Dragan Ozren

(Preusmjereno sa Dragan Miler)
Dragan Ozren
Rođen/a 3. april 1908. (1908-04-03)
Travnik,
 Austrougarska
Umro/la 27. februar 1951.
Goli otok,
 Jugoslavija
Uzrok smrti zapaljenje trbušne maramice[1]
Nacionalnost Hrvat
Ostala imena Dragan Miler, Karlo Miler, Dragan Ozrin, Ozren Čačinović
Državljanstvo Jugoslavija, Sovjetski Savez
Zanimanje urednik, izdavač, revolucionar
Politička partija Komunistička partija Čehoslovačke, Komunistička partija Sovjetskog Saveza
Vjeroispovijest ateista
Suprug/a Ida Radvolina Litvakova
Djeca Vladimir Draganovič Ozrin, Rada Draganovna Ozrina
Roditelji Anton Müller, otac

Dragan Miler - Ozren (Travnik, 3. april 1908 - Goli otok, 27. februar 1951), bio je jugoslovenski i sovjetski komunista, učesnik Narodnooslobodilačke borbe i Ibeovac.

BiografijaUredi

Dragan Miler rođen je 3. aprila 1908. godine u Travniku u Bosni. Njegov otac Anton bio je Čeh iz Praga, i radio je kao poštanski činovnik, a majka mu je bila Hrvatica iz Osijeka. Odrastao je u Osijeku, a pohađao je Nadbiskupsku gimnaziju u Travniku, koju su vodili jezuiti.[2] Tamo je već sa 15 godina postao član revolucionarnog omladinskog pokreta. U mladosti je naučio da svira klavir (naročito je voleo Griega i Chopina) i pokazivao je veliki talenat za crtanje.

Partijski radUredi

Nakon završene gimnazije, vraća se u Osijek, a 1926. godine iz Osijeka odlazi na studije arhitekture na Visokoj tehničkoj školi u Pragu. Odmah se uključio u rad jugoslovenske omladine. 1927. godine postao je aktivan član komunističke grupe studenata koju su sačinjavali Miron Demić, Marijan Krajačić, Muhamed Kadić, Vlajko Begović, Vaso Todorović, Zora Gavrić, Branko Popović i Adela Bohunicki.[3] Bio je jedan od najaktivnijih članova grupe, kao i prokomunističkog Akademskog kluba "Matija Gubec", koji su komunisti preuzeli od pristalica Hrvatske seljačke stranke 1929. godine.

Istovremeno, uključio se u rad čehoslovačke komunističke omladine i Komunističke partije Čehoslovačke (KSČ), čiji je član ubrzo i postao. Pisao je članke za zvanično glasilo KSČ, Rudé právo, kao i za umetnički časopis Tvorba, koji je uređivao književni kritičar i pisac František Xaver Šalda. 1928. godine časopis se našao na meti vlasti kao komunistički, te ga je umesto Šalde preuzeo novinar Julius Fučík, sa kojim se Miler ubrzo sprijateljio. Dve godine kasnije, Miler je zajedno s Fučíkom otputovao u Sovjetski Savez na četiri meseca. Iz tog putovanja je proizašla Fučíkova knjiga U zemlji gde je sutra već juče.[4] Krajem 1930. je uhapšen u Pragu na zahtev jugoslovenskog poslanstva,[3] pošto je u Beogradu kao Skojevac osuđen u odsustvu na osam godina robije jer je sa Ivankom Muačević učestvovao u prenošenju ilegalnog partijskog materijala iz Čehoslovačke u Jugoslaviju. Jugoslovenska vlada zatražila je njegovo izručenje, što je dovelo do protesta čehoslovačkih i jugoslovenskih studenata na ulicama Praga i komunističkih poslanika u parlamentu. Na kraju je odlučeno da neće biti izručen Jugoslaviji, ali će svakako morati da napusti zemlju. Odlučio se da, uz pomoć Komunističke partije Čehoslovačke, ode u Sovjetski Savez.

Emigracija u SSSR-uUredi

 
Dragan Ozren i njegova žena Ida Litvakova u Moskvi krajem tridesetih.

Miler sredinom 1931. godine odlazi u Sovjetski Savez. U Moskvi živi pod imenom Dragan Antonovič Ozrin. Pošto je bio poliglota, poslat je u redakcijsko-izdavačko odeljenje Kominterne (tu su, između ostalih, neko vreme radili i jugoslovenski revolucionari August Cesarec, Božidar Maslarić i Rudolf Hercigonja). Govorio je srpskohrvatski, češki, nemački, latinski, ruski, engleski, francuski i španski. Radio je u izdavačkoj kući Inostranoe rabočeje izdateljstvo, gde je prvo pripremao izdanja na srpskohrvatskom, a posle samo par meseci je, zahvaljujući svojoj veštini i poznavanju jezika, postao glavni urednik te izdavačke kuće.[5] Kao glavni urednik, pripremao je za štampu klasike marksizma, publicistiku i revolucionarnu beletristiku.

Ubrzo po dolasku u Moskvu, upoznao je Idu Radvolinu Litvakovu, kojom se oženio 1933. godine. Ida je o njemu kasnije napisala:

  „Za petnaest godina našeg zajedničkog života ja Dragana pamtim samo kako neprestano uči, nagnut nad rukopisom, nad knjigama, kako telefonom ili neposredno poznatima i nepoznatima odgovara na pitanja kao: gdje je šta rečeno kod Hegela ili Marksa, kako se određeni podaci mogu naći kod Matieza, odakle su ove ili one strofe Getea, Šekspira ili Omara Hajama... Moja sestra još danas pamti kako joj je uspješno pomogao kad je na Visokoj moskovskoj tehničkoj školi pripremala ispit iz otpora materijala. A sve što je znao, sam je naučio. (...) To je bio veoma duševan, blag, predusretljiv čovjek koji nije postao komunista zato što je pročitao ove ili one knjige već zato što nije mogao da gleda ljudske nevolje. Bilo bi ga stid da ima dva sakoa, a njegov drug jedan, i taj pocijepan. Bilo bi ga stid da svoja znanja ne podijeli s drugima. Rijetko je kući donosio čitavu platu, jer ponekome od saradnika, od prijatelja, nedostajalo je novca za kaput, ili za putovanje majci, ili da u te teške dane ishrani decu. Kategorički je odbijao da se koristi specijalnim snabdevanjem za inostrane stručnjake u Moskvi (Insnab) koje se davalo i saradnicima Kominterne - odbio je jer je prezirao privilegije i smatrao za čast da živi teško kao što žive i svi građani Moskve.[6]
(Sećanje Ide Litvakove na svog muža Dragana Milera)

1935. godine pomagao je organizaciju Sedmog kongresa Kominterne na kojem je usvojena strategija Narodnog fronta. Bio je organizator pres-centra i izložbe Revolucionarne knjige sveta, a bio je zadužen i za pripremanje izdanja svih kongresnih materijala. Kada je izbio građanski rat u Španiji, molio je Dimitrova da ga pusti da ode tamo kao dobrovoljac, ali mu je naređeno da ostane u Moskvi i bavi se pripremom knjiga i propagandnih brošura za Španiju.

Velika čistkaUredi

Glavni članak: KPJ tokom Velike čistke
 
Hotel "Luks" koji je tokom Velike čistke bio prebivalište mnogih jugoslovenskih komunista, uključujući i Dragana Ozrena.

Iako nikada nije bio član Komunističke partije Jugoslavije, Dragan Ozren je bio povezan sa jugoslovenskim emigrantima u SSSR-u, i kao takav direktno umešan u dešavanja u KPJ tridesetih godina. Kao urednik glavne izdavačke kuće Kominterne, 1938. godine, zajedno sa Ottom Kuusinenom, proveravao je prevode novoobjavljene Staljinove knjige Kratak kurs povijesti SKP(b) na nemački, francuski, engleski i češki. Knjiga je smatrana za svojevrsnu Bibliju staljinizma, te je intenzivno prevođena i vođeno je računa o ispravnosti svake reči. Usled napornog rada Ozren se razboleo, te je morao da operiše gnojni čep na grlu. Posle oporavka, ispravljao je i srpskohrvatsko izdanje, u kojem je naišao na niz grešaka. Tada se po svoj prilici pridružio napadima Ivana Marića na Josipa Broza Tita, koji je u to vreme optuživan za unošenje "trockističkih formulacija" u prevod četvrtog poglavlja. Broz je na prevodu radio sa istaknutim španskim borcem Vladimirom Ćopićem i još jednim članom redakcije. Zajedno su saslušavani pred Kontrolnom komisijom Kominterne. Iako Ozrenova supruga govori da su njegove primedbe bile čisto gramatičke i jezičke,[7] ove kritike su očigledno shvaćene veoma ozbiljno. Ćopića su koštale glave: NKVD ga je uhapsio 3. novembra 1938. i streljan je pet meseci kasnije. Nepoznati treći prevodilac je takođe uhapšen i njegova sudbina je nerazjašnjena.[8] Slovenački autor Silvin Eiletz smatra da su samo tesne veze s kadrovskim odelom, koji je bio pod nadzorom NKVD, omogućile Brozu da preživi.[9]

Dragan Ozren je navodno optužio Broza za trockizam po nalogu Komunističke partije Nemačke, koja je iskoristila Titov loš glas kako bi Kominterni dokazala svoju budnost.[5] Prema tvrdnjama Ide Litvakove, od tog trenutka su protiv Ozrena počele da stižu optužnice od strane partijskog predstavništva Jugoslavije u Kominterni sa potpisom "Valter." Tvrdi da ni ona ni Ozren nisu znali ko je to, niti je Ozren uopšte znao imena prevodilaca Kratkog kursa povijesti SKP(b).[7] Ozren je pušten na slobodu zbog birokratske greške: pismo koje ga je optuživalo nije imenovalo Dragana Ozrena nego Davana Ozerova.

Drugi svetski ratUredi

 
Dragan Ozren kao borac Prve jugoslovenske brigade 1944. godine.

Kada je počela nemačka invazija na Sovjetski Savez, ponovo se javio kao dobrovoljac za front, i ponovo mu je naređeno da ostane u Moskvi i bavi se izdavaštvom. Sa nemačkim piscima-političkim emigrantima pisao je letke i brošure koje su bacane iz aviona nemačkim vojnicima. Pred kraj rata, 1944. godine, Ozren odlučuje da se vrati u Jugoslaviju kao borac Prve jugoslovenske brigade.[5] Bio je rukovodilac politodjela. Sa brigadom je učestvovao u oslobođenju Ukrajine, Rumunije i Istočne Srbije. Politički komesar brigade, Dimitrije Georgijević, mu je tada saopštio da je drug Valter, koji je pisao optužnice protiv njega 1938. godine, sada na čelu socijalističke Jugoslavije. Njegova supruga tvrdi da je Dragan Ozren ranjen u borbama za oslobođenje Beograda oktobra 1944. Međutim, Prva jugoslovenska brigada nije učestvovala u Beogradskoj operaciji, i u Beograd je stigla tek 18. novembra.[10]

Posle oslobođenjaUredi

Po dolasku u Beograd je, iako ranjen, smešten u podrum zgrade bivšeg hotela "Madera" u koju se uselio CK KPJ. U tom podrumu je, prema svedočenju njegove žene, saslušavan, tučen i izgladnjivan pola godine, sve do marta 1945, nakon čega je izašao iz zatvora potpuno sed. Navodno je OZNA pokušavala da iznudi od njega priznanje da je enkavedeovac, što po tvrdnjama njegove supruge on nikada nije bio.[6] Pušten je nakon serije žalbi od strane Ide Litvakove i sovjetske Vlade.

Nakon puštanja na slobodu, radio je u Vojno-izdavačkom preduzeću, a zatim je bio urednik Izdavačkog preduzeća "Prosveta". Decembra 1945, njegova žena se doselila u Beograd sa njihovo dvoje dece, Radom i Vladimirom. Živeli su u stanu u Vuka Karadžića 11. Neposredno pre njenog dolaska, Ozren joj je uputio pismo u kojem je pisalo:

  „Bez stvari ćemo se nekako snaći, a knjige sve valja da poneseš! One su ovdje sad jako potrebne![6]
(Iz pisma Dragana Ozrena Idi Litvakovoj 1945. godine)

Ozren je od tada bio blisko povezan sa mnogim beogradskim intelektualcima. Moši Pijade je dao svoj omiljeni primerak Marksovog "Kapitala" na nemačkom koji je Pijade iskoristio za redigovanje svog starog prevoda knjige. Sarađivao je sa Miletom Klopčićem, Oskarom Davičom i Ivom Andrićem. Saradnja sa Isidorom Sekulić, Desankom Maksimović i njenim mužem Sergejem Slastikovim prerasla je u prijateljstvo.

Informbiro i Goli otokUredi

 
Deo zatvorskog kompleksa na Golom otoku.

U vreme kada je došlo do raskola Tita i Staljina, Dragan Ozren je bio zaposlen u sekretarijatu Beogradske konferencije. Beogradska konferencija, koja se tada održavala, dovela je do dogovora podunavskih zemalja o pravima plovidbe i prevoza Dunavom. Na Konferenciji je izjavio da podržava "kritike bratskih partija" i pozvao ostale jugoslovenske komuniste da urade isto.[4] Zbog toga je uhapšen 3. avgusta 1948. godine i odveden u Glavnjaču. Na vest o njegovom hapšenju, Ivo Andrić je Idi Litvakovoj rekao "Kod nas uvijek biju najbolje..."[11]

Iz Glavnjače je poslat na Goli otok. 1950. godine smešten je na radilište "R-101", poznatije kao "Petrova rupa", u kojem su bili intelektualci, bivši partijski rukovodioci, ministri i oficiri. Vlado Dapčević je ovako opisao Petrovu rupu:

  „Ubrzo sam se onesvijestio. Iza zida je bila Petrova rupa. Elipsastog oblika. Petnaest puta deset metara, otprilike. Duboka. U rupi jedna baraka, obložena kartonom, i jedna kuhinja. U baraci je, kad smo mi došli, bilo nešto manje od sto osuđenika. Sve bivši članovi Centralnog komiteta, uglavnom crnogorskog, bivši visoki rukovodioci, španski borci. Medu njima i nekoliko invalida iz španskog građanskog rata. Elita. Bili su strogo izolovani od drugih osuđenika u onoj Žici.[12]
()

Dragan Ozren je umro u Petrovoj rupi 27. februara 1951. godine. Postoji nekoliko verzija o njegovoj smrti, ali najverovatnija je ona koja kaže da je pretučen jer navodno nije dobro očisto komandirovu sobu. Nakon što ga je sobni starešina pretukao, propušten je kroz stroj. Od zadobijenih povreda je izdahnuo, i golootočki lekar mogao je samo da konstatuje smrt. Sahranio ga je Milutin Dapčević. Njegova supruga je bila uverena da je za njegovo ubistvo stiglo "naređenje odozgo."[13]

Njegova žena se decembra 1949. sa decom vratila u Sovjetski Savez, gde je radila kao spisateljica i prevodilac za srpskohrvatski. Umrla je 2001. godine. Njegov sin Vladimir Ozrin (1944) je viši naučni saradnik na Institutu za nuklearnu bezbednost Ruske akademije nauka, a ćerka Rada Ozrina (1945) predaje biohemiju na Biološkom fakultetu Državnog univerziteta u Moskvi.

ReferenceUredi

  1. Momčilo Mitrović, “Logoraši umrli na Golom otoku u periodu 1948-1958. godine,” Tokovi istorije 3 (2013), 319.
  2. Dunja Badnjević Orazi, L'isola nuda (Torino: Bollati Boringhieri, 2008), 46.
  3. 3,0 3,1 Vlajko Begović, "Sarajevski studenti u revolucionarnom pokretu studenata u Pragu" u "Sarajevo u Revoluciji" knjiga I (Sarajevo: Istorijski arhiv Sarajevo, 1976), 577-594.
  4. 4,0 4,1 L. A. Latišev, "Жаркое лето 48-го" u "Открывая новые страницы...Международные вопросы: события и люди", urednik N.V. Popov (Moskva: Politizdat, 1989), 129-134.
  5. 5,0 5,1 5,2 Jože Pirjevec, "Tito i drugovi" I deo (Beograd: Laguna, 2013), 93-94.
  6. 6,0 6,1 6,2 Ida Radvolina Litvakova, "Domovina mu je i prije rata sudila", članak u Borbi, 13.8.1990.
  7. 7,0 7,1 Ida Radvolina Litvakova, "Valter brani tačnost prevoda", članak u Borbi, 15.8.1990.
  8. Slavko Odić, Slavko Komarica, "Partizanska obaveštajna služba: Šta se stvarno događalo", knjiga treća (Zagreb: Centar za informacije i publicitet, 1988), 12.
  9. Bernard Nežmah, "Razkrita Titova moskovska skrivnost", članak u Mladini 16.7.2008.
  10. "ZBORNIK NOR-a, tom II - DOKUMENTI VRHOVNOG ŠTABA NOV I POJ - knjiga 14 - septembar-decembar 1944" (Beograd: Vojnoistorijski institut, 1981), 375.
  11. Ida Radvolina Litvakova, "Čojstvo i junaštvo nježne pjesnikinje", članak u Borbi, 14.8.1990.
  12. Slavko Ćuruvija, "Ja, Vlado Dapčević", 67.
  13. Ida Radvolina Litvakova, "Golootočka cisterna, Ozrenov grob", članak u Borbi, 16.8.1990.

LiteraturaUredi

  Segment isključivo posvećen Narodnooslobodilačkoj borbi.
  • Begović, Vlajko (1976). "Sarajevski studenti u revolucionarnom pokretu studenata u Pragu" u "Sarajevo u Revoluciji" knjiga I, Sarajevo: Istorijski arhiv Sarajevo.
  • Pirjevec, Jože (2013). "Tito i drugovi" I deo, Beograd: Laguna. ISBN 978-87-521-1409-2
  • Ida Radvolina Litvakova: "Pismo iz Moskve: Ida Radvolina Litvakova o svom mužu Draganu Ozrenu koji je ubijen u Petrovoj Rupi", Borba, 11-19.8.1990.