Bajazit II (zvani Sufi - Mudri, 3. decembar 144726. maj 1512) je bio sultan Osmanskog carstva u periodu od 1481. do 1512. godine.

   Bajazid II
Osmanski sultan
Vladavina1481–1512
PeriodUspon Osmanskog Carstva
Puno imeSultan Bajazid II
PrethodnikMehmed II
NasljednikSelim I
Kraljevska kućaKuća Osmanova
DinastijaOsmanska dinastija

Stupio je na prijesto 1481. godine, sa 35 godina starosti. Njegov mlađi brat Džem je zavladao Bursom, ali je bio poražen u bici kod Jenisehira. Bježao je do Egipta i vratio se nazad, ali je njegova vojska ponovno bila natjerana u bijeg kod Ankire i Ikonija. Vojske sultana su preduzimale stalno vojne pohode na Bosnu, Dalmaciju i Ugarsku. Hercegovina je bila zauzeta. Bajazit II je 1488. od Mameluka izgubio gradove Adanu i Tars. Njegova vojska opustošila je velika područja u Štajerskoj, Korušku, Albaniji i Krajini.

Kod mjesta Filah Osmanlije su 1492. godine poražene, a njihov vojskovođa Mihaloglu Ali Bej bio je smaknut po tadašnjim običajima. Takođe, u osmanlijske ruke je pao i venecijanski Lepanto.

Godine 1509. Konstantinopolj je pogodio snažan zemljotres. Iste godine izbio je građanski rat, kada je Bajazit II odredio svog sina Ahmeda za nasljednika, a drugi sin Selim je to poricao. Selim je prisilio svoga oca da abdicira, uz podršku vojske. Bajazit II je umro 26. maja 1512. godine, verovatno od posledica trovanja. Bajazit II je još za života u Konstantinopolju izgradio Bajazit-džamiju, gdje je i sahranjen.

Za vrijeme njegove vladavine izgrađne su mnoge džamije, derviški manastiri i mostovi.

Dolazak na presto

uredi

Sultan Mehmed je završio svoj život od kolere, 3. maja 1481. godine, u vreme kada se spremao za napad na Rodos i njegove vitezove Jovanovce. Odmah iza njegove smrti počela je duga borba između Bajazita i njegovog brata Džema, koja je u prvo vreme sprečila Turke da preduzimlju nove podvige. Jedno vreme se među hrišćanima čak verovalo, da bi ta borba mogla izazvati krupne poremećaje u tobože još nekonsolidovanom Turskom Carstvu. Međutim, sve su te nade ostale prazne. Turska vojnička snaga čvrsto je držala vlast i osigurala presto Bajazitu. Protiv nje nisu smeli ništa da pokušaju zaplašeni i skrhani hrišćanski podanici, a rastrojeni susedi više su računali s turskim međusobicama, nego sa sopstvenom snagom.

Pad Hercegovine

uredi
 
Sultan Bajazit

Koliko Turci nisu bili ozbiljno pokolebani tim sukobom između braće vidi se najbolje po tom, što su nesmetano nastavljali svoje akcije na Balkanu. Hteli su, da konačno reše i pitanje Hercegovine. Herceg Vlatko je možda poverovao, da su mađarski upad u srce Bosne i međusobne borbe među Turcima, i njihovo povlačenje iz Otronta, bili znak da turska zvezda tamni. On je u proleće, 1481., upao u Bosnu, u isto vreme kad je i Nikola Dukađin počeo akciju u Albaniji, očevidno s poticajem napuljskog vladara kralja Ferdinanda, koji je hteo da odbije turski interes od južne Italije. Ali za svoj pokret Vlatko nije našao nikakva odziva. Nije ga pomogao niko, ni u zemlji ni sa strane. Daut-paša bosanski namesnik, oborio se na nj svom snagom i razbio ga potpuno. Vlatko se jedva, s nešto vojske, spasao u Novi. Tamo mu je tek stigla u pomoć jedna četa mađarskih vojnika, koje mu beše uputio kralj Matija.

Na tužbu hercegovačkog namesnika Ajaz-paše, da Dubrovčani snabdevaju hranom i drugim potrebama Vlatka i Mađare u Novom, zapretio je novi sultan Bajazit II Republici vrlo ozbiljno. To je doprinelo da se ona trgne i da grad, opkoljen od Turaka, moradne popustiti možda i pre nego što je mislio. Krajem januara 1482. njegova je sudbina bila rešena. Izaslanik Ajaz-pašin, vojvoda Ferhat, tražio je od Republike tri barke, da bi se u njima prevezli oni Mađari koji su predali grad. Herceg Vlatko sklonio se ranije. Grad se predao po sporazumu, pošto su Turci pristali da mađarska posada slobodno iziđe i pošto su se oni sami pobrinuli za prevoz. Ti Mađari došli su 31. januara u Dubrovnik, a odatle su otpremljeni dalje.

Od cele Hercegovine ostala su samo još dva-tri mala utvrđenja na ušću Neretve, koje su držali Mađari. Među njima je bilo ponajvažnije danas skoro sasvim zaboravljeni Koš. Sva ostala Hercegovina došla je u turske ruke. Njeno administrativno središte bilo je najpre u Hoči (Foči), koja je pala pod Turke verovatno i pre Bajazitovog dolaska na vlast, a onda se postepeno pomeralo prema zapadu, odnosno sa Drine na Neretvu.

Borbe sa Mađarima 1480ih

uredi

Na početku Bajazitove vladavine bilo je više borbi u Srbiji i u Bosni. Iniciativu su davali skoro podjednako srpski pogranični zapovednici koliko i Turci. Srspki despot Vuk isticao se neobično. Tako u jesen 1481., kad je razbio vojsku smederevskog zapovednika Skender-bega, pa provalio u Srbiju sve do Kruševca. Srpski letopisi beleže, kako despot Vuk tada "rasipa" Kruševac. Odveo je iz njegove okoline preko 60.000 srpskih duša, a celu oblast je opustošio.

Te preseljene Srbe kralj je dao nastaniti u okolini Temišvara, nedaleko od granice. On je uopšte želeo da dosta puste južne oblasti naseli, a i da Srbe na toj strani ojača kako bi bili sposobniji na otpor. Ali srpskim ljudima nije bilo suđeno da ostanu samo na tim ugroženim južnim granicama i da ih brane svojim prsima. Kralj Matija se baš u to vreme bio zapleo u ponovni rat sa Austrijom. Kad je njegova vojska u leto 1482. pretrpela tamo osetan poraz morao je Matija lično da pođe tamo, da bi digao duh. Za taj pohod njemu su trebali pouzdani srpski ratnici i on ih je dobio u priličnom broju (oko 4.000 ljudi). Turci su, naravno, iskoristili tu zaposlenost Mađara na drugoj strani, pa su u septembru upali u Banat, ali su ih kod Bečeja, 9. septembra, presreli despot Vuk, Petar Doci i Pavle Kanjiži i naneli im težak poraz. Despot se isto tako pokazao junak i na drugoj strani. Kad su Turci u jesen 1483. iz Bosanske Krajine provalili do Kranjske i Koruške sačekali su ih na povratku, na Uni, "kod broda Zrinskoga", despot i hrvatski ban Matija Gereb, pa su ih 30. oktobra potpuno potukli i oduzeli im sav plen.

Nije mnogo prošlo iza smrti despota Vuka, 16. aprila 1485. godine, kad je umro i drugi vođa Srba u Ugarskoj, vojvoda Dmitar Jakšić. Vraćajući se iz Turske, gde je bio kao poslanik kraljev kod sultana, on je u blizini Smedereva bio napanut i teško ranjen. Od te rane je i umro 8. novembra 1486. godine.

Kralj Matija cenio je vrednost i saradnju Srba i odlučio je s toga, da njihovu despotovinu produži i dalje. Novi despot je sada postao Vukov brat od strica, Đorđe.

Ivan Crnojević

uredi
 
Bajazit, rad Jovana Mladog

Na glas o smrti sultana Mehmeda i o neredima u Turskoj požurili su u svoje zemlje i Skender-begov sin, Leka Dukađin i Ivan Crnojević. Prošli su kroz Dubrovnik sredinom juna. To je onaj čas, kad su mnogi poverovali da će se moći naneti osetni udarci turskoj sili, koja se trošila u građanskom ratu. Ivan Crnojević bio je bolje sreće nego Vlatko Hercegović. Turci nisu protiv njega upotrebili nikakve veće snage i on se, posle nešto borbe, mogao učvrstiti u zemlji. Ali ne više u zetskoj ravnici niti u Žabljaku, nego u vrletnom i teško pristupačnom Kršu pod Lovćenom, odakle mu je bila starina i gde je, u neposrednoj blizini, imao mletačku granicu. Samo, da bi mogao nesmetano opravdati zemlju i obezbediti se za nešto duži period, Ivan je priznao tursku vrhovnu vlast. Otud mu verovatno i narodni naziv Ivan-beg.

Ali je za to vreme pokvario Ivan svoje odnose sa Mlečanima. On je bio ljut na njih ne samo s toga, što ga, po njegovu nahođenju, nisu dovoljno pomagali, nego i s toga, što su bili prisvojili neke oblasti na koje je on polagao pravo (Paštroviće, Čimpicu i Grbalj). Posle izvesne borbe sporazum je postignut na osnovi, da mu Mlečići u ime najma za te zemlje plaćaju 600 dukata godišnje. Ali je sukoba bivalo i posle toga, ponajviše zbog solila na Primorju, važnih za Ivanovu stočarsku zemlju, i zbog ličnih zađevica i krvnih osveta. Mlečani su se 1489. god. tužili na Porti protiv Ivana kao turskog podložnika, ali nisu postigli mnogo, jer sultan nije pravio nikakva pritiska. Odnosi su se popravili tek u leto 1490., kad je Ivan zatražio dozvolu da njegovi ljudi dođu u Mletke kao svatovi, koji bi poveli Jelisavetu Erico, njihovu plemićku, za njegova najstarijeg sina Đurđa. Taj brak imao se izvršiti tek pošto je Ivan dobio za nj prethodno odobrenje od Porte. Republika je pristala na tu vezu u želji da njom popravi svoje susedske odnose sa Ivanom, a i radi budućnosti. Ali Ivan nije dočekao da pozdravi svoju snahu na Cetinju. Umro je dok su svatovi bili na putu, iznenada, krajem jula 1490.

Ugarski građanski rat

uredi

Posle smrti kralja Matije (6. aprila 1490.) u Mađarskoj nastaše velike unutrašnje krize. Za presto se otimahu kraljev nezakoniti sin Janoš Korvin, zatim češki kralj Vladislav, austrijski nadvojvoda Maksimilijan i poljski kraljević Albert. Skoro celo dotad stvoreno Matijino delo došlo je brzo u pitanje. Despot Đorđe i slavonski velikaši bili su za Matijina sina, i na Rakoško Polje, gde se imao vršiti izbor kralja, stigli su 13. jula sa 7.000 konjanika. Korvin nije prošao. Većina magnata nije mogla da primi za vladara čoveka koji je nosio žig nezakonitosti. To je brzo shvatio i on sam, pa se nagodio sa izabranim češkim kandidatom. Kad su videli da su propali na izboru austriski nadvojvoda i poljski kraljević, svaki za svoj račun okrenuše vojsku na Mađare. Despot Đorđe je lojalno pomagao Matijina sina, a kad je on sam digao ruke od dalje borbe, Đorđe je, kao stari prijatelj Habzburga, prišao uz Maksimilijana. Ostale srpske vođe, Jakšići i Miloš Belmužević, ne htedoše da ga slede, nego se opredeliše za izabranog kralja Vladislava. Oni, šta više, uđoše i u borbu za njegova prava. Belmužević je čak i doprineo znatno, da su Maksimilijanove čete krajem 1490. god. bile razbijene kod Stonog Beograda i potisnute iz Ugarske. Posle tog austriskog neuspeha i posle poraza Poljaka na severu Vladislav je ostao gospodar situacije. Mudro se, već početkom 1491. god., izmirio sa svojim protivnicima, ne hoteći da ih progoni. Među njima bio je i despot Đorđe. Kao kraljev prijatelj on je sa ostalim Srbima sudelovao pri konačnom obračunu sa Poljacima u bitci kod Košica, 24. decembra 1491.

Feudalna anarhija u Ugarskoj krajem XV veka

uredi
 
Sultan Bajazit

Kako je centralna vlast u Mađarskoj posle Matijine smrti počela naglo da popušta, to su sukobi između pojedinih velikaša bivali sve češći. Tako su učestale svađe i razbojništva između despota Đurđa i njegova suseda Lovre Iločkog, sina bosanskog "kralja" Nikole. Koliko su odnosi bili zatrovani i puni nepoverenja vidi se najbolje iz ovog slučaja. Kad su Turci 1491. god. krenuli akciju protiv Jajca despot nije hteo da se odazove ni pozivu kralja ni kaločkog arhiepiskopa da priskoči gradu u pomoć sve dok ne pođe na vojnu i njegov protivnik. Tokom 1493/4. god. u Slavoniji je između velikaša vođen bez malo pravi rat, sa plenenjem i rušenjem poseda i gradova. Đorđe i njegov mlađi brat Jovan, koji od 1492. god. nosi isto titulu hercega, otimali su se naročito za gradove Berovo i Kostajnicu. Kad je Lovro Iločki izazvao srdžbu kralja Vladislava srpski despoti su, po kraljevom pozivu, napali i zauzeli Lovrine gradove Mitrovicu i Orahovicu, krajem 1494. god. Strašna krbavska pogibija od 1493. god., koja je, po rečima jednog hrvatskog hroničara, pretstavljala "pravi rasap kraljevstva hrvatskoga" nije, eto, poslužila kao opomena ni najbližim susedima, ni samom dvoru, a kamo li ostalom svetu. Proces feudalističkog rasipanja snaga u uzajamnoj borbi uzimao je sve više maha i nije se skoro više dao ni zaustaviti.

Neočekivano, borbeni i dotle vrlo aktivni despot Đorđe zgadio se, izgleda, na sve, odrekao se časti i čina, i otišao u kaluđere. Sve je dosad ostala tajna šta ga je moglo opredeliti na taj korak. Očevidno je samo to, da je po sredi bilo neko veliko razočaranje. Znamo da je bio nesrećan u braku i da se rastao sa ženom. Krijući od majke i brata postrigao se za monaha u crkvi Sv. Luke u Kupinovu, jedne noći 1496. god., a sofiski mitropolit Kalevit proizveo ga je u Kupinovu za jeromonaha Maksima.

Vlast je primio njegov mlađi brat Jovan, koji je bio manje sentimentalna priroda. Ovaj se oženio Jelenom, ćerkom Stevana Jakšića, i tako se približio svojim sunarodnicima, s kojima do dolaska u Srem nije imao mnogo neposrednih veza. Bio je veoma borben i svoj kratki vek proveo je skoro stalno pod oružjem. A i prilike, u kojima je živeo, bile su sasvim pomućene. Franjo Berislavić, muž udovice despota Vuka, zajedno sa ženom i decom odmetnuo se u Turke i kralj im je zato 15. januara 1496. oduzeo poklonjena imanja. Kaločki nadbiskup i njegovi ljudi tražili su od pravoslavnih despotovih podanika propisanu desetinu, iako su Srbi od nje bili zakonom oslobođeni i nisu hteli da odustanu od toga pored svih Jovanovih pretstavki. Kralj je čak naređivao da se desetina pokupi silom. Sam nadbiskup je poručivao da mora braniti prava svoje crkve; "Bog je stvorio Ugarsku hrišćanskom, a ne šizmatičkom zemljom i despot nema tu vlast, da od nje načini srpsku državu." U isto vreme su Turci, s vremena na vreme, upadali u susedne oblasti, i pored toga što je između vladara bio sklopljen formalni mir, i vršili pokolje i pljačkanja. Tako je, prilikom jednog mučnog prepada, poginuo jedinac sin vojvode Miloša Belmuževića, hrabri Vuk. U takvim prilikama od srpskog despota tražilo se mnogo. I da bude dobar čuvar granice, i energičan borac, i vešt diplomata; da se brani i desno i levo; i da suzbija neprijatelje i one s polja i one oko kuće.

Na jugu poslednjih godina XV veka nije bilo nekih većih kretanja. Mađari su se držali još na celoj liniji od Beograda do Jajca. Najviše im je briga zadavalo to, što u oskudici finansiskih sredstava, nisu mogli da uredno isplaćuju vojnike i vrše potrebne nabavke i da opravljaju gradove, radi čega je sistem odbrane vremenom postajao sve labaviji. Naši ljudi, koji su bili obavezni da daju određene kontingente vojske (despot je, na pr., sam imao da dovodi 1.000 konjanika), muku su mučili sa oskudice novca. Nesigurna granica nije bilo područje gde bi izbeglice mogle stvoriti uslove za neku intezivniju privredu; za njih je, u ostalom, bilo dosta i to, što su davale najteži prinos u krvi.

Pad Zete

uredi

Pojava Đurađa Crnojevića

uredi

Đurađ Crnojević je, kao mletački zet, popravio donekle odnose sa Republikom, ali je do lokalnih graničnih sukoba, i to dosta oštrih, dolazilo i za njegova vremena. Republika je čak 1493. god. bila prisiljavana da upotrebi i vrlo opore pretnje. Đurđeva žena nije ostavila u Crnoj Gori dobar glas. Nalazilo se da nije bila podesna za tamošnje prilike i da je dosta doprinela razdoru među Crnojevićima. U svojoj zvaničnoj tituli Đurađ se zove samo "blagoverni i bogom hranimi vojvoda Zeti", a za svoje podanike bio je "gospodin" i ništa više.

Antiturski savez 1495.

uredi
 
Sultan Bajazit

Kada je francuski kralj Šarl VIII, osvojivši napuljsku kraljevinu 1495. god., stao raditi na spremanju jednog antiturskog saveza, on je, među ostalima, pomišljao i na saradnju sa Đurđem Crnojevićem, poslednjim srpskim, makar i poluslobodnim, dinastom. Veze između Karla i Đurđa stvorio je Đorđev ujak Konstantin Arijanit, koji je živeo u Italiji. Međutim, protiv tog saveza bili su odlučno Mlečani, koji su zazirali od francuskog učvršćivanja u Italiji, pa su toga radi sklopili savez protiv Francuza, u koji su ušli još i Španija, Austrija, Milan i sam papa. Toj koaliciji uspe da ne samo potisne Karla iz Napulja nego i da konpromituje sve njegove planove na Balkanu. Rođeni brat Đurđev Stefan odao je na Porti bratove pregovore i doneo mu krajem 1496. od sultana poruku: da dođe u Carigrad da se opravda ili da ide iz zemlje. Đurađ, osećajući se krivim, napustio je sa ženom i decom Crnu Goru i preko Budve otišao za Mletke. Bio je, glasi jedan savremeni izveštaj, "veoma lep čovek i visok, s haljinom od zlata po grčkom". Vlast u Zeti primio je njegov brat Stevan, vezan potpuno za Turke. Pokušaj Mlečana da posreduju kod Turaka za Đurđa ostao je bezuspešan.

U Mlecima Đurađ je dobio 400 dukata godišnje plate, i to kao vođa najamnika, pa je upućen na dužnost u Ravenu. Da on nije mogao biti zadovoljan ni tom ulogom ni tim mestom razume se samo po sebi. On se nadao da bi pomoću Mlečana mogao ponovo doći u Crnu Goru i biti jedna vrsta gospodara, a sad je trebalo da vrši dužnost kondotjera. Tužio se s toga na mletačku vladu i grdio je javno. Vlada ga je s toga u julu 1498. dala zatovriti i pustila ga je tek na posredovanje francuskog kralja.

Tursko osvajanje

uredi

Krajem 1498. god. Stefan Crnojević beše onemogućen kod Turaka. Skadarski zapovednik, energični Feriz-beg, dade ga čak zatvoriti u svom gradu, ne znamo tačno zbog koga uzroka. Biće, po svoj prilici, da su Turci dobili kakve vesti s njegovim vezama sa Mlečanima, sa kojima su te godine ušli ponovo u rat. Od novembra 1498. spominje se turski subaša ,governador di statofo di Zernovich’, a od januara 1499. nalazio se Stevan u Albaniji. U martu se već znalo, da je Crna Gora pripojena skadarskom sandžaku i da je prestala da postoji kao država. Kraj XV veka doneo je slom i poslednje balkanske hrišćanske države sem male Dubrovačke Republike, koje, po turskim shvatanjima, zato što nije imala svog vladara i što nije vodila nikakve otvorene spoljašnje politike, i nije bila smatrana za pravu državu.

Rat protiv Mletačke republike i Ugarske (1499 - 1503)

uredi

Početak rata

uredi

Kako je mirno primljena turska uprava u Crnoj Gori, naglašava Jovan Tomić, koji je posebno ispitivao ovaj period, "vidi se iz fakta da za vreme mletačko turskog rata od 1499-1502. god. u Crnoj Gori nije bilo ni jednog ozbiljnog pokušaja mletačkog protivu Turaka, jer su ovi tamo imali više pristalica nego Mlečići. Da su o tome znali Mlečići, pored senatskog neobraćanja pažnje predlogu da se u Crnoj Gori otpočne akcija protivu Turaka za dokaz služi i pojav, što neka sela, koja su bila pod mletačkom vlašću, priđoše Turcima. Kotorska vlastela svojim ponašanjem prema stanovništvu tih sela doprinela su, da je ovo pretpostavljalo tursko gospodstvo njihovom, a omraze s Primorcima i bolji izgled na plen od mletačkih podanika nego od sultanovih, održaše Crnogorce u većoj naklonosti prema Turcima nego prema Mlečićima".

Od početka XVI veka ratna aktivnost postaje mnogo življa. Turci su iz Bosne 1499. god. počeli da prodiru u Dalmaciju, potiskujući mletački, a u dobroj meri, iako u prvi mah posredno, i ugarski uticaj. Mlečani su, u zajednici sa Španijom, počeli potom pravi rat s Turskom, ali su ga vodili u glavnom pomoću flote. Za situaciju u Dalmaciji ništa nije moglo koristiti njihovo mnogo slavljeno osvajanje tvrđave Sv. Đorđa na Kefaloniji. Sem toga, mletačku je aktivnost mnogo sputavalo francusko prodiranje u severnu Italiju i njihovo zauzimanje milanskog vojvodstva. U našim oblastima prema Turcima hrišćanska solidarnost nije bila prazna reč. Susedi dalmatinski bili su svesni da i njih može, kroz kratko vreme, stići turska kriva sablja i sasvim je razumljivo što su smatrali za svoju dužnost da im pomažu. Janoš Korvin, koji je po sporazumu s kraljem Vladislavom imao dobiti naslov bosanskog kralja i uz to čast slavonskog hercega i bana Hrvatske i Dalmacije, nije imao sreće u tim taštim planovima. Ali je od 1498. god., kao slavonski i hrvatski ban, spojio pod svojom vlašću celo područje od Jajca do Senja. On se brzo pridružio Mlečanima u borbi protiv Turaka, ali nije uspeo. Na to su onda i Turci prešli u napadaj. Prvi cilj im je bio tvrdi jajački grad. U tom gradu vlast su imali pretežno mađarski banovi (obično po dvojica) i ponekad susedni hrvatsko-slavonski velikaši. Od njih se ističu naročito članovi porodice Berislavića, potomci starog bosanskog bana Borića, koji su verovali da je njihova starina iz Bosne, i to Ivan i posle Franjo, koji je ponovo stekao kraljevo poverenje. Posredovanjem papske kurije došlo je do mletačko-mađarskog saveza, a potom i do mađarske objave rata Turcima (1501. god.). Tako je prekršen tursko-ugarski mir iz 1498. godine, tj. produžavanje mira iz 1495. godine. Turski napadaj na Jajce 1501. god. završio je sa potpunim neuspehom; grad je, u poslednji čas, spasao Korvin sa hrvatskim i mađarskim četama. Borba se oko njega produžila, istina, i dalje. Turci nisu uspeli da zauzmu sam grad, ali su postepeno prodirali na zapadu do Lijevna i Cetine, a na severu do Maglaja. Njihove linije bile su se znatno primakle i samom Jajcu; svi važniji grebeni, gradići, i klisure oko grada s juga i istoka nalazili su se već u njihovim rukama.

Tok rata

uredi
 
Sultan Bajazit

U ovom ratu istakao se i despot Jovan. Kao Korvin i on je bio "aktivista" i pre službene objave rata i vodio je pregovore s Mlečanima da digne vojsku u njihovu korist. Znao je svakako, da su na mađarskom dvoru postojali vrlo moćni uticaji za solidnarnu hrišćansku akciju, pa se nije morao bojati nikakve veće odgovornosti zbog svojih postupaka. Despot je operisao u Srbiji. S beogradskim banom Đorđem Kanjižijem dao je opsesti Smederevo, a sa drugom vojskom krstario je po okolini. Pred sam Božić izvršio je jedan vrlo smeo, skoro drzak, avanturistički podvig. Sa hiljadu konjanika on je preko oblasti oko Kolubare prešao u Bosnu, paleći i ubijajući, pa se odatle zdrave glave vratio u Srem. Drugi upad u Bosnu izveo je posle mesec dana, donoseći sa sobom velik plen. Zauzeti na drugoj strani Turci nisu želeli nastavak ovog rata sa Mađarima, a među mađarskim borcima naročito im je smetao ovaj borbeni srpski despot. U dva maha oni su preko njega nudili mir, a njemu lično obećavali su velike poklone. Kao posrednik javio se Ahmed-paša Hercegović kao Srbin i kao prijatelj Brankovića porodice. Ali se despot nije dao prelomiti. U leto 1502. on je s povećom vojskom, od 10.000 ljudi, kao vrhovni zapovednik na južnoj granici, prodro ponovo u Bosnu i kod Zvornika potukao Turke. Posle tog uspeha Jovan je uputio u Mletke svog brata Maksima, da povede pregovore s Republikom o daljoj borbi protiv Turaka, tražeći pomoć s njihove strane, koja je verovatno mogla biti čisto materijalna. To je i zanimljiv i važan korak, koji kazuje da se Jovan odlučuje na izvesne postupke, koji imaju tendenciju nečeg samostalnog. Mlečani su se izvinili Maksimu, koji je 19. novembra izišao pred dužda, da im je nezgodno zbog zime ulaziti u bliže pregovore o ratu. U stvari, oni su već bili ušli u pregovore s Turcima da se mire zabrinuti za razvoj događaja u svom neposrednom susedstvu. Jer Španija i Francuska, koje 1500. god. behu sklopile ugovor da dele Italiju, dođoše u sukob i tokom leta 1502. počeše sa međusobnim neprijateljstvima, koja su se sve više zaoštravala.

Đurađ Crnojević u ratu

uredi

Đurađ je pokušao izraditi kod Mlečana da ga pomognu u njegovoj ekspediciji protiv Turaka u Crnoj Gori. Ali senat nije bio za to. Nešto iz razloga koje je gore pomenuo Tomić, a nešto i zbog toga što nije verovao Đurđu. Đurađ se tad rešio da preduzme nešto na svoju ruku. Pred polazak napisao je vrlo zanimljiv testament, upućen ženi. U njemu joj je on preporučivao, da, u slučaju ako bi je Mlečići gonili ili napustili, starijeg sina Konstantina uputi mađarskom kralju, a mlađeg sina Solomona Đurđevu bratu Staniši u Stambol, koji se tamo poturčio i postao Skender-beg. Taj primer osvetljava, u neobičnoj meri, moral i psihu jednog dela naše srednjevekovne dinastičke vlastele. Da bi se spasla mogućnost vlasti i boljeg života, žrtvovalo se načelno i doslednost, cepala se rođena porodica i upućivala da služi na dva sasvim protivna fronta, krstu i polumesecu, zlu ili dobru. Iz ovog slučaja, i sve češćeg primanja islama od naših velikaša vidi se u isto vreme kako se u njihovim redovima gubi vera u pobedu hrišćanske stvari i kako se, radi lične koristi, traži naslon na pobednike. Narodnu svest, i veru, i moral junačke patnje, ostao je da čuva, pored duboko nacionalnog sveštenstva, samo ubogi puk, koji je svikao da sve snosi i podnosi, kao zle godine i sve ćudi vremena, a da duboko poštuje svoje nasleđe starine i obraza.

Iz Italije, preobučen kao fratar, Đurađ je u februaru 1500. god. prošao za Crnu Goru kroz Traste kod Kotora. Odatle se javio Mlečanima, a onda otišao Feriz-begu. Ovaj ga je primio vrlo ljubazno, pa potom poslao u Carigrad. Već 17. marta bio je Đurađ na Porti, dočekan lepo i od samog sultana. Međutim, nije moglo biti ni govora o tom, da ga sultan vrati kao vladara u Crnu Goru. Mesto toga on mu je dao jednu oblast u Anadolu sa 25.000 aspri godišnjeg prihoda, pošto se Đurađ i formalno odrekao svojih prava na Crnu Goru. Đurđeva žena, koja je jedno vreme živela tamo s njim, vratila se, još za njegova života, krajem 1503. god. u Mletke. Posle toga o Đurđu nema više vesti. Pominje se, ali nije sigurno, da je u Carigradu primio čak i islam.

Liga iz Kambrea

uredi
 
Sultan Bajazit

Vreme izvesnog zatišja, kad Turci za nekoliko godina nisu preduzimali nikakve veće inicijative protiv srednjeevropskih država, kao da beše malo uspavalo savest Evrope, pa i same papske kurije. Zapleti u Italiji obuzeše opšti interes. Borbe Francuske i Španije o posed Italije stvoriše teške krize. Papa Julije II izgledao je u politici mnogo drukčije nego po poznatom Rafaelovom portretu, gde bi čovek poverovao u njegovu smirenost. On je sav ušao u lokalnu talijansku politiku, koja je, istina, imala za Sredozemno More i širi značaj, ali koja nije obuhvatala i ostale katoličke zemlje i druge teže i za veru opasnije probleme. Jedno vreme bio se okomio na Mletačku Republiku, koja je svojom perfidnom politikom izazvala protiv sebe ne samo njega, nego i Francusku i cara Maksimilijana. U Kambreu su te tri sile stvorile i formalan savez protiv nje. Car Maksimilijan išao je čak tako daleko, da je u junu 1510. slao jednog posebnog poverenika bosanskom sandžaku Feriz-begu sa pozivom da napadne Mletke. Turci su i bez toga bili obavešteni o situaciji kod hrišćana. Među ostalima izveštavali su ih o tom i Dubrovčani, kojima je sultan Bajazit II zahvaljivao na dobrim i dovoljnim vestima.

Stanje u Ugarskoj

uredi

I pre pada Srebrenika, koji je posle bio privremeno i nanovo osvajan, moglo se naslućivati da katastrofe mogu nastupiti svaki čas. Granica je bila nedovoljno zaštićena. Sam kralj Vladislav pisao je u leto 1511. god. za Beograd, "koji je bedem skoro celog našeg kraljevstva," da je u očajnom stanju (,ruina muri pene esse desolatum’ njegove su sopstvene reči). U Jajcu su ljudi ponekad gladovali, a hrane je, skoro po pravilu, bilo uvek u maloj meri. Mnogi od imenovanih visokih činovnika nisu hteli prosto ići na dužnost, jer im se nisu isplaćivale nadležnosti ne samo u redu, nego ponekad nikako. Magnati su radili skoro svaki po svojoj volji; kraljev autoritet padao je očigledno. Finansiske teškoće stvorile su u celoj zemlji teško stanje. Ima pouzdanih vesti, da su Mlečani za novac pridobijali izvesne magnate za svoju stvar. Da bi se došlo do sredstava pravio se ogroman pritisak na narod i iz njega se cedilo sve, dok su mnogi magnati izbegavali svoje dužnosti prema državi. To je otvorilo put Turcima ka srednjoj Evropi.

Ćirilica

uredi

Srpski i ćirilicom pisan je i mirovni ugovor između sultana Bajazita II i mađarskog kralja Ladislava 1498. god. kao produženje ugovora od 1495., koji je izgleda bio isto tako pisan. I što je vrlo važno, takva pisma slali su ponekad sultani i svojim namesnicima u Bosni i Hercegovini. Sam sultan Bajazit II piše tako tri-četiri puta hercegovačkom sandžak-begu. Turske paše, kapetani i poslovni ljudi vode svu prepisku sa susednim vlastelama samo tako; tako im i te vlasti obično odgovaraju.

Neki izvori tvrde da je Bajazid umro od bolesti, a durgi tvrde da je svoj život okončao u borbi protiv njega i njegovog sina Selima. Kao i svoj deda Murad II, Bajazid je abdicirao i vlast prepustio svom trećerođenom sinu Selimu, naime Bajazid je hteo svoj prestol da prepusti prvorođenom sinu Ahmedu, ali pošto on beži i time izdaje Osmanlije, Bajazid je prinuđen da vlast preda Oštrom Selimu. Iako sada Sultan njegov sin Selim ipak nije imao mira od svoga oca, godine 1512 usledila je žestoka bitka koja će žestoko prodrmati Osmansko Carstvo te samog Selima i Bajazida, bitka vođena između oca i sina biva zaustavljena smrđu Bajazida.

Potomstvo

uredi

Bajazit je imao osam sinova i dvanaest kćerki.

Sinovi
  • Selim I
  • princ Ahmed (1466 — 1513): omiljeni sin sultana Bajazita. Imao je sestre Selčuk, Hundi i Hatidže. Imao je sedam sinova, i četiri kćeri:
    • Sulejman — umro od kuge 1514. godine
    • Aladin — umro od kuge 1514. godine. Bio je oženjen sultanijom Neslihan, ćerkom sultanije Ajnišah sa kojom je imao jednu ćerku, sultaniju Hvandi.
    • Murat — Nakon što je njegov stric Selim stupio na presto, tražio je azil kod vladara Persije. Oženio je ćerku vladara Persije 1513. godine i sa njom je imao jednu ćerku, sultaniju Asitanšah
    • Kasim — ubijen 1518. godine po naređenju sultana Selima
    • Ali, Osman i Mehmed — ubijeni 1513. godine po naređenju sultana Selima
    • sultanije Kameršah, Fatma, Ajše i Esmahan
  • princ Korkut (1469 — 1513): najveći rival sultana Selima za presto. Imao je sestre Ajše i Fatmu. Prvo je proteran, kasnije i pogubljen. Imao je dve ćerke, sultaniju Fatmu i Ferahšad.
  • princ Abdulah (1464 — 1583): najstariji sin sultana Bajazita. Imao je sestru Ajnišah. Imao je dve ćerke, sultaniju Ajnišah i Šahnisu.
  • princ Šehinšah (1474 — 1511): otac ga je pogubio zbog pobune.
  • princ Mahmud (1476 — 1507): brat sultanije Gevhermuluk. Uzrok smrti nije poznat. Imao je tri sina koja je pogubio sultan Selim kao decu, i dve ćerke:
    • Orhan, Emir i Sulejman — pogubljeni u decembru 1512. godine
    • sultanija Hundi — bila je udata za Faruh-bega, koji je bio prvi lala Murata III u prinčevsko doba. Imala je sa njim ćerku, sultaniju Mihriban.
    • sultanija Fatma — verovalo se da je ona ubacila Hurem sultaniju u Topkapi palatu dok je bila robinja. Imala je dva sina.
  • princ Alemšah (1477 — 1502): najmlađi sin sultana Bajazita. Bio je brat sultanije Kameršah. Imao je dve ćerke, sultaniju Ajše i Fatmu.
  • princ Mehmet (1486 — 1504): najmlađi sin sultana Bajazita. Imao je jednu ćerku, sultaniju Fatmu.
Kćeri
  • sultanija Ajnišah (1462 — ?): udala se 1490. godine za Ahmeg-bega, sina njene tetke Gevherhan; drugi put se udala 1501. za Malkočoglu Jahja-pašu. Imala je sina Zijadina i kćeri Hanzade i Neslihan.
  • sultanija Ajše (1465 — 1515): udata 1480. za Sinan pašu. Imala je pet kćeri: Hanzade, Kameršah, Gevheršah, Fatmu i Mihrihan.
  • sultanija Hundi (1464 — 1511): udata 1484. za Ahmed-pašu Hercegovića. Imala je četiri sina: Ahmed-bega, Ali-bega, Mustafa-bega i Musu-bega i četiri kćeri: Humašah, Kameršah, Aynišah i Mahdumzade.
  • sultanija Selčuk (1463 — 1508): udala se prvi put 1479. godine za Ferhad-pašu; drugi put se udala 1486. ​​za Mehmed pašu. Imala je sina Gazi Husrev bega i četiri kćeri: Neslišah, Hanzade, Hatidže i Aslihan.
  • sultanija Hatidže (1465 — 1500): udala se 1479. godine za Kara Mustafa pašu; drugi put se udala 1484. za Faik pašu. Imala je sina Ahmed bega i ćerku Hanzade.
  • sultanija Fatma (1467 — 1525): udata prvi put 1482. godine za Mirza Mehmed-pašu; udata drugi put 1489. za Mustafa-pašu; udata 1504. za Guzelče Hasan-bega. Imala je četiri sina i ćerki.
  • sultanija Humašah (1466 — 1518): udata prvi put 1482. godine za Bali-pašu; drugi put se udala 1496. za Čoban Mustafa pašu. Imala je sina Husein-bega i četiri kćeri: Umi, Humu, Hani i Šahzafer.
  • sultanija Kameršah (1476 — 1520): udata 1491. godine za Kodža Mustafa pašu.
  • sultanija Šah (1474 — 1506): udata za Nasuh Beya 1490. godine.
  • sultanija Gevhermuluk (1467 — 20. januar 1550): udata 1482. za Dukakinzade Mehmed-pašu, imala je sina Ahmed-bega i kćer Neslišah.
  • sultanija Ilaldi (? — 1517): udala se za Ahmed-pašu, koji je sebe proglasio kraljem Egipta 1524. godine. Po naređenju sultana Sulejmana pogubljen je zbog izdaje. Imala je ćerku Ajnišah.
  • sultanija Meliha (1489 — ?): udala se za Muslih-bega 1504. godine.

Literatura

uredi
Bajazid II
Rođen/a: 3. decembar 1447 Umro/la: 26. maj 1512
Kraljevske titule
Prethodi:
Mehmed II
Sultan Osmanskog Carstva
3. maj 1481 – 25. april 1512
Slijedi:
Selim I