McLaren

(Preusmjereno sa stranice McLaren Racing)
Ujedinjeno Kraljevstvo McLaren-Mercedes
Puno ime McLaren F1 Team
Sjedište Ujedinjeno Kraljevstvo Woking, Surrey, Velika Britanija
Šef momčadi Sjedinjene Američke Države Zak Brown
Sezona 2024.
Vozači Ujedinjeno Kraljevstvo Lando Norris
Australija Oscar Piastri
Njemačka Mick Schumacher (rezerva)
Šasija MCL37
Motor Mercedes M15 E Performance V6 t h 1.6
Dobavljač guma Pirelli
Statistika
Utrke 946
Prva utrka Velika nagrada Monaka 1966.
Prva pobjeda Velika nagrada Belgije 1968.
Zadnja pobjeda Velika nagrada Abu Dhabija 2023.
Zadnja utrka Velika nagrada Abu Dhabija 2023.
Konstruktorski naslovi 8
(1974., 1984., 1985., 1988., 1989., 1990., 1991. i 1998.)
Vozački naslovi 12
(1974., 1976., 1984., 1985., 1986., 1988., 1989., 1990., 1991., 1998., 1999. i 2008.)
Pobjede 183
Dvostruke pobjede 48
Prvo startno mjesto 156
Najbrži krugovi 165
Podiji 503


Maklaren (McLaren) je tim Formule 1, osnovan 1963. godine, svoj Gran-pri debi zabeležio je 1966. u Monaku. Tim je osnovao Novozelanđanin Brus Maklaren, koji je ujedno bio i vozač ove ekipe od 1966. do 1970. kada je tragično nastradao. Do 1972. tim se takmičio pod imenom Brus Maklaren Motor Rejsing, kada menja ime u Jardli Tim Maklaren. Danas je pun naziv tima Vodafon Maklaren Mercedes, a šef tima je Ron Denis. Ekipa je za 41 godinu takmičenja osvojila 12 vozačkih i 8 konstruktorskih titula, uz 161 pobede i 139 pol pozicija.

Prve godine i prvi uspesi

uredi

Tokom prve dve godine u Formuli 1 tim nije imao mnogo uspeha. U obe sezone osvojena su osma mesta u konkurenciji konstruktora sa po 3 boda u obe sezone. 1968. Brus Maklaren donosi prvu pobedu svom timu u istoriji na Velikoj nagradi Belgije. Ekipa je u konkurenciji konstruktora završila na 2. mestu sa 51 bodom i ukupno 3 pobede u sezoni. Do 1974. tim se kotira između 3. i 6. mesta kada u ekipu dolazi šampion iz 1972. Emerson Fitipaldi i donosi prvu vozačku titulu timu u istoriji. Tim je ujedno osvojio titulu i u konkurenciji konstruktora. Od te sezone pa sve do 1997. glavni sponzor tima bio je Marlboro.

1976. još jednu vozačku titulu ekipi donosi Englez Džejms Hant.

Period dominacije u Formuli 1

uredi

Od 1976. pa sve do 1984. Maklaren nije osvajao titule ni u vozačkoj, a ni u konstruktorskoj konkurenciji. 1984. godine u tim dolazi do tada dvostruki šampion sveta, Austrijanac Niki Lauda, a u ekipu se vratio i Francuz Alen Prost. Ekipa je te sezone pobedila na 12 od 16 trka, Niki Lauda je postao šampion po 3. put, a tim je osvojio i titulu u konkurenciji konstruktora. Alen Prost je u naredne dve godine doneo dve titule u konkurenciji vozača, a osvojena je i titula među konstruktorima 1985. godine. 1987. protekla je u dominaciji Vilijamsa, čiji je vozač Nelson Pike osvojio titulu među vozačima.

1988. bila je najbolja sezona u istoriji za Maklaren. Sa vozačkom postavom Ajrton SenaAlen Prost i Hondinim motorima, tim je pobedio na 15 od 16 trka osvojivši titule u obe konkurencije. Šampion je po prvi put postao Brazilac Ajrton Sena. 1989. Maklaren je takođe bio izuzetno ubedljiv sa 141 osvojenim bodom i titulama u obe konkurencije. Šampion je po 3. put postao Alen Prost posle sudara na poslednjoj trci u sezoni sa klupskim drugom Senom. Godine 1990. Prost je napustio Maklaren i prešao u Ferari (zamenio ga Gerhard Berger). Maklaren je i te 1990. osvojio titulu u obe konkurencije a šampion je ponovo postao Ajrton Sena, ali ovoga puta posle velike borbe sa dojučerašnjim timskim kolegom Alenom Prostom i njegovim Ferarijem. Titula je osvojena i 1991. ponovo u obe konkurencije, a šampion je po treći put postao Ajrton Sena.

1992-1999

uredi

Godine 1992. Maklaren je izgubio svoj primat najboljeg tima u Formuli 1. Za tim su i dalje vozili Sena i Berger, ali je Vilijams sa Renoovim motorom te sezone ubedljivo osvojio titule u obe konkurencije, sa 10 pobeda u sezoni naspram Maklarenovih 5 pobeda. Najdžel Mensel je pobedio 9 puta u sezoni i tako prvi i jedini put osvojio šampionsku titulu. 1993. ekipa je prešla na Fordove motore i Ajrton Sena je pobedio 5 puta, ali nije mogao da se nosi sa Alenom Prostom koji se posle godinu dana pauze vratio u Formulu 1 i osvojio svoju 4. titulu, ovoga puta vozeći za Vilijams Reno, koji je pobedio u ekipnoj konkurenciji. Na kraju sezone Sena napušta Maklaren i prelazi u Vilijams.

1994. je za Maklaren bila izuzetno slaba, Pežoovi motori nisu ekipi doneli ni jednu pobedu u sezoni i osvojeno je tek 4. mesto u konkurenciji vozača (Finac Mika Hakinen) i četvrto mesto među konstruktorima.

U 1995. ekipa ulazi sa Mercedesovim motorima i vozačom postavom Hakinen — Blandel. Za Maklaren je te sezone na 2 trke vozio i šampion iz 1992. Najdžel Mensel. Međutim osvojeno je svega 30 bodova bez pobede.

1996. umesto Blandela u ekipu dolazi Škotlanđanin Dejvid Kultard. Osvojeno je 49 bodova, bez pobede i sa samo jednim drugim mestom. To je ujedno bila i poslednja sezona sa Marlborom kao glavnim sponzorom.

1997. glavni sponzor tima postaje Vest. Sa Hakinenom i Kultardom u vozačkoj postavi, sezona počinje izuzetno dobro Kultardovom pobedom na otvaranju sezone u Australiji. Međutim, ubrzo se ispostavilo da su Vilijams i Ferari i dalje prejaki. Do kraja sezone Kultard je zabeležio još jednu pobedu, a prvu pobedu u karijeri zabeležio je i Mika Hakinen u Herezu.

1998. bila je sjajna za Maklaren. Sa Mercedesovim motorima i Bridžston gumama ekipa osvaja titule u obe konkurencije. Mika Hakinen je osvojio svoju prvu titulu posle velike borbe sa Mihaelom Šumaherom u Ferariju. Hakinen je pobedio 8 puta a Kultard jednom.

1999. takođe je prošla veoma dobro za Maklaren, Hakinen je odbranio titulu pobedivši vog glavnog konkurenta Edija Irvajna iz Ferarija. Šampion je, kao i 1998. odlučen u Japanu, na poslednjoj trci sezone. Međutim, Ferari je osvojio titulu u konkurenciji konstruktora.

2000-2006

uredi

2000. je protekla u znaku borbe između Hakinena i Šumahera, ali zahvaljujući sjajnoj završnici sezone Mihael Šumaher i Ferari osvajaju titule. Te sezone Hakinen je pobedio 4 a Kultard 3 puta.

2001. je donela dominaciju Ferarija i Mihaela Šumahera, Dejvid Kultard i Mika Hakinen su pobedili po dva puta i doneli ekipi 2. mesto među konstruktorima. Na kraju sezone Mika Hakinen je posle 10 godina napustio Formulu 1, a njegova zamena u Maklarenu bio je Kimi Raikonen.

2002. protiče u potpunoj dominaciji Ferarija i Šumahera, zabeležena je samo jedna pobeda (Kultard) a ekipa pada na 3. mesto među konstruktorima. Od te sezone Maklaren je koristio Mišlen gume.

2003. počela je odlično, ostvarene su dve pobede na prve dve trke, a Kimi Raikonen se tokom cele sezone odlično nosio sa Šumaherom, koji na kraju ipak osvaja titulu sa samo dva poena više u odnosu na Raikonena, 93-91. Ekipa je ponovo bila treća u konkurenciji konstruktora sa 144 boda.

2004. je počela katastrofalno po Maklaren, do 8. trke u sezoni i VN Kanade ekipa je imala samo 5 bodova. Ostatak sezone bio je bolji, Raikonen je pobedio u Belgiji ispred šampiona Šumahera. Na kraju je ukupno osvojeno 69 bodova. Na kraju sezone u ekipu je umesto Dejvida Kultarda stigao Kolumbijac Huan Pablo Montoja.

2005. je počela slabo, Kimi Raikonen je prvi podijum u sezoni osvojio na 3. trci u Bahreinu. Na sledećoj trci u San Marinu Raikonen osvaja pol poziciju ispred do tada dominantnog Fernanda Alonsa u Renou, odlično je otvorio trku i vodio ali je posle 9 krugova zbog kvara odustao. Na naredne dve trke Raikonen je ubedljivo trijumfovao, a u Nirburgringu je vodio sve do poslednjeg kruga kada mu je pukla guma zbog čega je morao da odustane. Raikonen pobeđuje u Kanadi, ali je posle toga Maklaren često imao problema sa motorom, zbog čega je Raikonen u nekoliko navrata morao da krene sa 10 mesta čošije pozicije u odnosu na onu osvojenu u kvalifikacijama. Do kraja sezone Raikonen je pobedio još 4 puta, a Huan Pablo Montoja 3 puta. Fernando Alonso je postao šampion, kao i Reno, koji je i pored Maklarenovih 10 pobeda sakupio više bodova.

2006. protekla je veoma loše po Maklaren, nije ostvarena ni jedna pobeda, prvi put od 1996. Osvojena su 4 druga mesta i treće mesto u konkurenciji konstruktora. Huan Pablo Montoja je na sredini sezone napustio tim, zamenio ga je Pedro De la Rosa, a Kimi Raikonen je 1. januara 2007. postao vozač Ferarija.

U sezoni 2007. za Maklaren vozi dvostruki šampion Fernando Alonso, koji je iz Renoa doneo broj 1. 24. novembra 2006. objavljeno je da će drugi vozač ekipe biti Britanac Luis Hamilton, pobednik GP2 serije u 2006. godini. Od 2007. glavni sponzor ekipe je Vodafon. Test vozači ekipe za 2007. su Pedro De la Rosa i Geri Pafet. Novi Maklarenov bolid, MP4-22, predstavljen je 15. januara 2007. u Valensiji, Španija. Fernando Alonso i Luis Hamilton vozili su MP4-22 ulicama Valensije pred oko 100.000 navijača.

Nova sezona počela je sjajno po Maklaren čiji su vozači posle dobre trke na otvaranju sezone u Australiji ostvarili duplu pobedu na drugoj trci sezone u Maleziji i napravili prednost od 9 poena u odnosu na Ferari u konkurenciji konstruktora.

Ipak nastavak sezone, uprkos sjanim rezultatima obojice vozača nije bio sjajan za tim. Konferencije za štampu su prolazile u znaku optužbi Alonsa za neravnopravan tretman u timu, na šta je rukovodstvo Maklarena odgovaralo negiranjem tih optužbi. Takođe tim je potresala i špijunska afera [1] u kojoj je navodno Maklaren pribavio tehničku dokumentaciju Ferarija. Slučaj se završio kažnjavanjem Maklarena od strane uprave Formule 1. Tim je kažnjen sa 100 miliona dolara i izbacivanjem iz takmičenja konstruktora za 2007. i 2008. sezonu.

Vozači Maklarena su sezonu završili na drugom i trećem mestu, sa istim brojem bodova, i svega jednim poenom manje od osvajača titule Kimija Raikonena.

Rezultati

uredi
Godina Puni naziv momčadi Šasija Motor Gume # Vozači Utrke Bodovi Poredak
1966. Bruce McLaren Motor Racing M2B Ford 406 V8 3.0 F   Bruce McLaren 1, 8-9 2 9.
Serenissima V8 3.0 14   Bruce McLaren 4 1 12.
1967. Bruce McLaren Motor Racing M4B BRM P56 V8 2.0 G   Bruce McLaren 2-3 3 10.
M5A BRM P142 V12 3.0   Bruce McLaren 8-11
1968. Bruce McLaren Motor Racing M5A BRM P142 V12 3.0 G 1   Denny Hulme 1 3 10.
M7A Ford Cosworth DFV V8 3.0   Denny Hulme 2-12 49 2.
  Bruce McLaren 2-12
1969. Bruce McLaren Motor Racing M7A Ford Cosworth DFV V8 3.0 G   Denny Hulme Sve 40 4.
6   Bruce McLaren 1
M7C   Bruce McLaren 2-9
M9A 20   Derek Bell 6
1970. Bruce McLaren Motor Racing M14A Ford Cosworth DFV V8 3.0 G   Bruce McLaren 1-3 35 5.
  Denny Hulme 1-3, 8-13
  Peter Gethin 5, 8-13
  Dan Gurney 5-7
M14D   Denny Hulme 6-7
M7D Alfa Romeo T33 V8 3.0 16   Andrea de Adamich 6 - -
M14D   Andrea de Adamich 9-11
1971. Bruce McLaren Motor Racing M19A Ford Cosworth DFV V8 3.0 G   Denny Hulme 1-8, 10-11 10 6.
  Peter Gethin 4-7
M14A   Peter Gethin 1-3
  Jackie Oliver 6, 8-9
1972. Yardley Team McLaren M19A Ford Cosworth DFV V8 3.0 G   Denny Hulme 1-3 47 3.
  Peter Revson 1-3, 5, 7
  Brian Redman 4, 6, 8
  Jody Scheckter 12
M19C   Denny Hulme 4-12
  Peter Revson 9-12
1973. Yardley Team McLaren M19C Ford Cosworth DFV V8 3.0 G   Denny Hulme 1-2 58 3.
  Peter Revson 1-3
  Jody Scheckter 3
M23   Denny Hulme 3-15
  Peter Revson 4-7, 9-15
  Jody Scheckter 8-9, 14-15
  Jacky Ickx 11
1974. Marlboro Team Texaco M23 Ford Cosworth DFV V8 3.0 G 5   Emerson Fittipaldi Sve 73 1.
6   Denny Hulme Sve
Yardley Team McLaren 33   Mike Hailwood 1-11
  David Hobbs 12-13
  Jochen Mass 14-15
1975. Marlboro Team Texaco M23 Ford Cosworth DFV V8 3.0 G 1   Emerson Fittipaldi 1-3, 5-14 53 3.
2   Jochen Mass Sve
1976. Marlboro Team McLaren M23 Ford Cosworth DFV V8 3.0 G 11   James Hunt Sve 74 2.
12   Jochen Mass 1-11, 13-16
M26   Jochen Mass 12
1977. Marlboro Team McLaren M23 Ford Cosworth DFV V8 3.0 G 1   James Hunt 1-4, 6 60 3.
2   Jochen Mass 1-9
40   Gilles Villeneuve 10
14   Bruno Giacomelli 14
M26 1   James Hunt 5, 7-17
2   Jochen Mass 10-17
1978. Marlboro Team McLaren M26 Ford Cosworth DFV V8 3.0 G 7   James Hunt Sve 15 8.
8   Patrick Tambay 1-5, 7-14
33   Bruno Giacomelli 6, 9-10, 13-14
Löwenbräu Team McLaren 7   James Hunt 15-16
8   Patrick Tambay 15-16
1979. Marlboro Team McLaren M28 Ford Cosworth DFV V8 3.0 G 7   John Watson 1-3, 5-8 15 7.
8   Patrick Tambay 1, 3, 5, 8-9
M26   Patrick Tambay 2
M29 7   John Watson 9-15
8   Patrick Tambay 10-15
Löwenbräu Team McLaren M28 7   John Watson 4
8   Patrick Tambay 4
1980. Marlboro Team McLaren M29 Ford Cosworth DFV V8 3.0 G 7   John Watson 1-5, 7-14 11 9.
8   Alain Prost 1-2, 5-10
M30   Alain Prost 11-13
1981. Marlboro McLaren International M29F Ford Cosworth DFV V8 3.0 M 7   John Watson 1-2 28 6.
8   Andrea de Cesaris 1-5
MP4/1 7   John Watson 3-15
8   Andrea de Cesaris 6-15
1982. Marlboro McLaren International MP4/1 Ford Cosworth DFV V8 3.0 M 7   Niki Lauda 1 69 2.
MP4/1B   Niki Lauda 2-3, 5-11, 13-16
8   John Watson 1-3, 5-16
1983. Marlboro McLaren International MP4/1C Ford Cosworth DFV V8 3.0 M 7   John Watson 1-3 34 5.
8   Niki Lauda 1-2
Ford Cosworth DFY V8 3.0 7   John Watson 4, 6-12
8   Niki Lauda 3-4, 6-11
MP4/1E TAG Porsche P01 V6 t 1.5 7   John Watson 13-15 - -
8   Niki Lauda 12-15
1984. Marlboro McLaren International MP4/2 TAG Porsche P01 V6 t 1.5 M 7   Alain Prost Sve 143.5 1.
8   Niki Lauda Sve
1985. Marlboro McLaren International MP4/2B TAG Porsche P01 V6 t 1.5 G 1   Niki Lauda 1-12, 15-16 90 1.
  John Watson 14
2   Alain Prost Sve
1986. Marlboro McLaren International MP4/2C TAG Porsche P01 V6 t 1.5 G 1   Alain Prost Sve 96 2.
2   Keke Rosberg Sve
1987. Marlboro McLaren International MP4/3 TAG Porsche P01 V6 t 1.5 G 1   Alain Prost Sve 76 2.
2   Stefan Johansson Sve
1988. Honda Marlboro McLaren MP4/4 Honda RA168E V6 t 1.5 G 11   Alain Prost Sve 199 1.
12   Ayrton Senna Sve
1989. Honda Marlboro McLaren MP4/5 Honda RA109E V10 3.5 G 1   Ayrton Senna Sve 141 1.
2   Alain Prost Sve
1990. Honda Marlboro McLaren MP4/5B Honda RA100E V10 3.5 G 27   Ayrton Senna Sve 121 1.
28   Gerhard Berger Sve
1991. Honda Marlboro McLaren MP4/6 Honda RA121E V12 3.5 G 1   Ayrton Senna Sve 139 1.
2   Gerhard Berger Sve
1992. Honda Marlboro McLaren MP4/6B Honda RA122E V12 3.5 G 1   Ayrton Senna 1-2 99 2.
2   Gerhard Berger 1-2
MP4/7A 1   Ayrton Senna 3-16
2   Gerhard Berger 3-16
1993. Marlboro McLaren MP4/8 Ford Cosworth HB V8 3.5 G 7   Michael Andretti 1-13 84 2.
  Mika Häkkinen 14-16
8   Ayrton Senna Sve
1994. Marlboro McLaren Peugeot MP4/9 Peugeot A6 V10 3.5 G 7   Mika Häkkinen 1-9, 11-16 42 4.
  Philippe Alliot 10
8   Martin Brundle Sve
1995. Marlboro McLaren Mercedes MP4/10 Mercedes FO 110 V10 3.0 G 7   Mark Blundell 1-2 30 4.
8   Mika Häkkinen 1-4
MP4/10B 7   Nigel Mansell 3-4
  Mark Blundell 5-12, 15-17
8   Mika Häkkinen 5-13, 16
  Jan Magnussen 15
MP4/10C 7   Mark Blundell 13-14
8   Mika Häkkinen 14
1996. Marlboro McLaren Mercedes MP4/11 Mercedes FO 110D V10 3.0 G 7   Mika Häkkinen 1-9 49 4.
8   David Coulthard 1-9
MP4/11B 7   Mika Häkkinen 10-16
8   David Coulthard 10-16
1997. West McLaren Mercedes MP4/12 Mercedes FO 110E V10 3.0 G 9   Mika Häkkinen Sve 63 4.
10   David Coulthard Sve
1998. West McLaren Mercedes MP4/13 Mercedes FO 110G V10 3.0 B 7   David Coulthard Sve 156 1.
8   Mika Häkkinen Sve
1999. West McLaren Mercedes MP4/14 Mercedes FO 110H V10 3.0 B 1   Mika Häkkinen Sve 124 2.
2   David Coulthard Sve
2000. West McLaren Mercedes MP4/15 Mercedes FO 110J V10 3.0 B 1   Mika Häkkinen Sve 152 2.
2   David Coulthard Sve
2001. West McLaren Mercedes MP4-16 Mercedes FO 110K V10 3.0 B 3   Mika Häkkinen 1-9, 11-17 102 2.
4   David Coulthard Sve
2002. West McLaren Mercedes MP4-17 Mercedes FO 110M V10 3.0 M 3   David Coulthard Sve 65 3.
4   Kimi Räikkönen Sve
2003. West McLaren Mercedes MP4-17D Mercedes FO 110P V10 3.0 M 5   David Coulthard Sve 142 3.
6   Kimi Räikkönen Sve
2004. West McLaren Mercedes MP4-19 Mercedes FO 110Q V10 3.0 M 5   David Coulthard 1-9 69 5.
6   Kimi Räikkönen 1-9
MP4-19B 5   David Coulthard 10-18
6   Kimi Räikkönen 10-18
2005. Team McLaren Mercedes MP4-20 Mercedes FO 110R V10 3.0 M 9   Kimi Räikkönen 1-8, 10-19 182 3.
10   Juan Pablo Montoya 1-2, 5-8, 10-19
  Pedro de la Rosa 3
  Alexander Wurz 4
2006. Team McLaren Mercedes MP4-21 Mercedes FO 108S V8 2.4 M 3   Kimi Räikkönen Sve 110 3.
4   Juan Pablo Montoya 1-10
  Pedro de la Rosa 11-18
2007. Vodafone McLaren Mercedes MP4-22 Mercedes FO 108T V8 2.4 B 1   Fernando Alonso Sve - EX
2   Lewis Hamilton Sve
2008. Vodafone McLaren Mercedes MP4-23 Mercedes FO 108V V8 2.4 B 22   Lewis Hamilton Sve 151 2.
23   Heikki Kovalainen Sve
2009. Vodafone McLaren Mercedes MP4-24 Mercedes FO 108W V8 2.4 B 1   Lewis Hamilton Sve 71 3.
2   Heikki Kovalainen Sve
2010. Vodafone McLaren Mercedes MP4-25 Mercedes FO 108X V8 2.4 B 1   Jenson Button Sve 454 2.
2   Lewis Hamilton Sve
2011. Vodafone McLaren Mercedes MP4-26 Mercedes FO 108Y V8 2.4 P 3   Lewis Hamilton Sve 497 2.
4   Jenson Button Sve
2012. Vodafone McLaren Mercedes MP4-27 Mercedes FO 108Z V8 2.4 P 3   Jenson Button Sve 378 3.
4   Lewis Hamilton Sve
2013. Vodafone McLaren Mercedes MP4-28 Mercedes FO 108F V8 2.4 P 5   Jenson Button Sve 122 5.
6   Sergio Pérez Sve
2014. McLaren Mercedes MP4-29 Mercedes PU106A V6 t h 1.6 P 20   Kevin Magnussen Sve 181 5.
22   Jenson Button Sve
2015. McLaren Honda MP4-30 Honda RA615H V6 t h 1.6 P 14   Fernando Alonso 2-19 27 9.
20   Kevin Magnussen 1
22   Jenson Button 1-3, 5-19
2016. McLaren-Honda Formula 1 Team MP4-31 Honda RA616H V6 t h 1.6 P 14   Fernando Alonso 1, 3-21 76 6.
22   Jenson Button Sve
47   Stoffel Vandoorne 2
2017. McLaren-Honda Formula 1 Team MCL32 Honda RA617H V6 t h 1.6 P 2   Stoffel Vandoorne 1-2, 4-20 30 9.
14   Fernando Alonso 1-3, 5, 7-20
22   Jenson Button 6
2018. McLaren F1 Team MCL33 Renault R.E.18 V6 t h 1.6 P 2   Stoffel Vandoorne Sve 62 6.
14   Fernando Alonso Sve
2019. McLaren F1 Team MCL34 Renault E-Tech 19 V6 t h 1.6 P 4   Lando Norris Sve 145 4.
55   Carlos Sainz Sve
2020. McLaren F1 Team MCL35 Renault E-Tech 20 V6 t h 1.6 P 4   Lando Norris Sve 202 3.
55   Carlos Sainz Sve
2021. McLaren F1 Team MCL35M Mercedes M12 E Performance V6 t h 1.6 P 3   Daniel Ricciardo Sve 275 4.
4   Lando Norris Sve
2022. McLaren F1 Team MCL36 Mercedes M13 E Performance V6 t h 1.6 P 3   Daniel Ricciardo Sve 159 5.
4   Lando Norris Sve
2023. McLaren F1 Team MCL60 Mercedes M14 E Performance V6 t h 1.6 P 4   Lando Norris Sve 302 4.
81   Oscar Piastri Sve
2024. McLaren F1 Team MCL37 Mercedes M15 E Performance V6 t h 1.6 P 4   Lando Norris
81   Oscar Piastri

Vanjske poveznice

uredi