Otvori glavni meni

Budistička kosmologija

(Preusmjereno sa Budistička kozmologija)

UvodUredi

Nisu se sve budističke škole bavile kosmologijom. Npr. madhjamika, sa svojim shvatanjem o nepostojanju spoljašnjeg sveta, je gajila malo zanimanja za kosmološke teorije. Tri škole budizma u kojima je prisutno zanimanje za kosmologiju su: teravada, sarvastivada i jogačara.

Njihova kosmološka učenja su dosta slična, i u mnogo čemu predstavljaju odraz bramanske kosmologije drevne Indije[1]. U njoj postoji beskonačan broj svetova, pri čemu kosmografija svakog od tih svetova u osnovi nalikuje ovom, pojavnom svetu, a za središnju tačku postavlja ogromnu planinu Meru, sa čije četiri strane se prostiru četiri područja, a svakim od njih vlada po jedan Veliki Kralj, ili čuvar. Južno područje ili kontinent zvao se Đambudvipa, i drevni Indijci su verovali daje to upravo onaj kontinent koji oni naseljavaju. Pošto je postojalo neograničeno mnoštvo svetova sa sličnim ustrojstvom, razvila se i shema njihovog razvrstavanja.

SvetoviUredi

U budističkoj kosmologiji čitav svemir je podeljen u tri sfere, ili sveta:

  • Kama-dhatu (sanskrit) ili kama-loka (pali) - čulni svet
  • Rupa-dhatu (sanskrit) ili rupa-loka (pali) - svet čistog oblika ili fine materije
  • Arupja-dhatu (sanskrit) ili arupa-loka (pali) - svet bezobličnosti.

Kama-dhatuUredi

Najniža od tri sfere je Kama-dhatu (ili Kama-loka), čulni svet. On se proteže sa najniže tačke, od nepreglednog broja paklova naviše, kroz ravni duhova, životinja i ljudi, sve do ravni nižih „božanstava", deva, koja obitavaju na najvišoj tački čulnog sveta. Čitav ovaj svet naseljen je bićima koja imaju po šest čula: čulo vida, sluha, ukusa, mirisa, dodira i mentalnih utisaka.

U različitim paklovima borave bića koja ispaštaju poroke iz prošlosti u različitoj meri. Jedni paklovi su mračni, drugi hladni, treći vreli; svaki od njih ima osam stupnjeva u poretku vrednovanja od lošeg ka najgorem (tako u najvrelijem paklu, bol nikada ne prestaje)[1].

Površina zemlje predstavlja ravan životinja i ljudi. Asure delom pripadaju površini zemlje, a delom višim područjima. Deve nastanjuju najvišu ravan čulnog sveta, nebesa iznad vrhova planine Meru. Postoji Nebo tridesettri boga (Trajastrimsa), Jamino Nebo, gde se nikada ne smrkava, Tusitino Nebo, na kome obitava Meteja, budući buda i dva najviša neba, gde čak i sama želja ili pomisao mogu da stvore novu karmu. Na najvišem nebu prebiva Mara, Zli, koji tako zauzima najviši položaj u čitavom čulnom svetu. Značajna odlika nebesa na kojima obitavaju deve je da na njima nema žena; ponovno rođenje se ovde ostvaruje u muškom obličju.

Rupa-dhatuUredi

Drugi svet, Rupa-dhatu (ili Rupa-loka) se odlikuje odsustvom triju čula: čula ukusa, mirisa i dodira; ovde postoje samo vid, sluh i mentalni utisci. Stanovnici ovoga sveta i dalje poseduju obličje, ili formu (rupa), koja je na ovom nivou još uvek neizbežna u njihovom postojanju.

Svet Rupa je podeljen na brojna nebesa: prema Vasubandhuovoj abhidhama-kosi ima ih sedamnaest, teravada ih broji šesnaest, dok jogačara zagovara postojanje osamnaest ovakvih nebesa. Sa ovim nebesima su povezani različiti stupnjevi đhane (dhjana), ili kontemplacije: upražnjavanje prve đhane omogućuje pristup u prva tri Rupa nebesa (koja se ponekad nazivaju Brahma-loka ili Brahmin svet), upražnjavanje druge đhane u druga tri, treće đhane u naredna tri, a poslednje đhane u poslednjih osam nebesa.

Arupja-dhatuUredi

Iznad Rupa sveta nalazi se treća sfera svemira, Arupja-dhatu (ili Arupa-loka). U ovom "bezobličnom" ili "nematerijalnom" svetu, vid i zvuk su odsutni - postoje samo mentalni utisci, ili, rečnikom jogačare, samo-svest. Sve škole su saglasne da u bezobličnom svetu postoje četiri nebesa: nebesa bezgraničnog prostora, beskrajne svesnosti, ništavila ili nepostojanja i ni svesnosti ni nesvesnosti. Na ova nebesa pristižu bića čije ponovno rođenje usleđuje za meditacijom na jednu od četiri neograničene ili Brahma-vihare[1].

NavodiUredi

  1. 1,0 1,1 1,2 Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.

LiteraturaUredi

  • Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.

Vanjske vezeUredi