je Pror iz Kirene, gorljiv sljedbenik Pitagorine nauke, došao u opasnost da izgubi sav svoj imutak, sakupio veliku svotu novca, otplovio u Kirenu i popravio Prorovo imovinsko stanje.[11]

UčenjeUredi

Filozofija prirodeUredi

U Pitagorejskoj misli centralno mesto zauzimala su matematička ispitivanja, ali je ta misao istovremeno bila prožeta mistikom. Na polju kosmologije teže je utvrditi šta je tačno Pitagorin nauk, a šta su dodaci njegovih sledbenika, ali se čini da pitagorejska ideja o seobi duše predstavlja previše važan element da bi se radilo o nekom kasnijem dodatku. S druge strane, pitagorejski koncept pranačela je nepoznatog porekla, delimično i zato što su pitagorejska učenja o ovom pitanju u detaljima protivrečna. Pitagorejci polaze od Anaksimandrovog učenja o tome da pranačelo sveta i svih bića jeste "neograničeno", tj. da je to apejron. Ali pitagorejci su s ovim povezali pojam granice (τὸ πέρας), koja tek daje oblik neograničenome.

Pitagora, kako je rečeno, nije zapisao svoja učenja, te se u njihovoj interpretaciji moramo osloniti na izjave Parmenida, Empedokla, Filolaja, Platona, Aristotela i doksografa. To, međutim, proizvodi veoma različite predstave o pitagorejskom učenju, gde je ponekad teško utvrditi šta predstavlja zajedničku podlogu pitagorejske misli. Filolaj, za kojeg se mnogi ispitivači slažu da je tipičan predstavnik pitagorejske škole, daje veoma komplikovanu predstavu o pitagorejskom nauku. Aristotel objašnjava kako su pitagorejci (pod kojima podrazumeva uži krug sledbenika oko Filolaja) razvili Anaksimandrove ideje o apejronu i pejronu (tj. τὸ πέρας), neograničenome i ograničenome:

jer oni [pitagorejci] jasno kažu da kada je ono Jedno bilo stvoreno, bilo od linija ili površi ili semena ili elemenata koje ne mogu izraziti, odmah se najbliži deo neograničenog počeo uvlačiti i bivati ograničen granicom (τὸ πέρας).

Dalje kaže:

Pitagorejci su takođe smatrali da praznina postoji i da ulazi u nebo iz daha neograničenoga – ona, takoreći, udiše prazninu. Prazninom se razlikuju prirode stvari, jer ona je ono što odvaja i razdvaja stvari u nizu. To se prvo dešava s brojevima, jer praznina razdvaja njihovu prirodu.

Kada pejron "udahne" apejron, to proizvodi odvajanje, koje "odvaja i razdvaja stvari u nizu". Umesto neke nedefinisane mešavine, postoji celina međusobno povezanih delova odvojenih prazninom između njih. Ovo udisanje apejrona je istovremeno ono što svetu daje matematički karakter, ne samo u smislu da se on može izraziti numerički, nego i u smislu da pokazuje da brojevima i prirodom vlada isto načelo: i beskonačni niz "prirodnih brojeva" i ceo kosmos predstavljaju odnos ograničenog i neograničenog, pejrona i apejrona. Ono što istinski odvaja pitagorejce od Anaksimandrovog učenja jeste to što, prema pitagorejcima, tim odnosom apejrona i pejrona vlada načelo harmonije.

HarmonijaUredi

Do učenje o harmoniji oni su mogli doći posmatranjem muzičkih instrumenata: muzička lestvica prepostavlja beskonačni niz tonova, koji mora na neki način biti ograničen da bi se pojavila lestvica. Međutim, ne možemo izabrati tek bilo koji niz ograničujućih elemenata, odnosno tonova, da bismo proizveli lestvicu koja će biti muzički prijatna, odnosno koja će biti harmonijskog karaktera. Prema dijatonskoj lestvici, koja je takođe poznata i kao "pitagorejska", odnos između najvišeg i najnižeg tona je 2:1, koji proizvodi intervalu jedne oktave. Ova se oktava sa svoje strane deli na kvintu i kvartu: u prvoj je brojevni odnos 3:2, a u drugoj odnos 4:3. Najzad, kvinta se može podeliti na tri cela tona, a svakom od njih odgovara brojni odnos 9:8 i ostatak u odnosu 256:243, a kvarta se deli na dva cela tona sa istim ostatkom. To je primer konkretne primene Filolajevog učenja, prema kome se ograničeno i neograničeno kombinuju u skladu s brojevnim odnosima, tj. harmonijom. Na isti način, kosmos i sva pojedinačna bića u kosmosu ne nastaju slučajnom kombinacijom ograničenih i neograničenih elemenata, već se oni kombinuju na "simfoničan" način u skladu s brojevnim odnosima, i tako se stvara kosmički poredak.

Ovo učenje zabeležio je Filolajev učenik Arhita u svom izgubljenom delu O harmoniji ili O matematici, a uticaj tog učenja primetan je kod Platona. Platonov učenik Aristotel u svojoj Metafizici napravio je razliku između pitagorejaca i "takozvanih pitagorejaca". On je takođe zabeležio tablicu suprotnosti rekavši da ona možda potiče od Alkmeona iz Krotona, koji je zdravlje definisao kao harmoniju telesnih elemenata.

Seoba dušeUredi

Glavni članak: Metempsihoza

Pitagorejci su oživeli staru ideju o moći duše i njenom nepomućenom životu i nakon smrti, sve to nasuprot homerskoj koncepciji o senkama umrlih. Diogen Laertije spominje jednu Ksenofanovu poemu u kojoj ovaj pripoveda o tome kako je Pitagora, ugledavši nekog čoveka kako kažnjava svog psa, ovome naredio da prestane, jer je u skičanju psa prepoznao glas jednog svog prijatelja. Između pitagorizma i orfizma postoji nekoliko značajnih dodirnih tačaka, verovatno zbog orfičkog uticaja na pitagorejce. Orfizam je bio povezan sa obožavanjem boga Dionisa, koje je u Grčku došlo iz Trakije ili Skitije, i koje je bilo tuđe duhu olimpske religije, i pored toga što je "entuzijastički" i "ekstatički" karakter Dionisovog kulta našao odjeka kod Grka. Uskom krugu upućenih u orfičke tajne, koji su inače bili organizovani u zatvorene zajednice, obrazlagalo se učenje o seobi duša (metempsihozi), tako da za njih značajan deo čoveka jeste duša, a ne telo, koje nas zarobljava. U stvari, duša je pravi čovek, a ne puka senka, kao kod Homera. Otuda i značaj negovanja i samoočišćenja duše, što je uključivalo i poštovanje takvih pravila kao što je zabrana mesa u jelu.

Učenje o kosmosuUredi

Pitagorin nauk o kosmosu u mnogome je, kako se čini, zavisio od Anaksimandrovih i Anaksimenovih učenja. Međutim, ono novo jeste poimanje prirode kao monade, te postavljanje teze o mnoštvu monada. Prema Pitagori, ograničeni kosmos okružen je neograničenim kosmosom (anaksimenovskim vazduhom), koji onaj prvi "udiše", pa stoga stvari ograničenog kosmosa nisu čisto ograničenje, već sadrže u sebi i jednu mešavinu neograničenog (anaksimandrovog apejrona). Prema tome, pitagorejska priroda neraskidivo je vezana za pojam monade: "ona je", kaže Filolaj, "počelo svih stvari" (fr. 8), a jedan od anonimnih pitagorejaca dodaje da je ona i počelo svih brojeva. Dakle, priroda (φύσις) je isto što i nenastala, nepropadljiva i večna monada.

Mlađi pitagorejci, koji su živeli nakon Heraklita, izveli su drugačiju kosmogoniju i kosmologiju. Po toj kosmogoniji, za koju nam je glavni izvor Jamblih iz Halkide (Ιάμβλιχος, 3. vek n. e.), "kosmos je večan iako je rođen" (Arist. Metaph. N 1091a 13). Rođenje kosmosa inicirale su monade živog (toplog, vatrenog) daha ili vazduha, probijajući se iz tame bezgraničnog (apejrona) kao prva semena iz kojih je nastao svet. U neopitagorejskoj kosmologiji važno mesto zauzima vizija o tri sfere i shvatanje da je broj 10 uključen u strukturu svemira. Od tri sfere, prva je najudaljenija od Zemlje i to je sfera zvezda stajačica, druga je sfera planeta, a treća i najbliža Zemlji jeste sfera Sunca. Ove tri sfere u međusobnom odnosu kretanja od istoka ka zapadu proizvode tzv. harmoniju sfera, čiji su činioci isti kao i u muzičkoj harmoniji, a to su konsonantni odnosu tonova: kvarta, kvinta i oktava. Dekada (broj 10) izražava se kroz verovanje da se celokupni kosmos sastoji od ukupno deset sferičnih tela: zvezdano nebo (računato kao jedno sferično telo), pet planeta, Sunce, Mesec, Zemlja i Antizemlja (Ἀντιχθών). Aristotel u Metafizici kaže: "Budući da im [pitagorejcima] se čini da je broj 10 savršen i da u sebi obuhvata čitavu prirodu brojeva, tvrde da i tela koja lutaju po nebu ima deset, ali zbog toga što ih vide samo devet, oni izmišljaju antizemlju kao deseto". U ovu dekadu nije ulazila "centralna vatra", oganj i izvor kosmičkog života. Ova "centralna vatra", kao i Antizemlja, ne vide se iz ljudskog boravišta, i to zato što se to boravište nalazi na onoj sunčanoj strani Zemlje, koja se nikad ne okreće prema centralnoj vatri i Antizemlji.

Društveno učenjeUredi

Kazivali su da je čovjek već po svojoj naravi obijesno biće, i da je isto tako nestalno po svojim porivima, željama i drugim svakovrsnim strastim a: treba mu dakle jedna takva vrhovna moć i vlast koja će mu nametati razborito suzdržavanje i red.[12]

Smatrali su da svatko, svjestan nepostojanosti vlastite naravi, mora paziti na to da ne zaboravi na pobožnost koju duguje božanstvu; mora naprotiv vazda imati na pameti da božanstvo nadzire i motri ono što ljudi čine. Smatrali su pak da poslije božanstva i demona najviše treba poštovati roditelje i zakon i vježbati samoga sebe u poslušnosti spram njih, no ne samo naizgled, nego iskreno.[13] A uopće su mislili da nema većega zla od anarhije: čovjek naim po svojoj naravi nije sposoban da se održava na životu ako njime nitko ne upravlja. Oni su govorili da je dobro da se čovjek drži običaja i uredbi vlastite domovine, čak i ako su malo lošiji od nekih drugih: jer olako napuštanje već postojećih zakona i navikavanje na novotarije nikako nije ni ko­risno ni spasonosno.[14]

AnegdoteUredi

Tiranin Dionizije opisuje kako je, da bi proverio navodnu hladnokrvnost pitagorejaca, pozvao dvojicu od njih, Fintiju i Damona, te je prvom saopštio da ga zbog zavere osuđuje na smrt. Fintija je samo zamolio da mu se pokloni ostatak dana da uredi svoje poslove, a kao jamca bi ostavio Damona. Dionizije da se začu­dio da postoji čovjek koji će dragovoljno prihvatiti da svojom glavom jamči za nekoga tko je osuđen na smrt, jer taj može pobeći. Međutim, Fintija se navečer vratio spreman da umre. Na to se Dionizije i svi dvorjani zaprepastiše. Tiranin im tada reče da je to bila samo proba i stade ih moliti da ga prime u društvo, ali oni ga odlučno odbiše.[15]

IzvoriUredi

  1. Herman Diels, Predsokratovci I (str. 439), Zagreb 1983.
  2. Herman Diels, Predsokratovci I (str. 423), Zagreb 1983.
  3. Herman Diels, Predsokratovci I (str. 434), Zagreb 1983.
  4. Herman Diels, Predsokratovci I (str. 422), Zagreb 1983.
  5. Herman Diels, Predsokratovci I (str. 419), Zagreb 1983.
  6. Herman Diels, Predsokratovci I (str. 419), Zagreb 1983.
  7. Herman Diels, Predsokratovci I (str. 426), Zagreb 1983.
  8. Herman Diels, Predsokratovci I (str. 426), Zagreb 1983.
  9. Herman Diels, Predsokratovci I (str. 431), Zagreb 1983.
  10. Herman Diels, Predsokratovci I (str. 427), Zagreb 1983.
  11. Herman Diels, Predsokratovci I (str. 429), Zagreb 1983.
  12. Herman Diels, Predsokratovci I (str. 423), Zagreb 1983.
  13. Herman Diels, Predsokratovci I (str. 423), Zagreb 1983.
  14. Herman Diels, Predsokratovci I (str. 424), Zagreb 1983.
  15. Herman Diels, Predsokratovci I (str. 429), Zagreb 1983.

Vidi takođerUredi

Vanjski linkoviUredi