Mala Ilijada

Mala Ilijada (starogrčki: Ἰλιὰς μικρά) naslov je izgubljene starogrčke epske pesme koja je pripadala trojanskom ciklusu u okviru tzv. kikličkih epopeja. Mala Ilijada imala je četiri pevanja, u daktilskim heksametrima, i opevala je događaje koji su usledili nakon onih opisanih u Etiopidi: dosuđivanje Ahilejevog oružja Odiseju, ludilo i samoubistvo Ajantovo, zarobljavanje Helena i njegovo predskazanje o tome da će Troja pasti uz pomoć Filokteta, koji ubija Parisa, zatim dolazak Ahilejevog sina Neoptolema pred Troju, tajni Odisejev ulazak u Troju i njegovu krađu paladija te, naposletku, unošenje drvenog konja u grad.

Atički lekit s predstavom borbe između Ajanta i Odiseja oko Ahilejeva oružja, Eretrija, oko 500. pne.

Datiranje i autorstvo

U najstarije doba se pripisivala Homeru, a kasnije je neki pripisuju Testoridu iz Fokeje, koji ju je navodno dobio od Homera jer mu je ukazao gostprimstvo u svojoj kući, drugi, kao logograf Helanik, Kinetonu Spartancu, treći Diodoru iz Eritre, a Proklo i Eusebije Lesheju Lezbljaninu. Pesma je, kao i sve kikličke epopeje, verovatno nastala u 7. ili 6. veku pne.

Rukopisna predaja

U današnjim kritičkim izdanjima sačuvano je tridesetak stihova izvornog teksta Male Ilijade, i to iz dela drugih antičkih autora koji citiraju taj ep. Sadržina pesme zna se iz proznog sažetka svih kikličkih epopeja koji se nalazi u jednoj Hrestomatiji, čiji je autor neki "Proklo" (možda identičan s gramatičarem Eutihijem Proklom iz 2. veka).

Sadržaj

Prema Proklu, Mala Ilijada imala je četiri pevanja sa ovim sadržajem. Nakon Ahilejeve pogibije za njegovo se oružje nadmeću Ajant i Odisej, i boginja Atena dosuđuje ga naposletku Odiseju. Ajant od srdžbe pomeri pameću, navali na ahejsku stoku misleći da su ljudi, a kad dođe k sebi, od sramote izvši samoubistvo. Odisej zarobi trojanskog proroka Helena, Prijamova sina, koji im otkriva kako se Troja može osvojiti. Zato Diomed odlazi na ostrvo Lemnos i dovede Filokteta, kod koga se nalazio Heraklov luk. Mahaon izleći ranu Filoktetu i ovaj u dvoboju ubija Parisa. Menelaj zlostavlja mrtvo Parisovo telo, a Trojanci ga onda pokopaju. Helenu za ženu uzme Dejfob.

Potom Odisej dovede sa Skira Neoptolema, Ahilejeva sina, i preda mu očevo oružje. Euripil, sin Telefov, dolazi Trojancima u pomoć, ali ga pogubi Neoptolem. Ahejci opsedaju Troju, a Epej po Ateninom uputstvu sagradi drvenog konja. Odisej se preruši i krišom uđe u Troju, gde ga Helena prepozna, i on se s njom dogovori kako će osvojiti grad; pogubivši neke Trojance, vrati se u grčki tabor. Nakon toga pođe s Diomedom u Troju i odnese paladij, kultni kip od koga je zavisilo spasenje ili propast grada. Potom najveći ahejski junaci uđu u drvenog konja, a ostali dignu tabor i otplove na ostrvo Tened. Trojanci pomisle da su Ahejci odustali od daljeg ratovanja, razvale bedem, uvuku konja u grad i stanu slaviti pobedu.

Tu se sačuvani antički sažetak ove pesme završava, no Mala Ilijada verovatno se nastavljala i opisivala razorenje Troje, jer ono što navodi Pausanija iz Razorenja Ilija i pripisuje Lesheju zapravo je pripadalo Maloj Ilijadi; prema Milošu Đuriću, Mala Ilijada je, "dakle, opevala isto što i Etiopida i Razorenje Ilija, samo u zbijenijem obliku, pa se najbolje može razumeti kao produženje Ilijade".

Značaj i uticaj

Aristotel kaže u svojoj Poetici da pesnik Male Ilijade i pesnik Kiparske pesme, za razliku od Homera u Ilijadi i Odiseji, "opevaju jednoga čoveka, jedno vreme i jednu radnju, ali punu delova", te da se zato, strogo uzevši, iz Male Ilijade može uzeti građa za osam tragedija, a iz Ilijade i Odiseje samo za jednu ili najviše dve. Mala Ilijada dala je građu za ove tragedije: Spor oko oružja (Eshil i, u rimskoj književnosti, Marko Pakuvije), Ajant (Sofokle, Astidamant Mlađi, Teodekt, Karkin i, kod Rimljana, Livije Andronik u drami Ajant sa šibom, Kvint Enije, Lucije Akcije), Filoktet (Eshil, Sofokle, Euripid, Ahej iz Eretrije, Antifont, Filokle, Kleofont, Teodekt i, kod Rimljana, Lucije Akcije).

Izdanja

• Izdanja na internetu (engleski prevod):
  • Fragmenti Male Ilijade Arhivirano 2005-06-25 na Wayback Machine-u, prev. H.G. Evelyn-White, 1914.
  • Fragmenti kikličkih epopeja, prev. H.G. Evelyn-White, 1914; Project Gutenberg.
  • Proklov sažetak kikličkih epopeja (bez Telegonije) Arhivirano 2009-10-09 na Wayback Machine-u prev. G. Nagy, 2000.
• Štampana izdanja (grčki izvornik):
  • A. Bernabé 1987, Poetarum epicorum Graecorum testimonia et fragmenta pt. 1 (Leipzig: Teubner)
  • M. Davies 1988, Epicorum Graecorum fragmenta (Göttingen: Vandenhoek & Ruprecht)
• Štampana izdanja (grčki izvornik s engleskim prevodom):
  • M.L. West 2003, Greek Epic Fragments (Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press)

Literatura

• Đurić, Miloš N. (1991). Istorija helenske književnosti. Beograd. 
• Đurić, Miloš N. (1988). Aristotel. O pesničkoj umetnosti. Beograd. 
• Hornblower, Simon; Spawforth, Antony (2003). The Oxford Classical Dictionary. New York: Oxford University Press. 
• Sironić, Milivoj; Salopek, Damir (1977). "Grčka književnost", u: Povijest svjetske književnosti, knj. 2. Zagreb. 
• Howatson, M. C. (1997). The Oxford Companion to Classical Literature. Oxford. New York: Oxford University Press.