Ljubica Marić

Ljubica Marić (Kragujevac, 18. mart 1909 — Beograd, 17. septembar 2003) je bila prva srpska kompozitorka i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti.

Ljubica Marić
Tabla na zgradi gde je stanovala
Informacije
Datum rođenja	(1909-03-18)18. 3. 1909.
Mesto rođenja	Kragujevac
Datum smrti	17. 9. 2003. (dob: 94)
Mesto smrti	Beograd
Dela
Poznatija dela

Biografija

Ljubica Marić je rođena u Kragujevcu 18. marta 1909. godine od oca Pavla (1863 — 1913) i majke Katarine (1875 — 1964) rođene Đorđević, poreklom od Čolak-Antića. U Kragujevcu je tada njen otac Pavle Marić službovao kao zubar. Od 1911. godine živela je u Beogradu, otac joj je poginuo u Drugom balkanskom ratu 1913. godine. Violinu je počela da uči od svoje jedanaeste godine, a ubrzo potom je počela da se bavi kompozicijom. U Valjevu je pohađala niže razrede gimnazije i prvi javni nastup je imala u svečanoj sali gimnazije svirajući violinu. Kompoziciju je učila kod Josipa Slavenskog i Miloja Milojevića. Muzičku školu je završila 1929. godine u Beogradu, diplomirala je dva odseka, violinu i kompoziciju, i postala prva osoba koja je diplomirala kompoziciju u Srbiji. Škola u koju je išla sada se zove Muzička škola Mokranjac. Njen diplomski rad bio je „Sonata fantazija“ za solo violinu.

Studije muzike je nastavila u Pragu 1929. godine, na Majstorskoj školi Praškog konzervatorijuma, gde je kompoziciju učila u klasi Jozefa Suka, violinu kod Maržaka, a dirigovanje kod Doležila i Nikolaja Malka. Na Majstorskoj školi za kompoziciju u Pragu diplomirala je 1932. godine. Završila je i studije dirigovanja u klasi Nikolaja Malka i tako postala jedna od prvih žena dirigenata u Evropi i prva žena koja je dirigovala Simfonijskim orkestrom Češkog radija. Za vreme studija u Pragu ona i njena majka Katarina su živele u iznajmljenim sobama i stanovima, a izdržavale se zahvaljujući majčinom radu po kućama imućnih praških porodica. Ubrzo posle toga napustila je Prag i upisala studije klavira na Državnom konzervatorijumu u Berlinu, u klasi Emila Selinga.

Zbog potpisivanja manifesta svog prijatelja Vojislava Vučkovića, komuniste i pobornika muzike za „narodne mase“, kojim je oštro osuđena umetnička politika Šerhenovog festivala na kome su oboje učestvovali, Ljubica Marić je 1933. izgubila Šerhenovu podršku. Potom se vratila u Beograd, gde se bavila dirigovanjem. Zatim se 1935. preselila u Zagreb, gde joj je pretresan stan zbog prepiske sa Vučkovićem, a bila je i hapšena. Sledeće, 1936. godine, preselila se ponovo u Prag na specijalističke studije kod Alojza Habe na Odeljenju za mikrotonalnu muziku Državnog konzervatorijuma. Alojz Haba joj je ponudio mesto asistenta na Odeljenju za četvrtstepenu muziku Državnog konzervatorijuma u Pragu. Tu se bavila dirigovanjem. Posle toga se ponovo vratila u Zagreb, da bi se u jesen 1938. definitivno preselila u Beograd.

U periodu od 1938. do 1945. godine bila je profesor Muzičke škole Stanković, zatim od 1945. do 1967. godine docent i profesor Muzičke akademije u Beogradu gde je predavala teorijske predmete. Od 1947. do 1953. bila je sekretar Udruženja kompozitora Srbije. Bavila se dirigovanjem 1945. i 1946. na javnim studio koncertima radija u Beogradu.

Dobitnik je više nagrada, neke od njih su:

• Nagrada Savezne vlade (1949),
• Oktobarska nagrada (1957),
• Sedmojulska nagrada (1965),
• Oktobarska nagrada za životno delo (1996).

Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabrana je 1963. a za radovnog 1981. godine u Odeljenju likovne i muzičke umetnosti. Njena pristupna beseda bila je „Monotemetičnost i monolitnost oblika fuge“ (1964).

Umrla je u Beogradu 17. septembra 2003. godine.

Muzički jezik

Muzička reč Ljubice Marić je jasna i jezgrovita, zasnovana na baštini evropske prošlosti, prvobitno sa izrazitijim zapadnoevropskim uzorima, a kasnije sa duhom koji zrači sa balkanskog tla. U delima ove kompozitorke uočava se izraziti uticaj narodne muzičke tradicije. Za Ljubicu Marić komponovati znači nastavljati, tj. ne prekidati sa nečim što je sastavni deo života i samog detinjstva.

Na početku studija autorka je pokazivala afinitet prema četvrtstepenoj muzici, a primetna je i kratkotrajna faza direktnog oslonca na folklor u prvim posleratnim godinama (Brankovo kolo). Međutim, strogi atematizam i atonalnost ranih radova iščezli su iz njenih kompozicija, dok je zadržala trajno interesovanje za traženje novog zvuka i izraza. Zanimaju je istraživanja filozofske prirode, pa često poseže za arhaičnim motivima. Uprkos tome što je neposredan oslonac na folklor izuzetna pojava u njenim delima, prisustvo pojedinih melodijskih pokreta ili tonalnih elemenata kakvi se u narodnom melosu sreću ipak ostvaruje atmosferu koja nosi pečat našeg podneblja. U razgovoru sa Zoricom Makević Marićeva ističe da je „svaka živa realnost složenija od bilo kakvog ograničavanja“. Dodaje da se savremenost i prošlost ne suprotstavljaju, već se uzajamno potvrđuju, zajedno rastu i prerastaju u novo.

Roksanda Pejović izdvojila je tri etape u stvaralaštvu Ljubice Marić. U delima prve stvaralačke faze pronalazimo izražajne elemente njene kasnije zrelosti. To su polifonija, složena harmonska zvučanja, slobodan muzički oblik i politonalnost. U stvaralaštvu pripadnika praške škole govori se o zaokretu koji se odigrao nakon II svetskog rata, tj. o ispunjavanju zahteva koje je nametao socrealizam. Ipak, u stvaralaštvu Ljubice Marić se ne može govoriti o regresiji u odnosu na njen dotadašnji stil, već samo, kako navodi Melita Milin, o drugačijoj vrsti složenosti. „Ljubica Marić je daleko od konstruktivističkih postupaka, jer ona gotovo nije ni uzela učešća u zaokretu, introspektivno zagledana u unutrašnje dubine, drevne foklorne slojeve i u duhovnost našeg srednjeg veka.“ Stoga dela druge faze karakterišu potpuno jedinstvo muzike i teksta, tretman melodike u rasponu od rečitativa do vrste skandiranja i akorada u okvirima udaljenih registara. Odlike zrelog stila jesu elemantarnost izraza; naglašena drevnost i osećanje iskonskog koje na momente dobija stravične i tamne, gotovo lajtmotivske snažne harmonske akcente; način prikazivanja gubljenja zvučnosti koji se ne dovodi u vezu sa smrću, već sa prirodnim fenomenom iščezavanja u smislu ponovnog rađanja; neobičan orkestarski kolorit sa obligatnim klavirom i harfom; orguljska zvučanja celokupnog izvođačkog aparata; malo angažovanje orkestarskih instrumenata, kompaktnost i gustina orkestra u kompozicijama vez vokalnog parta; produbljen polifoni rad; korišćenje ostinata; bogatstvo polimetrije i poliritmike.

Savršeno stopljeni elementi narodnog izraza i njene originalne inspiracije pokazuju saživljenost kompozitorke sa tlom sa kojeg su ponikla ostvarenja narodne potrebe i težnje za muzičkim stvaranjem. Arhaični ton njenih kompozicija postignut je savremenim sredstvima harmonije i orkestracije. Poseduje afinitet prema intenzivno arhaično obojenim temama meditativnog karaktera, laganog i mirnog proticanja, bez igračkih asocijacija. „Savremenost vertikale, kao posledica arhaičnosti horizontale, suština je te istovremenosti postojanja i dejstva prošlog i sadašnjeg vremena... to je stub njene avangardnosti i osnovna crta njenog stvaralačkog creda.“

Dela

Prvy kompoziciju je napisala sa devetnaest godina, bila je to „Tuga za đevojkom“ za muški hor, nastala pod uticajem Slavenskog. Diplomski rad „Sonatu fantaziju“ iz muzičke škole izvela je i na prijemnom ispitu na Državnom konzervatorijumu u Pragu iste 1929. godine, gde je, zahvaljujući kvalitetu tog dela, odmah primljena na poslediplomske studije.

U Pragu je 1930. komponovala „Gudački kvartet“, prvu srpsku atonalnu kompoziciju, ali je nezadovoljna kvalitetom spalila partituru.

Učestvovala je 1933. godine na festivalu Međunarodnog društva za savremenu muziku u Amsterdamu svojim „Duvačkim kvintetom“, međunarodna kritika je to ocenila kao jedno od najboljih dela. Tu je uočio Herman Šerhen koji je pozvao iste godine na svoj festival savremene muzike u Strazburu gde je dirigovala svoju „Muziku za orkestar“ u okviru „Session d' études musicales et dramatiques“.

Ljubica Marić je neposredno posle Drugog svetskig rata komponovala izvestan broj klavirskih kompozicija, solo pesme i Sonatu za violinu i klavir.

Njeno stvaralački najuspešnije razdoblje bilo je između 1955. i 1963. godine kada su nastale kompozicije: kantata „Pesme prostora“ (koja je predstavljala jugoslovensku muziku na Svetskoj izložbi u Briselu 1957), Pasakalja za simfonijski orkestar, Muzika oktoiha br. 1, „Vizantijski koncert“ za klavir i orkestar, kamerna kantata „Prag sna“ za tri solista i kamerni orkestar, Ostinato super thema octoiha, za kamerni orkestar i klavir solo.

Ovaj intenzivan radni period naglo se prekinuo 1964. godine smrću njene majke, osobe koju je smatrala najzaslužnijom za sve što je u svom profesionalnom životu postigla, tako da sve njene kompozicije nose posvetu „Mojoj Majci“. Posle skoro dvadeset godina prekida, Ljubica Marić je počekom osamdesetih godina ponovo počela da komponuje.

U svojoj muzici ostvarila je sintezu srednjovekovne muzike i avangardnih iskustava muzike 20. veka.. Ljibica Marić je „prvi kompozitor koji je upotrebio crkvenu melodiju (poreklom iz srednjovekovne vizantijske duhovne muzike) za strukturnu (melodijsku i harmonsku) izgradnju sopstvenog neliturgijskog i neprogramskog dela“. Osim nekadašnje Jugoslavije, njena muzika je zastupljena i u Holandiji, gde se održao niz koncerata, u Nemačkoj gde je izdavačka kuća „Furore Verlag“ iz Kasela objavila partiture svih njenih muzičkih dela, u Ujedinjenom Kraljevstvu gde je diskografska kuća „Chandos“ izdala kompakt-disk sa njenim najreprezentativnijim kompozicijama.

Osim muzike, bavila se i likovnom umetnošću, a pisala je i filozofsku poeziju. Poslednjih nekoliko godina života vodila je dnevničke beleške.

Duvački kvintet

Duvački kvintet rano je delo Ljubice Marić napisano 1931. godine u doba studija kod Jozefa Suka na Majstorskoj školi praškog Konzervatorijuma koji je kompozitorka pohađala u periodu od 1929. do 1932. godine. Premijerno je izveden na Internacionalnom festivalu u Amsterdamu 1933. godine gde je ocenjen kao najinteresantnije i najoriginalnije delo. U ovoj kompoziciji, kao i u ostalim ranim kompozicijama nastalim u periodu studija (Sonata za solo violinu-1930, Muzika za orkestar-1933, Gudački kvartet-1935, Četvrtstepeni trio za klarinet, trombon i kontrabas-1937, Svita za četvrtstepeni klavir-1937.) kompozitorka je na originalan način približila prošlost i oživela je savremenim jezikom. Delo je od posebne važnosti budući da je kompozitorka u njemu ustanovila elemente koji će ostati odlike njenog poznog stila: polifonija, sližena harmonska sazvučja, slobodan muzički oblik, politonalnost, subjektivnost. Ovo četvorostavačno delo odaje uticaje ekspresionističkog izraza uz očuvane elemente tradicionalne forme.

Pesme prostora

Kantata Pesme prostora premijerno je izvedena 1956. godine kada je svojom avangardnom novinom predstavila udar konvenciji, te je izazvala javnu društvenu srdžbu. Ovo delo predstavlja stub avangardnosti Ljubice Marić i čini osnovnu crtu njenog stvaralačkog {creda}. Leterarnu osnovu kantate čine nadgrobni natpisi sa stećaka bosanskih bogumila. Od četrnaest natpisa sa kojima se susrela, kompozitorka je izabrala sedam, omuzikalivši pomenute tekstove u sedam pevanja. Dakle, kantata je podeljena na dva dela: prvi deo čini preludijum i tri epitafa, dok drugi deo sačinjavaju preostala četiri epitafa. Dve celine na koje je podeljena kantata omeđene su pauzom, a kulminacije svake celine očigledne su u poslednjim pevanjima. Inspiraciju za naslov Pesama prostora kompozitorka je objasnila na sledeći način:

Prostor u isto vreme znači i prostor i vreme i postojanje. Smrt je iza prostora, vanvremena, ništa. Ali u doživljaju, ona se protivstavlja životu, stoga je uvek živolika, ma i kako najapstraktniji negativ postojanja.

Savremenost vertikale kao posledica arhaičnosti horizontale, suština je postojanja i dejstva prošlog i sadašnjeg vremena u kantati. Dimenzija arhaičnog, važna je i za ranija dela Ljubice Marić, a arhaizaciju muzičkog toka kompozitorka vrši na mnoštvo načina, pre svega putem teksta. Budući da su epitafi pisani u prvom licu, uspostavlja se neobičan kontakt sa njima. U Pesmama prostora, melodije i ritam proizilaze iz teksta, te je postignuto čvrsto jedinstvo muzike i teksta. Melodijske linije glaova su najčešće rečitativno tretirane i podupiru emocionalna dejstva teksta. Pretežno modalno obojene melodije uskog ambitusa, koji se neretko sažima do recitovanja na jednom tonu i melodije sa sekundom kao gradivnim elementom sa čestim sekventnim usmerenjem naniže samo su neke od naznaka arhaizacije horizontzalnog muzičkog toka.

Oblik stavova je jedinstven. Oni se nižu bez vidljivog prekida a negde prelaze jedan u drugi prožeti jednim motivom ili većim brojem sličnih, srodnih motiva. U Pesmama prostora Ljubica Marić je ustanovila važne elemente koje će zadržati u svom daljem radu:

• orkestar neobičnog kolorita (u ovom slučaju na ovakav kolorit utiče izbor klavira i harfe kao obaveznih instrumenata),
• neobične harmonije,
• polifono tkanje,
• zavisnost metrike reči od metrike muzike,
• duboka psihološka povezanost reči i muzike,
• skriveno asociranje na duh narodnog pojanja.

Potencijranjem aktuelizacije prošlosti na samo njoj svojstven način, „Pesme prostora su postale savremeni vid doživljavanja prošlosti.”

Pasakalja

Uticaji barokne tradicije očigledni su u stvaralaštvu Ljubice Marić. Kompozitorka se ponovo vratila retorici baroka 1958. godine, ovoga puta posežući za formom pasakalje koju je na specifičan način pokušala da osavremeni i oživi. Pasakalja je već nakon prvog izvođenja doživela veliki uspeh kako kod kritike tako i kod slušaoca, a ocenjena je kao veliko delo savremene muzike. Inspiraciju za temu pasakalje kompozitorka je ponovo pronašla u prošlosti, ovoga puta narodnoj. Pesmu iz Pomoravlja, Zaklela se Moravka djevojka, kompozitorka je preuzela iz zbirke Vladimira Đorđevića i ugradila je kao osnovni gradivni element svoje pasakalje. Ova narodna pesma postala je tema za trideset četiri varijacije koje grade ovu pasakalju. Kroz ovu neobičnu, kratku, jednostavnu temu, uskog ambitusa od male terce sa nestabilnim srednjim tonom koji upućuje direktno na praksu narodnog pevanja, Ljubica Marić je ostvarila kontakt sa prošlošću na jedinstven način. Arhaičnost u ovom delu kompozitorka postiže savremenim sredstvima harmonije i orkestracije.

Vizantijski koncert

Ljubica Marić komponovala je opsežni celovečernji ciklus pod naslovom Muzika oktoiha, koji objedinjuje Muziku oktoiha br. 1, Vizantijski koncert, kantatu Prag Sna i Ostinato super temu oktoiha. Zajedničko ovim delima jeste da su zasnovani na napevima iz Osmoglasnika Stevana Mokranjca, tj. svako od dela pisano je po određenom glasu iz pomenute Mokranjčeve zbirke. Ljubica Marić prišla je napevima privučena njihovom duševnom sadržinom ovaploćenom u modalnoj tonskoj materiji organizovanoj na principu formula.

Vizantijski koncert za klavir i orkestar (1959) pisan je po II, III i IV glasu. Delo ima tri stava koji se nižu bez prekida, ne kontrastirajući bitno u izrazu, a njihov slobodni, rapsodični oblik pokorava se samo unutrašnjoj logici razvoja muzičkih misli. Podnaslovi stavova su: 'zvuk i zvonjava', ' u tami i odsjaju' i 'tutnjava i bljesak'. Delo predstavlja meditativno, introvertirano poniranje u osobene zvučne svetove. Polimetrija je obično iskorišćena radi postizanja slobodne, nevezane ritmičke strukture. Sastav instrumenata je sledeći: gudački i limeni duvački instrumenti, harfa i udaraljke. Sinteza reskih zvučnosti modernog harmonskog idioma sa strogom dijatonikom drevnih napeva doprinosi stvaranju posebne atmosfere, arhaične i savremene u isti mah. Ljubica Marić slobodno niže muzičke tokove, slobodno stvara muzičke odseke, delove, i često veoma karakteristične epizode. Klavirska deonica nije virtuozna, već inkorporirana u deonice drugih instrumenata. Ritmika je lebdeća, bez jasnih metričkih oslonaca čemu doprinosi korišćenje sinkopa i ravnomerno ponavljanje jednog tona ili sazvučja. Harmonija je više proizvod slobodnog kretanja deonica. Provlačenje motiva proizašlih iz istog glasa osigurava tematsko jedinstvo svakog stava, a modalni karakter melodija jedinstvo sva tri stava kao celine. Prvi stav je u osnovi trodelan (sa kodom), ceo je izgrađen od heksakorada drugoga glasa. Dok je drugi stav vrsta solističke kadence celog koncerta (varijaciona barokna forma sa jednostavnom prvom temom), treći stav predstavlja dramatski centar koncerta, kroz muziku koja deluje razorno i rušilački.

Prag sna

Prag sna je kamerna kantata za recitatora, sopran i alt Solo (muzika)solo i kamerni orkestar od 11 instrumenata, nastala 1961. godine. Zauzima u izvesnom smislu mesto laganog stava u ciklusu po napevima Osmoglasnika. Tekst kantate čine tri pesme (Prenuće, Živi dan, Prag sna) i jedan fragment pesnika Marka Ristića, u nadrealističkom stilu. Tekstovi su povezani zajedničkom misaonom podlogom koja govori o svesti, podsvesti i nesvesti, o životu i smrti. Ovo delo karakteriše preplitanje i ukrštanje stihova svih poetskih tekstova, a ne preosto nizanje pesama. Na taj način muzika deluje efektnije. Kompoziciju počinje alt solo rečitativom, po stihovima iz pesme Prag sna, koji se prepliće sa rečitativom soprana solo po stihovima pesme Prenuće. Recitator nastupa usred preplitanja ova dva glasa, recitujući pesmu Živi dan. Nakon što alt i sopran nastave svoj dijalog, recitator se javlja sa idejno i zvučno zanimljivim i poetičkim tekstom, a kraj donosi alt solo poslednjim stihovima Prag sna.

Sonata za violinu i klavir

Ova trostavačna sonata jedan je od najvrednijih priloga srpskoj literaturi za violinu. Nastala je 1948. a njen pristupačan tonski jezik, formalna preglednost i intenziovna romantičarska izražajnost samo su neki od kvaliteta dela. Uvek prosutan narodni duh u delu Ljubice Marić u ovoj kompoziciji ”izbija” kroz imaginarni folklor.

Čarobnica-melodijska recitacija za sopran i klavir

Kao tekstualna osnova ove kompozicije, nastale 1964. godine, poslužila je Osma ekloga iz Vergilijevih Bukolika. Melodijski rečitativ je velikog ambitusa i složene ritmičke strukture dok klavir ima veliku ulogu u ostvarivanju željene atmosfere. Oblik je slobodno prokomponovan a sve je podređeno teksualnom sadržaju.

Iz tmine pojanje

Ova rečitativna kantata napisana je 1984. godine a u njoj Ljubica Marić nastavlja da produbljuje konstante osobenosti svog muzičkog izraza (interesovanje srpski srednji vek, ahaičnost, duhovnost, modalna harmonija...) Tekstualnu osnovu dela čine zapisi srpskih monaha iz XIII i XV veka na marginama knjiga koje su prepisivali i čitali, a koje je sakupio i objavio istoričar književnosti Đorđe Trifunović. Kroz ovakvu tekstualnu osnovu kompozitorka je uspela da ponovi efekat ostvaren u Pesmama prostora-stopljenost srednjeg veka i savremenog trenutka. Podnaslovom rečitativna kantata kompozitorka je istakla vokalni stil u delu kao i važnost teksta iz koga proizilazi melodika.

Torzo

Torzo, kalvirski trio za violinu, violončelo i klavir, napisan je 1996. godine. Porkomponovana, evolutivna i fluidna forma koja je slojevita i ulančana upućuje na sraslost vremena (prošlog, sadašnjeg i budućeg) i prostora koji su od davnina stalna preokupacija u poetici Ljubice Marić. U samom naslovu skrivena je suština dela: torzo-isečak tela, odnosno ova kompozicija predstavlja isečak vremena.

Tretman teksta u delima Ljubice Marić

Prema mišljenju Ljubice Marić: Kad poetski tekst pobudi muzičara da ga izrazi zvukom prihvata se najčešće kao prepoznavanje nečeg sopstvenog što latentno već prebiva u nama. Tekst je izložen mogućnosti da bude veoma subjektivno tumačen i da se javi u novom ruhu i značenju. Melita Milin ističe da je Marićeva izuzetno osetljiva na lepotu i izražajnost pesničke reči. Tekstovi na koje je komponovala Ljubica Marić obično su je navodili da od različitih samostalnih oblika i delova načini dramaturšku celinu koja će se podrediti jednoj jedinstvenoj ideji, ostvariti jedinstven duh kazivanja. Inspirišu je stihovi na srpskom – od tekstova srednjovekovnih pisaca do Njegoševog Gorskog Vijenca i pesama iz zbirke Nax microcosmica Marka Ristića. Posebno je privlače tekstovi sa aurom arhaičnog i obrednog. Tipično za Ljubicu Marić je isticanje važnosti teksta mekim rečitativnim vođenjem vokalne deonice oscilacijama malih i velikih sekundi i u kratkim hromatskim pokretima unutar terce i kvarte. Služi se postupcima kao što su duži i kraći glisandi, melizmatika, rad sa neodređenim visinama tonova, parlando. Mešovita upotreba tih sredstava udružena je sa vrlo rafiniranim metro-ritmičkim artikulacijama koje znatno doprinose plastičnosti i životnosti muzičkog iskaza.

Stogodišnjica rođenja

Unesko je stogodišnjicu rođenja Ljubice Marić, 2009. godinu, uvrstio u svoj kalendar značajnih godišnjica. To je na Uneskovom spisku godišnjica za 2008. i 2009. godinu jedina godišnjica iz Srbije. Ministarstvo kulture Srbije je 2008. godine imenovalo Odbor za obeležavanje proslave stogodišnjice rođenja Ljubice Marić. Ovaj odbor čine: Dejan Despić (predsednik), Ivana Stefanović, Dimitrije Stefanović, Danica Petrović, Borislav Čičovački, Bojan Suđić, Ivana Avžner, Biljana Zdravković, Milan Mihajlović, Zoran Hamović i Nadica Momirov.

U planu je da se tokom 2009. održi niz kocerata u Beogradu, gde će biti izvedena sva dela Ljubice Marić, ima ih tridesetak, od kojih će dva rukopisa pronađena u zaostavštini biti izvedena premijerno. Planirano je da se izdaju četiri kompakt-diska sa njenim kompozicijama (PGP-RTS), otvaranje izložbe u Galeriji SANU, međunarodni simpozijum o njenom stvaralaštvu, promocija njenih književnih radova, kao i otkrivanje spomen-ploče Ljubici Marić na zgradi u kojoj je živela, u Ulici Džordža Vašingtona 36.

Spisak kompozicija

• Tuga za đevojkom, za muški hor (1928)
• Sonata fantazija, za violinu solo (1928/29)
• Gudački kvartet (1930/31) – izgubljeno
• Duvački kvintet (1931)
• Muzika za orkestar (1932)
• Svita, za četvrttonski klavir (1936/37) – izgubljeno
• Trio, za klarinet, trombon i kontrabas (1937) – izgubljeno
• Skice, za klavir (1944) – izgubljeno
• Četiri improvizacije i fuge na temu Oktoiha, za klavir (oko 1944) – izgubljeno
• Tri preludijuma i etida, za klavir (1945, rev. 1997)
• Dve pesme, za mešoviti hor (1945) – izgubljeno
• Triumfalni marš, za simfonijski orkestar (verovatno 1945) – izgubljeno
• Tri narodne pesme, za mešoviti hor (1946)
• Dečji horovi (1946/64)
• Pesma i igra, za klavir (1947)
• Brankovo kolo, za klavir (1947)
• Sonata za violinu i klavir (1948)
• Stihovi iz „Gorskog vijenca“ za bariton i klavir (1951)
• Pesme prostora, kantata za mešoviti hor i simfonijski orkestar(1956)
• Pasakalja, za simfonijski orkestar (1957)
• Oktoiha 1, za simfonijski orkestar (1958/9, rev.1998)
• Vizantijski koncert, koncert za klavir (1959)
• Prag sna, kantata za sopran, meco-sopran, naratora i kamerni orkestar (1961)
• Ostinato super tema Oktoiha, za klavir, harfu i gudački orkestar (1963)
• Lament, pastorala i himna, za mešoviti hor i instrumentalni ansambl, iz govornog oratorijuma Reči i svetlo (1962/66)(redaktura Mirjana Živković, 2009)
• Čarobnica, melodijska recitacija za sopran i klavir (1964)
• Pesma, za flautu (1976)
• Invokacija, za kontrabas i klavir (1983, rev. 1998)
• Monodija Oktoiha, za violončelo solo (1984)
• Iz tmine pojanje, rečitativna kantata za meco sopran i klavir (1984)
• Asimptota, za violinu i gudački orkestar (1986)
• Čudesni miligram, za flautu i sopran (1992)
• Arhaja, za gudački trio (1992)
• Arhaja 2, za duvački trio (1993, rev. 1998)
• Torzo, za klavirski trio (1996, rev. 1998)

Literatura

• Biografija na sajtu SANU Arhivirano 2016-03-05 na Wayback Machine-u
• Manifestacija u čast Ljubice Marić (agencija „Beta“, 14. mart 2009.) Arhivirano 2009-03-16 na Wayback Machine-u
• Bingulac, Petar, Napisi o muzici, studije i eseji, Beograd, Univerzitet umetnosti u Beogradu, 1988, 281-291.
• Blagojević Melita, Pitanje muzičkog nacionalizma i delo Ljubice Marić, Zvuk: Jugoslovenski muzički časopis, 1, 1979, 5-21.
• Blagojević, Melita, „Vizantijski koncert Ljubice Marić“, Muzika i reč: Prvi časopis Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, 8, 1976, 7-24.
• Blagojević, Melita, „Najnovije delo Ljubice Marić: Recitativna kantata Iz tmine pojanje (1984), Zvuk: Jugoslovenski muzički časopis, 3, 1984, 30-33.
• Makević, Zorica, Ljubica Marić-istom rekom vremena, Novi Zvuk: internacionalni časopis za muziku, 14, 1999, 31-41.
• Marić, Ljubica: „Monotematičnost i monolitnost oblika fuge: Skica za studiju“, Zvuk: Jugoslovenska muzička revija, 70, 1996, 644-648.
• Marić, Ljubica, „Nauka o harmoniji Milenka Živkovića“, Muzika: Zbornik Udruženja kompozitora Srbije, 1, 1948, 144-147.
• Marić, Ljubica, „Razgovor sa Azrom“, Novi Zvuk: internacionalni časopis za muziku, 23, 2004, 16.
• Marić, Ljubica, „Iz tmine pojanje“, Muzički talas, 1, 1994, 29.
• Marić Ljubica, „Tablice“, Novi zvuk: internacionalni časopis za muziku, 23, 2004, 17-27.
• Vlastimir Peričić, Muzički stvaraoci u Srbiji, Beograd, Prosveta, 1969, 454.
• Milin (Blagojević), Melita: „Transpozicija napeva iz Mokranjčevog Osmoglasnika u Vizantijskom koncertu Ljubice Marić, u: Folklor i njegova umetnička transpozicija: Referati sa naučnog skupa održanog od 24-26. X 1991, Beograd, Fakultet muzičke umetnosti, 1991, 187-212.
• Peričić, Vlastimir, Ljubica Marić (Poseban otisak), Beograd, Srpska akademija nauka i umetnosti, Galerija, knj.38, 1981, 235-242.
• Roksanda Pejović, Projekcija prošlosti u delima Ljubice Marić, Zvuk:jugoslovenska muzička revija, 2, 1975, 21-24.
• Premate, Zorica, „U Borhosevskom vremenu“, Muzički talas, 1, 1994, 30-32 (Iz tmine pojanje)
• Stefanović, Ana, Arhaično, moderno i postmoderno: O najnovijoj stvaralačkoj fazi u opusu Ljubice Marić, Muzički talas, 1-2, 1997, 10-20.
• Stefanović, Ana, „O rečima Ljubice Marić“, Muzički talas, 1, 1994, 97-98.
• Veselinović, Mirjana, Delo Ljubice Marić: arhaizacija ili aktuelizacija, Muzika i reč: Prvi časopis studenata Muzičke akademije u Beogradu, 3-4, 1973, 75-76.

Spoljašnje veze

Ljubica Marić na Wikimedijinoj ostavi

• Život je bajka - Ljubica Marić (1909 — 2003) („Politikin Zabavnik“, broj 2983, 10. april 2009)
• Ljubica - prva dama s dirigentskom palicom („Večernje novosti“, 25. novembar 2015)