Avram Lević
1869. 1941. Avram Lević ili Levi (Beograd, 23. septembar 1869 - Logor Staro sajmište 1941) je bio načelnik glavnog državnog računovodstva Ministarstva finansija u Kraljevini Srbiji i šef Državne blagajne tokom Prvog svetskog rata.[1]
| Avram Lević | |
|---|---|
|
| |
| 1869. | septembar 1869. |
| Beograd | Beograd Kneževina Srbija
|
| 1941. | [[]] 1941. |
| Logor Staro sajmište | Logor Staro sajmišteNDH |
Biografija uredi
Rođen je u Beogradu 14. oktobra 1869. u siromašnoj sefardskoj porodici,[2] od majke Rifka, rođene Mandil[3] i oca Sabitaja, sitnog trgovca.[2] Njegova porodica vodi poreklo iz Kruševca.[4]
Završio je trgovačku srednju školu 1887.[2] Od 1892. je radio kao pisar u fabrici duvana u Beogradu, a potom kao knjigovođa u odseku za prodaju u državnom monopolu,[3] gde se istakao svojim radom.
Zaposlio se sa preporukom 1893. kao pisar u Ministarstvu finansija. Pošto je znao francuski i nemački jezik, bio je primećen i brzo je napredovao u službi. Tako je postao desna ruka ministrima Lazaru Pačuu i Stojanu Protiću.[2] Prema svedočanstvu ministra Protića, Lević se za vreme njihovog ministrovanja pokazao kao vrlo vredan i sposoban saradnik. [4]
Ukazom je 1911. postavljen za načelnika Državnog glavnog računovodstva,[2] po važnosti mesto odmah posle ministra finansija. On je sastavljao državni budžet, odobravao kredite, rukovodio državnom blagajnom i mogao je da odobrava kredite, te odlučuje o priritetu prilikom isplaćivanja kredita. Mada nije imao fakultetsko obrazovanje, odlično je poznavao knjigovođstvo, ali nije imao znanja iz oblasti državnih finansija, posebno teorijska pitanja, ali je taj nedostatak nadoknađivao praktičnim znanjem iz bankarstva i trgovine, imao je veliki broj poznanstava među beogradskim trgovcima i industrijalcima u zemlji, a preko njih i u inostranstvu, sa dobrim delom svojih saplemenika i bio je dobar organizator, okupio je mlade obrazovane saradnike, doktore finansijskih nauka, koji su studirali u inostranstvu, znali strane jezike, te za njega završavali i najteže zadatke i ispunjavali očekivanja nadređenih, a koji su nosili njegov potpis. Umeo je lepo da se ophodi prema sebi podređenima, ukaže im potrebnu pažnju, tako da je rad sa njim bio prijatan, a istovremeno su i oni od njega mogli dosta da nauče, posebno o redu, tačnosti u završavanju poslova na vreme, bez obzira na radno vreme. Umeo je da oseti koje pitanja najviše interesuju ministra i da njima posveti najveću pažnju, zbog čega je ministar Paču u njega imao veliko poverenje. Uživao je veliki ugled i prestiž, kako u državnoj administraciji, tako i među kolegama istog ranga u drugim ministarstvima.[5]
Dao je svoj lični doprinos u saniranju državnih finansija 1911. Njegov predlog da država finansijski pomogne bankama koje bi tim pozajmljenim novcem otkupile proizvode seljaka i time ih spasile bankrotstva, bio je prihvaćen.[6]
U Sefardskoj opštini je bio član uprave od 1909. Jedan je od osnivača beneberitske masonske lože „Srbija”.[7]
Prvi svetski rat uredi
U Prvom svetskom ratu, od 1914. do 1916. je bio šef državne blagajne.[3]
Zbog nepovoljnog strategijskog položaj Beograda i još nepovoljnijeg položaja Narodne banke, pred bombardovanja Beograda su zlato, „zlatne“ novčanice i monetarno srebro prebačeni u Kruševac, a naknadno, sredinom, odnosno krajem avgusta i ostale hartije od vrednosti i poslovne knjige, kako ne bi pale u ruke neprijatelju.
Kada se septembra 1915. Srbija, nakon teških borbi vođenih tokom prethodne godine, ponovo našla u opasnosti, okružena neprijateljima sa tri strane i oslanjajući se jedino na sopstvene snage, trezor Narodne banke se nalazio u Kruševcu, a Glavna blagajna Ministarstva finansija u Nišu. Još pre nego što su započela otvorena neprijateljstva, na vest o koncentraciji bugarskih trupa prema srpskoj granici, i uvidevši da će uskoro doći do prekida komunikacije ka Solunu, iako formalno nije bio ovlašćen za pokretanje bilo kakve akcije, zbog insistiranja predsednika vlade Nikole Pašića, da se ne stvara panika i njegove zauzetosti važnijim poslovima, a po preporuci Lazara Pačua, koji se nalazio u Vrnjcima smrtno bolestan, da uradi najbolje što zna, Avram Lević je zloupotrebio svoja ovlašćenja, kako bi omogućio blagovremeno premeštanje trezora Narodne banke prema Solunu.[8] Napisao je i potpisao akt, u ime predsednika vlade s molbom Ministarstvu vojnom da stavi na raspolaganje vagone radi transporta trezora i osoblja banke, članova Upravnog i Nadzornog odbora sa njihovim porodicama u Bitolj, i istovremeno, u ime ministra finansija se obratio Narodnoj banci s obaveštenjem da je neophodno da se Narodna banka odmah iseli u Bitolj sa celokupnom svojom imovinom.[9] Da se trezor Narodne banke, zadržao samo nekoliko časova duže u Kruševcu i Nišu, ili da se sa izdavanjem naloga zakasnilo samo jedan dan, pošto su Bugari objavili rat 1. oktobra, 3. oktobra su bugarske komite presekle prugu prema jugu, trezor Narodne banke bi morao da ostani u zemlji i tek kasnije drugim putem bi morao da bude prenesen zajedno sa dosta manjim državnim trezorom preko Albanije, zašta bi bilo jako teško pronaći odgovarajući prevoz.[10] Transport iz Kruševca i Niša inače stigao u Solun 4. oktobra, dva dana kasnije je pristigao i tovar iz filijale u Bitolju. Vagoni su u Solunu, na jednom koloseku stajali sve do 6. decembra, kada je zbog nesigurnosti lokacije, francuskim vojnim brodom prebačen preko Tulona za Marsej.[10]
Pošto je nakon toga Srbiji bila presečena grčka odstupnica, vlada, diplomatski kor, sva ministarstva, vrednosti filijale u Skoplju, državni trezor, a sa njima i Lević sa porodicom su se povukli preveze preko Mitrovice, Peći, Podgorice i Skadra do Krfa.[11]
Osim staranja oko 200 sanduka državnog zlata, ministri Ljubomir Davidović i Vojislav Marinković su mu poverili na čuvanje i Miroslavljevo jevanđelje, [12] dok su boravili u Raškoj. On je najvredniju srpsku knjigu stalno držao u zapečaćenoj kutiji kraj sebe, a kada on nije bio prisutan, čuvali su ga V. Stevčić pomoćnk iz računovodstva i V. Stanković, komita koji im je bio dat radi obezbeđenja. Državni trezor je prebačn u Marsej početkom februara 1916.[2]
Posle uspešnog prebacivanja blagajne i kulturnih dobara do Krfa, Lević je upućen je u London da se starao o državnim kreditima.[12]
Posle smrti ministra Pačua, 1916. godine je smenjen sa mesta načelnika zbog navodnih malverzacija u rukovanju državnom blagajnom i u snabdevanju vojske u izbeglištvu i razmenjivanju dinara za drahme. Na njegovo mesto je postavljen Milan Stojadinović.[7]
Godine 1917. bio je upleten u suđenje pukovniku Dragutinu T. Dimitrijeviću Apisu, na čijoj listi je navodno figurirao kao budući ministar finansija. Svedočeći na procesu, kao i neki drugi svedoci, naveo je da su prilikom povlačenja preko Albanije „crnorukci” pokušali da mu otmu državnu kasu u kojoj je tog trenutka bilo oko 50 miliona dinara.[7]
Posleratni period uredi
Posle rata, 1922. je bio prvi kandidat u Prvom izbornom srezu u Beogradu na listi Stojana Protića. Početkom tridesetih godina 20. veka je predvodio akciju za „nacionalizaciju prečanskih Jevreja“. Radio je kao knjigovođa Beogradsko-trgovačke štedionice i bio je u sastavu Nadzornog odbora Industrijske banke.[12]
Zbog članstva u loži, od prvih dana okupacije se nalazio pod prismotrom Gestapoa, koji ga je uhapsio 1941. i sproveo u Logor na Sajmištu.[7]
Njegov grob se nalazi na Jevrejskom (Sefardskom) groblju u Beogradu.
Porodica uredi
Bio je oženjen Paulom, rođenom Palfi. Imali su četvoro dece: Iziko, Reja, Margarita i Rafaila.[3]
Izvori uredi
- ↑ Ilić 2014: str. 64
- ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 Knežević & 3. 11. 2016
- ↑ 3,0 3,1 3,2 3,3 Ćirković 2011: str. 563
- ↑ 4,0 4,1 Albahari, Šaronjić & Šaronjić 2018
- ↑ Janković & 16. 6. 2002
- ↑ Rafailović 2011: str. 139
- ↑ 7,0 7,1 7,2 7,3 Jovanović 2014: str. 990
- ↑ Ilić 2014: str. 70
- ↑ Ilić 2014: str. 73
- ↑ 10,0 10,1 Ilić 2014: str. 75
- ↑ Ilić 2014: str. 76
- ↑ 12,0 12,1 12,2 Rafailović 2011: str. 140
Literatura uredi
- Ilić, Saša (2014). Milošević, Miladin. ur. „Spasavanje trezora Narodne banke u Prvom svetskom ratu”. Arhiv (Arhiva Jugoslavije) 1-2. ISSN 1450-9733. Arhivirano iz originala na datum 2018-10-03. Pristupljeno 20. 10. 2018.
- Knežević, Kosta Đ. (3. 11. 2016). „Spasilac trezora, državnog sefa i Miroslavljevog jevanđelja”. Politika onlajn (Politika i magazini d. o. o.). Pristupljeno 21. 10. 2018.
- Albahari, Aron; Šaronjić, Sava (Saul); Šaronjić, Slavoljub (2018). „Jevreji Kruševca”. Most (Udruženje iseljenika iz bivše Jugoslavije) 6-1. Pristupljeno 21. 10. 2018.
- Jovanović, Nataša (2014). Jović, Bojan. ur. „Rovovac (1916) Rukopisni list Stanislava Krakova”. Književni list (Beograd: Institut za književnost i umetnost) 154. ISSN 0350-6428. Arhivirano iz originala na datum 2016-09-10. Pristupljeno 21. 10. 2018.
- Ćirković, S C. (2011). Popov, Čedomir. ur. Srpski biografski rečnik, knjiga 5, Kv-Mao. Novi Sad: Matica srpska. ISBN 978-86-7946-085-1.
- Janković, Miroslav (16. 6. 2002). Jović, Bojan. ur. „Carinski rat s Austrijom”. Glas javnosti (Beograd: Glas javnosti d. d.) 154. Pristupljeno 22. 10. 2018.
- Rafailović, Aleksandar (2011). Gaon, Aleksandar. ur. Znameniti Jevreji Srbije - Biografski rečnik. Beograd: Savez jevrejskih opština Srbije. ISBN 978-86-915145-0-1.