Mehmed II

Mehmed II (zvani Fatih - Osvajač; 30. mart 1432 — 3. maj 1481) je bio osmanski sultan 1451—1481. Bio je darovit, borben i veoma preduzimljiv. Iz osnova je izmenio kartu Balkana.

Mehmed II
Osmanski sultan
Minijatura Mehmeda II
Vladavina	1444–46
Vladavina 2	1451–81
Period	Uspon Osmanskog Carstva
Puno ime	Fatih Sultan Mehmet
otomanski turski	محمد ثانى
Rođenje	(1432-03-30)30. 3. 1432.
Rodno mjesto	Edirne
Smrt	3. 5. 1481. (dob: 49)
Mjesto smrti	Hünkârçayırı, kraj Gebzea
Prethodnik	Murat II
Nasljednik	Murat II
Prethodnik 2	Murat II
Nasljednik 2	Bajazid II
Kraljevska kuća	Kuća Osmanova
Dinastija	Osmanska dinastija
Valide sultan	Hüma Hatun

Odmah na početku svoje vladavine raskinuo je tradiciju na dvoru u Brusi. Mehmed II je pogubio svoju braću, koja su mu vladavinu mogla dovesti u pitanje, i time uveo običaj bratoubistva u vladarskoj porodici koji će se primenjivati u načelu pri svakoj budućoj promjeni i dolasku na vlast novih sultana. Njegova osvajanja su prevazilazila granice koje su osvojene za vladavine njegovog oca. Za vreme njegove vladavine je zauzet Konstantinopolj, u kome je vladao Konstantin XI Paleolog. Pripreme su počele 1452. godine izgradnjom utvrđenja Rumeli Hisar na Bosforu.

Posle velike opsade i uporne odbrane, 29. maja 1453. godine pao je Konstantinopolj. Poslednji vizantijski car, Konstantin XI herojski je poginuo pri odbrani grada. Usledio je strašan pokolj stanovništva, a sultan je odobrio svojoj vojsci, u skladu sa običajima, tri puna dana za pljačku. Monah Genadije Skolarh je postao Vaseljenski patrijarh.

U godinama od 1458—1459, Srbija je konačno pala pod tursku vlast. Godine 1460. je pala Moreja, deo Peloponeza pod vizantijskom vlašću, a 1461. godine Turci su osvojili crnomorske gradove Amaseju i Trapezunt. U narednim godinama, po naređenju sultana Fatiha, je proterao Mihaloglu Ali Beu vlaškog kneza po imenu Vlad Drakul iz njegovog carstva i zauzeo još đenovljanski Lezbos.

Godine 1463—1464. Bosna je pala pod tursku vlast, a 1463. godine počeo je rat sa Venecijom. Glavno poprište rata bilo je Egejsko more.

Godine 1471. je sultan izgradio tvrđavu Šabac u blizini Beograda, grada kojeg je i sam bezuspješno opsjedao. Mehmed II ratovaše na ugarskom i austrijskom području, vodio je rat protiv Venecije. Godine 1475. zauzeo je Kafu (đenovljanski posed) i podredio sebi Tatarski kaganat na Krimu. Mirovnim sporazumom sa Venecijom morali su im Turci prepustiti nekoliko gradova u Albaniji i na Peloponezu. Godine 1479. je zauzela osmanska flota Jonska ostrva i Otranto u Južnoj Italiji.

3. maja 1481. umro je sultan Mehmed II od posledica napada gihta. Njegovi posmrtni ostaci su pokopani u turbetu Fatihove džamije, koje je on za života dao izgraditi u Konstantinopolju. Sultan je za života pokazao interes za nauku, poeziju, ali ipak, ljudi su ga se bojali zbog surovosti. Mehmed je osvojio Konstantinopolj, koji je opsedao njegov predak sultan Bajazit Munjeviti.

Prva vladavina

Slika Jana Matejka iz 1879. godine, koja predstavlja bitku kod Varne

Osvajač je prvi put došao na presto sa svojih 12 godina, u avgustu 1444. godine, pošto mu je otac abdicirao da bi se borio protiv Karamana u Maloj Aziji. U septembru 1446. otac ga je zamolio da mu prepusti presto i on je to učinio.

Bitka kod Varne

Hrišćani za to vreme nastavljaju svoj, do sada, veličanstveni krstaški rat protiv Turaka. Hrišćanska vojska stigla je 20. septembra 1444. u Oršavu i tu počela prelaziti Dunav. Kroz Srbiju se nije išlo. Jedno zbog držanja srpskog despota, a drugo što se činilo, da je preko Bugarske neposredniji put za Carigrad. Hrišćanska vojska, većinom konjica, brojala je 16.000 ljudi, kojoj se kod Nikopolja pridružilo 4.000 Vlaha, pod vođstvom vlaškog princa Mirče. Hrišćanska vojska je na ovom putu osvojila Vidin (septembar), Suzmen (oktobar) i Porvadiju (6. novembar). Hrišćanima se ovde nije pridružio despot, a nije ni Skender-begu dozvolio prolaz, kroz Srbiju. Za to vreme Vladislavu stigoše vesti da je Mehmedov otac razbio hrišćansku flotu. Kod Varne je došlo do odlučne bitke 10. novembra. Sa brojnom nadmoćnošću Turci (u bici učestvovalo 100.000 Turaka) su strahovito porazili hrišćane i ugarski kralj Vladislav je na kraju bitke poginuo tako što su ga teško ranjenog Turci oborili sa konja i ubili, a njegov ubica je bio nagrađen. Pored Vladislava pogiboše i mnogi ugledni mađarski velikaši, među kojima i Kardinal Cezarini, kao i 2 biskupa. Spasao se veliki ugarski vojskovođa Janoš Hunjadi sa malim brojem vojnika. Ovom bitkom Murat je utvrdio Tursku vlast na nekoliko vekova.

Posledice bitke

Jadni vizantijski car Jovan morao je sačekati pobednika sa čestitkama i počasnim darovima. Njegov brat Konstantin je, međutim, nastavio svoje osvajačke pohode u Grčkoj. On je ponovo osvanuo u Beotiji i proširio svoju vlast na Fokis i ostalu Grčku sve do Pinda. Činilo se da u poslednjem trenutku na drevnom helenskom tlu izrasta nova Grčka kao naslednica Vizantije, ali je smelog despota ubrzo stigla osveta pobednika iz Varne.

Ponesen pobedom sultan je ljuto kaznio sve one, koji mu se behu zamerili. Uplašene jadranske republike, Venecija i Dubrovnik, pohitaše da opravdaju svoje učešće bacajući svu krivicu na papsku kuriju. Despot Đurađ ostao je pošteđen.

Na vesti o hrišćanskoj katastrofi pod Varnom bio se naročito uplašio bosanski kralj Tomaš. On se odjednom video osamljen, zamerivši se ne samo Turcima, nego i despotu i vojvodi Hercegovine, Stepanu. Jedini naslon činilo mu se da može naći kod Mlečana. On je s toga i pokušao stupiti s njima u bliže veze. Nudio im je, pored produženja saveza protiv Stepana, neke gradove oko Poljica, a tražio je, u isto vreme, i konačišta kod njih u slučaju nevolje. Mlečani su mu obećali samo ovo poslednje, a ostalo su sve ljubazno otklonili bojeći se ma kakvih ugovornih obaveza, koje bi ih mogle dovesti u nove sukobe. Kralj se obraćao i papi, iako mu ovaj nije mogao pružiti stvarne pomoći. Na papskoj kuriji rado su prihvatali svaku "zabludelu ovcu", koja se vraćala u krilo rimske crkve, a naročito ljude na tako visokim položajima, kao što je bio Tomaš. Njega su želeli zadržati posebno još i s toga, da se jedan balkanski vladar nađe opredeljen više za stvar hrišćanske lige. Da pojača kraljev ugled papa Evgenije je 29. maja 1445. naknadno legitimisao drugi brak njegova oca. Tako Tomaš nije više mogao biti označavan kao "nezakoniti" sin. Drugim aktom papa je razveo kraljev brak sa ženom pučankom. Tim je Tomaš mislio popraviti svoj lični ugled kod plemstva; u narodu, međutim, samo ga je pogoršao. I ono proveravanje i ovaj neopravdani raskid sa ženom još više su otuđili narod od dvora, koji ni inače nije bio mnogo popularan, i tumačeni su samo na kraljevu štetu.

Na istočnoj strani kralj je s plemićem Ivanišem Pavlovićem bio prodro duboko u oblasti vojvode Stepana. U leto 1445. očekivalo se u Dubrovniku, da će njihove vojske preko Jasena izbiti sve do Trebinja. Pod njihovim pritiskom Stepan je 23. avgusta sklopio mir s Mlečanima odrekavši se i Omiša i Bara. Dobio je natrag samo svoje privatne posede u Mlecima, Zadru i Kotoru i isplatu takozvanih kotorskih dohodaka. Posle dužih pregovora izmirio se Stepan u maju 1446. i sa bosanskim kraljem. Ovoga su zabrinjavali turski uspesi i nesređeno stanje u Mađarskoj, a u velikoj meri bojao se i zbog pouzdanih vesti, da saveznik i zaštitnik Stepanov, kralj Alfons Aragonski, po tradiciji napuljske kuće, postavlja svoju kandidaturu na upražnjeni mađarski presto i da misli sa Stepanova područja, sa Neretve i preko Bosne, uspostaviti veze sa Mađarskom. U Milodražu, 19. maja, došlo je do sastanka između kralja i Stepana. Da izmirenje bude što čvršće kralj Tomaš se oženio Stepanovom ćerkom Katarinom. Ovom vezom dobili su nesumnjivo obojica. Kralj je dobio kao srodnika najmoćniju ličnost tadašnje bosanske države, a Stepan je ovim potezom povratio sav svoj izgubljeni prestiž zbog poslednjih neuspeha. Njih dvojica, združeni, bili bi stvarni i moćni gospodari bosanske države.

Bili bi doista, ali nisu bili. Izmirenje između kralja i Stepana pokvarilo je odnose između Stepana i despota. Đurađ nije prežalio Srebrenice i za vreme borbi između kralja i humskog vojvode on je ponovo povratio. Bosanci su je zatim preoteli. Taj bogati grad ostao je stalno kao jabuka razdora između Bosne i Srbije i sav je obliven bratskom krvlju.

Druga vladavina

Dolazak na presto

Mehmed Osvajač, rad Jovana Mladog

Drugi put je došao na vlast sa 18 godina, kada mu je umro otac, 4. februara 1451. godine. Iako je mnogo voleo svog mlađeg brata Princa Alija, morao se sukobiti sa njim oko Osmanskog prestola. Mehmed je prvo hteo da Ali stupi na presto ali su Janjičari bili na Mehmedovoj strani, neki tvrde da je Alija ubio Mehmed, a drugi da su ga Janjičari svrgnuli kako bi Mehmed došao na presto. Sultan Mehmed je uveo pravilo kojim sultan koji stupi na presto mora pobiti svu svoju braću i nećake, ali mnogi sultani nisu ispoštovali to pravilo. Jedini koji su ispoštovali to pravilo bili su sultani Selim I Javuz Okrutni i Mehmed III, uključujući i Mehmedovog sina Bajazita II, ova bratoubilačka politika je sprovedena kako sultan nebi morao brinuti da ga brat ili nećak nebi svrgnuo sa vlasti i ubio.

Pomoć Stefanu Vukčiću

U Dubrovnik stiže vest, da je novi sultan dao slobodno ruke Hercegu Stepanu, pošto Republika priznaje vrhovnu vlast njemu neprijateljskog mađarskog dvora. Uplašeni Dubrovčani obratiše se hitno starom despotu, da se ovaj zauzme za njih i na Porti i kod Stepana. Mađarski poslanik, koji je bio došao Stepanu, nije postigao mnogo, isto kao ni poslanstvo kralja Tomaša. Dubrovčani su se, u nevolji, obratili ponovo i mađarskom i bosanskom dvoru i dalmatinskom banu Petru Talovcu tražeći stvarnu vojničku pomoć ili što neposrednije posredovanje. Pozivali su Hunjadija, da on lično dođe u Bosnu. Tom prilikom mogao bi osvojiti grad Hodidjed, koji su Turci držali, i preseći učvršćivanje Turaka i turskog uticaja u toj oblasti. Iako je pomogao Hercegu, Mehmed je na kraju posredovao za mir između njega i Dubrovnika. Poseban izaslanik, Amurat, "rob cara turskog", došao je u januaru 1452. u Dubrovnik s tri Hercegova čoveka, da na licu mesta izvidi i reši spor. Formalno se dospelo do nekog sporazuma, ali čim se Turčin udaljio došlo je do novih neprijateljstava.

Bosna se miri sa Srbijom

Za novog sultana Mehmeda II verovalo se, da ima izvesnih obzira prema srpskom despotu zbog despotove ćerke, umne sultanije Mare, koja je vaspitavala Mehmeda i koju je on veoma cenio. Zbog sukoba sa Mađarima despot se i sam bio znatno približio Turcima, mada između njih nikad nije bilo pravog uzajamnog poverenja. Sam je Hunjadi vezao svoj dolazak u Bosnu za izmirenje s despotom; i sam Tomaš video je, da bez tog ne sme da se upusti ni u kakvu težu obavezu. I on je molio Dubrovčane da posreduju za mir. Ovi su to odmah prihvatili i počeli rad.

Odnosi sa susedima na početku vladavine

Mehmed Osvajač

Sultan Mehmed II, veoma obrazovan i uman vladar, sa znanjem nekoliko jezika, među kojima i srpskog, koji je naučio po svoj prilici od sultanije Mare, bio je čovek veoma smeo i širokih poteza. Učenost mu nije sputavala volju; činila ga je samo prilično skeptičnim i nimalo religioznim. Nije trpeo dvolične odnose, niti se lako zadovoljavao kompromisima. Njegova je misao bila da stvori snažno, centralističko Osmansko Carstvo pod turskim vođstvom i s turskim obeležjem i da učini kraj kolebanju malih i nedovoljno lojalnih balkanskih gospodara. Od tih svih vladara on je, iz početka, imao najviše obzira prema despotu Đurđu. Kao posrednik je služila sultanija Mara, despotova kći, vaspitačica Mehmedova, koja mu je otvorila evropski svet. Obnovio je odmah ugovor sa despotom i posredno, preko Mare, dao je Srbima na upravu Toplicu i Dubočicu. Obnovio je na početku svoje vlade ugovore i sa ostalim susedima, želeći da se ponajpre potpuno snađe u poslovima i učvrsti ličnu vlast.

Sultanova pažnja prema despotu i Mari nije ostala nezapažena. Dubrovčani su čestitali Đurđu, a bosanski kralj se reši da se s njim nagodi. Posle izvesnog otezanja i nagađanja i jedne turske demonstracije on je ipak, u julu 1454., vratio despotu Srebrenicu, iako teška srca. Na sporazum su se odlučili čak i Mađari. U Smederevu 7. avgusta sklopljen je ugovor o izmirenju između despota i Hunjadija. Da bi to izmirenje postalo što trajnije izvršena je tom prilikom veridba između Matije, mlađeg Hunjadijeva sina, i desetogodišnje despotove unuke Jelisavete Celjske. U to vreme despot je bio i jedan između ponajmoćnijih magnata Ugarske. Imao je kao svoje gradove Munkač, Satmar, Debrecin, Bečermen, Kulpin, Mitrovicu, Slankamen, Zemun, Bečej, Bečkerek, Krašov i Vilagoš. Despotovim posredovanjem sklopljen je najposle i mir između Turaka i Mađara sa trajanjem od tri godine (objavljen 7. februara 1452.). Po tom ugovoru i despot i bosanski kralj bili su obavezni da plaćaju Turcima danak; ali, u isto vreme, obojica su ostala u državnopravnoj zavisnosti od mađarskog kralja.

Pad Vizantije

Dok se tako trošila narodna snaga u besmislenom porodičnom ratu u Hercegovini i u bezizglednom građanskom ratu u Zeti, Turci su s planom pripremali svoje odlučne mere na Balkanu. Nastupala je "strasna nedelja" hrišćanskih država.

Pokušaj da se spasi Vizantija

Prva na udarcu bila je Vizantija, koja se nalazila u srcu Osmanlijskog carstva. Na carskom prestolu njenom nalazio se od god 1449. Konstantin XI Dragaš. Na žalost, i tu nije bilo sloge među carskim srodnicima; u vlastoljublju i grabljivosti pojedini članovi dinastije uvlačili su sami Turke u svoje međusobice i pripremali im, već i inače dosta prokrčeni, put do carigradskih bedema. Caru Konstanitnu nije bilo teško da predvidi opasnost koja se spremala. U težnji, da za odlučnu borbu dobije što više veza, on je primio predlog svog prijatelja i učenog pisca Đorđa Francesa, da se oženi sultanijom Marom. Njen glas je bio vrlo visok; znalo se, da ima i jak politički uticaj. Stari despot pristajao je na tu vezu, iako je s tom carskom kućom već bio u vezi, pošto se njegov sin Lazar oženio carevom sinovicom. Vizantiski poslanici behu čak i došli na smederevski dvor. Ali Mara odbi tu ponudu (1451. god.), nešto iz ličnih razloga, što nije želela novog braka, a možda i predosećajući sudbinu Vizantije.

Pripreme za opsadu Carigrada

Osvajanje Vizantije je bio prvi cilj mladoga sultana bilo je da ukloni to strano telo i da Osmanskoj imperiji u usponu osigura stalno državno središte u Carigradu. Sa velikom energijom i pažnjom je pripremao osvajanje tog grada, koji nikako nije mogao da se odbrani jer je sultan dao podići snažnu tvrđavu Rumeli Hissar na Bosforu, u samoj blizini carskog grada, početkom 1452. godine. Car Konstantin je, kao i njegov prethodnik, polagao sve nade u pomoć Zapada, ali nikom nije padalo na pamet da pomogne toj, za njih dalekoj, državi, pa čak nisu dolazili u pomoć jer su mrzeli tu zemlju i hteli su, kao Alfons Aragonski obnoviti Latinsko carstvo. Alfonsove nezasite pozajmice od pape Nikole V (1447 - 1455) su progutale skromna sredstva, koja je papa spremao za odbranu Carigrada. Car je na kraju, 12. decembra u Aja Sofiji proglasio obnovu crkvene unije. Vizantijski narod je zbog toga protestovao i jedan od najviših carskih službenika je, iz mržnje prema Latinima, rekao:

Radije bi usred grada video turski turban nego latinsku mitru.

To je doprinelo jačanju vizantijske stranke koja je zagovarala pomirenje s Turcima. Mehmed je pripremio silno naoružanje, stvorivši pre svega snažnu artiljeriju iz pomoć zapadnih tehničara.

Pad Carigrada

Mehmedov ulazak u Carigrad

Prvih dana aprila 1453. poče opsada Carigrada. Sam Mehmed II stiže 5. aprila pod grad, da rukovodi napadajima. U njegovoj ogromnoj vojsci, koja je brojala preko 70 000 boraca, nalazio se i pomoćni odred Srba od 1.500 ljudi pod vođstvom vojvode Jakše 5 000. Car Konstantin primio je neravnu borbu. U njegovoj vojsci nalazilo se 5 000 Romeja i 2 000 stranih boraca, od kojih su 800 bili Đenovljani, koji imali i dve galije i bili su pod zapovedništvom Đustinijanija. Pri opsadi Carigrada Mehmed je upotrebio novo oružje, topove. Mali topovi kojima je raspolagao Carigrad nisu se mogli meriti sa snažnom turskom artiljerijom. Prava opsada započela je 7. aprila.

Napad je pre svega bio usmeren na gradske zidine s kopna, posebno na Pemptonska vrata, u kojima su Turci prepoznali najslabiju tačku viznatijske odbrambene linije. Prilaz Zlatnom rogu bio je blokiran teškim lancem i Turcima uza sav trud nije pošlo za rukom da ga razore. Pri jednom od pokušaja se 20. aprila odigrala teška pomorska bitka u kojoj je pobedila carska flota. Ta pobeda je u Carigradu izazvala oduševljenje i ulila braniteljima novu hrabrost, ali opkoljenom gradu nije donela pravo olakšanje. Naprotiv, Mehmed je 22. aprila uspeo preko kopna dovući u Zlatni rog veći broj brodova i sada je grad i odande bio pod topovskom paljbom jednako kao i sa kopna. Mala se vojska branitelja s očajničkom hrabrošću borila protiv neizbežne sudbine. Sam je car stajao na čelu svojih boraca kao primer muževne odlučnosti. Sve do poslednjeg trenutka istrajao je na svom položaju kao neko ko je odlučio da neće nadživeti propast svog cilja. Više je velikih napada ostalo bez rezultata i samopouzdanje neprijatelja bilo je pokolebano, ali su i zidine grada pod opsadom nakon sedam nedelja napada već bile teško oštećene. Nastupio je trenutak konačne odluke.

Mehmed je u utorak 29. maja prešao u sveopšti napad. Naveče prethodnog dana, dok je sultan pripremao svoje trupe za borbu, Romeji su u Aja Sofiji održali poslednju misu, Grci i Latini zajedno. Nakon toga svečanog momenta borci su se vratili na svoja mesta i car je sve do kasno u noć obilazio odbrambenu liniju. U ranim jutarnjim satima započela je ofanziva i grad je ovaj put napadnut sa svih triju strana istovremeno. Ipak, junačka je odbrana duže vreme odolevala navali i uspešno odbijala svaki napad. Tada je sultan uključio u borbu svoju glavnu rezervu, janičari, i toj je elitnoj trupi osmanske vojske nakon žestoke borbe pošlo za rukom popeti se na gradske zidine. Đustinijani, koji se borio na strani cara, u odlučujućem je trenutku smrtno ranjen i odnesen s poprišta. Njegova je smrt unela nemir u redove branitelja i to je ubrzalo turski prodor. Ubrzo je grad bio u njihovim rukama, posle strahovitog krvoprolića na ulicama. Konstantin se borio do poslednjeg trenutka i u borbi je našao smrt kakvu je tražio. "Hrabri princ", kaže za nj jedan pisac, "koji je znao umreti i koji bi znao i braniti carstvo, da se to carstvo moglo odbraniti".

Tri dana i tri noći trajalo je pljačkanje, koje je sultan odobrio svojim vojnicima prilikom priprema za poslednji napad da bi povećao njihov borbeni žar. Uništena su bogatstva neprocenjive vrednosti, veštačkička dela i dragoceni rukopisi, slike svetaca i oprema crkve. Mehmed je svečano ušao u osvojeni grad. Carigrad je postao glavni grad Osmanskog carstva. Vizantijsko je Carstvo prestalo postojati. Južnogrčka Moreja i Trapezuntsko carstvo su, doduše, nadživeli Vizantiju za nekoliko godina, ali Turcima njihovo pokoravanje više nije činilo problem. Zauzeće Carigrada uspostavilo je most između azijskih i evropskih poseda Osmanlija i dalo nov polet njihovoj osvajačkoj sili.

Kao pobeditelj ušao je sultan u carski grad i očitao molitvu u veličanstvenoj Aja Sofiji, koja bi odmah pretvorena u džamiju. Odmah potom postao je Carigrad i turska prestonica, zadržavši svoj narodski naziv ειζτηζπολιν s oblikom Istanbol, Istambol - Stambol, koji je mnogim neobaveštenim izgledao kao turska reč. Najveći i najlepši grad Balkanskog Poluostrva, najdostojniji po tradiciji i najvažniji po geografskom položaju, promenio je samo gospodara, ali je ostao i dalje da vlada celim jugoistočnim svetom Evrope.

Povećavanje turske pretnje Balkanu

Mehmed i patrijarh Genadije

Pad Carigrada izazvao je u celoj srednjoj Evropi veoma težak utisak. Naročito se to osetilo na papskoj kuriji, koja je, pored sve protivnosti prema carigradskoj crkvi, videla vrlo dobro da je srušen jedan jak bedem hrišćanstva. Isto tako osetilo se i u Ugarskoj i u Italiji da je padom Carigrada nastao početak kraja balkanskih hrišćanskih država. Sultan se neće zaustaviti u samom Carigradu. Iza Vizantije doći će na red još preostale slobodne zemlje Srbija, Bosna, Zeta, a preko njih put ravno vodi na granice Ugarske, Dalmacije, Hrvatske, Istre. Dotadašnja hrišćanska saradnja protiv Turaka nije dala nikakve rezultate, i na papskoj kuriji se s bolom priznavalo da je svest o potrebi hrišćanske solidarnosti pomračena sebičnim i uskim interesima pojedinaca i pojedinih skupina. Pred rascepkanom i zavađenom Evropom stala je jedinstvena volja Turske, snažne, spremne, ponesena velikim zamahom i disciplinovane do neverovatnosti i u poslušnosti i u volji za pobedom. Sve da su se i sve narodne snage naše sabrale za delo odbrane, veliko je pitanje da li bi bile dovoljne da stvore branu turskom nadiranju. Ovako, istrošena u uzajamnim borbama, s puno nepoverenja jedna prema drugima, idući za trenutnim uspesima, nepovezane nijednom idejom koja bi ih okupila, naše države unezvereno su gledale otkud bi mogla da im dođe pomoć, hvatale se grčevito sad za jednu sad za drugu kombinaciju, i polagano tonule gubeći veru u sebe.

Prvi rat sa Srbijom

Prvi napad na Srbiju

Posle pada Carigrada došla je na red Srbija. Turski izvori govore sasvim pomućeno i s mnogo grešaka o odnosima između despota i sultana, i iz njih se pravi uzrok rata ne može utvrditi. Vidi se samo, da je despot stalno sumnjičen radi veza sa Mađarima. Koliko mi danas znamo, despot nije dao pravog neposrednog povoda za napadaj. Svoje obaveze prema sultanu vršio je s pažnjom čak i onda, kad mu je to, kao pri uzimanju Carigrada, vrlo teško padalo. Sultan je tražio od despota da mu ustupi izvesne gradove, kao Golubac i Smederevo, da bi imao više sugurnosti za njegovo držanje i otvoreniji put za Ugarsku. Despot na to nije mogao pristati, a sultan je potom, u leto 1454., upao u Srbiju i strašno je opustošio. Udario je na Smederevo, ali ga nije mogao zauzeti zbog jakih gradskih bedema. Iznenađen, despot nije mogao da organizuje otpor u Srbiji, nego je prešao u Mađarsku, da tamo traži pomoći. Mađari se brzo odazvaše. Kad je sultan pod Smederevom čuo, da je lično Hunjadi stigao u Beograd, hvalio se sam Janko 10. avgusta, napustio je odmah dalju opsadu i povukao se u Sofiju. Sa svojom i despotovom konjicom prodro je Hunjadi do Kruševca i tu potpuno razbio tursku posadnu vojsku (2. oktobra). Glavni zapovednik te vojske Feriz-beg bi uhvaćen i odveden u Smederevo. Potom je Hunjadi pošao do Niša i Pirota, a odatle se vratio preko Vidina. U isto vreme spremile su se na jugu i dve srpske vojske. Jednu je vodio Nikola Skobaljić, čija se kula u razvalinama očuvala više sela Vučja kod Leskovca. Ta srpska vojska sukobila se s Turcima u predelu Banja 24. septembra. Kad je sultan dobio vesti o svemu ovom u Sofiji krenu ponovo na Srbe. Skobaljić se upustio u neravnu borbu i sa sultanom. Srbin janjičar Konstantin Konstantinović, savremenik događaja, priča kako su sami Turci kazivali, "da od kako žive nije se čulo nikad za takvu bitku od tako malo ljudi protivu tako velike sile". Ali na reci Trepanji (možda Rapanja kod Leskovca) njegov otpor bi skršen, 16. novembra. Skobaljić bi uhvaćen i, kao strašilo za druge, nabijen na kolac. O akciji druge srpske vojske, koja se kretala prema Kosovu, ne zna se ništa pouzdano.

Drugi napad na Srbiju

Mehmed Osvajač

S proleća iduće godine krenuo je sultan ponovo na Srbiju, da nastavi prošlogodišnju akciju. Prvo je napao Novo Brdo, kao glavni izvor despotovih prihoda. Građani su pokušali da se brane, kao i pre petnaest godina, ali grad nije mogao odoleti teškoj turskoj artiljeriji i predao se posle četrdeset dana opsade, 1. juna 1455. Sultan je bio veoma strog prema stanovništvu, nešto radi otpora, a možda više da bi zastrašio ostala mesta. Gradska vlastela bi poubijana, a 320 mladića odvedeno u janičarsko roblje. Među njima se nalazio i čuveni pisac "Srbin janičar", Konstantin Konstantivnović, čije su uspomene važan izvor za ovaj period naše prošlosti. Pošteđeni ostadoše samo rudari, koji su i Turcima trebali. Turski izvori, koji o ovom događaju imaju pomućeno pričanje, složno kazuju, da je u gradu nađen velik plen; naročito velike gomile srebra. U tvrđavu odmah bi uvedena turska posada, a čini se da se radilo i na tom, da stanovništvo grada dobije muslimansku većinu. Novobrdski mladići behu ogorčeni zbog sudbine svog grada; 700 njihovih sestara i mladih žena razdeli sultan među svoje vojnike. Kad je sultan između zarobljenih mladića izabrao osmoricu da mu budu komornici, rešiše se oni da ga ubiju. Ali nisu uspeli. Bili su potkazani i izgubili su glave. Sultan se posle toga odlučio, da ne pušta više Srba u svoju blizinu.

Iz Novog Brda sultan se krenuo na zapad i osvojio je i drugo bogato rudarsko mesto Trepču, pa potom Bihor, Lipljan i druga mesta na Kosovu. Preko Zvečana sultan je lično došao na klasično kosovsko razbojište, na Muratovo tulbe, i tu delio poklone za njegovu dušu. Tri nedelje posle pada Novog Brda uzeli su Turci i Prizren. Čak i zetski prastari grad Medun, koji je njegov zapovednik bio ponudio Mlečićima, morade primiti tursku posadu. Tako je i čitav preostali deo Južne Srbije došao pod tursku vlast.

Krstaški rat 1456.

Sazivanje krstaškog rata

Stari despot pokušavao je za to vreme, da zainteresuje ponovo Mađare i zapad za sudbinu balkanskih hrišćana i svoje države. Pad Carigrada i napadi sultanovi na Srbiju i Albaniju odmah iza toga behu prilično uzbudili duhove u Srednjoj Evropi. U Rimu, Mlecima, Napulju i celoj Austriji nastala su sve češća većanja i dogovori, da se nešto preduzme u korist hrišćanske stvari. Međutim, na tim stranama uzbuđenje nije zahvatilo duboko šire krugove; to su bili pretežno kabinetski pregovori. Jedini su Mađari osećali opasnost neposredno. I opet je među njima ponajviše delovalo jedno svešteno lice, rečiti franjevac Ivan Kapistran. Kao ranije kardinal Cezarini i on je najviše potpore nalazio kod još uvek neumorno ratobornog gubernatora Janoša Hunjadija. Mađari su bili spremni da se ponovo suprotstave Turcima. Jedinu disharmoniju u pripremanje ove nove hrišćanske koalicije uneo je Kapistran tražeći od starog despota da primi katoličku veru. Ovaj je to energično odbio. Naglasio je, da je ceo svoj vek proveo u pravoslavlju i da ne želi pod starost izgledati kao čovek koji je u svoj nesreći izgubio i pamet. Međutim, nije branio, da se njegova unuka, Jelisaveta Celjska, koju je on bio preveo u pravoslavlje, ponovo vrati veri svog oca.

Na mađarskom saboru držanom u Đuru, juna 1455., raspravljalo se živo o novoj akciji protiv Turaka. Kapistran je pozivao papu Kaliksta III, da se stavi na čelo pokreta i da okupi pod zastave, sem Mađara i Srba, još i svoje i čete aragonskog kralja i burgundskog vojvode. Iako veoma oštećen, despot se obavezivao, da će dovesti vojsku od 10.000 ljudi. Hunjadi je s neobičnim samopouzdanjem izjavljivao, pozivajući se na svoje iskustvo, da će sa 100.000 pravih boraca za tri meseca prognati Turke iz Evrope; "neće biti u Evopi mesta", izveštavao je Kapistran papu o toj izjavi, "gde bi mogao Turčin skloniti glavu". On je čak obećavao, da bi mogao nanovo osvojiti i Jerusalim. Ali, nešto iz finansiskih razloga, a nešto iz različitih političkih interesa do te široke lige nije moglo da dođe i sav teret ratovanja imao je da pane u glavnom na Mađare. Zapadna Evropa nije imala skoro nikakva interesa za balkanske stvari. Upravo one godine kad je pao Carigrad vodile su se završne borbe između Engleza i Francuza u strahovitom Stogodišnjem Ratu i u taj mah oni su imali stotine svojih prečih briga nego što bi bio rat protiv Turaka.

Mržnja između Srba i Mađara

Međutim se među Srbima počela sve više javljati jedna nova politička tendencija. Ljudi su nalazili da njihova otadžbina i suviše strada u ovim mađarsko-turskim borbama; da se Srbija nalazi u žrvnju između dve sile, od kojih jedna apeluje na hrišćansku solidarnost ali deluje samo na mahove, dok druga, kao neodoljiva velika voda, sve više plavi i osvaja. Srbi stradaju od Turaka ponajviše za to, što se drže uz Mađare ili što Turci veruju da se drže i da su im nepouzdani. Zar ne bi bilo bolje, da se Srbi prislone iskreno i nedvosmisleno uz Turke, kad već i onako ne mogu voditi potpuno samostalnu politiku? Tu oportunističku politiku kod Srba pomagali su i sami Turci, a jedan od glavnih zatočnika bila joj je sultanija Mara. S druge strane, i izvesni postupci Mađara nisu bili nimalo podesni da izazovu poverenje kod Srba. Srbi su bili kivni naročito na Mihaila Silađija, u narodnoj tradiciji zvanog Svilojevića, zapovednika Beograda i Hunjadijeva šuraka. Kad se on jednog dana izvezao iz Beograda s bratom Ladislavom napadoše ga despotovi ljudi, pa dok se on begom spasao brat mu bi strahovito isečen. Za osvetu napadoše Silađi i njegovi ljudi starog despota, u Kupinovu, u despotovu sremskom dvoru, 17. decembra 1455., te ga posle borbe zarobiše i zasužnjiše u Beogradu. Despot, iako u dubokoj starosti, sa preko osamdeset godina, borio se kao pravi vitez i savladan je tek pošto su mu u borbi bila otsečena tri prsta desne ruke. U našoj istoriji mi nismo imali drugog čoveka, koji je pokazivao toliko životne energije i toliko izdržljivosti posle svega što ga je snalazilo u životu. Da bi se oslobodio ropstva despot je morao da preda Silađiju svoje mađarske gradove Bečej i Šomljo i da mu plati 10.000 dukata. Čak je morao pristati i da svoju ženu pošalje kao taoca u Beograd. Kad je mladi mađarski kralj Ladislav čuo za taj slučaj ražljutio se mnogo, i osuđujući Silađija i njegova zaštitnika Hunjadija, naredio je, da se despot odmah pusti, bez tih uslova. Ima vesti, da se ni despotov sin Lazar nije držao najispravnije i da se nije žurio da spase roditelja.

Vest o čitavoj ovoj stvari doprla je i do sultana. On se koristio njom da se tobože sasvim izmiri sa Đurđem, a u stvari da, siguran od Srba, iznenadi Mađare neobičnim prepadom. Sultan je hteo i da onemogući hrišćanski savez, izdvajajući despota, i da preuhitri njegove najglavnije učesnike. S despotom se nagodio na ovoj osnovi: severna Srbija od zapadne Morave da ostane Đurđu, a južna sultanu. Despot je imao i dalje da plaća danak, ali znatno smanjen, i da daje Turcima pomoćne čete. U Srbiji je tako pobedila turkofilska struja.

Opsada Beograda (1456)

Borbe pod Beogradom 1456, minijatura koju je 1584. izradio Mehmed beg, čuveni osmanski minijaturista. Minijatura prikazuje nekoliko epizoda iz opsade: u gornjem delu hrišćansku vojsku koja očekuje napad, zatim raskomadana tela na obali Save, dok najveći deo zauzima predstava napada na grad kojim komanduje sultan na belom konju. U donjem desnom uglu prikazano je uredno povlačenje osmanske vojske.

Odmah potom krenula je turska vojska preko Srbije na Mađarsku. Despot se u poslednji čas ponovo trgao. Nalazio je, da Turci nisu bili iskreni i da su hteli da ga prevare. On s toga spremi Smederevo za odbranu, a sam ode u Mađarsku, da nastavi počete pregovore o zajedničkoj borbi. Sultan je došao s vojskom na Dunav i opseo i Smederevo i Beograd. Nameru njegovu da Smederevo uzme brzo, na juriš, osujetila je hrabra gradska posada, koja se junački oduprla. Napad na Beograd izvršen je u sadejstvu s flotom, koja je brojala na 200 lađa. Ali i tu Turci naiđoše na snažan otpor. Posadi stiže u pomoć jedna na brzu ruku prikupljena vojska dobrovoljaca, koju je oduševljavao Kapistran. Iako nije bila od velike vojničke koristi, ta dobrovoljačka vojska, sastavljena od ljudi s raznih strana, značila je, ipak, izvestan prirast snage, jer je dizala duh. Hunjadi je najpre razbio tursku nevešto vođenu rečnu flotilu, a onda je s novom vojskom ušao u Beograd. Turci se nisu nadali dugoj opsadi. Verovali su da se napad može izvršiti brzo. Kad su videli da se ratovanje oteže i da su u vojsci zbog beogradskih baruština nastale boleštine naredi sultan da se i tu pokuša sa jurišem. Borba je bila vrlo krvava. Turci su već bili prodrli u beogradsku varoš. Ali Hunjadijevi junaci izvršiše nekoliko protivnapada i odbaciše Turke. Odlično se pokazalo i srpsko odeljenje, za koje se kazuje da je imalo izvrsne strelce. Turcima nije ništa pomoglo što je i sultan sam ušao u borbu. Njihovi izvori pripisuju neuspeh neslozi rumeliskih begova i tome, što su neki vojnici otišli u pljačku. Posle neuspelog juriša, koji je odneo mnoge žrtve, ranjeni sultan naredi povlačenje (23. jula 1456.).

Kraj krstaškog rata

Ali hrišćani nisu mogli uživati u pobedi. Kuga, koja se beše pojavila među Turcima, zahvati i branioce. Bolest se proširi preko cele Srbije sve do Dubrovnika. Od te zaraze umreše i Janko Hunjadi (11. avgusta) i Ivan Kapistran (23. oktobra). Ovaj pomor u hrišćanskoj vojsci bio je i glavni razlog, što ona nije mogla da iskoristi ovu nesumnjivu pobedu.

Hunjadijeva smrt izazva meteže i građanski rat u Ugarskoj. I ti sukobi omeli su, pored kuge, veći zamah hrišćanske vojske posle pobede pod Beogradom.

Zamoren, uvređen, potišten, i bez vere da može nešto više dobiti, stari despot pokuša ponovo da se izmiri sa sultanom. Njegov čelnik, Đura Golemović, išao je dva puta u Jedrene, da pregovara o miru. Sultan je bio sklon; postao je, uopšte, mekši posle neuspeha pod Beogradom. Ali pre nego što je mogao dobiti konačni odgovor despot je umro na Badnji dan 1456., iskreno oplakan. Tri nedelje posle Đurađeve smrti sklopljen je mir između Turaka i despotova naslednika Lazara. Ovaj je, iako najmlađi, uzeo vlast, jer su mu oba starija brata bila oslepljena. Mada slepi, oni, međutim, nisu bili bez vladarskih pretenzija, samo, u ovaj čas, oni ili nisu hteli praviti Lazaru nikakvih teškoća, ili im je to unapred bilo onemogućeno. Srbija je novim ugovorom priznala vrhovnu vlast Turske i obavezala se plaćati po 40.000 dukata godišnjeg danka.

Strah od Turaka u Bosni

Od turske sile plašila se i Bosna. Herceg Stepan se u jesen 1453. i u proleće 1454. god. obratio svom starom prijatelju, kralju Alfonsu V Aragonskom nudeći mu se. Njegov sin Vladislav išao je aprila meseca u Loreto, da pospeši pregovore. Alfonso je Hercegu 1. juna 1454., u ime svoje i svoga sina, potvrdio sve posede, obećao mu zaštitu i pomoć i primio ga za svog vazala, iako je znao da Stepan ostaje i dalje u obavezi prema Turcima. Dubrovčani su o Hercegu, i posle izmirenja, širili najgore glasove i poručivali su svakome, da mu ne veruju pošto je potpuno turski čovek. Stvarno, međutim, Herceg se držao Turaka samo zato što ih se bojao i što nije video značajnijih uspeha od hrišćanske akcije, a on sam već se osetno kolebao, da li treba da nastavlja staru politiku.

Kralj Tomaš se u prvo vreme bavio više zapadnim pitanjima na svojoj granici, nego istočnim.

Usred tih trzavica javila se turska opasnost u Srbiji. Kralj Tomaš, kao mađarski vazal, imao se pridružiti hrišćanskim saveznicima, i on je to i obećavao. Čak mu je i kralj Alfons u proleće 1455. čestitao na toj odluci. Papa Kalikst III uzeo je 30. aprila te godine pod svoju zaštitu i kralja Tomaša i njegovu državu, hoteći da joj tim u hrišćanskom svetu pojača značaj, a i samoj kuriji da dade jednu vrstu ne samo moralne nego i stvarnije obaveze. Kralj Tomaš je, za vreme Mehmedove akcije u Srbiji, uputio 3. maja iz Jajca jedno poslanstvo Hunjadiju, koje je vodio bosanski kustos, fratar Ilija iz Požege. Nije nam poznato šta su oni tom prilikom kazali velikom borcu, ali je verovatno da su objašnjavali zašto Tomaš ne učestvuje u tom pohodu.

Tomašu je bilo jasno, da i Bosnu čeka sudbina Srbije. Još od 1454. god. sultan je tražio od njega, da mu preda četiri bosanska grada. Jedan od njih bio je i grad bistrički kod Livna, na krajnjoj zapadnoj granici Bosne. Kralj se obratio u Mletke pitajući šta da radi. Muka je bila popustiti i dati sam prilike Turcima da se učvrste u zemlji, a muka je bila i izazvati ih protiv sebe. Kralj je molio Mlečane da mu dadu oružja za gradove i da mu, u slučaju poraza, obezbede utočište na svom području. Sultan je 1456. tražio brz odgovor od Tomaša i 10.000 tovara žita za ishranu svoje vojske u Srbiji. Mlečani su mu dali nešto pomoći (100 balistara) i obećali su mu da će ga srdačno prihvatiti u slučaju ako se ne mogne održati u Bosni.

Posle neuspeha pod Beogradom sultan nije napustio misao o novoj ofanzivi ali mu je bilo stalo do tog da pokaže da je nije napustio. Već početkom 1457. god. on je uputio u Bosnu veliki broj majstora, da mu preko Save spreme prelaze za vojsku, i uz te majstore poslao je 8.000 vojnika da ih čuvaju. Ta je vojska bila ujedno i opomena za kralja, kako bi što pre ispunio turske zahteve. S toga se ponašala, prolazeći kroz zemlju, kao neprijatelj.

Građanski rat u Ugarskoj i sukobi u Srbiji

Mehmed na medaljonu

Kralj Tomaš, uplašen, obratio se u Budim kralju i papinom izaslaniku tražeći saveta i potpore. Ali u Mađarskoj toga vremena beše nastao pravi razdor. Između kralja i sinova Janka Hunjadija došlo je do otvorene borbe. Ladislav Hunjadi bi čak smaknut po kraljevoj zapovesti radi svog buntovnog stava i radi ubistva Ulriha Celjskog. U građanskom ratu kralj Ladislav je gledao kako da održi sebe i presto, a nije mu bilo mnogo stalo, u taj mah, da se brine i o mukama bosanskog kralja. Uz tu nevolju, u kući, kralj se bio zapleo i u rat sa carem Fridrihom zbog nasledstva Celjskih, pošto iza grofa Ulriha nije ostalo muškog potomstva. I na samoj papskoj kuriji, iako se želeo rat, nalazilo se ljudi, koji su preporučivali da treba biti oprezan i sačekati događaje, dok se ne srede prilike u Mađarskoj. Ratoborna stranka, u kojoj se nalazilo mnogo sveštenika, gurala je ipak stalno u rat. Sam kardinal Karvajal beše u leto došao u Bosnu, da potstiče kralja i da mu stavlja u izgled pomoć zapadnog sveta. Kralj se pod tim uticajem bio rešio na aktivnost, ali je, ipak, prethodno tražio od pape krst i zastavu, kao posvećena znamenja za borbu, a u stvari da tim papu i ostale hrišćane više obaveže na saradnju i pomoć. S toga je, vrlo oprezan, uputio svog iskusnog poslanika Nikolu Testu papi, kralju Alfonzu, mletačkom duždu i vojvodama milanskom i burgundskom, da im izloži kraljev položaj i da utvrdi šta se otud može konkretno dobiti. U isto vreme, još s proleća te godine, Tomaš je tražio izvesnog dodira i sa Skender-begom.

U Srbiji se za to vreme sve jače izražavala protivnost između dve glavne stranke u zemlji, turkofilske i mađarofilske. Prvu su vodili sultanija Mara i brat joj Grgur, a s njima se slagala i despotica Jerina i njen brat Toma Kantakuzen. Jak oslonac imala je ta stranka u braći Anđelovićima, potomcima tesalskih kneževa Anđela. Njihov otac se u Novom Brdu oženio Srpskinjom. Jedan od braće beše primio islam, postao Mahmud, vidno se odlikovao među Turcima i, kao poverenik sultana Mehmeda, beše doterao do čina rumeliskog beglerbega. Njegov brat Mihailo ostao je u pravoslavlju, stekao poverenje despotovo, i dobio je čast velikog čelnika. On je održavao veze s bratom i u Srbiji živo nastojao, da se politika vodi bez ikakva oslonca na Mađare. Njihovom uticaju pripisuje se, što je početkom 1457. god. došlo do mira između Srbije i Turske. Drugu, mađarofilsku, stranku vodila je žena despota Lazara, Jelena, i drugi sin despotov, Stevan. Jelena nije imala muške dece, pa je želela da presto osigura svojoj kćerci udajom za nekog od hrišćanskih prinčeva. Sam despot Lazar, naslednik Đurđev, kolebao se, isto kao i njegov otac, između te dve struje. Danas je jasno, da je turkofilska politika bila stvarnija, ali nije jasno šta bi donela Srbiji, da je tu bila i iskreno prihvaćena. Politika naslona na Mađarsku bila je diktovana interesima hrišćanske solidarnosti, ali od nje zemlja nije videla prave koristi. Naprotiv. Zbog nje je Srbija teško stradala nekoliko puta. Sile srednje Evrope, koje su dolazile u obzir da pomognu Srbiji i Bosni, imale su sve svojih kriza i vrlo raznorodne interese i često su se uzajamno borile toliko, da nisu bile sposobne ni za kakvu drugu akciju. Kod Turaka, međutim, vladala je svesna jedna volja, koja je svoju snagu ulagala s planom, i s toga je ne samo izgledala, nego i stvarno bila neodoljiva.

U mađarski građanski rat umešao se i despot Lazar, i to, naravno, na strani Hunjadijevih i Silađijevih protivnika. U aprilu 1457. on beše zauzeo Kovin, ali je naskoro bio potučen na Tamišu. S toga je, verovatno, u jesen te godine pustio Turke, da preko njegova područja upadnu u Banat.

U jesen, 23. novembra 1457., umro je u Pragu mladi mađarski kralj Ladislav. Posle dugih pregovora i kriza izabran je za kralja mladi Matija Korvin, sin Janka Hunjadija, tek 24. januara 1458. Za celo to vreme, da je i bilo prave volje za to, o pripremama za rat s Turcima još nije moglo biti pravog govora. Bosanski kralj je to video i prema tome se ravnao. Ubrzo, novi događaji u Srbiji staviše preda nj sasvim nova pitanja i s tim u vezi i nov kurs politike. Jedan izveštaj iz Bosne od 21. aprila 1458. kaže, da se bosanski kralj izmirio s Turcima i platio danak, "jer nije mogao raditi drukčije". Govorilo se, da se pokušao izmiriti i sa Hercegom.

Pad Srbije

Stefan Branković kao srpski despot

Mehmed na medaljonu

U ovo vreme, prilično nenadno, umro je u Srbiji despot Lazar, još mlad čovek, 20. januara 1458. On nije imao muškog potomstva i s toga odmah iza njegove smrti počeše borbe oko vlasti. Srpsko pitanje usled toga postade aktuelno za sve susede. Srpske stranke pokušaše, da bi izbegle tuđe mešanje, da obrazuju namesništvo koje bi moglo da zadovolji i Turke i Mađare. Mađarima bi davali jemstvo slepi Stevan i Lazareva udovica Jelena, a Turcima Mihailo Anđelović. Ali, između namesnika samih nije bilo pravog poverenja, i to ne samo prema Anđeloviću, nego ni između Stevana i Jelene. I od njih je svako gledao da on postane stvarni gospodar. Tu obezglavljenost iskoristio je prvi bosanski kralj Tomaš. On je odmah poseo Srebrenicu sa susednim mestima na Drini. Nju su Bosanci, sa još 11 gradova, uzeli pre 22. februara.

Nastanak Srpsko-bosanske unije

Brzo potom Tomaš je došao na misao, da te borbe sa Srbijom obustavi a i da nove tekovine učini trajnim. Najzgodniji način za to bio bi, da se njegov sin Stevan oženi sa najstarijom kćerkom despota Lazara, koja je mogla tad imati nešto više od deset godina, i da se tako spoji Bosna sa ostacima despotovine. Tomaš je odavno sa ženidbom svog sina pravio političke račune i nadao se od nje pojačavanju položaja i snage Bosne. Tako je ranije, čak preko pape, tražio neku kraljevsku princezu ili moćnu kneževsku kćer iz Italije. Baš u ovo vreme vođeni su, i već bili dovršeni pregovori, da se Stevan oženi jednom od kćeri (po svoj prilici nezakonitih) milanskog vojvode Frančeska Sforce, koja je imala da donese bogat miraz. Milanski izaslanik već je, s vojvodinim pristankom, bio došao u Bosnu, kad se kralj predomislio i svršio prosidbu u Srbiji.

Ali stvari nisu išle lako. I Ugarska je sama polagala mnogo na Srbiju, nešto zbog njenog strateškog položaja, kao grudobran za mađarsko područje, a nešto zbog njenog rudnog bogatstva. Sam gubernator Mađarske, Mihailo Silađi, vodio je pregovore o tom da dobije Srbiju, a u tom ga je svesrdno pomagao Kardinal Karvijal. Iako ti pregovori nisu doveli do željenog rezultata, oni su pokazivali koliku važnost Mađari pridaju srpskom pitanju i da se neće moći lako doneti neko rešenje kome bi oni bili protivni. Kralj Tomaš je to znao i s toga je uputio kralju Matiji, kad je ovaj bio došao u Beograd, jedno izaslanstvo, da ponudi sporazum. Bosanci su obećali Matiji priznavanje vrhovne vlasti i saradnju u borbi s Turcima. U pregovorima su pristali da Tomaš lično dođe u Mađarsku i da kralju željenu izjavu. Na toj bazi došlo je do sporazuma. Tomaš se u januaru 1459. nalazio u Ugarskoj i učestvovao je na saboru u Segedinu. Mađari su potom dali pristanak, da se Bosna ujedini s despotovinom, pošto bi obe, posredno, ostale pod njihovom vrhovnom vlašću. Matija je Tomašu obećao i pomoć protiv Turaka. Savetovao mu je, da odmah požuri u Srbiju i svrši stvar.

Tomaš ga je poslušao, jer je i sam to želeo. Za trinaest dana stigao je usred zime iz Segedina u Jajce licem 31. januara. Žurba je bila potrebna i inače. Turcima se, s obzirom na njihove dobre veze u zemlji, nije moglo sakriti o čemu se radi. Kad su čuli za kraljev odlazak u Mađarsku upale su u Bosnu četiri njihove vojvode sa vrhbosanskog područja i iz Bihora, pa su je poharali. Opseli su i sam Bobovac, u kom se nalazio mladoženja Stevan, i grad Vranduk. Jedva se Stevan iskrao iz opsađenog grada i, krijući se, odjurio u Smederevo što je brže mogao. Tomaš je 10. februara poslao o svemu tom poruku Matiji moleći ga da ga ne ostavi sama i stavljajući mu na srce da brani Bosnu "ne manje nego svoju vlastitu zemlju ugarsku".

Vladavina Stefana Tomaševića

Sa Stevanom Tomaševićem pošao je u Smederevo i njegov stric Radivoj. Kad su stigli tamo primio je Stevan vladu 21. marta, a svadba je obavljena 1. aprila. Da je do spajanja bosanske i srpske snage došlo ranije ono bi, verovatno, moglo biti od izvesne koristi; ako ni zbog čega drugog a ono bar radi jačanja moralne snage za otpor. Sada je taj akt bio bez ikakve koristi. Srpske zemlje bile su potpuno oslabljene i rastrojene. Ni Bosna sama nije imala prave vere u sebe, a ona je trebala da vodi. Hercegovina i Zeta nisu ulazile s njom zajedno ni u kakvu tešnju saradnju. A prema njima, zavađenim i u uzajamnim borbama obnevidelim, stajala je silna Turska, vođena jednom voljom, ponesena uspehom, neodoljiva.

Ako se pitanje Srbije nije moglo rešavati bez Ugarske još manje se moglo rešavati bez Turske. A za njih je bilo jasno, da neće dozvoliti da Srbiju dobiju njihovi protivnici ili neko ko bi bio protivničko oruđe. Još tokom 1458. god. oni su uzeli čitav niz gradova i oblasti u Srbiji i sveli despotovinu na vrlo usku oblast oko Smedereva. Sada, kad je na smederevski presto došao jedan mađarski štićenik, oni su rešili da prekrate nejasne odnose i da srpskoj samostalnosti učine kraj.

U samoj Srbiji dolazak bosanskog kraljevića pojačao je unutrašnju krizu. Slepi despot Stevan nije se mirio sa mišlju, da despotsko nasleđe svoje kuće ustupi Bosancu. S toga je brzo došao s njim u sukob i već 8. aprila morao napuštati Srbiju. Turkofilska stranka dobila je usled toga i nešto legitimističkog opravdanja i uzela je osetnog maha.

Tursko osvajanje

Mehmed Osvajač

Tursku zlu volju izazvao je i kralj Tomaš, kad je, da olakša položaj sinu, počeo ofanzivu protiv turskih posada u Bosni. Izvesnog uspeha imao je pri napadu na Hodidjed, koji je popalio i poharao, a stanovništvo mu odveo u ropstvo. Ali se Turci u Srbiji nisu dali zbuniti. Mladi novi despot doznao je za vremena šta mu se sprema, pa je molio za pomoć i oca i Mađare. Ali mu niko ne priskoči u pravi čas. Mađari su bili zauzeti unutrašnjim borbama, a kralj Tomaš nije mnogo mogao. Obratio se papi, ali bez uspeha. U jednom izveštaju dominikanca Nikole Barbućija, pisanom u Jajcu 31. maja, kaže se iskreno i jasno kako je uopšte bio očajan kraljev položaj. Tomaš je priznavao da mu je veoma teško bez pomoći sa strane voditi borbu protiv Turaka. Jer on nema da se nosi samo sa njima. U njegovoj zemlji većina je "maniheja", koja više voli Turke nego katoličke sile, i on se, u slučaju borbe, ne bi smeo na njih osloniti. Evo i sad, ustao je protiv njega herceg Stepan kao turski vazal. Herceg je jedva dočekao, da zbog zauzetosti kraljeve dobije slobodne ruke, pa da proširi svoje granice u severnoj Dalmaciji. Tako je sredinom juna zauzeo tvrdi grad Čačvinu.

Kad su Turci stigli pred Smederevo mladi despot našao se sam prema ogromnoj turskoj sili, a u jednom gradu gde je imao mnogo načelnih protivnika. Da olakša i sebi i njima on se predao bez borbe 20. juna 1459. Turci su ga pustili da s porodicom i pratnjom iziđe slobodno iz grada, ali nisu hteli da oslobode i malu mađarsku posadu. Ovako brzi pad Smedereva delovao je u Mađarskoj da ne može biti gore. Kralj Matija optuživao je i Stevana i naročito njegova strica Radivoja kao izdajice, ili, u najmanju ruku, kao kukavice. Ali su ti prekori bili neosnovani. I Radivoj i Stevan već ranije su objavljivali da će se morati predati, ako im ne stigne za vremena dostojna pomoć. Bez nje je svaki pokušaj opiranja Turcima bio unapred osuđen na neuspeh.

Epilog

Tako je u leto 1459. završila svoj politički život srednjevekovna Srbija. Napori koji su činjeni da se ona spase i digne, od Kosova do pada Smedereva, pokazuju jedan ogroman vitalitet i mnogo državničke veštine. Država je bila, nema sumnje, teško podrovana sablažnjivim scenama borbe za vlast i sebičnim prohtevima uticajnih članova dinastije i veće vlastele; bilo je, isto tako, političke kratkovidosti u odnosima između suseda dinasta Srbije, Bosne, Hercegovine i Zete; bilo je, naročito u poslednjim fazama, više obeshrabrujuće vere u druge nego u sebe sama; ali, u osnovi i da nije bilo svih tih grehova i većih i manjih, sudbina Srbije posle Marice i Kosova ne bi mogla biti mnogo drukčija. Njen je udes, kao i sličan udes ostalih balkanskih država, bio predodređen svim onim što je prethodilo Marici i Kosovu. To je ceo državni sklop, koji je nosio feudalni beleg. Pod uticajem Vizantije s istoka i Mađarske sa severa u nas se razvio upravni sistem, gde su, sem dvora, svu vlast i moć imala dva staleža: vlastela i crkva. U Srbiji crkva je, pored svih sebičnih težnji, bila i ostala uvek u dodiru s narodom, ali je zato u Bosni pod njenim uticajem nesumnjivo i nastao i održavan onaj dugi strahoviti razdor, koji je otuđio velik deo naroda od državne ideje. Vlastela je, u isto vreme, na svima stranama vršila razorni uticaj. I prema dvoru gore, i prema narodu dole, ona je znala samo za svoje interese. Da ojača sebe ona, dobrim delom, nije zazirala ni od čega; u nekim oblastima ne čak ni od sprege sa očevidnim državnim neprijateljima. Jačanje sebe išlo je uvek na račun državne zajednice, a uz to i na račun mogućnosti saradnje sa susedima. U celoj prvoj polovini XV veka mi nemamo ni jednog jedinog slučaja gde bi se naši dinasti i naša vodeća vlastela našli na jednoj liniji, a bilo ih je više, gde su, u odlučnim časovima, jedni drugima zabijali nož s leđa. Autoritet centralne vlasti, koji je u izvesnoj meri, u drugoj polovini svoje vlade, bio postigao despot Stevan nije mogao da se održi pod njegovim naslednicima. Despota Đurđa, koji je bio jaka ličnost, lomile su mnoge nedaće; a njegovi naslednici stradali su na prvim koracima, jer nisu pretstavljali nikakvu snagu. Čedomilj Mijatović imao je u dobroj meri pravo kad je jednom prilikom kazao, da su Turci u Evropi "imali da se bore upravo sa invalidskim državama".

Prema njima tako rastrojenim stajala je turska snaga, sveža, ponesena uspesima, vođena jednom voljom koja je znala šta hoće. Turci su prešli u Evropu kao vojnička organizacija i kao takvi postigli su sve uspehe. U akciji oni su učestvovali svi, svi bez razlike, svesni da je uspeh delo celine i da pripada svima. Povezani u jednu azijatski pokornu zajednicu vrhovnoj volji, oni su, u isti mah, znali, da lična vrednost donosi sve uslove za napredak i da načelno nema nikakve prepreke, da se od običnog janičara dotera do vezira. Borba za veru i njeno širenje donosila je nagradu i na zemlji i na nebu; postati gazija i šehit to su najveći uspesi koje je jedan pravoverni mogao zaželeti.

Kad su dobro osmotrili prilike na Balkanu oni su s planom, koji su naši kasno prozreli, pošli za tim da od njega stvore, kako se to danas kaže, svoj životni prostor. Prenošenje njihove prestonice u Jedrene kazivalo je očigledno, da su oni još tada bili na čisto, da će tu, na evropskom terenu ostati, baciti koren, i početi širiti svoju vlast. Uspesi protiv Grka i Bugara bili su relativno laki; sa Srbijom je bilo više teškoća, ali je srušena i ona. Od kraja XIV veka protiv njih se javlja kao novi neprijatelj i kao organizator otpora severnih i severozapadnih balkanskih naroda mađarska država Srednje Evrope. Osetivši mađarske težnje, potekle iz samoodbrane, Turci su onda, sasvim prirodno, pošli da najpre s tim narodima izvedu čist račun, da ih učine politički bezopasnim i da, potom, preko obezbeđenog područja postave svoje nove mete i granice. Srbi su se našli na najvažnijem mestu. S njima su računali i Turci i Mađari; njihova zemlja pretstavljala je glavno područje odbrane za Mađare i najpogodniju bazu za Turke. Sa srpskim bedemom dala se najbolje braniti Srednja Evropa; bez Srbije nije bio dovoljno siguran turski posed ne samo u moravskoj dolini, nego ni u Bugarskoj.

Postavljeni između Turaka i Mađara Srbi nisu mogli voditi nikakvu nezavisnu politiku. Mogli su samo da ili čitavo vreme "balansiraju" između njih, ili da se, u odlučnim momentima, pridruže bilo jednoj bilo drugoj strani. Srbi su, videli smo, pokušavali sve. Ali politiku neutralnosti nisu dali ni Turci ni Mađari. Oni su hteli čiste odnose. U svojoj politici, zazirući od turske opasnosti, Srbi su od početka XV veka prilazili više Mađarima. Bilo je tu i hrišćanske solidarnosti i uverenja da ih Mađari mogu zaštititi. Na žalost, taj je račun bio skroz pogrešan. I Mađarska je patila od iste unutrašnje bolesti od koje i balkanske države; od Sigismunda do Matije Korvina svi su njeni vladari imali da prebrode teške krize. Sem toga, Mađarska toga vremena, mada je Turčin bio skoro na pragu, nije ipak u dovoljnoj meri i na vreme obraćala pažnju na njih i na balkansku situaciju uopšte, nego se bila zaplela i na drugim stranama. Svoje balkanske poteze Mađari su izvodili na mahove, ali nisu od tog napravili dosledan i trajan sistem. Srbi su se oslonili na silu (u koliko je to Mađarska mogla biti), koja nije bila dovoljno čvrsta, i prirodno je da je morala nastradati. Sa dolaskom borbenog i energičnog sultana Mehmeda II, koji je bio pregao da Balkan napravi potpuno svojim, morala je prestati sva politika srpskog laviranja. U ostalom, kad je on preduzeo odlučni korak da učini kraj samostalnosti srpske despotovine, srpsko pitanje bilo je u osnovi davno rešeno. Ogromna većina srpskog naroda nalazila se već od ranije pod sultanom; 1459. god. ugašena je samo prividna vlast srpske despotovine, koja je bila svedena na nepuna dva-tri sreza.

Posledice

Mehmed Osvajač

Napad Turaka na Srbiju nije prošao bez štete i za susedno bosansko, zetsko i hercegovačko područje. Turski odredi zaletali su se i u susedne oblasti i vršili pljačke i otimačine. Do papske kurije pronela se vest, da je kralj Tomaš došao u vezu s Turcima i da ih je čak pozvao u pomoć protiv svog tasta Hercega Stepana, s kojim se, baš u ovo kritično vreme, nosio oko grada Čačvine. Ova je vest uzbudila samog papu i pojačala je ranije sumnje na Bosnace širene povodom pada Smedereva. Naređujući hvarskom biskupu da ispita celu stvar, papa ga je ovlastio da na kralja baci prokletstvo ako nađe da je dostava istinita, pa je tu poruku, posle nekoliko nedelja, u aprilu 1460., i ponovio. Kardinalu Karvajalu, koji je iz Mađarske slao u Rim veoma nepovoljne izveštaje o Tomašu, papa Pije II pisao je 7. juna iste godine, da je i on o njemu stekao isto mišljenje.

Propast Moreje i posledice

Ubrzo je moćno tursko carstvo prigrabilo i ostatak grčkih, kao i latinskih i slovenskih poseda na Balkanu. Godine 1456. u osmanske je ruke već pala Atina, a Partenon, koji je već čitavi milenijum bio crkva posvećena Devici Mariji, pretvoren je u tursku džamiju. Međutim, Turci se nisu tu zaustavili, već su uzimali sve više maha. U njihove ruke pala je Moreja, a 9. novembra 1460. zarobili su u borbi ujaka kralja Matije, Mihaila Silađija, nesuđenog despota Srbije. Drugi branioci Moreje, despoti: Toma i Dimitrije su pobegli (Toma u Italiju, a Dimitrije, neprijatelj Latina, je otišao kod sultana).

U Mađarskoj se digla prava buna protiv kralja, a sam Matija zapleo se u dugi rat s carem Fridrihom III i trošio snagu na više strana. Mađari sami nisu krili, da bez pomoći zapada ne mogu izdržati borbu protiv Turaka i da će biti prisiljeni da se nagađaju s njima. To nisu bile proste pretnje, nego su oni doista i počeli neke pregovore. Papa Pije preduzimao je sve što je mogao da krene hrišćanski svet na neki veći podvig protiv Turaka. Sazvao je za to i naročiti sabor u Mantovi i namenjivao caru Fridrihu ulogu hrišćanskog kapetana. Ali je sve bilo uzalud. Šta se moglo postići kad su car Fridrih i kralj Matija smatrali jedan drugoga kao neprijatelja ne mnogo mržeg od Turčina?

Poslednje godine kralja Tomaša

Papska kurija posmatrala je stvar više ideološki nego stvarno; ali i da nije bilo tako, ona je, kao glavna duhovna sila, smatrala za svoju dužnost i hrišćansku i političku da utiče na sve krugove da ublaže svoje protivnosti i da se ujedine u borbi protiv turskog osvajača. S toga je papa stalno tražio od Bosne da se približi Mađarskoj i veže što čvršće za nju. Kralj Tomaš je po celoj svojoj dotadašnjoj politici bio za zapadnu orientaciju, ali je imao pred očima i tursku opasnost. Turci su već bili zakoračili u Bosnu i mogli su preći u napad kad god su hteli; pomoć Mađara i zapada bila je, međutim, "na dugu štapu". S toga je sasvim pojmljivo što se kolebao. Toj opštoj nesigurnosti valja još dodati i domaću. U to tako mutno vreme, puno zle slutnje, mržnja između Tomaša i Hercega Stepana nije popuštala. Hercegov izaslanik u Mlecima govorio je javno, da bi, danas zaboravljeni grad, Čačvinu, oko koga su se krvili, voleo pre videti u rukama Turaka, nego u kraljevim. Sav svet je video, da ta sitničarska borba, koja crpe snagu, ne vodi ničem. Mlečani su im to govorili bez ustručavanja, naglašavajući im u isti mah, da to krvavljenje može završiti jedino katastrofom obojice, kao što je bio slučaj sa Grcima u Moreji. Ali ta njihova borba može da bude opasna i po ostali hrišćanski susedni svet, a naročito za Dalmaciju, do koje je Mlečanima bilo mnogo stalo.

Početkom 1461. god. stiglo je u Mletke Hercegovo poslanstvo donoseći jedno njegovo izvanredno važno pismo. Osnivaču Hercegovine bilo je sasvim jasno kakava ga sudbina čeka. Bolno, i sa gorkim iskustvom, on je govorio o "nevernom poganinu", koji je slomio redom Vizantiju, Srbiju, Vlašku i Moreju. Nije daleko vreme kada će i njega "prožderati". Predviđajući tu mogućnost on je molio Republiku, da mu ustupi neki grad na kom ostrvu ili i neko ostrvo, na kom bi se mogao skloniti. Mlečani su ga tešili i umirivali, ali su mu i obećali utočište na ostrvu Lastovu. Sem toga, Mleci su mu obećali, po želji, da će i posredovati na Porti u njegovu korist. Na Hercega su naročito teško delovali ponovna svađa i sukob sa sinom Vladislavom, koji se na nj digao pozivajući u pomoć Turke i možda ne bez neke veze sa kraljem Tomašem.

Kralj Tomaš je, međutim, preduzimao sve što je mogao, da popravi svoj glas u Rimu. Mađari su radili stalno protiv njega, ali ne samo iz stare mržnje, nego i zbog toga što su bili čuli da kralj želi dobiti krunu od pape. Oni su u tom, sa razlogom, gledali težnju bosanskog vladara da postane vazal Svete Stolice, a da se oslobodi neposredne veze s njima. S toga su poručivali u Rim, da bi oni to davanje krune smatrali kao akt neprijateljstva protiv sebe i da bi u tom videli izjednačenje bosanskog kralja dotadašnjeg svog vazala sa mađarskim, što ne bi mogli primiti. Kralj Tomaš je doista to želeo, ali u ovaj mah bilo mu je preče da popravi svoj položaj u Rimu, nego da ga otežava. I u tom je uspeo. Svakako na osnovu raspitivanja i izveštaja, na kuriji se počelo uviđati da Tomaš i njegova akcija nisu bili tako crni kako ih je pretstavljao Budim. Sem toga nije se htelo da se kralj odbijanjem otera u turski tabor, jer se, očevidno, ne bi mogao održati neutralan između dve tako opasne kombinacije. Da ohrabri kralja i narod papa je 23. marta 1461. naredio splitskom nadbiskupu, da odmah objavi njegovu bulu o krstaškom ratu, ako bi Turci napali bilo kralja bilo Hercega. Kralj nije sačekao sve rezultate ove akcije i njegovih pregovora. Umro je sredinom jula 1461., pošto je bolovao nekoliko nedelja. Pričanja o njegovoj nasilnoj smrti, koja su posle širena, nemaju nikakva oslonca u izvorima.

Stefan Tomašević postaje bosanski kralj

Mehmed Osvajač

Njegov naslednik, bivši srpski kratkovremeni despot, Stevan Tomašević izmenio je u nekoliko politiku svog oca. Još istog leta došao je u vezu sa Hercegom i izmirio se s njim. To je bio nesumnjivo vrlo važan preokret, iako nije doneo većih posledica. Dok se izmirio s njim kralj Stevan je nastavio neprijateljstva u Hrvatskoj, naročito sa banom Pavlom Sperančićem, koga je mrzeo kao i Turke. Protiv njega sklopio je savez sa Hercegom i krbavskim knezovima. Mlečani su sami priznavali da je Pavle bio napast od čoveka i da je izazvao protiv sebe sve susede, ali su ipak posredovali za nj. Bosancima posebno nisu dali da uzmu grad Klis označavajući ga kao grad njihove sfere.

Propast Trapezuntskog carstva

U septembru 1461. palo je pod tursku vlast i Trapezuntsko carstvo i time je i poslednji komadić grčkoga tla došao pod tursku vlast.

Stefanovi pregovori sa papom

Kralj Stevan se obratio i u Rim, nastavljajući tamo gde mu je otac stao. Njegovi poslanici izneli su, kako je kralj dobio vesti da se Turci iduće godine spremaju na nj i da je on već tražio pomoći kod suseda, Mađara, Mlečana i Arbanasa. Prirodno je, da je traži i u Rimu, čiji je autoritet u hrišćanskom svetu tako velik. Njegov otac nije bio dovoljno energičan s obzirom na tursku opasnost s polja i bogumilsku unutra, ali on u odnosu prema Rimu želi ići do kraja. To uveravanje Stevan je davao iznoseći u isti mah želju, da mu papa pošalje kraljevsku krunu. S tom krunom, uveravao je on, dobiće više autoriteta i prema svojim podanicima i prema Turcima, koji će iza njega videti značajan hrišćanski front. Papin uticaj pomoći će mu i kod Mađara i kod Mlečana. Turci u njegovoj zemlji rade s planom. Podižu nove gradove, a u isto vreme bune seljake obećavajući im oslobođenje od posednika. S tom agitacijom postižu i uspehe. Bosna je sad, posle Srbije, prva na udaru Ako nju slome oni se neće tu zaustaviti. Posle Bosne dolaze na red Ugarska i Dalmacija, Kranjska, pa čak i Italija i sam Rim.

Papa Pije želeo je istinski da pojača kraljev položaj. S toga se i rešio da mu ispuni želju i pošalje kraljevsku krunu. Kralj Matija bio je stavljen pred gotovu činjenicu, koju mu je papa, istina, javio, ali koju ovaj nije više mogao izmeniti. U novembru 1461. kralj Stevan se svečano krunisao u Jajcu, u prisustvu svih velikaša zemlje i hercegovića Vlatka kao očevi zamenika. Naljućen praveći se da nema poverenja u Stevana, kralj Matija je tražio, da mu ovaj ustupi svoje gradove na turskoj granici. Stevan je ušao u pregovore, ali ne sa namerom da ih izvrši nego da bi dobio vremena. Nadao se i pomoću kurije. Tamo su već ranije bili pristali da dadu krunu bosanskom kralju i još 1446. god. ona je bila izrađena od zlata i upućena u Split. Sad, kad je papa, najzad, ispunio njihovu želju Bosanci su verovali, da će on znati naći puta i načina da razbije nepoverenje Mađara. Mađari su, doista, došli u težak položaj. Zbog pape nisu mogli ništa preduzeti što bi moglo pokazati njihovu zlu volju, ali nisu mogli ni podneti bez pogovora, da se Bosanci na neki način oslobađaju budimskog tutorstva i privijaju se uz Rim. Tako se dogodilo da krunisanje nije donelo Stevanu očekivanu korist. Mađari su ostali kivni na nj i nisu mu dobro mislili, a kod Turaka to je krunisanje stvorilo uverenje, da Bosna prilazi njihovim neprijateljima i da je s toga čas pre treba onesposobiti, a Bosna je predosećala to i krajem maja 1462. godine sklopila mir sa Mađarima, pa čak i otkazao plaćanje danka Turcima, samo da bi razbio sumnje.

Hercegovački građanski rat 1462. godine

U ovo vreme, gonjen spletkama i grabljivošću, hercegov sin Vladislav, koji je u borbama s ocem 1461. god. imao malo sreće, otišao je sultanu i verovatno optužio oca radi saradnje sa Mađarima i zapadnim silama. Sa turskom vojskom krenuo je bludni sin na oca kome Turci nisu više verovali. Vladislav je tražio pola Hercegovine, a Turci 100.000 dukata ili tri grada: Čačvinu i kod Trebinja Mićevac i Klobuk, i prekid svih veza sa kurijom i Mlecima. U borbi kod Plevalja Hercegova vojska pretrpela je u leto 1462. osetan poraz. Uplašeni za sebe, a ogorčeni na Vladislava, Dubrovčani su potajno pomagali Hercega. Kasnije su i oni i Mlečani živo nastojali da dođe do izmirenja. Herceg je ustupio sinu četvrtinu zemlje i tim ga je nekako smirio, ali tursku napast nije više mogao otkloniti. Kao posrednici oni su se učvrstili u istočnoj Hercegovini i sad su samo čekali priliku da dođu napred.

Pad Bosne

Turske pripreme

Mehmed Osvajač na medaljonu

Krajem januara 1463. stigli su u Dubrovnik poslanici kralja Stevana i Hercegovi sa predlogom, da zajedno s pretstavnicima Republike pođu kralju Matiji i da mu saopšte uznemiravajuće vesti o turskim pripremama i namerama. Bosanski poslanici otišli su i Skender-begu. Oprezni Dubrovčani nisu hteli da učestvuju u tom poslanstvu izvinjavajući se na sve načine. Kralj Stevan je tokom februara obavestio o turskoj opasnosti i Mletke i papu, moleći pomoć.

Već u martu počeli su upadi turskih četa u Hercegovinu i izvidnički zaleti po Bosni. Bosanci i Hercegovci spremali su se na sve strane. Prvi put u istoriji tih oblasti nije bilo nijedne značajnije ličnosti, koja bi javno vodila svoju politiku i tražila izuzetnog dodira s neprijateljem, iako se svi nisu slagali s kraljem. Nije se izdvajao čak ni toliko nepouzdani Vladislav Hercegović. Ali sva snaga Bosne i Hercegovine nije bila dorasla Turcima. Ona se s njima ne bi ni usudila sama uhvatiti u koštac. I kralj i velikaši računali su samo sa pomoću sa strane. Ali od te pomoći ne bi nikakva ozbiljnijeg glasa ni od pape, ni od Mletaka, ni od Mađara. Stizale su samo utehe, hrabrenja i obećanja. Videći to kralj Stevan se uplaši i reši da ponudi Turcima sporazum. On, koliko se čini, nije uopšte bio neki borben čovek, a pred ovakvom opasnošću imalo se i razloga biti krajnje oprezan. Po pričanju Konstantina Janičara bosanski poslanici došli su na Portu u proleće i molili su primirje na petnaest godina. Sultan im nije dao nikakav odgovor i otišao je u Jedrene, a njegove paše namerno su prevarili Bosance. Pristali su tobože na primirje, da se ovi ne bi dalje spremali, a odmah su za njima, iza četiri dana, uputili vojsku. Konstantin kazuje, da je on sam slučajno čuo taj dogovor paša i da je o tom obavestio bosanske poslanike, ali da mu ovi nisu hteli verovati. Protivnici kraljeve politike, koji su hteli da Bosna izvuče neku korist iz iskustva koje je imala Srbija sa svojom politikom protiv Turaka, napadali su ga sad javno zbog nezgode u koju je upleo zemlju. U Bosni je bila stalno jaka antikatolička opozicija. Sad je ona dobila maha, kad je videla kako je kralj, pod uticajem Rima, doveo zemlju pred ratnu opasnost, a kako od obećavane pomoći nema ništa. Govorilo se posle, i to nije neverovatno, da ih je bilo i koji su obaveštavali Turke o kraljevim pregovorima i koji su pozivali sultana da posreduje. Između Mađara i Rima s jedne i Turaka s druge strane jedan deo Bosanaca opredelio se za ove druge. To nisu bili, koliko sad znamo, vojvode i knezovi, nego po svoj prilici niža lica.

Operacije Ali-bega

Sultan je doista bio čvrsto rešen, da, kao u Vizantiji i Srbiji, raščisti položaj i u Bosni. On je lično poveo vojsku i krenuo preko Skoplja i Kosova. Ali-begu, turskom zapovedniku u Srbiji, bi naređeno da na Savi i Dunavu izvodi razne vojničke operacije, kako bi Mađari poverovali da se sprema upad na njihovo područje. Kralj Matija je bio obavešten da se sultan sprema i sam je, na samom početku 1463. god. poručivao kralju Stevanu i Hercegu da se, radi boljih izgleda u borbi, drže zajedno. Mlečani su mu još u toku januara i marta preporučivali da on sam preduhitri Turke. Ali Matija niti je mogao niti je smeo to učiniti. Njegovi poslanici u Mlecima govorili su još u maju 1463., da nisu sigurni da u tom pothvatu ne bi prošli rđavo i tražili su od Republike pomoć ne u floti, nego baš u kopnenoj vojsci. Kad se videlo da se sultan kreće Matija je poslao na jug svog rođaka Jovana Pongraca s nešto vojske, da bi zaštitio južne ugarske granice. Turci iz Srbije behu za to vreme prodrli sve do Temišvara. Tu ih je Pongrac suzbio. Ali su Turci mogli biti zadovoljni, jer su uneli zabunu među Mađare i lišili Bosnu svake pomoći sa te strane. Ali-beg je i posle toga, zadržavajući Mađare, vršio demonstrativne ispade po Sremu i Bačkoj.

Pohod na Bosnu

Sultan je međutim iz Sjenice udario na Drinu. Upao je najpre u oblasti hercega Stepana i braće Pavlovića, vojvode Petra i brata mu Nikole. Ne znamo ništa pouzdanije o tom, da li su mu oni dali tu kakva otpora i da li su nastradali prilikom tog prelaza ili kasnije, na sultanovu povratku, kako beleže neki ne baš mnogo sigurni hroničari. Sigurno je samo to, da ih je nestalo u toku ove godine, u ovom pohodu. Tvrtko Kovačević-Diničić, gospodar srednjeg Podrinja, predao se Turcima i bio je pogubljen. Udovica kralja Tomaša spasla se kod svog brata hercegovića Vladislava, koji se bio sklonio u zapadnu Hercegovinu, isto kao i otac mu, herceg Stepan s celom porodicom. Na hercegovačkom području Turcima se aktivno nije odupro niko s većom snagom, nego su se neke vojvode i knezovi zatvorili u svoje tvrde gradove i branili se otuda. Turci su prodrli i u Hercegovinu, sve do iza Ljubuškog, i preoteli su više gradova. Celu zemlju, i Bosnu i Hercegovinu, obuzela je strahovita panika. Glas o sultanovoj sili išao je kao planinski požar ispred nje i izbezumljivao i malo i veliko.

Glavna sultanova vojska išla je pravo u srce Bosne. Pala je najpre pred tvrdi Bobovac. Tamo je već 20. maja stigao i sam sultan. Dobro utvrđen, na teško pristupačnom mestu, grad se smatrao kao jedan od najsigurnijih. Tu se čuvala kraljevska kruna i glavni deo državne blagajne. Sultan je sam, začuđen njegovim položajem, spremao tu naročite topove, da bi ga što sigurnije savladao. Ali mu je dalji posao uštedeo zapovednik grada Radak, koji je, zaplašen i namamljen obećanjima, predao grad. Sultan je, međutim, verolomnog izdajicu dao pogubiti prezrevši i njega i njegovo delo. Iz Bobovca žurili su Turci odmah dalje. Prethodnicu od 20.000 ljudi vodio je Mahmud-paša Anđelović, dobar poznavalac prilika ne samo u Srbiji nego i u Bosni. Sam sultan uputio se na bosansku prestonicu, na lepo i tvrdo Hrvojevo Jajce. Na putu Turcima važno i utvrđeno Visoko predalo se samo.

Kralj Stefan nije ga smeo sačekati, nego je hitao prema zapadu. Konstantin Janičar, sam učesnik u ovom pohodu, priča, da je "radio i danju i noću o tom, da bi mogao hitno skupiti nekakvu vojsku. "Na tom putu kralj se zadržao u tvrdom gradu Ključu. Čudnovato je da nije išao prema Savi, Mađarima, ili u Dalmaciju, Mlečanima, nego je otišao baš u Krajinu, na krajnju granicu svoje države prema Hrvatima, od kojih, u taj mah, nije moglo biti nikakve samostalne pomoći. Mahmut-paša, koji je gonio kralja, doznao je od jednog izdajice da se Stevan nalazi u Ključu i odmah je ponudio pregovore kralju. Obećavao je, da će mu poštedeti život pod uslovom da mu se preda sam i da preda i svoje gradove. Mahmud je tako postupao ranije i sa grčkim despotom Dimitrijem. Želeo je, da kraljevom predajom skrati ceo proces i postigne očigledan uspeh. Ima pričanja da je kralj pokušao i da se bori pod Ključem, ali ono nije mnogo pouzdano. Sigurno je samo da se predao. Za kraljeva strica Radivoja kazuje se, da je bio zarobljen u gradu Zvečaju.

Pogubljenje kralja Stefana i pad Bosne

Kralj Stevan je poverovao, da će Turci i ovog puta imati obzira prema njemu onako, kako je bilo i prilikom pada Smedereva. Hteo je da se spasava saznavši za opštu paniku, a videći da ima i izdajstva i pasivnosti. Od mađarske pomoći nije bilo nikakva glasa. Kralj Matija ga je možda i namerno ostavio, da se sam ponese s Turcima. U samoj zemlji nije bilo primera požrtvovanja, koji bi ga opominjali da ne popusti, niti je bilo pravog stradanja za neku veću ideju. Racionalno je gospodario nad sentimentalnim i idealnim. U ostalom, s kim je mogao nastaviti borbu? I kakvi bi mogli biti izgledi te borbe? Videći da je sve izgubljeno, kralj je povio glavu i pristao na turske uslove. Mahmud ga je, kao zarobljenika, poveo sultanu pod Jajce. Turski hroničar XV veka, Dursun beg, koji daje dosta pojedinosti o bosanskoj katastrofi, u kojima se legenda isprepliće sa istinom, priča, da je kralj Stevan bio "ogroman", "stasa kao Hezbeg", i da je mnogo pio.

Sultan je uzeo Jajce, pošto ga je opsedao nekoliko dana, bez velikih žrtava. Kao i drugi gradovi predalo se i ono, kad se videlo da je otpor uzaludan. Pod Jajcem on je sudio i nesrećnom bosanskom kralju. Mehmed II bio je ljut na njega zbog cele njegove nestalne politike. Nalazio je, da se kralj pokazao ne samo nepouzdan, nego i nezahvalan na ukazanoj milosti. I s toga sad nije hteo da mu poštedi život, niti je priznao Mahmutovo obećanje. Slučaj Stevanov ima da posluži kao svirepa opomena drugima. Ašik-paša, turski hroničar, izrično kaže, da je sultan rekao: "Ako neke gradove damo ovom kralju, izvor za rat ostaće!" I s toga je izdao naredbu da otseku glavu i njemu, kao i kraljevu stricu Radivoju, koji je s njim zajedno, od Smedereva, vodio politiku nelojalnu prema sultanu. Predanje kaže, da je verski poglavica i pratilac sultanov dao Mehmedu i savet i obrazloženje za takav postupak upozorivši ga, da ne treba dozvoliti da ga dva puta ujede ista zmija. S kraljem zajedno Turci su zarobili i dvoje Tomaševe dece od druge žene, Sigismunda i Katarinu, i njih je sultan odveo sa sobom.

Epilog

Čitav ovaj pohod i sve sa njim u vezi bilo je svršeno za jedva šest nedelja. Već krajem juna sultan se kretao natrag i 7. jula nalazio se ponovo u Sjenici. U Bosni je, u svima glavnijim gradovima, ostavio svoje male posade. Bosanska kraljevina bila je uništena i obezglavljena, preživevši Srbiju samo za četiri godine.

Bosna je propala ne baš "šapatom", kako se posle figurativno govorilo, ali bez i jedne borbe dostojne pomena i zapamćene u narodnoj tradiciji. Ona nema ni svoje Marice, a kamo li veličanstvenog Kosova. Nijedna država na Balkanu nije pala sa manje otpora i brže! I u Bugarskoj, koja je isto tako podlegla bez dostojnijeg samopregora, bilo je ipak nešto više tragike u otporu, iako je njen položaj prema bliskim turskim središtima bio teži od bosanskog. Kakav se otpor mogao pružiti u neprohodnim bosanskim prašumama i tvrdim orlovskim gradovima. Očigledna je stvar, da je zemlja, zbog unutrašnje trulosti, bila sklona padu i da u njoj samoj narod nije bio vaspitan za žrtve za neke velike ideale. Skender-beg je u svojoj maloj vrletnoj Albaniji zadivljavao svet svojim pregalaštvom; čak se mali i uvek računski Dubrovnik spremao na borbu do istrage. Zavađena verski; lišena osećanja prave državne nezavisnosti zbog stalnog mađarskog pritiska i ugrožavanja; sa nezadovoljnim seljaštvom; zatrovana građanskim ratovanjem, kome je cilj bio samo lični grabež i otimanje za vlast; sa poljuljanim porodičnim i svakim drugim moralom, Bosna je morala tako završiti. Ona, kao država, nije imala nikakve veće ideje vodilje, a odavno je napustila svoju historisku misiju, koja joj je slučajno pala u deo.

S Bosnom je 1463. god. nestalo jedne države, koja je ne samo nastala nego i čitav svoj vek provela samo kao geografska jedinica. Njena prošlost zaboravila se skoro potpuno u vlastitom narodu i na sopstvenom području. U našoj tako bogatoj epskoj narodnoj poeziji njeni junaci i toliki događaji potonuli su u zaborav, ili pevač možda nije ni osetio pravog nadahnuća da se na njima zadrži.

Značaj bosanskog pada

Vesti o padu Bosne i pogibiji kralja Stevana izazvali su iznenađenje i bol u celoj srednjoj Evropi. Turske čete zaletale su se i pre toga do mora i na severozapad do Ljubljane i iznad nje, a kroz južnu Ugarsku sve do Temišvara. Sad je, posle zauzeća Bosne, opasnost od njih postala neposrednija. Oni su došli ne samo na liniju Dunava, nego i na liniju Save, Sane i čak Une. Naročito je puklo pred očima svakom Mađaru šta su izgubili padom Srbije i padom Bosne. Sad je njihova granica postala širom otvorena. S toga je sasvim razumljivo što je papa, i inače potresen katastrofom zemlje koju je sam gurao u katastrofu, sa suzama u očima govorio u kardinalskom kolegiju; "Bosna je pala, kralja njenog ubiše, dršću Mađari i dršću svi susedi."

Hrišćanska liga (1463)

Formiranje Hrišćanske lige (1463)

Bosanski slom zaprepastio je i Mlečane. Oni su pisali papi 10. juna 1463., da je taj poraz "od takvog značaja i takve težine za spas hrišćanskog imena, da se to jedva dade toliko proceniti koliko zaslužuje." Četiri dana potom oni su javljali u Rim, da je sultan opustošio Bosnu i dobio njene gradove silom ili predajom. Zemlja je potpuno rastrojena. Turske čete provalile su u Krbavu i upale sve do Sinja. Tom prilikom zarobile su i hrvatskog bana Pavla Sperančića. Mlečani su sad tražili od pape, da na očigled opasnosti pokuša već jednom ostvariti ono što je nameravao. Oni su naročito polagali na to, da hrišćanska akcija počne čim pre, dok još ima vremena za spasavanje. Sami su bili voljni ući u takvu saradnju, a preduzimali su sve da bi odbranili Dalmaciju. Obećavali su i iskrenu pomoć uplašenom Dubrovniku. Mlečani su živo radili, da u veliku hrišćansku ligu uđu ne samo narodi srednje Evrope, nego, sa papinim posredovanjem, i Talijani i Francuzi i još ko drugi. Sa Mađarima su sami požurivali savez iz očigledne potrebe da i jedni i drugi zaštite svoje područje, koje je bilo prvo na udarcu. I sklopili su ga 12. septembra 1463. U isto vreme oni su živo radili na tom, da u taj savez uvuku i preostale balkanske države Hercegovinu, Zetu i Albaniju.

Delovanje kod preostalih balkanskih država

Herceg Stepan je odmah po odlasku Turaka pošao u istočnu Hercegovinu, da pribere ljude i povrati predate ili otete gradove. Sredinom jula dobio je ponovo grad Ključ kod Gacka, a u zapadnoj hercegovini Ljubuški. Ali brzo potom izbila je ponovo raspra u Hercegovoj porodici. Njegov sin Vladislav ustao je ponovo na oca tražeći trećinu zemlje za sebe, pošto je Herceg imao tri sina. Mletačka Republika, želeći da se pred tako očiglednom opasnošću strasti smire i da se već i inače oštećena zemlja ne upropašćuje dalje, rešila je bila da sama posreduje između njih. Na to ih je poticala i prilično mnogobrojna bosanska emigracija, koja se bila spasla na mletačko područje i od koje su izvesna uglednija lica bila otišla i u same Mletke. I Hercegu i svima drugim trebalo je staviti u izgled preotimanje Bosne od Turaka i tim povratak i ličnog ugleda, i imanja, i uticaja. Poručivalo se, da ne treba čekati dok se Turci učvrste u Bosni, nego da treba živo raditi, a uspeh ne izgleda ni malo neostvarljiv.

U Zeti Mlečani su pomagali svog čoveka Stevana Crnojevića i pomogli su mu, da preotme tvrdi Medun. Kod Skender-bega su delovali isto tako i on je bio sasvim ušao u njihove ideje.

Ugarsko i Mletačko ratovanje

Posle sklopljenog saveza između Mađara i Mlečana krenuta je odmah, početkom jeseni 1463., kombinovana ofanziva protiv Turaka. Mlečani su s flotom počeli akciju u Moreji, a Mađari su krenuli na Bosnu. Mađarska vojska prešla je Savu kod Gradiške početkom oktobra. Odatle se, u dve kolone, kretala prema Jajcu. Jednu je vodio Imbro Zapolja, a drugu, koja je udarila preko Ključa, sam kralj. Kralju Matiji pridružio se sa hrvatskim četama i Martin Frankopan. Oko 10. oktobra počeli su prvi hrišćanski juriši protiv Jajca, ali je turska posada grad junački branila preko dva puna meseca, sve do Božića, kad je bila prinuđena da se preda.

Ratovanje Vladislava Hercegovića

Za to vreme počela je akcija Vladislava Hercegovića, koja je unosila u zemlju novu smutnju. On je bio ponudio Mlečanima, da oni, a ne Mađari, obnove bosansko kraljevstvo i premda su mu oni ponudu primili s puno rezerve i ostavili je bez pravog odgovora, on je, ipak, ušao s vojskom u Bosnu i počeo da zauzima izvesna mesta, izjavljujući da to čini u ime Mletačke Republike. To je, prirodno, dovelo do objašnjavanja između Mađara i Mlečana. Mlečani su odbijali, da su odgovorni za tu akciju, za koju nisu dali pristanak. Vladislava je samo pomogao splitski knez, koji mu je dao tri zastave Sv. Marka, ali ne da radi protiv Mađara, nego da samo povrati ono, što je sam bio izgubio. Kad je uvideo, da bi to moglo imati neprijatnih posledica po njega Vladislav je prišao Mađarima. Njegova vojska držala je liniju od Prozora do Donjeg Vakufa i sprečavala je Turcima prilazak Jajcu s te strane. To je bilo korisno i s moralne strane, jer je ujedinjavalo sve hrišćane zemlje u borbi protiv Turaka. Drugi sin Hercegov, Vlatko, povratio je za to vreme na istoku Hercegovine jedan deo područja Pavlovića i Kovačevića sa devet gradova. Kralj Matija je s puno pažnje prihvatio saradnju sa Hercegom i Vladislavom. Ovog drugog je, za nagradu, učvrstio u red mađarskih barona i ustupio mu župe Uskoplje, Ramu i Lijevno sa svima granicama koje je preoteo od Turaka. Vladislav se opet obavezao Mađarima na vernu službu i savezništvo i ustupio im je bukovački grad sa neretvanskom oblašću.

Kraj rata

Pošto je zauzeo Jajce krajem 1463. god. Kralj Matija je prekinuo dalje ratovanje te zime. To godišnje doba doista nije bilo pogodno ni za kakve akcije u bosanskim planinama. Za "gubernatora" Bosne bi imenovan Imbro Zapolja, daleki potomak starog bosanskog bana Borića. U isto vreme kralj mu je dao i čast bana Hrvatske, Dalmacije i Slavonije, da bi što tešnje vezao osvojeni deo Bosne sa susednim oblastima, kako bi se što bolje mogla organizovati zajednička odbrana.

Iduće godine Kralj Matija nije mogao da nastavi početo delo oslobaćanja, iako su ga Mlečani stalno požurivali i nudili mu svoje usluge i političke i finansiske. Izgleda da su mu smetale i političke prilike u zemlji i oskudica sredstava. Mlečani su, skoro s očajanjem gledali kako uzalud prolazi vreme. Već 1. juna 1464. oni su javljali u Rim, da Turci spremaju novu vojsku i da će je uputiti na Mađare. Mlečani nisu krili svoju bojazan, da Mađari, ostavljeni sami, neće moći izdržati turski nalet. Sredinom juna stigle su u Bosnu prve turske izvidničke čete, svega oko 3.000 konjanika, koje su pustošile sve oslobođene krajeve, šireći strah i užas. Doprle su u svom zaletu sve do Splita.

Papa pokušava da obnovi ligu

Videći turske pripreme i nesumnjivu opasnost za hrišćanstvo rešio se, najzad, sam papa da lično krene neku vrstu krstaškog pohoda. Verovao je, da će njegov primer potstaći i druge da se odluče na energičnije mere. Prešao je s toga iz Rima u Jakin, da se stavi na čelo savezničke flote. U Jakin se za njim spremao i mletački dužd. Ali usred tih priprema već ostareli i uzbuđenjima izmoreni papa Pijo II, veliki neprijatelj Turaka i glavni propovednik hrišćanske solidarnosti, umire 15. avgusta 1464. S njegovom smrću padoše u vodu i svi veliki ofanzivni planovi. Mlečani i Mađari ostadoše sami, da se nose sa Mehmedovom Turskom.

Ratovanje u Bosni 1464.

Za to vreme turska vojska je 12. jula ponovo prispela pod Jajce. Tom gradu, kao bivšoj bosanskoj prestonici, koja se nalazila skoro usred zemlje, davali su naročit značaj i Turci i Mađari, veći možda nego je mesto samo po sebi i zasluživalo. Turska prethodnica, koju je vodio Mahmud paša, brojala je oko 20.000 vojnika. Ali ovog puta uzaludni su bili svi turski napori da zauzmu grad. Mađarska posada u njemu borila se hrabro i požrtvovano i sasvim drukčije nego bosanska vojska prošle godine. I kad je opsadnoj vojsci došao u pomoć sam sultan, bodreći je na sve nove juriše, situacija se nije mnogo promenila.

Dok se sultan bavio pod Jajcem stigoše mu vesti, da se mađarska vojska sprema na napadaj i da su odeljenja Imbra Zapolje prešla Savu i da operišu oko Banje Luke. Na glas o tom sultan je 22. avgusta naredio opšti juriš na Jajce, a kad taj nije uspeo sultan je naredio opšte i brzo povlačenje. Znači, da je zamorena vojska pretrpela osetne gubitke i da se sultan nije usuđivao primiti s njom borbu sa Mađarima. Vest o turskom povlačenju dobio je kralj Matija u Gorjanima, na Dunavu, i odmah je naredio da i ostala vojska pređe Savu i pođe za Turcima. On sam pošao je za njom tek početkom oktobra, i to uz Drinu, prema gradu Zvorniku, prenoseći ratište i u istočni deo Bosne. Uspeh Mađara pod Jajcem digao je njihov ugled i sad su se izvesni bosanski velikaši sami vraćali pod njihovu vlast.

Turski namesnik u Bosni Muhamed Minetović nije imao dovoljno vojske na raspoloženju, ali je ipak odlučio da brani turske položaje koliko god može. Svu je pažnju obratio na to, da očuva gradove na Drini, kako Mađari ne bi presekli veze Bosne sa ostalim delovima nove turske imperije. S toga je snabdeo Zvornik hranom i municijom i dodao mu jedno odeljenje male ali odabrane vojske. Mađari behu, pod Zapoljinim vođstvom, u jednom smelom zaletu doprli sve do Srebrenice i opljačkali je, ali Zvornika nisu mogli osvojiti. Kad je Zapolja sam bio ranjen pod tim gradom i kad je i njemu i drugima postalo jasno, da ga ne mogu zauzeti, oni su sredinom novembra žurno krenuli natrag, gonjeni od ohrabrenih Turaka, koji su im naneli dosta gubitaka. Tim je završena ova ekspedicija i svaki dalji mađarski pokušaj, da velikom i sistematskom ofanzivom proteraju Turke iz Bosne. Od tada, za duži niz godina, istočnu polovinu i središnji deo Bosne drže Turci, a zapadni i severni Mađari. U tim delovima sa središtima u Jajcu i gradu Srebreniku, Mađari su osnovali dve banovine sa potpuno vojničkom organizacijom, da im posluže kao neka vrsta mrtve straže.

Raspadanje Hercegovine

Za to vreme u Hercegovini se nastavljala stara porodična svađa. Oba suseda, i Mlečani i Dubrovčani, upotrebljavali su sve načine da izmire oca i sina, među kojima je odnos bio ne samo pun nepoverenja, nego i duboke mržnje. Njihovu raspru iskoristili su Turci koji upadoše u Hercegovinu, ali ne više da tobože posreduju za jednu ili drugu stranu, nego da je osvajaju za sebe. Uplašeno stanovništvo sklanjalo se kud je znalo ne pokazujući mnogo volje da se zalaže za toliko očigledno sebične interese svojih gospodara. Sam Vladislav Hercegović morao je da beži iz zemlje i sklanjao se na dubrovačka ostrva Šipan i Koločep, jer mu Dubrovčani nisu dozvoljavali da se zadržava u samom njihovom gradu. God. 1465. Turci su bili zauzeli Blagaj i doprli do Trebinja. Drugi hercegov sin Vlatko otišao je da traži pomoći kod kralj Matije. Kad su čuli za mogućnost da Turci uzmu i Herceg Novi naredili su Mlečani u Kotor, da se tamo uputi jedna njihova ratna lađa, koja bi uzela grad u zaštitu. To je dovelo do objašnjavanja između Matije i Mlečana, koji im je prebacivao što se mešaju u njegove poslove "bosanskog kraljevstva". Međutim je splitski knez poseo područje oko ušća Neretve i Makarsku Krajinu, nemajući vremena da traži prethodno odobrenje svoje Republike. To pokazuje kako je proces raspadanja Hercegovine išao brzo i skoro neodoljivo. Mlečanima postupak splitskog kneza nije bio neprijatan, a tumačili su ga tako, da im se predao narod tih oblasti sam od svoje volje.

Ugarska pomoć Hercegovini

Kralj Matija nalazio se od oktobra 1465. kod Gradiške na Savi i pratio je događaje u Hercegovini. Za odbranu Lijevna i njegove župe uputio je Jana Vitovca "kneza zagorskog", dalmatinsko-hrvatskog bana Stepana Frankopana, i Janoša Rozgonjija. Vitkovcu i Rozgonjiju dao je Matija 3. novembra i punomoć, da mogu u njegovo ime pregovarati sa Hercegom, očevidno o odnosu Hercegovine prema Ugarskoj. Isto tako, da mogu vojnički pomagati i ugroženi Dubrovnik. Stari Herceg, videši očevidni slom zemlje, gledao je da nađe pomoći gdegod može. Pregovarao je i s Mlečanima i sa Mađarima, ali nije verovao ni jednim, ni drugima. Izdajstva i u rođenoj porodici, i u zemlji, propasti Vizantije, Bosne i Srbije, koje je sam doživeo behu ga učinile potpuno utučenim, ali i nepoverljivim. On je osećao kako se gavrani grabe oko njegove lešine. Ali šta je mogao? Valjalo je gledati da se spase što se može. Između Mađara i Mlečana bilo je ne samo neslaganja, nego i prave svađe oko Hercegovine. Mlečani nisu mogli pristati, da im se Mađari uvuku u Boku Kotorsku, a Mađari su zbog dalmatinskog zaleđa i zapadne Bosne nerado gledali Mlečane u Neretvanskoj Krajini.

Pregovori sa Mlečanima i Mađarima

U pregovorima s Mađarima, vođenim tajno u Dubrovniku, Herceg je pristao da oni posednu Počitelj na Neretvi. Tome su mnogo doprineli i Dubrovčani, koji su zazirali od Mlečana u tom kraju. Oni su pristali, da o svom trošku podignu i veliki most preko Neretve kod tog mesta i počeli su s radovima odmah od početka 1466. god. Vladislav Hercegović držao se, međutim, sad s Mlečanima i 4. februara imenovan je od njih, po svojoj želji, za "generalnog kapetana" sa godišnjom platom od 500 dukata. On je tražio od njih pomoć od 2.000 ljudi, ili bar novac da bi ih mogao sam nabaviti, jer, kako je naglašavao, došlo je dotle, da "sad niko neće da služi nego samo za plaću." I stari Herceg opredelio se pred kraj života za Mlečane. Od tolikih pregovora s kraljem Matijom nije, na kraju krajeva bilo ništa; on je sam uputio kralju 12.000 dukata da dobije pomoć u vojsci, pa je i to otišlo uzalud. Mlečanima je ponudio oba svoja grada u Boki, Novi i Risan, a ovi su mu 10. marta 1466. u zamenu za to, obećali dati ostrvo Brač i jednu kuću u Splitu ili u kom drugom gradu i slobodno stanovanje u Mlecima. Herceg im je, sem toga, dao pristanak, da se mogu, pored Mađara, učvrstiti i u Neretvanskoj Krajini. Ali, u isto vreme, Herceg je nastavljao pregovore i sa Mađarima. Međutim, nije dočekao da vidi dalji razvoj stvari. Slomljen dugim borbama i intenzivnim životom punim stalnih uzbuđenja on je umro u Novom 22. maja 1466., posle duže bolesti.

Matija Šabančić

Turci od 1464. god. nisu preduzimali u Bosni nikakvih većih akcija; ove borbe u Hercegovini izvođene su sa malim brojem snaga i imale su za Turke čisto lokalan karakter. Da bi Bosnu pridobio više za sebe i suzbijao u njoj mađarski uticaj sultan se rešio, da zemlji dade novog kralja. Za kralja je postavio Matiju Šabančića, sina nesuđenog kralja Radivoja, brata Tomaševa. To je prvi takav potez u politici sultana Mehmeda II, koji nije primenjivao ni u Vizantiji, ni u Bugarskoj, ni u Srbiji. To je učinio očevidno zbog izuzetnog položaja Bosne, koja se nalazila na krajnjoj zapadnoj tačci njegove države, izložena agitaciji i Mađara i Mlečana, i u kojoj on, i pored ličnog zalaganja, nije uspeo da u celini vaspostavi svoju vlast. Sem toga, on je u Bosni, više nego i u jednoj drugoj zemlji, našao dosta uticajnih ljudi, koji su, iz opozicije prema Mađarima i njihovom stalnom vršljanju među njima, bili voljni da prihvate tursku vlast, naročito ako bi ona pokazivala izvesne dobre volje prema njima. Šabančić je imenovan za kralja krajem 1465. god.

Formiranje srpske despotovine i značaj

U vezi sa ovom politikom Turaka u Bosni morali su i Mađari menjati svoju politiku prema Srbima. Morali su to činiti i u svom sopstvenom interesu, da bi Srbe dobili kao prijatelje. Dotle i dvor i izvesni njihovi magnati dozvoljavali su sebi ponekad grube ispade. Znamo postupke Silađijeve prema despotu Đurđu i njegovima, videli smo držanje kralja Matije prema nesrećnom Stevanu Tomaševiću. Imanja porodice Brankovića u Ugarskoj delio je kralj Matija kao pustolovinu. Ali, kad je turska opasnost postala očigledna za sve, posle pada Srbije i Bosne, kralj se trudi da što više boljih Srba pridobije za sebe i da tako deluje i na ostale. Kad su sinovi vojvode Jakše prešli iz Jagodine u Ugarsku, kralj im je 1464. god. poklonio u čanadskoj županiji nađlačko vlastelinstvo, a posle su dobili i druga imanja i u županijama kluškoj i aradskoj. Iduće godine on je uspeo da zadobije i sjajnog junaka Vuka Brankovića, sina slepog Grgura, koga je narodna pesma opevala sa puno simpatije i dala mu neobično ime Zmaj Ognjenog Vuka. On je bio dotle u turskoj službi, sledeći politiku svoje tetke, sultanije Mare, pa je kao takav ušao i u sastav turskog poslanstva, koje je sa Mađarima imalo u Beogradu da pregovara o uslovima mira. Ti pregovori, o kojima se i tad i posle dugo diskutovalo i u Budimu i u Mlecima, nisu doveli do rezultata. Međutim je kralju Matiji pošlo za rukom da Vuka privuče na hrišćansku stranu. Uzeo ga je kao svog čoveka, poklonio mu gradove Slankamen i Kupinik kod Save, i imenovao ga za zapovednika srpskih ratnika. Vuk se brzo raščuo kao redak junak, pa je to i njegovo porodično ime prikupilo oko njega dobar broj vrednih i odlučnih srpskih ratnika. Njega i srpske borce upotrebio je Matija u prvi mah ne protiv Turaka, nego protiv češkog kralja Jurja Podjebrada, s kojim je vodio dug rat. Kako se u tom ratu Vuk istakao u velikoj meri stekao je poverenje kraljevo i ovaj ga je potom obasipao znacima svoje pažnje.

Skenderbegov kraj

Sultanu Mehmedu bolo je oči prkosno držanje albanskog Skender-bega, isto kao i njegovo naslanjanje na napuljski dvor i veze s Mlecima i Mađarskom. S toga je on lično poveo 1466. god. vojsku na nj hoteći da ga satre. Skender-beg, čija je sestra bila udata za Stevana Crnojevića, dobio je nešto pomoći iz Zete i od Mlečana, i održao se sa krajnjim naporom snage i te i iduće godine, ali je, odmah iz njegove smrti (1468.), nastupio slom i albanske države.

Hercegovina prelazi na tursku stranu

Vladislav Hercegović, prevrtljiv i bez ikakvog moralnog uporišta, videći nezaustavljivo napredovanje Turaka i sasvim jalovu takozvanu hrišćansku politiku, obratio se sultanu i stavio se u leto 1466. god pod njegovu zaštitu. Sultan ga je primio i kao svog haračara preporučio pažnji Dubrovnika. Njegov mlađi brat Vlatko, koji se smatrao očevim naslednikom i uzeo titulu hercega, nastavio je veze sa Mađarima. Između braće nije bilo nikakve ljubavi. Sem u politici oni su se razilazili i u drugim pitanjima, a u poslednje vreme još i naročito zbog podele očeve ostavštine. Ta ih je podela zavadila potpuno i oterala čak i u nove tabore. Da bi postigao u Dubrovniku, u mestu gde je Herceg ostavio svoje blago, svoja materijalne ciljeve Vladislav se obratio kralju Matiji kao dubrovačkom zaštitniku, što je Vlatka oteralo u krilo Mlečića i napuljskog dvora. Slom Albanije izazvao je življu političku aktivnost Mlečića i pogoršanje njihovih odnosa sa Turcima, ali je to u izvesnoj meri delovalo i na nesrećne Hercegoviće. Oni su obojica povili glave i prihvatili se sultanova skuta. Na sultanovo posredovanje izvršena je u Dubrovniku i podela njihova nasledstva. Njihova sestra Mara udala se 1469. god. za Ivana Crnojevića, ali od te veze nije bilo nikakvih značajnijih političkih posledica. Pošto se razdelio s braćom, sit borbe, i sa težnjom da se ukloni iz neposredne turske blizine, Vladislav Hercegović je napustio Hercegovinu i otišao u Slavoniju. Tamo mu je kralj Matija dao gradove Veliki i Mali Kalnik, koji su štitili područje reke Lonje. Te gradove s njihovim imanjima dobio je Vladislav pre proleća 1470.; tada je, verovatno, i preselio.

Nikola Iločki

Za to vreme Bosna je iznenada dobila još jednog novog kralja. Ugledni mađarski velikaš Nikola Iločki, koji se od 1438. god. javlja kao mačvanski ban i koji je važio kao jedan od najuticajnijih i najbogatijih magnata kraljevstva, beše 1471. god. otvoreno pristupio velikoj opoziciji protiv kralja Matije. Opozicija se ta nosila mišlju, da Matiju prosto svrgne s prestola, a da dovede jednog poljskog princa. Da razbije tu opasnu družinu Matija je ponudio ambicioznom Nikoli bosansku kraljevsku krunu, za kojom je ovaj odavno žudeo. Mađarski sabor, sazvan u septembru 1471., primio je tu ponudu. S bosanskom "krunom" Iločki je dobio na upravu i hrvatsku i slavonsku banovinu i gradove vranskog priorata. Dotle on se zvao "večni knez" Teočaka i mačvanski ban. Ali Iločki je stvarno dobio više titulu nego vlast. Kao svoju oblast imao je Teočak sa zvorničkim krajem, dok su u Jajcu i dalje upravljali banovi, koje je postavljao kralj Matija. Zadovoljivši se tom visokom čašću Iločki se, naravno, izdvojio iz opozicije i postao je jedan od stubova Matijinih, sve do smrti (1477.).

Osnivanje Šabačke banovine

Još od leta 1471. Turci su se, s velikim brojem radnika, utvrđivali na Dunavu i protiv Beograda. Tad su podigli i grad Zaslon, a docniji Šabac. Mađarima je bilo jasno, da se protiv Turaka, pored gradova i utvrda, mora stvarati i živ bedem odane ljudske snage, koji će im štititi granicu. Pogodnijeg i boljeg bedema od borbenih Srba teško da se moglo dobiti, a bez velikih finansiskih izdataka. Njih su mogli zadovoljiti obnovom njihove despotovine, koja bi opet okupila oko sebe sve narodne snage i koja bi im davala nade, da mogu ponovo doći do svoje stare države. Za srpskog despota bi postavljen Vuk Branković, čovek među Srbima tada najvećeg glasa i od prve kuće. Njemu je narod dao nadimak Zmaj Ognjenog Vuka, možda po tom što je bio nosilac i vitez mađarskog ordena Zmaja, a možda i zbog izuzetne lične hrabrosti. Ima i vrlo verovatno tumačenje, da je on to ime mogao dobiti i po jednoj vojničkoj spravi XV veka, koju su junaci nosili na glavi u obliku zmaja, da bi njom, sipajući vatru i dim, zastrašivali neprijateljske vojnike i konje.

Pojavljivanje Ivana Crnojevića

U Zeti Stevana Crnojevića nasledio je 1465. god. njegov sin Ivan. Došao je na upravu Zete u času kad je Herceg Stepan, dugo vremena neprijatelj njihove kuće, preživljavao svoju punu tegoba poslednju godinu, i kad se sultan bio okomio i na njegova drugog suseda Skender-bega. Ivan je, mlad i neodmeren, svoju vladavinu počeo odmah napadom na mletačko područje u zetskom primorju oko Bara i Kotora. Njemu su se pridružili i Paštrovići i neka druga susedna plemena. Mlečani su protiv njega radili preko svog čoveka Leke Dukađina, a 22. aprila 1465. oglašavali su ga kao svog "perfidnog neprijatelja" i ucenili ga sa 10.000 libara. U leto Kotor je bio tako pritešnjen od Crnogoraca, da je tražio pomoći od Mletaka. Međutim, bilo je jasno, da će se Zeta moći teško održati izmeću Turaka i Mlečana, ako se zavadi sa obojima. Kako su i Albanija i Hercegovina držale tada sa hrišćanima, odnosno sa Mlečanima, rešio se i Ivan da se izmiri s Republikom. U proleće 1466. zatražio je preko Hercega Stepana sporazum i do njega je, posle dužih pregovora, i došlo. Na Ivana je svakako uticao upad Turaka u Albaniju, izveden početkom leta te godine, i izvesna solidarnost sa junačkim Skender-begom. Ipak potpun sporazum između Ivana i Republike sklopljen je tek u novembru 1466. Ivan je, kao i otac mu Stevan, postao plaćeni mletački "kapetan" u Zeti. Uplašio se bio, verovatno, da bi mogao, kao i Skender-beg, ostati bez zemlje, gonjen od Turaka, a neprihvaćen od Mlečana. Skender-beg je bar kod ovih nalazio izvesne podrške i makar ne mnogo obilate pomoći, a on bi bio potpuno osamljen. Posle Skender-begove smrti on se potpuno pridružio Mlečanima i postao je pouzdan hrišćanski branilac na toj ugroženoj strani. Iz svog Žabljaka on je budno pratio stvari i održavao veze i sa susednim albanskim glavarima. Kao nagradu za takvo svoje držanje dobio je Ivan 24. februara 1473. sa svojim zakonitim naslednicima mletačko plemstvo, "kao najodabraniji i najispravniji prijatelj".

Provale u ostale hrišćanske države

Turci su za to vreme vršili u glavnom manje prepade na celom području od severne Dalmacije do Albanije. Ako bi naišli na jači otpor oni bi se povlačili, a gde su mogli da što osvoje tu bi se odmah učvršćivali i ostajali. U svim tim slučajnim i nenadnim akcijama bilo je s turske strane nesumnjivog sistema. Pošteđen nije bio niko, ni prijatelj ni neprijatelj. God. 1471. bilo je napanuto dubrovačko područje u Župi, iako je Republika dotle uredno plaćala svoj harač od 5.000 dukata. Od 1472. god. taj je danak udvostručen. Te godine preoteli su Turci od Mađara i grad Počitelj na Neretvi, a Dubrovčani su sami, po zahtevu sultanovu, porušili svoj grad Posrednjicu. Iz straha od zapleta na toj strani Dubrovčani su počeli napuštati i svoju staru trgovačku koloniju u Drijevu na Neretvi i povlačiti se na Pelješac i u Ston, i od tada je to staro naselje, ranije od velikog prometnog i trgovačkog značaja, počelo osetno da pada.

Ahmet Hercegović

Između preostale braće Hercegovića, ni posle Vladislavljeva odlaska, nije bilo prave sloge. Mladi Stevan, najmlađi Hercegov sin, razišao se s bratom Vlatkom radi podele očeva nasledstva. God. 1473. ili početkom 1474. god., sa sedamnaest godina, on je ljutit otišao na Portu i od 24. septembra 1474. javlja se kao musliman Ahmet. Sam sultan se potom zainteresovao za njegov deo nasleđa i slao svog posebnog čoveka u Dubrovnik da izvidi stvar. Ahmet je među Turcima stekao visoke položaje i u Carigradu je vršio izvestan uticaj, ali ga Turci, ipak, nisu nikad slali u Hercegovinu, da bi im i tamo bio od koristi. Njegov brat Vlatko oženio se, međutim, po drugi put unukom kralja Alfonsa V, koja je potekla iz jedne njegove nezakonite veze. Tim brakom on je uhvatio dosta veza sa nekoliko uglednih talijanskih porodica, a našao je zaštite i na papskoj kuriji. Preko njih Vlatko je ponovo pokušao da zainteresuje strani svet za sudbinu hrišćanskih naroda na Balkanu. Naročito mu je za to dala prilike ogorčena borba oko Skadra, koji su branili Mlečići, Srbi Ivana Crnojevića i neka susedna albanska plemena. Turci su se tad spremali da obnove Podgoricu i da u njoj nasele 5.000 turskih kuća. Isto su tako hteli da obnove i Baleč između Skadra i Drivasta, očevidno s namerom da bi razbili veze između Zećana i Arbanasa. Mlečani su, naravno, pomagali Ivana Crnojevića da to spreči.

Tursko-ugarski rat (1474 - 1476)

Kad su Mađari 1474. god. završili s uspehom svoje borbe s Česima i Poljacima obratili su ponovo pažnju na balkanska pitanja. Mlečani su još 1473. god. opominjali hercega Vlatka, da se sporazume s bosanskim kraljem i despotom Vukom, pa da rade protiv Turaka zajednički. Kad su Mađari 1475. god. otpočeli novi rat s Turcima dalo mu se dovoljno prilike za to. Kralj Matija je s jeseni te godine došao lično pod Šabac i zauzeo ga, posle nekoliko nedelja opsade, 15. februara 1476. Naša narodna epska poezija zapamtila je sve do XIX veka taj događaj i dovodila ga tačno u vezu sa Zmaj Ognjenim Vukom. Odatle je despot Vuk krenuo dolinom Drine do Srebrenice, da oskudnom kralju pribavi plen. Put je izvodio avanturistički, noću i krišom, da bi iznenadio i zaprepastio protivnika. Od svojih ljudi izabrao je njih 150, preobukao ih u turska odela, i uputio ih u grad, u kom se toga dana držao vašar. Njihov prepad uneo je neverovatan metež među Turke i potpuno ih onesposobio za odbranu. Plen je bio velik; ugrabljeno je pet tovara srebra i 127.000 aspri, sem drugih stvari. Odatle je despot provalio do Kučlata, pa, pošto ga je poharao, udari na povratku i na Zvornik. Tu je bio ranjen u nogu, pa s toga prekide dalju borbu. Uz put je sve oplenio, popalio i opustio. Obavešten da se u mađarskoj vojsci nalazi lično kralj Matija sultan mu je bio ponudio mir za duži niz godina, tražeći za Turke samo slobodan prolaz kroz Hrvatsku i Dalmaciju protiv Mlečana. Ali Matija nije pristao na te uslove. U to vreme i turski kralj u Bosni, Matija Šabančić, bio se ponudio Mađarima, verujući da ova njihova ofanziva ima veće smerove. Mađari su ga doista prihvatili i uputili su jednu svoju vojsku u Bosnu, koja je spasla Matiju od Turaka, ali koja nije inače postigla nikakvih drugih odlučnih uspeha.

Mađarima je bilo mnogo stalo do toga, da u ovom ratu povrate i Smederevo. Ispred Smedereva Mađari su na Godominskom Polju podigli tri utvrđenja ili "bastije", od kojih se jedna zvala Viteška Trpeza. Odatle su opsedali Smederevo i provaljivali u Srbiju. U leto 1476., beše upao smederevski sandžak Ali-beg sa 5-6.000 ljudi u Banat. Za njim se odmah natisnuo despot Vuk i slomio mu je kod Požežene vojsku, iako je imao mnogo manje ljudi sa sobom. Samog brata Ali-begova Skendera naterao je u Dunav. Uz Vuka se istakao i čuveni junak Dmitar Jakšić i Petar Doci, u pesmama popularisani Dojčin Petar "varadinski ban". Mađarska i srpska vojska zatvorila je potom Turke u smederevskom gradu. Kad je Muhamed II dobio vesti o tom, on se, pošto je sjajno pobedio moldavskog vojvodu Stevana Velikog, obrnuo odmah prema Srbiji. Po ljutoj zimi 1476. stigla je njegova vojska na Dunav i Mađare sa Srbima delom potisnula, a delom pobila.

U Mađarskoj se tada nalazilo nekoliko uglednih srpskih vojvoda i velikaša, koji su kralju Matiji sa svojim ljudima napravili lepih usluga i koji ih je zato obasipao priznanjem i nagradama. Čuvena su bila dva brata Jakšića, Stevan i Dmitar. Dmitar Jakšić je znatno doprineo da se gornja Ugarska očisti od Poljaka, a inače se proslavio u više borbi s Turcima. Uz njih javlja se u Ugarskoj od prilike od 1470. god. i čuveni stari vojvoda despota Đurđa Miloš Belmužević, koji je dobio grad Šašvar i kome je kralj Matija 1483. god. poklonio Majšu i Poznad u temišvarskom kraju.

Matijina politika

Kad se kralj Matija 1477. god. upustio u dugi rat s carem Fridrihom III napustio je dalju akciju u Srbiji, a svoje srpske pomagače uputio je na severozapad i zapad. Srpska snaga trošila se nemilosrdno za tuđ račun. Danas je jasno, da je cela politika kralja Matije značila stvarno rasipanje i mađarske snage i da je bila, pored svih tobožnjih velikih linija, kratkovida. Kralj je vodio Ugre na Čehe, Poljake i Nemce, dok su Turci podrivali njegove položaje na jugu i stezali sve jači lanac protiv njega. Tako je obnova srpske despotovine donela Srbima vrlo malo stvarne koristi; ona je postala jedna vrsta vojne granice, u kojoj je Srbima postepeno davana uloga dobrovoljnih najamnika. Mađarima samim srpska despotovina je mogla biti dragocena, da su pustili Srbe da se tu učvrste i razviju, jer jaki Srbi bili su u isto vreme i izvesna garantija za Mađare. Ovako rastrzani, ginući po austriskim ledinama, Srbi su, istina, odnosili pobede za Matiju, ali su se topili i gubili, a od svih tih pobeda, na kraju krajeva, ispao je i za njih i za Mađare negativan obračun. Malo više od četvrt veka iza Matijine smrti cela Mađarska postala je turski plen, i Srbi sa njom zajedno.

Pad Albanije i prodor u Zetu

Vidi još: Opsada Kroje

Nesmetan ni od koga, nezamoren godinama i tolikim podvizima, sultan Muhamed II beše rešio, da 1478. god. svrši konačno sa Albanijom i da uzme uporno branjeni Skadar, koji je bio središte mletačke vlasti i uticaja u tom kraju i u susednoj Zeti. God. 1478. pala je Skender-begova Kroja i sam sultan primio je gradske ključeve. Godinu dana potom klonuo je i Skadar, pred kojim je sultan, kao primer zastrašivanja, dao poseći 300 građana iz osvojenog Drivasta. Ivan Crnojević je pošteno pomagao Mlečanima, ali im nije mogao pomoći. Šta više, navukao je na se gnev neumoljivog Muhameda. Iza Albanije došla je odmah na red i Zeta. Turci su bez velike muke zauzeli njegov Žabljak, a posle i njegovu zemlju. Da ne pane u ropstvo Ivan je, kao i mnogo njegovih albanskih suseda, prebegao u Italiju, da, željan otadžbine, jede emigrantski hleb.

U taj mah izgledalo je, da je došao sudnji čas i Dubrovniku i Hercegovini. Sultan beše izdao i zapovest, da se dubrovačka oblast podvrgne njegovim susednim sandžak-begovima. Hercegovački namesnik i provali potom u Konavlje i opleni ga. Uplašeni Dubrovčani poslaše posebne ljude na Portu, koji izmoliše poštedu priznavajući sultana i povisivši mu danak. Sultan im je na to 30. novembra 1480. priznao "državu koju držite i vladanje i ljude". Hercegovima je ovog puta, u koliko je još postojala na primorju, ostavljena na miru.

Upadi na zapad

Dok se kralj Matija nosio s carem Fridrihom Turci su, zvanično, bili neutralni, ali su susedne paše iskorišćavale svaku priliku da ugrabe štogod u svojoj blizini ili da i inače postignu štogod za sebe i svoje. Da bi što više naškodio caru Fridrihu Matija je čak pristajao, da Turci preko Hrvatske napadaju careve zemlje, da bi mu paralisale snage i izazivale pometnju među podanicima. Da takvi turski pohodi nisu mogli proći s mirom i za Matijine zemlje razume se samo po sebi. Takav je jedan od težih slučajeva bio i 1480. god., kad je bosanski paša Daud, po povratku iz Štajerske, opustošio i susedne ugarske oblasti. Kad su pregovori o naknadi štete ostali jalovi naredi Matija brzu kaznenu ekspediciju protiv Bosne. Početkom novembra prešla je njegova vojska Savu i stigla bez teškoća do blizu Jajca. Pre toga je jedan odred konjice od 3-4.000 ljudi, pod vođstvom despota Vuka, jajačkog bana Petra Docija i hrvatsko-slavonskog bana Ladislava Egervaria, u brzim marševima jurnuo prema Sarajevu. Upao je u iznenađeni grad nesmetano i harao ga tri dana. Turci su bili zbunjeni celom tom akcijom i povukli su se u vrhbosanske planine. Pošto su se pribrali od prvog straha organizovali su otpor i stali su napadati Matijinu vojsku kad se s plenom vraćala prema Jajcu. Dosta oštre borbe vodile su se oko Lašve. Kralj Matija je sam o njima javljao papi pretstavljajući ih kao veliku hrišćansku pobedu. O toj avanturi, koja nije ništa promenila u stanju zemlje, sačuvala se i jedna zanimljiva pesma, prva umetnička pesma jednog muslimana na srpskom jeziku, koja se pripisuje u Bosni još uvek veoma popularnom Ajvaz-dedi. U Italiji na takve se radosne vesti u ovaj mah čekalo s naročitom čežnjom, jer je tamo, posle turskog iskrcavanja u Otrantu, u avgustu, bio zavladao velik strah. Sav je svet sa zebnjom čekao kakva dalja sudbina čeka južnu Italiju i možda sam Rim.

Smrt i posledice

Silni i opasni sultan Mehmed II je završio svoj život, 3. maja 1481. godine, od kolere ili gihta, upravo u vreme kada je spremao napad na Rodos i njegove vitezove Jovanovce. Hrišćanski strah smirila je ta nenadna vest.

Odmah iza njegove smrti počela je duga borba između dva mu sina, Bajazita i Džema, koja je u prvo vreme sprečila Turke da preduzimlju nove podvige. Jedno vreme se među hrišćanima čak verovalo, da bi ta borba mogla izazvati krupne poremećaje u tobože još nekonsolidovanom Turskom Carstvu. Međutim, sve su te nade ostale prazne. Turska vojnička snaga čvrsto je držala vlast i osigurala presto Bajazitu. Protiv nje nisu smeli ništa da pokušaju zaplašeni i skrhani hrišćanski podanici, a rastrojeni susedi više su računali s turskim međusobicama, nego sa sopstvenom snagom.

Literatura

• Rudolf, Horvat. Povijest Hrvatske I. (R. Horvat)/Vladislav Varnenčik. Wikizvor. 
• SZUSTER, Michał. Władysław III Warneńczyk. Poczet.com. 
• Ćorović, Vladimir. Istorija Srba. 
• Ćorović, Vladimir. Istorija Srba. 
• Ćorović, Vladimir. Istorija Srba. 
• Ćorović, Vladimir. Istorija Srba. 
• Ćorović, Vladimir. Istorija Srba. 
• Ostrogorski, Georgije (1959). Istorija Vizantije. Beograd. 

Zanimljivosti

• U Turskoj seriji Osvajač tur. El-Fatih koja ima samo 5 epizoda, njegov lik glumi Mehmet Akif Alakurt.

Eksterni linkovi

Mehmed II na Wikimedijinoj ostavi

• Biography page at OttomanOnline Arhivirano 2010-12-13 na Wayback Machine-u
• Contemporary portraits
• Chapter LXVIII: Reign Of Mahomet The Second, Extinction Of Eastern Empire by Edward Gibbon

Mehmed II Kuća Osmana Rođen/a: 30. mart 1432 Umro/la: 3. maj 1481[dob: 49]
Kraljevske titule
Prethodi: Murat II	Sultan Osmanskog Carstva 1444–1446	Slijedi: Murat II
Prethodi: Murat II	Sultan Osmanskog Carstva 3. februar 1451 – 3. maj 1481	Slijedi: Bajazid II
Pretendirane titule
Prethodi: Konstantin XI	— TITULARNI — Cezar Rima (rimski car) 1444–1446	Slijedi: Bajazid II