Wikipedija

Razorenje Ilija

Razorenje Ilija ili Razorenje Troje (starogrčki: Ἰλίου πέρσις) naslov je izgubljene starogrčke epske pesme koja je pripadala trojanskom ciklusu u okviru tzv. kikličkih epopeja.[1] U antici se ova pesma, koja se sastojala od dva pevanja, pripisivala Artkinu Milećaninu, a opevala je događaje koji su sledili nakon onih opisanih u Maloj Ilijadi, tj. prizor o drvenom konju, Laokoontovu smrt, Sinonov poziv ahejskom brodovlju na Tenedu da se vrate pod Troju, zauzeće Troje, smrt Prijama i Astijanakta, oskvrnuće Kasandre, podelu plena i ropkinja, zapaljenje grada, žrtvovanje Poliksene na Ahilejevom grobu i odlazak Ahejaca.[1][2]

Pad Troje, Johann Georg Trautmann (1713–1769). Iz kolekcije velikih vojvoda od Badena, Karlsruhe.

Datiranje i autorstvo uredi

U antici se Razorenje Ilija pripisivalo jedino Arktinu Milećaninu, koji se smatrao i autorom Etiopide.[3] Pesma je, kao i sve kikličke epopeje, verovatno nastala u 7. ili 6. veku pne.[4]

Rukopisna predaja uredi

 
Prikaz pada Troje na atičkom kiliksu crvenofiguralnog stila, slikar Brigos, početak 5. veka pne., Louvre

U današnjim kritičkim izdanjima sačuvano je samo deset stihova izvornog teksta Razorenja Ilija, i to iz dela drugih antičkih autora koji citiraju taj ep. Sadržina pesme zna se iz proznog sažetka svih kikličkih epopeja koji se nalazi u jednoj Hrestomatiji, čiji je autor neki "Proklo" (možda identičan s gramatičarem Eutihijem Proklom iz 2. veka).[5]

Sadržaj uredi

Prema Proklu, Razorenje Ilija imalo je dva pevanja sa ovim sadržajem.[3] Kad su Trojanci ugledali drvenog konja pred gradskim bedemom, jedni su predlagali da se on sruši niz liticu, drugi da se zapali, a treći ― čiji je predlog naposletku odneo prevagu ― da se unese u grad i posveti Ateni kao zavetni dar. Unevši konja u grad Trojanci se stanu veseliti i priređivati gozbe misleći da su se oslobodili rata. Uto se pojave dve zmije koje usmrte proroka Laokoonta i jednog od njegovih sinova. Uplašen ovim čudom, Eneja sa svojima pobegne na planinu Idu, a Sinon, koji se prevarom uvukao u grad, krišom obavesti Ahejce, te se ovi vrate brodovljem s ostrva Teneda, pa se spoje s onima koji su bili sakriveni u drvenom konju te pobiju mnoge Trojance i zauzmu grad.

Neoptolem, Ahilejev sin, ubije kralja Prijama, koji je pokušao naći utočište kod Zevsovog žrtvenika, a Menelaj ubije Dejfoba, nađe Helenu i odvede je do grčkih brodova. Ajant, sin Ojlejev, silom odvuče Kasandru, a s njom i kip boginje Atene, za koji se ona bila uhvatila; zbog toga se Ahejci rasrde i hoće ga zasuti kamenjem, no on se skloni kod Ateninig žrtvenika i tako izbegne kaznu. Odisej ubije Astijanakta, sina Hektorova. Neoptolem na dar dobije Andromahu, ženu Hektorovu, a i ostali podele plen. Demofont i Akamant nažu Etru i odvuku je sas sobom. Naposletku Ahejci zapale grad, Poliksenu žrtvuju na Ahilejevom grobu te otplove kući, dok istovremeno boginja Atena smišlja osvetu za Ajantov svetogrdan čin.

Značaj i uticaj uredi

Aristotel kaže u svojoj Poetici da svi pesnici koji su dramski obradili celo Razorenje Ilija, a ne samo njegove pojedine delove, kao Euripid, "ili propadaju ili rđavo prolaze kao takmičari, a i Agaton je samo u tome pretrpeo neuspehe".[6] Ne može se reći na koje tačno Euripidove drame Aristotel misli, ali se spominje tragedija Epej, a možda su to i one tri koje Aristotel spominje malo kasnijem navodeći drame kojima je građa uzeta iz Male Ilijade, naime Odlazak, Sinon i Trojanke.[7] Osim Euripida, materijal iz Razorenja Ilija uzimali su za svoje drame i Sofokle za Laokoonta, Zarobljenice i Poliksenu, Euripid Mlađi za Poliksenu, Ijofont za Razorenje Troje te Nikomah za Razorenje Troje ili Poliksenu.[8]

Reference uredi

  1. ↑ 1,0 1,1 Howatson 1997, s.v. Ilioupersis
  2. ↑ Sironić & Salopek 1977, str. 36
  3. ↑ 3,0 3,1 Đurić 1990, str. 118
  4. ↑ Hornblower & Spawforth 2003, s.v. Epic Cycle
  5. ↑ Ova Hrestomatija sačuvana je u okviru Fotijeve Biblioteke, codex 239 (9. vek).
  6. ↑ Aristotel, Poetika, 1456a (prev. Miloš N. Đurić).
  7. ↑ Aristotel, Poetika, 1459b.
  8. ↑ Đurić 1988, str. 176

Izdanja uredi

Literatura uredi

  • Đurić, Miloš N. (1991). Istorija helenske književnosti. Beograd. 
  • Đurić, Miloš N. (1988). Aristotel. O pesničkoj umetnosti. Beograd. 
  • Hornblower, Simon; Spawforth, Antony (2003). The Oxford Classical Dictionary. New York: Oxford University Press. 
  • Sironić, Milivoj; Salopek, Damir (1977). "Grčka književnost", u: Povijest svjetske književnosti, knj. 2. Zagreb. 
  • Howatson, M. C. (1997). The Oxford Companion to Classical Literature. Oxford. New York: Oxford University Press. 
Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Razorenje_Ilija&oldid=41430703