Standardni jezik

idiom koji stanovništvo koristi u svom javnom i formalnom diskursu; normirani jezik koji ima najmanje jednu standardnu varijantu, osim ostalih varijeteta; idiom koji je prošao proces standardizacije
Ne zamijeni s književnim jezikom, registrom ili dijalektom nekog jezika koji se upotrebljava u književnosti.

Standardni jezik (također standardni dijalekt ili standardizirani dijalekt), nadregionalni oblik jezika svih slojeva društva.[1] Nadregionalnost je njegovo osnovno svojstvo i glavni motiv njegovog nastanka.[2] Svojom nadregionalnošću standardni jezik se razlikuje od dijalekata, koji su regionalni idiomi. A svojstvom da obuhvaća sve slojeve društva standardni jezik se razlikuje od sociolekata, koji su jezici pojedinih slojeva društva. To znači da standardni jezik ima šire područje prostiranja od dijalekata i od sociolekata. Zato se u definicijama standardnog jezika navodi da on natkriljuje dijalekte i sociolekte.[3] Standardni jezici mogu biti monocentrični, kakav je japanski ili ruski, a mogu biti i policentrični, kad različite nacije govore svaka svoju standardnu varijantu jednog zajedničkog standardnog jezika, kakav je slučaj s engleskim jezikom, njemačkim, srpskohrvatskim, francuskim, španjolskim, portugalskim, arapskim, malajskim, hindustanskim, nizozemskim.[4]

U istočnoeuropskoj lingvističkoj tradiciji se termin "književni/literarni jezik" uobičajeno rabi kao sinonim termina "standardni jezik",[5][6][7] iako neki autori smatraju literarni jezik jednim od funkcionalnih stilova jezika, stavljajući ga u opoziciju govornom idiomu,[8] ili tretiraju taj pojam kao izraz za "jezik književnosti".[9]

Zašto dolazi do standardizacije jezika

uredi

Između jezično različitih regija ili jezično različitih slojeva društva postoje poteškoće u komunikaciji. Kad se takve poteškoće u komunikaciji žele ukloniti, dolazi do standardizacije jezika. Tada se odabire jedan jezik za nadregionalni, i regije koje ga dotad nisu govorile i slojevi društva za koje dotad nije bio karakterističan počinju ga koristiti.

 
Standardni srpskohrvatski jezik.

Tako su npr. u 19. stoljeću jezično različite kajkavska, čakavska i štokavska regija odlučile uzeti štokavski za nadregionalni jezik. Istovremeno je u istočnim dijelovima štokavske zone dokinuta sociolekatska podvojenost, koja se sastojala u tome što su niži slojevi društva govorili štokavski, a viši slojevi društva dotad pisali slavjanoserbski. Štokavski jezik je tako postao standardni jezik jer svojom nadregionalnošću natkriljuje dijalekte i svojim obuhvaćanjem svih slojeva društva natkriljuje sociolekte.[10] S obzirom da je štokavski ionako bio najrasprostranjeniji na teritoriju o kojem je riječ, razumljivo je što je upravo on uzet za nadregionalni jezik.

Širenje standardnog jezika u svim regijama i slojevima društva, njegova implementacija, omogućeni su time što je krajem 19. stoljeća uvedeno da je on obavezan u školama. Da bi se standardni jezik lakše učio, nastajala su kodificirajuća djela (gramatike, rječnici, pravopisi) koja su opisivala njegove upotrebne norme. Kodifikacija, dakle, nije izmišljanje i nametanje normi, nego „u normalnom slučaju je kodificiranje jezičnih normi zapisivanje zbroja onoga što je već prihvaćeno“.[11]

Polifunkcionalnost standardnog jezika

uredi

Korištenje standardnog jezika u najraznovrsnijim područjima društvenog života, npr. u znanosti, novinarstvu, administraciji, književnosti, svakodnevnoj komunikaciji itd., pokazuje da je on naspram dijalekata i sociolekata polivalentan i polifunkcionalan. Polivalentnost se sastoji u tome da standardni jezik opslužuje sve sfere društvenog života. Polifunkcionalnost se sastoji u tome da je standardni jezik raslojen na funkcionalne stilove, a to su znanstveni, novinski, književnički, administrativni i razgovorni stil.[10]

Povezano

uredi

Izvori

uredi
  1. Stedje, Astrid (2001) (njemački). Deutsche Sprache gestern und heute : Einführung in Sprachgeschichte und Sprachkunde (5. izd.). München: Fink. str. 222. ISBN 3770525140. OCLC 491865109. 
  2. Daneš, František (1988). „Herausbildung und Reform von Standardsprachen”. u: Ammon, Ulrich; Dittmar, Norbert; Mattheier, Klaus J. (ur.) (njemački). Soziolinguistik: Ein internationales Handbuch zur Wissenschaft von Sprache und Gesellschaft II. Handbücher zur Sprach- und Kommunikationswissenschaft 3.2. Berlin & New York: Mouton de Gruyter. str. 1507. ISBN 3-11-011645-6. OCLC 639109991. 
  3. Lewandowski, Theodor (1990) (njemački). Linguistisches Wörterbuch. Uni-Taschenbücher. Bd. 1518 (5. izd.). Heidelberg & Wiesbaden: Quelle und Meyer. str. 1096. ISBN 3494021732. 
  4. Clyne, Michael G., ur. (1992) (engleski). Pluricentric Languages: Differing Norms in Different Nations. Contributions to the sociology of language 62. Berlin & New York: Mouton de Gruyter. str. 481. ISBN 3-11-012855-1. OCLC 24668375. Pristupljeno 9. juna 2014. 
  5. (ru) Словарь социолингвистических терминов. Moskva: Российская академия наук. Институт языкознания. Российская академия лингвистических наук. 2006. str. 217. 
  6. K. Ozóg (1993). „Ustna odmiana języka ogólnego” (pl). Współczesny język polski. 2. J. Bartmiński (red.). Wrocław. str. 87. 
  7. „język ogólny” (pl). Słownik terminów gramatycznych. Edupedia. Arhivirano iz originala na datum 2018-11-17. Pristupljeno 18. novembra 2018. 
  8. Stanisław Barańczak (1974) (pl). Język poetycki Mirona Białoszewskiego. Zakład Narodowy im. Ossolińskich. str. 132. 
  9. Mate Kapović (2010). Čiji je jezik (1 izd.). Zagreb: Algoritam. str. 55-74. ISBN 9789533162829. 
  10. 10,0 10,1 Kordić, Snježana (2010). Jezik i nacionalizam. Rotulus Universitas. Zagreb: Durieux. str. 70, 73-74. ISBN 978-953-188-311-5. OCLC 729837512. SSRN 3467646. CROSBI 475567. Pristupljeno 3. marta 2012. 
  11. Hundt, Markus (2005). „Grammatikalität – Akzeptabilität – Sprachnorm. Zum Verhältnis von Korpuslinguistik und Grammatikalitätsurteilen”. u: Lenz, Friedrich; Schierholz, Stefan (ur.) (njemački). Corpuslinguistik in Lexik und Grammatik. Stauffenburg Linguistik, Bd. 37. Tübingen: Stauffenburg. str. 22. ISBN 3860577859. 

Vanjske poveznice

uredi