Punski ratovi

Punski ratovi skupni je naziv za tri rata koja su vođena između Rima i Kartagine u drugoj polovini 3. veka p.n.e. i na početku druge polovine 2. veka p.n.e. Nazvani su "punskim ratovima" zato što su Rimljani Kartaginjane zvali "Puni" (Poeni), što je oblik izveden od "Feničani

Prvi punski rat (264―241. p.n.e)

Brzi uspon Rima u prvoj polovini 3. veka pne. te širenje njegove sfere uticaja, što je završilo osvajanjem cele Italije, dovelo je Rim gotovo odmah u sukob sa mediteranskim silama van Italije. Na jugu je glavni protivnik bila Kartagina. Kršeći sporazum iz 306. god. p.n.e., koji je (kako pretpostavljaju istoričari na osnovu Polibijevih podataka) Siciliju prepustio kartaginskoj uticajnoj sferi, Rimljani su prešli Mesinski moreuz, koji je Italiju razdvajao od Sicilije, i tako započeli rat.

Kartaga prije 264

Neposredan povod za izbijanje prvog rata bila je kriza u gradu Mesani (danasnja Messina). Grupa kampanskih plaćenika, nazvanih Mamertinci, koja se silom učvrstila u tom gradu i koje je 264. p.n.e. snažno pritiskao Hijeron II iz Sirakuze, obratili su se za pomoć istovremeno i Rimu i Kartagini. Kartaginjani su stigli prvi, zauzeli Mesanu i isposlovali mir od Hijerona. Ipak, rimski vojskovođa, koji je uporno nastojao da sa svojom vojskom uđe u grad, uspeo je tokom pregovora zarobiti kartaginskog zapovednika i naterati ga na povlačenje. Taj rat je uveo Rim u rat s Kartaginom i Sirakuzom.

Ratne operacije su počele zajedničkim kartaginsko-sirakuškim napadom na Mesanu, koji su Rimljani lako odbili. Zatim su Rimljani 263. god. p.n.e. s velikom vojskom prodrli na Hijeronovu teritoriju i primorali ga da traži mir i s njima sklopi savez. Godine 262. p.n.e. opseli su i zauzeli kartaginsku bazu u Agrigentu na južnoj obali ostrva. Prve godine rata nisu ostavljale nimalo sumnje o tome da rimske namere sežu mnogo dalje od zaštite Mesane.

Rimljani su 260. god. st. e. izgradili svoju prvu veću flotu standardnih ratnih brodova. U bici kod Mila (Mylae), na severnoj obali Sicilije, njihov vojskovođa Gaj Duilije je pobedio kartaginsku flotilu lako pokretljivijih brodova tako što je dostizao jedan po jedan brod i zatim na njega iskrcavao vojnike koji su se zatim borili kao pešadija protiv kartaginskih mornara. Ta pobeda je omogućila Rimljanima da se 259. god. st. e. iskrcaju na Korizici i odatle proteraju Kartaginjane, ali ona nije bila dovoljna da oslabi kartaginski pritisak na samu Sirakuzu. Velika rimska flota isplovila je 256. god. st. e., potukla celu kartaginsku flotu kod rta Eknoma (blizu današnje Likate = ital. Licata) i podigla utvrđeni logor na afričkoj teritoriji kod Klipeje (Clipea, danas Kelibia u Tunisu). Kartaginjani, čija je građanska vojska bila krajnje dezorganizovana, nisu mogli sprečiti pustošenje svojih polja ni pobune svojih podanika. Posle samo jedne kampanje bili su spremni da zatraže mir, ali su uslovi koje je ponudio rimski zapovednik Marko Atilije Regul za njih bili nepodnošljivo strogi. Zato su opremili novu vojsku, u kojoj je glavnu ulogu trebala imati konjica i slonovi. Godine 255. st. e. nametnuli su bitku Regulu, koji je zauzeo položaj blizu grada Tunisa sa neadekvatnom vojnom snagom, te su uništili veći deo njegove vojske. Ostali vojnici su se povukli sa drugom rimskom flotom, koja je došla do Afrike, nakon što je kod rta Hermeja potukla kartaginsku flotu.

Rimljani su sada ponovo usmerili pažnju na Siciliju. Važno utvrđenje Panorm (današnji Palermo) zauzeli su 254. st. e., ali je ponovo nastupilo zatišje kada su Kartaginjani na ostrvo doveli pojačanja. Konačno je 251. ili 250. st. e. rimski vojskovođa Cecilije Metel započeo bitku blizu Panerma, u kojoj je snaga neprijatelja bila značajno oslabljena. Zatim su Rimljani počeli sa kopna i mora opsedati glavnu punsku bazu u Lilibeju (Lilybaeum, današnja Marsala) i grad Drepanon (danas Trapani). Zbog snažnog otpora Rimljani su morali d249. st. e. dignuti opsadu. Pokušavajući izvršiti iznenadan napad na Drepanon rimska flota je pod komandom Publija Klaudija Pulhera izgubila 93 broda, što je bio jedini pomorski poraz Rimljana tokom čitavog rata. Njihova flota, je međutim, bila ozbljno oslabljena nizom gubitaka u burama, pa je bila tako smanjena da je napad na Siciliju morao biti odložen. Istovremeno su Kartaginjani, koji su počeli osećati težak finansijski teret ovog otegnutog rata, smanjili svoje snage i odustali od pokušaja da pokrenu protivnapad.

Rimljani su 242. god. st. e. obnovili operacije na moru. Flota od 200 brodova bila je poslata da obnovi blokadu Lilibeja. Kartaginjani su užurbano prikupili vojsku za odbranu, ali je 10. marta 241. st. e. u bici kod Egatskih ostrva (Aegates insulae), zapadno od Drepanona, njihova flota bila uhvaćena u klopku, pa je većina brodova potopljena ili zarobljena. Ova pobeda, kojom su Rimljani osigurali svoju dominaciju na moru, učinila je neminovnim konačni pad kartaginskih uporišta na Siciliji. Kartaginjani su zato stupili u pregovore i najzad kapitulirali. Po uslovima mirovnog sporazuma, Kartaginjani su morali ustupiti Siciliju i Liparska ostrva Rimu i platiti odštetu od 3.200 talenata. Dugo ratovanje i česti gubici brodova rezultirali su velikim ljudskim i materijalnim gubicima na obe strane.

Period između dva rata (241−218. st. e.)

Gubitak prevlasti na moru lišio je Kartaginjane ne samo njihovog dominantnog položaja u zapadnom Mediteranu, već je njihovu prekomorsku imperiju izložio dezintegraciji pod obnovljenim napadima Rima. Čak je i grčki istoričar Polibije, koji se divio Rimu, smatrao da su potonje akcije Rimljana protiv Kartagine bile agresivne i neopravdane. Kršeći sporazum sa Kartaginom, rimska vojska je zauzela Sardiniju, nakon što je tamošnji kartaginski garnizon predao Rimljanima ostrvo (238. god.). Na žalbe Kartagine Rimljani su odgovorili objavom rata, a od njega su odustali tek pošto su im ustupljene i Sardnija i Korzika te nakon što im je plaćena nova odšteta.

Iz te epizode je bilo jasno da Rim namerava u potpunosti iskoristiti svoju pobedu. Da bi izbegla dalje opadanje svoje hegemonije, Kartagina nije imala drugog izlaza nego da odgovori silom. Nedavne komplikacije, kako spoljašnje tako i unutrašnje, tako su oslabile punsku moć da je trenutak obnavljanja rata s Rimljanima pod bilo kakvim povoljnim uslovima izgledao veoma daleko. Ipak, kartaginski vojskovođa Hamilkar Barka trudio se da obnovi kartaginsku moć učvršćivanjem položaja u Hispaniji, gde je Kartagina mogla nabaviti nove materijalne resurse i nove vojnike. Pošto su mu bila data neograničena ovlašćenja u spoljnim poslovima, on je ostatak svog života proveo učvršćujući pozicije u Hispaniji (237–228). Taj rad su nastavili njegov zet Hazdrubal i sin Hanibal, koji je 221. god. st. e. bio postavljen na čelo kartaginske vojske. Ova osvajanja u Hispaniji izazvala su podozrenje Rima, koji je ugovorom sa Hazdrubalom ograničio Kartaginjane na oblast južno od reke Ebra (Iberus). U nekom trenutku, Rim je takođe, uspostavio odnose sa Saguntom, gradom na istočnoj obali Pirinejskog poluostrva, južno od Ebra. Kartaginjanima se činilo da Rim ponovo širi svoje interese u sferu njihove hegemonije. Hanibal je 219. god. započeo opsadu Sagunta i osvojio ga, uprkos upornoj odbrani grada. Prema (malo verovatnoj) tradiciji, grad je osvojen u svetlu dogotrajnih većanja rimskog senata o tome treba li Saguntu pružiti pomoć ili ne. Međutim, čini se da je odbrana Sagunta u tom trenutku bila nemoguća. U svakom slučaju, na taj čin Rimljani su odgovorili ultimatumom, zatraživši od Kartaginjana da im predaju Hanibala ili da uđu u rat. Kartaginska je vlada podržala Hanibala i prihvatila rat.

Drugi punski rat (218―201)

Izgledalo je da bi prevlast Rimljana na moru trebala omogućiti da biraju bojno polje. Odlučili su da jednu vojsku pošalju u Hispaniju, a drugu na Siciliju i u Afriku. Ali, pre nego što su njihove pripreme bile završene, Hanibal je započeo niz operacija koje su diktirale tok rata tokom većeg njegovog dela. On je shvatio da, dok god Rimljani uživaju resurse nepodeljene "italske konfederacije", nijedan napad im ne može toliko naštetiti da bi sprečio oporavak Rimljana. Zato je smislio plan da saseče njihov izvor snage tako što će rat preneti u Italiju i tamo izazvati raspad italske konfederacije. Njegove su šanse da ikada dođe do Italije izgledale male, jer su more čuvale rimske flote, a kopneni put je bio dugačak i naporan.

Ali, sama smelost njegovog poduhvata doprinela je da uspe. Nakon šestomesečog marša preko Hispanije, Galije i Alpa, kojem se Rimljani nisu mogli na vreme suprotstaviti, Hanibal je u jesen 218. st. e. stigao u dolinu reke Pad (reka) sa 20.000 vojnika i 6.000 konja, pri čemu mu je najbolji deo vojske bio regrutovan u Africi i Hispaniji. Krajem te godine Hanibal je nadmoćnom taktikom odbacio rimsku vojsku na obalama reke Trebije, nanoseći joj teške gubitke, te je tako osigurao svoj položaj u severnoj Italiji.

Godine 217. st. e. vojne operacije su zahvatile Etruriju, u koju je osvajačka vojska, značajno osnažena Galima, prodrla kroz jedan nezaštićen prolaz. Rimska vojska je krenula u poteru za neprijateljem, ali je upala u klopku na obali Trazimenskog jezera i tu bila uništena, izgubivši najmanje 15.000 vojnika. Ova katastrofa je ostavila Rim potpuno nezaštićenim. Ali Hanibal se, odlučivši da ne napada Rim pre no što sakupi snažniju vojsku, uputio prema jugu Italije, nadajući se da će tamo podbuniti narode koji su ranije bili najuporniji neprijatelji Rima. Međutim Italici su se svuda, sporo priključivali Kartaginjanima. Nova rimska vojska je pod komandom diktatora Kvinta Fabija Maksima (nazvan Cunctator = "Oklevalo") u stopu pratila Hanibala na njegovom putu kroz Apuliju i Kampaniju, te ga je sprečavala da uspostavi stalnu bazu za vojne operacije.

Ratne operacije u 216. godini započele su novim, agresivnim potezom sa strane Rima. Izuzetno snažna kopnena vojska, čija se veličina procenjuje u rasponu od 48.000 do 85.000 ljudi, poslata je da se s Kartaginjanima sukobi u otvorenoj bici. U ravnoj dolini blizu Kane (Canae, u Apuliji). Hanibal je namerno dozvolio da centar njegove vojske probiju brojčano nadmoćni Rimljani, dok je Hazdrubalova konjica opkoljavala neprijatelja s bočne i zadnje strane. Rimljani, našavši se sa svih strana opkoljeni kao u unutrašnjosti potkovice, bili su praktično uništeni, a ljudski su gubici bili možda veći nego u bilo kom drugom porazu za vreme rimske republike.

Bitka je imala važne posledice i na moral. Južnoitalski narodi odvojili su se od Rima, pri čemu su taj pokret predvodili građani Kapue, koja je u to vreme bila drugi po veličini grad u Italiji. Iz Kartagine su poslata dodatna pojačanja, a nekoliko neutralnih država spremalo se da uđe u rat na strani Kartaginjana. Ali veliki resursi Rima, iako značajno smanjeni kako u pogledu ljudstva tako i u pogledu novca, još nisu bili iscrpljeni. U severnoj i srednjoj Italiji pobuna nije uhvatila većeg maha i mogla se kontrolisati manjim vojnim odredima. Na jugu, grčki obalni gradovi ostali su lojalni Rimu, a brojne latinske kolonije imale su važnu funkciju da sprečavaju komunikaciju između pobunjenika i da zadržavaju delove njihovih snaga.

U samom Rimu ova kriza je proizvela jedinstvo kakvo se nikada kasnije tokom republike nije ponovilo. Vođstvo u ratu bilo je od tada prepušteno senatu, koji je stekao veliku slavu svojom konzistentnom politikom sve dok rat nije bio uspešno okončan. Ali, kriza je proizvela i nešto čega su se kasniji rimski pisci stideli: porazi su bili smatrani dokazom božanskog gneva zbog rimske bezbožnosti, koji je trebalo otkloniti tako što će se živi sahraniti dve Vestalke i tako što će se prineti na žrtvu jedan Gal i jedna Galkinja te jedan Grk i jedna Grkinja.

Potonje vojne operacije u Italiji poprimile su nov karakter. Mada su Rimljani povremeno uspevali da prikupe i do 20.000 vojnika, za terenske operacije su mogli odvojiti samo skromne odrede. Njihove vojskovođe, među kojima su veterani Fabije i Marko Klaudije Marcel često bili na najvažnijim položajima, retko su se upuštali u otvorene bitke sa Hanibalom, pa su se zadovoljavali time da ga samo nadziru i napadaju njegove pomoćne čete. Hanibal, čiji su nedavni uspesi bili dovedeni u pitanje potrebom da odvoji vojne snage za zaštitu svojih novih saveznika ili za osiguranje njihove kolebljive lojalnosti, još uvek je bio suviše slab da bi preduzeo odlučujuću ofanzivu. U narednim godinama se rat nastavio u vidu niza manjih okršaja. Tokom 216. i 215. god. st. e. glavno poprište rata je bila Kampanija, gde je Hanibal, uzalud pokušavajući da se učvrsti na obali, pretrpeo značajan poraz kod grada Nole.

Godine 214. st. e. glavne kartaginske snage su bile prebačene iz Apulije, u nadi da će se zauzeti Tarent, pogodnu luku preko koje bi Hanibal uspeo osigurati veze s Kartaginom. Tokom 213. i 212. god. st. e. veći deo Tarenta i drugi gradovi na južnoj obali konačno su prešli u Hanibalove ruke, ali su u međuvremenu Rimljani usporeno gušili pobunu u Kampaniji, a 212. god. bili su dovoljno jaki da otpočnu s opsadom Kapue. Naneli su težak poraz kartaginskoj vojsci poslatoj u pomoć Kapui, a nisu odustali od opsade ni kada se pojavio sam Hanibal. Godine 211. st. e. Hanibal je poslednji put pokušao pomoći svojim saveznicima tako što je inscenirao lažni napad na sam Rim, ali su opsađivači odbili da se povuku iz svojih rovova i Kapua je postepeno glađu naterana na predaju. Rimljani su 209. god. zauzimanjem Tarenta postigli još jedan važan uspeh. Mada je Hanibal još uvek pobeđivao u pojedinim okršajima, bio je polako potiskivan ka krajnjem jugu poluostrva.

Godine 207. st. e. dolazak svežih kartaginskih snaga izazvao je novu krizu. Hazdrubal, koji je tokom 208. i 207. st. e. išao kopnenim putem iz Hispanije, pojavio se u severnoj Italiji sa vojskom koja je jedva bila manja od vojske koju je Hanibal doveo 218. godine. Pošto je dopunio svoje trupe galskim i ligurskim kontingentima, krenuo je duž istočne obale sa ciljem da se priključi svom bratu u srednjoj Italiji, kako bi zajednički napali Rim. Do tog su vremena ljudski i materijalni gubici već toliko pritisli Italiju, da su i neki od najodanijih rimskih saveznika protestovali izjavljujući da ne mogu pružiti dalju pomoć. Ipak, uz krajnje napore, Rimljani su opremili dve jake vojske i poslali ih protiv Hazdrubala i Hanibala. Hazdrubala je, pre nego što je stigao do Hanibala, kod reke Metaura u severnoj Italiji potukla vojska pod komandom Marka Livija Salinatora, delimično pojačana vojskom Gaja Klaudija Nerona. Veći deo Hazdrubalove vojske je bio uništen, a on sam ubijen. Njegova je glava zatim bila bačena u bratovljev logor, kao objava njegovog poraza.

Ratne operacije 207. godine odlučile su ishod rata u Italiji. Mada se Hanibal još nekoliko godina zadržao u južnoj Italiji, to mu je pre svega pošlo za rukom zbog iscrpljenosti Rima. Godine 203. st. e., Hanibal je, u skladu s naređenjima koja je primio iz Kartagine, otplovio natrag u Afriku. Druga ekspedicija pod komandom njegovog brata Magoa, koja se iskrcala u Liguriji 205. st. e. i pokušala da izazove pobunu u cisalpijskoj Galiji i u Etruriji, bila je naterana na povlačenje.

Rat na Siciliji i u Španiji

Istovremeno sa borbom u Italiji, drugi punski rat se vodio i u nekoliko drugih oblasti. Na istoku, makedonski kralj Filip V je započeo prvi makedonski rat (215–205) u dogovoru sa Kartaginjanima, kada se činilo da se rimska moć raspada posle poraza kod Kane. Mada je to primoralo Rimljane da dodatno napnu svoje ionako već iscrpljene snage slanjem nove vojske u Grčku. Bilo kaku efektivnu saradnju između Filipa i Hanibala sprečile su diverzije koje je u Grčkoj Filipu pravila rimska diplomatija i rimska patrolna flotila u Jadranskom moru.

Poljoprivreda u Italiji je propala, pa su Rimljani morali zalihe hrane dopremati sa Sardinije i Sicilije. Sardiniju su Kartaginjani napali 215. st. e., ali je mala rimska vojska bila dovoljna da odbije napad. Na Siciliji je 215. god. umro Hijeron II, pouzdani saveznik Rima, a sirakuško kraljevstvo je prešlo u ruke njegovog neiskusnog unuka Hijeronima. Mladi vladar je odmah prekinuo savez s Rimljanima, ali je bio ubijen pre no što je otpočeo ratovanje. Sirakužani su sada ukinuli monarhiju i vratili se republikanskom uređenju. Međutim, kada su Rimljani zapretili surovom kaznom, Sirakužani su odlučili da se odupru Rimljanima i da zato moraju sarađivati s Kartaginjanima.

Rimska vojska i flota pod komandom Marka Klaudija Marcela, koje su se uskoro pojavile pred Sirakuzom, bile su potpuno ometene mehaničkim spravama koje je sirakuški matematičar Arhimed izumeo 213. godine za odbranu grada. U međuvremenu se pobuna protiv Rima proširila i na unutrašnjost ostrva, a kartaginska flota je zadobila kontrolu nad gradovima na južnoj obali. Konačno je 212. godine Marcel razbio odbranu Sirakuze pa je, uprkos dolasku kartaginske vojske, 211. godine zauzeo ceo grad. Do kraja 210. godine cela je Sicila bila u rukama Rimljana.

Sukob u Hispaniji bio je drugi po važnosti, odmah iza rata u Italiji. Odatle su, naime, Kartaginjani dobijali velike količine novca i ljudstva koji su mogli poslužiti kao pojačanja Hanibalu. Zato je bilo u interesu Rimljana da se neprijatelju suprotstave i u Hispaniji. Iako je vojska koju je Rim u početku odvojio za ovaj sukob bila mala i zasnivala se gotovo u potpunosti na sopstvenim resursima, njeni zapovednici Publije Kornelije Scipion i Gnej Kornelije Scipion veštom su strategijom i diplomatijom ne samo pridobili narode severno od reke Ebra i onemogućili pokušaje kartaginskog vojskovođe Hazdrubala Barke da obnovi vezu sa Italijom, nego su čak sa vojskom krenuli duž istočne obale u samo središte neprijateljske teritorije.

Ali na kraju su rimski uspesi bili poništeni zbog prenagljene akcije. Pošto su ih napustili kontingenti lokalnog stanovništva i pošto im je odstupnicu preprečila kartaginska konjica, u kojoj je zapaženu ulogu imao numidski princ Masinisa, rimski su zapovednici bili ubijeni, a njihova vojska uništena (211. st. e.).

Međutim, nevolje u Africi sprečile su Kartaginjane da iskoriste ovaj svoj uspeh u Hispaniji. Nakon pada Kaupe 211. st. e. Rimljani su prebacili vojsku iz Italije u Hispaniju i 210. st. e. tada najbolji rimski vojskovođa, mladi sin i imenjak Publija Kornelija Scipiona, bio je odlukom narodne skupštine postavljen za zapovednika, uprkos tome što je bio veoma mlad i što nije prethodno obavljao neophodne magistrature. Scipion je već 209. st. e. zauzeo Novu Kartaginu (danas Cartagena), glavno kartaginsko uporište u Hispaniji. Mada posle bitke kod Bekule (208. st. e.) nije mogao da spreči odlazak Hazdrubala Barke ka Italiji, Scipionu je taj odlazak omogućio da brže potisne preostale neprijateljske snage. Poslednji pokušaj Kartaginjana da slanjem sveže vojske povrate svoje gubitke završio se neuspešno rimskom pobedom kod Ilipe, blizu Sevilje, pa su do kraja 206. godine Kartaginjani bili isterani iz cele Hispanije.

Rat u Africi

Godine 205. st. e. Scipion, koji se vratio iz Hispanije i bio izabran za konzula, predložio je da se njegove pobede učvrste napadom na teritoriju same Kartagine. Iako zbog prisustva Hanibala u Italiji Fabije i drugi senatori isprva nisu pristajali na taj plan, Scipion je postepeno savladao svaki otpor. Sakupio je vojsku, koju je organizovao i dopunio na Siciliji, i 204. godine isplovio je ka Africi. Tamo su ga dočekale kombinovane snage Kartagine i numidskog kralja Sifaksa, te je neko vreme morao ostati na obali blizu Utike. Ali u proleće se probio iznenadnim napadom na neprijateljski logor, što se završilo potpunim uništenjem neprijateljske vojske.

Tokom 203. godine Scipion je uništio novu kartaginsku vojsku na Velikoj Ravnici, oko 110 km od Utike, zarobio kralja Sifaksa i na numidski presto ponovo doveo Masinisu, koga je nešto ranije Sifaks bio svrgao. Ti porazi su primorali Kartaginjane da traže mir, ali pre no što su veoma umereni uslovi koje je Scipion ponudio mogli biti definitivno prihvaćeni, nagla promena mišljenja ih je naterala da se još jednom okušaju u ratu, pa su opozvali Hanibalovu vojsku i prekinuli pregovore. Hanibal se vratio iz Italije i 202. godine preuzeo komandu nad kombinovanom vojskom građana i plaćenika, pojačanu njegovim veteranskim italskim snagama.

Nakon što su pregovori propali, Scipion i Hanibal su se sukobili u bici kod grada Zame. Scipionova vojska je bila nešto malobrojnija, ali ipak dobro istrenirana i sa znatno nadmoćnijom konjicom. Njegova pešadija, pošto je izbegla napad kartaginskih slonova, probila je prva dva neprijateljska reda, ali nije uspela probiti red Hanibalovih italskih veterana. Bitku su konačno odlučile rimska konjica i konjica njihovog novog saveznika Masinise, koji je jednim manevrom, nalik onom kod Kane, s leđa iznenadio Hanibalov red i uništio ga.

Kartaginjani su sada ponovo zatražili mir i prihvatili uslove koje je ponudio Scipion. Morali su Rimljanima ustupiti Hispaniju i mediteranska ostrva koja su još držali, i predati sve svoje ratne brodove, u sledećih 50 godina platiti odštetu od 10.000 talenata i odreći se svoje nezavisnosti u pitanjima rata i spoljne politike.

Tako se drugi punski rat, najveći rat u kome su se do tada borili kako Rim tako i Kartagina, završio punim trijumfom Rima, mada ne zbog bilo kakve greške u taktici Kartaginjana. Kartagina se mogla nadati da će pobediti jedino ako prodre u Italiju i upotrebi neprijateljeve resurse protiv njega samoga. Brilijantni je Hanibalov poduhvat u krajnjoj liniji pretrpeo neuspeh zbog rigorozne odlučnosti Rimljana i zbog gotovo neiscrpnog izvora vojnika koje je pružala italska konfederacija, koju ni porazi ni iscrpljujući ratni napori nisu uspeli u potpunosti srušiti. Mada su Rim i njegovi saveznici pretrpeli gubitke u visini od oko jedne petine odraslog muškog stanovništva, oni su nepokolebljivo nastavili borbu, iz godine u godinu regrutujući nove hiljade vojnika. Za Polibija, drugi punski rat je ilustrovao nadmoćnost jakog državnog ustrojstva Rima nad Hanibalovim individualnim genijem.

Treći punski rat (149―146. st. e.)

Posle drugog punskog rata Kartagina se u tom stepenu oporavila da je 191. st. e. ponudila da odjednom isplati ostatak odštetne sume, koja je se trebala da plaćati tokom 50 godina u visini od 200 talenata godišnje. Rim je ovu ponudu odbio, iz čega se može zaključiti da je plaćanje odštete imalo ne samo finansijsku, nego i simboličnu važnost kao znak podređenosti Rimu. Kartaginski sused, numidski kralj Masinisa, dobio je kao nagradu za podršku Rimu u bici kod Zame svoje otačko kraljevstvo i zapadno numidsko kraljevstvo kojim je vladao Sifaks. Tokom sledećih 50 godina Masinisa je periodično pokušavao iskoristiti naklonost Rima tako što je upadao na kartaginsku teritoriju. U početku su Kartaginjani u tim sporovima popustljivo tražili arbitražu Rima, ali je rimska presuda u principu uvek išla u korist Masinise. Posle niza gubitaka, Kartaginjani su 151. st e. odlučili da sami deluju te su sakupili vojsku kako bi se branili od Masinisinih napada. Kada je jedna rimska delegacija primetila da su Kartaginjani sakupili vojsku suprotno sporazumu iz 201. godine, Rim je dobio povod da 149. st. e. Kartaginjanima objavi rat. Polibije, međutim, tvrdi da je senat o ovom ratu odlučio već "mnogo ranije". Katon Stariji je svoje govore u senatu od 153. godine završavao čuvenom izjavom da "Kartagina mora biti razorena" (Carthaginem delendam esse). Kartagina je očajnički i patetično pokušala da se izmiri s Rimom, smakla je zapovednike ekspedicije protiv Numiđana, predala grad Rimu i predala mu taoce i oružje. Tek tada su Rimljani isporučili svoj konačni zahtev: stanovništvo mora napustiti Kartaginu i preseliti se na neko mesto u unutrašnjosti zemlje. Takav ekstreman zahtev Kartaginjani nisu mogli prihvatiti.

Rimljani nisu imali nikakvih problema da regrutuju vojsku za rat sa Kartaginom, koji je obećavao bogat plen: ogromne kopnene i pomorske snage bile su poslate pod komandom oba konzula u 149. godini, Lucija Marcija Cenzorina i Manija Manilija. Neravnoteža moći značila je da je pozitivan ishod rata bio siguran, ali su kartaginska utvrđenja usporila rimsku pobedu. Mladom Scipionu Emilijanu, izabranom za konzula u 147. godini, bio je poveren zadatak da okonča rat. On je blokirao grad sa kopna i sa mora i tako mu naneo velike patnje. Konačno Rimljani su 146. godine zauzeli Kartaginu, njenih preostalih 50.000 stanovnika pretvorili u roblje, spalili građevine do temelja i ritualno po tom mestu posuli so, kako bi se osiguralo da tu više nikada ništa neće rasti. Kartaginska teritorija je anektirana kao provincija Afrika.

Vanjske veze

Punski ratovi na Wikimedijinoj ostavi

• Hronologija punskih ratova Arhivirano 2008-02-24 na Wayback Machine-u (engleski)