Otvori glavni meni
Kosta Stamenković
No portrait gray test-sr.svg
Kosta Stamenković
Mesto rođenja Leskovac
 Kraljevina Srbija
Datum smrti 26. mart 1942. (48 godina)
Mesto smrti Šilovo, kod Lebana
Flag of Srbija Srbija
Profesija radnik
Član KPJ od 1919.
Učešće u ratovima Narodnooslobodilačka borba
Narodni heroj od 4. decembra 1949.

Kosta Stamenković (Leskovac, 3. oktobar 1893. – Šilovo, kod Lebana, 26. mart 1942), učesnik Narodnooslobodilačke borbe i narodni heroj Jugoslavije.

BiografijaUredi

Rođen je 3. oktobra 1893. godine u Leskovcu. Potiče iz siromašne radničke porodice. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu. Zbog lošeg materijalnog stanja njegove porodice, nije mogao da se dalje školuje, pa se zaposlio kao mlinski radnik. Radeći u mlinu 1926. izgubio je levu ruku.

Još kao šegrt uključio se u radnički pokret. Učestvovao je u štrajkovima i drugim akcijama radničkog pokreta u Leskovcu. Član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) je od njenog osnivanja 1919. godine. Bio je aktivan ne samo u Leskovcu nego i u drugim mestima južne Srbije, gde je radio na stvaranju prvih partijskih organizacija. Ubrzo je postao istaknuti organizator sindikata. Okupljao je omladinu u kulturno-umetničkom društvu „Abrašević“, čiji je bio predsednik, u radničkom sportskom klubu „Dubočica“ i drugim društvima i organizacijama

U periodu od 1903. do 1934. godine bio je član Mesnog komiteta KPJ u Leskovcu, a od 1934. i član Okružnog komiteta. Iako nije imala veze s Centralnim komitetom Komunističke partije Jugoslavije, leskovačka partijska organizacija je i u najtežim uslovima ilegalnog rada nastavila delatnost i uticaj na radnike. Preko leskovačke organizacije, Centralni komitet je uspostavio vezu s organizacijama u Makedoniji.

Kosta je bio veoma popularan i cenjen među radnicima. Organizovao je veliki broj štrajkova, tarifnih i drugih akcija radnika Leskovca, među kojima je, svakako, najznačajniji veliki štrajk tekstilnih radnika u Leskovcu, 1940. godine, podržan od svih radnika u gradu.

Na novembarskim izborima 1938. godine, Kosta je, na predlog Komunističke partije Jugoslavije, bio kandidat za poslanika Radničko-seljačke liste. Sredinom januara 1940. godine uhapšen je i deportovan u koncentracioni logor u Bileći. Posle izlaska iz logora, 1940. godine, izabran je za političkog sekretara Okružnog komiteta KPJ za Leskovac.

Na Petoj pokrajinskoj konferenciji KPJ za Srbiju, izabran je za člana Pokrajinskog komiteta i delegata za Petu zemaljsku konferenciju KPJ, na kojoj je izabran za člana Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije.

Posle Aprilskog rata i okupacije Kraljevine Jugoslavije, Kosta je je radio na organizovanju i povezivanju partijskih organizacija i pripremanju oružane borbe u leskovačkom okrugu. U avgustu 1941. je napustio Leskovac i otišao na planinu Kukavicu, gde je formiran Leskovački partizanski odred, a Kosta je bio član njegovog Štaba.

Imao je istaknutu ulogu u organizovanju oslobodilačke borbe i širenju ustanka na jugu Srbije. Marta 1942. protiv partizanskih odreda na jugu Srbije, pokrenuta je snažna ofanziva. Okružni komitet KPJ i štabovi partizanskih odreda, u nemogućnosti da se frontalno suprotstave nadmoćnim snagama okupatora, odlučili su da se povuku u Jablanicu. Leskovački partizanski odred je, pod rukovodstvom Koste Stamenkovića, dao neprijatelju odlučni otpor, ali se i on morao povući u Jablanicu.

Oštre borbe s neprijteljem vođene su 25 i 26. marta 1942. godine. Četnici su u Popovačkoj šumi i u Šilovu kod Lebana, opkolili iznurene i slabo naoružane partizane. U borbi, većina boraca čete je izginula, a ranjenici zarobljeni i poubijani. Kosta je s nekoliko boraca dao odlučan otpor. Pošto su znali da se među preostalim borcima nalazi i Kosta, četnici su pokušali da ga uhvate živog.

Kosta se borio sve do poslednjeg metka. Kad su mu ostale još samo dve bombe, njegova kćerka Leposava bacila je jednu među četnike, a drugu je Kosta aktivirao. Poginuo je zajedno sa ćerkom Lepšom i partizankama Marom i Vericom.

Ukazom Prezidijuma Narodne skupštine Federativne Narodne Republike Jugoslavije, 4. decembra 1949. godine, proglašen je za narodnog heroja.[1]

Kosta i KUD „Abrašević” iz LeskovcaUredi

KUD „Abrašević” bilo je kulturno umetničko društvo organizovanih radnika u Leskovcu i ono je počelo da se javlja sa organizovanim radničkim pokretom, u prvim godinama 20-og veka. Životni put ovog društva ne može se odvojiti od organizovanog leskovačkog radničkog pokreta. Ono je, kao kulturni reprezent proleterijata, vršilo svoju funkciju i realizovalo svoj program preko priredbi, koncerata, drugarskih večeri, provomajskih i drugih proslava, razmene gostovanja sa drugim kulturno-umetničkim društvima i nastupa, kako u Leskovcu tako i u drugim mestima.

U periodu između dva svetska rata, Kosta Stamenković bio je ličnost koja je najviše bila vezana za rad društva. Ovaj period predstavlja veoma značajnu fazu u radu „Abraševića”. Društvo je imalo posebnu ulogu u vreme kada je vladajući režim Kraljevine SHS zabranio Komunističku partiju Jugoslavije. Tada su zabranjeni i radnički sindikati pa je posle donošenja Obznane i Zakona o zaštiti države bila onemogućena bilo kakva legalna forma rada KPJ. U takvim uslovima KPJ je tražila pogodne načine i mogućnosti da prodre u redove radničke klase.

1920. godine Organizacija KPJ u Leskovcu skoro se iznova stvorila sa nekoliko članova među kojima su bili Kosta Stamenković i Blagoje Nikolić koji zauzimaju vidno mesto u daljem organizovanju sindikalnog i revolucionarnog pokreta. Još pre zabrane KPJ, Kosta je sa još nekoliko naprednih radnika dao inicijativu da se obnovi kulturno-umetničko društvo „Abrašević”. Od tog momenta pa sve do početka oslobodilačkog rata on postaje njegov idejni i politički vođa. Na Drugoj zemaljskoj konferenciji KPJ u Beču 1923. godine bilo je ukazano na potrebu stvaranja između ostalog i kulturno-umetničkih društava preko kojih bi Partija mogla da ostvaruje svoj uticaj.

Kosta je učestvovao u kulturnom radu društva kao glumac-amater, recitator i njegov aktivan član da bi posle 1926. godine, kad je izgubio ruku, veliki deo svog vremena posvetio „Abraševiću” kao njegov organizator i rukovodilac. On je, pre svega, ispoljavao naročitu darovitost za glumu. Imao je glavne uloge u komadima „Šaran”, „Nekršteno zvono” i „Car Ćira” a sporednu u drami „Nesrećna porodica”. Bio je i izvrstan recitator. Poznata recitacija sa kojom je Kosta nastupao bila je „U sindžiru”. Pored svega toga, on je uspeo da nađe vremena da režira i suflira u pojedininim komadima na priredbama.

Delatnost Koste u „Abraševiću” i preko njega može se shvatiti samo u sklopu celokupne akitvnosti KPJ i organizovanog radničkog pokreta u vreme kada je KPJ bio van zakona. Organizovanje radničkog pokreta, mnogobrojnih štrajkova i akcija za poboljšanje ekonomskog položaja i političkih prava radničke klase zahtevali su i pripremanje same radničke klase, podizanje njenog znanja, njene pismenosti i njene kulture uopšte. On se neobično mnogo zalagao za podizanje znanja i kulture radnika. Isticao je da samo svesna i kulturna radnička klasa može biti sposobna za borbu protiv klasnog neprijatelja. Kosta je upravo preko „Abraševića” tražio da unese ljudima one individualne vrednosti bez kojih radnik kao borac protiv buržoazije nije mogao da se zamisli. U okviru duštva unosio je i posebne forme kulturno-prosvetnog i obrazovnog rada od kojih je organizovan poseban napor za opismenjivanje radnika odnosno članova društva kao i njihovog vaspitanja. U tom pogledu bio je veoma rigorozan prema članovima „Abraševića” kao i prema svakom radniku uopšte ako bi primetio da neko pije i da se opija.

Kosta Stamenković je shvatio da „Abrašević”, kao kulturno-umetničko društvo, treba da ostvaruje stalni kontakt sa radnicima, da ih ima stalno na okupu. Ovo društvo se tako pojavljuje u ilegalnim uslovima i kao pogodna forma za okupljanje radničke klase, za jedan masovan kulturni i politički rad sa radnicima. Utvrđeni red proba dramske, horske ili bilo koje druge sekcije neodložno su obavezivale radnike i članove da dođu u radnički dom nekoliko puta nedeljno. Dolazak na probu, neke od sekcija „Abraševića”, značio je i dolazak u centar pokreta, na mesto organizovanja akcije radničke klase gde je Kostino prisustvo bilo neizostavno. Takvi uslovi omogućavali su da „Abrašević” okuplja radnike i da ih onda organizovano sve više uključuje u revolucionarni pokret.

Uslovi života u fabrikama i radionicama nisu pružali mogućnosti za kulturno uzdizanje i iživljavanje radničke klase. Sam taj proces kulturnog rada radnika u okviru društva podizao je njihovu muzičku kulturu, humanizirao je unutrašnje odnose, podizao ih je na jedan viši nivo. Takav kulturni život jačao je njihovo jedinstvo i njihovu solidarnost.

Široki uticaj u masama društvo je postizalo u okviru svoje repertoarske politike, kroz odabrani program koji je trebao da razotkrije klasni karakter vladajućih produkcionih odnosa kapitalističkog sistema, kao odnosa eskploatacije radničke klase od strane buržoazije. Takav program delovao je vaspitno i politički na njegove gledaoce. U tom pogledu Kosta je naročito koristio pozorišne komade iz radničkog života koji su nailazili na veliko interesovanje i dopadanje među radnicima što je upravo i privuklo tako veliki broj radnika u „Abraševiću”.

Kosta je bio i neizostavan učesnik priredbi i zabava u organizaciji društva. I pored svih smetnji koje je policija činila, društvo je i u vreme najvećih progona radničkog pokreta u Leskovcu kao prvu tačku u svom repertoaru izvodilo „Internacionalu”. Priredbe i zabave organizovane su u ogromnoj dvorani hotela „Kostić”, tada najvećeg hotela u Leskovcu. Posle otpevane „Internacionale” Kosta je pozdravljao okupljene. Njegova pojava stvarala je posebnu atmosferu poverenja i ljubavi. Pozdravna reč Koste bila je zapravo sažeto kazivanje revolucionarnog programa i predstojećih akcija i izražavanje zadovoljstva za prethodno postignute uspehe u štrajku ili u bilo kojoj radničkoj akciji.

Nastojao je da na priredbama uspostavi saradnju grada i sela, da ojača jedinstvo radnika i seljaka. Seljaci su se oduševljavali samim programom i dočekom u Leskovcu i obećavali da će se uvek odazivati takvim priredbama.

Kosta je u „Abraševiću” stvarao posebne uslove za vaspitanje dece i omladine sa kojima je obožavao da radi. Poseban oblik ili čak metod, kome je on obraćao izuzetnu pažnju, bio je pripremanje mlade, buduće generacije i njihovo sistematsko podizanje preko i unutar društva. Stalno je isiticao „Mi moramo početi od dece, od omladine”. Kao predsednik i funkcioner „Abraševića” Kosta je organizovao dečji hor „Abraševića”. Namenski je birao pozorišne komade u kojima bi se pojavljivala i deca. U tom cilju on se posebno zalagao da se okupe, u prvom redu, deca radnika i odraslih članova „Abraševića”. Interesantno je da su tadašnje vlasti Ginnazije zabranjivale i pretile sankcijama učenicima Gimnazije za koje bi doznali da su članovi društva.

Rad sa decom imao je dva vida. Prvi je bio kulturni rad, održavanje proba hora i dramske sekcije a drugi politički rad sa decom. Kosta je vodio politički čas. On je organizovano, u okviru „Abraševića”, uključivao i omladinu iz redova studentske napredne omladine koji su kao članovi „Abraševića” zajedno radili sa radnicima. Među ovima naročito se ističu Bora Dimitrijević Piksla, Kiril Mihajlovski Ćira i drugi.

U patrijahalnoj sredini, kakav su bili Leskovac i okolina u to vreme, bilo je teškoća da se okupi ženska omladina i uključi u rad Abraševića. Razgovor sa roditeljima, objašnjavanje značaja rada u „Abraševiću” i preuzimanje odgovornosti za njih bili su Kostin zadatak koga se rado prihvatao.

Značaj i uloga Koste Stamenkovića , kao rukovodioca radničke klase i radničkog tribuna, a posebno njegov rad u „Abraševiću”, ležali su upravo u njegovom ličnom kvalitetu, individualnoj vrednosti njega kao čoveka i kao humaniste. On je neobično voleo radnike. Uvek je našao vremena da razgovara sa radnikom, da sluša njegove probleme i nevolje, da u tome pokaže maksimum strpljenja i spremnost da mu pomogne. Nikada nije dozvolio da se ma prema kome odnosi neozbiljno. Živeo je sa radničkom klasom i za radničku klasu. Njegov interes bio je opšti interes proletarijata. Zbog svega toga bio je neverovatno popularan među radnicima.

Kosta je uvek bio sa članovima „Abraševića” na prvomajskim proslavama. U tome nije mogao da ga spreči ni gubitak ruke zbog čega je bio u bolnici tokom 1927. godine. Tada je najpre iz bolničke postelje poručivao radničkoj klasi da što masovnije uzme učešće u proslavi, da budu među prvima u Svetoilijskom parku. Tog dana park je bio pun sveta, veselju nije bilo kraja a u jednom trenutku, tokom veselja, prolomio se poklič „Živeo drug Kosta”. Kosta je bez odobrenja napustio bolnicu i došao da proslavi Prvi maj rizikujući svoje zdravlje i život.

Zahvaljujući Kosti, društvo „Abrašević”, nekoliko godina pred početak ustanka i revolucije, beležilo je značajne uspehe koji će ostati kao najsvetlije stranice njihovog rada.[2]

ReferenceUredi

  1. "Narodni heroji Jugoslavije". Beograd: Mladost. 1975. 
  2. 60 godina rada KUD „Abrašević“ u Leskovcu (1905-1965) (KUD „Abrašević“ u Leskovcu izd.). Leskovac. 1966.