Esperanto

Esperanto (/ˌɛspəˈrɑːntoʊ/;  listen) je logičan i jednostavan međunarodni jezik stvoren da bi olakšao i demokratizirao komunikaciju među ljudima različitih govornih sredina i kultura.

Esperanto
Esperanto
Zastava Esperanta
Tvorac	Ludvig Lazar Zamenhof
Upotreba	internacionalan pomoćni jezik
Broj korisnika	maternji: 200 do 2000 (1996) Sekundarni jezik: oko 100.000 do 2 miliona
Veštački jezik	umjetni jezik internacionalan pomoćni jezik Esperanto
Prirodni izvori	Vokabular je preuzet iz romanskih i nemačkih jezika; Fonologija preuzeta iz slovenskih jezika
Službeni status
Regulator	Akademija za esperanto
Jezični kodovi
ISO 639-1	eo
ISO 639-2	epo
ISO 639-3	epo

Prvi udžbenik esperanta koji je napisa L. L. Zamenhof.

Prvi udžbenik esperanta objavio je 1887. godine u Varšavi poljski liječnik Lazar Ludvig Zamenhof (1859.-1917.) pod pseudonimom "Dr. Esperanto" (liječnik koji se nada) što je kasnije postalo i ime samog jezika.

Esperanto nema namjeru zamijeniti postojeće jezike već im biti dopuna.

Govorna zajednica esperanta postoji već više od stotinu godina, a čine ju brojni govornici i simpatizeri okupljeni u tisuće klubova, grupa, udruženja, strukovnih i nacionalnih saveza na svim kontinentima.

Ideja esperanta

U svijetu postoji tisuće jezika i ljudi se među sobom slabo ili nikako sporazumijevaju. Zadržimo i dalje te jezike, ali i odredimo jedan zajednički koji će ih sve povezivati, a to jest esperanto. Ljudi bi, osim svog materinjeg jezika, mogli govoriti i esperanto (kao "prvi strani jezik"). Moguće je da je Esperanto je u uvoj ulozi neizmjerno bolje rješanje od engleskog, kineskog ili bilo kog drugog nacionalnog jezika. To je zato jer je kao prvo neutralan, a kao drugo lagan za učenje.

On nije potekao od jedne velesile ili jednog naroda, koji bi se svojim jezikom nametao svim ostalima. Zato što je pravljen planski, a ne stihijski kao nacionalni jezici, on zahtijeva i do 10 puta manje vremena da se nauči. Osnovna komunikacija se u njemu postiže još i brže. Time učenje stranih jezika ne postaje povlastica bogatih i učenih, nego dostupno svakome, što je demokratski. Time se golema sredstva za učenje jezika i godine učenja štede i mogu potrošiti na dobrobit ljudskog roda, a kultura, književnost i znanost prelaze nacionalne granice i dostupne su svakome.

Esperantisti, osim ovih ideja, nude svijetu i "gotov proizvod" za tu namjenu, to jest međunarodni jezik esperanto, kojeg oni iskušavaju i razvijaju svakodnevno, nastojeći ljudima svih narodnosti, vjera i uvjerenja pokazati da je on u zajedničkom interesu svih. Štaviše, korištenje esperanta u međunarodnom komuniciranju takozvanima malim jezicima pruža veću zaštitu i stvara povoljnije uvjete za njihovo održanje i razvoj nego li im pruža svijet u kojem dominira jedan ili nekoliko takozvanih velikih jezika.

Specijalne karakteristike

Jezička struktura esperanta podržava prirodni tok ljudskog razmišljanja i logičniji je od spontanih (nacionalnih) jezika. Veoma produktivan način tvorenja reči garantovao je još u početnom stadijumu razvoja jezika iznijansirane mogućnosti izražavanja, što je još u ranim stadijumima učenja motivisalo učenike da napreduju u učenju. Tako je sama zainteresovanost brzo omogućavala sticanje znanja – neuporedivo pre no kod učenja nacionalnih jezika.

Uopšteno rečeno, meseci učenja ovog jezika odgovarali su godinama učenja nacionalnih jezika (kao na primer engleskog ili francuskog). Zbog pretežno evropske osnove korena reči, na primer, azijatima je potrebnije duže vreme učenja, ali ipak manje od vremena za učenje nekog drugog azijskog jezika.

Već u pomenutoj Prvoj knjizi esperanta (1887) Zamenhof je postavio temelje gramatike u 16 pravila (koji razumljivo ne mogu objasniti sve detalje jezičke upotrebe). Ova gramatika je ušla u sistem dokumenata poznat pod imenom „Osnovi esperanta“, koji po odluci Prvog Svetskog Esperanto Kongresa (Universala Kongreso) iz 1905, obezbedio kontinuitet razvoja jezika.

Uzorak

La Patro Nia: (Auxskultu sondosieron) Patro nia, kiu estas en la ĉielo, sanktigata estu via nomo. Venu via regno, fariĝu via volo, kiel en la ĉielo, tiel ankaŭ sur la tero. Nian panon ĉiutagan donu al ni hodiaŭ. Kaj pardonu al ni niajn ŝuldojn, kiel ankaŭ ni pardonas al niaj ŝuldantoj. Kaj ne konduku nin en tenton, sed liberigu nin de la malbono. (ĉar via estas la regno kaj la potenco kaj la gloro eterne. Amen.)

Fond reči

Reči u esperantu potiču iz različitih jezika. Neke nove reči dolaze iz neevropskih jezika (kao npr. japanski), jer su te reči ušle i u druge jezike i postale internacionalne, ali u najvećem delu potiču iz najpoznatijih evropskih jezika – uglavnom iz latinskog, francuskog, nemačkog i engleskog. Zbog internacionalnog karaktera, mnoge reči pripadaju raznim jezicima, čak i ako je konkretna forma u esperantu slična onoj u latinskom.

Etimološki primeri

• Iz romanskih jezika
  • iz latinskog: abio, facila, sed, tamen, okulo, hepato, akvo
  • iz francuskog: dimanĉo, fermi, ĉe, frapi, ĉevalo, butiko
  • iz italijanskog: ĉielo, fari, voĉo
  • iz ostalih: facila, fero, tra, verda
• Iz germanskih jezika:
  • iz nemačkog: baldaŭ, bedaŭri, haŭto, jaro, nur
  • iz engleskog: birdo, mitingo, spite, suno, teamo
  • iz ostalih: bildo, fiŝo, fremda, grundo, halti, hasti, hundo, ofta, somero, ŝipo, vintro
• Iz slovenskih:
  • iz poljskog: celo, ĉu, krado, luti, mosxto
  • iz ruskog: barakti, serpo, vosto
  • iz ostalih: klopodi, krom, prava
• iz drugih indoevropskih jezika
  • iz grčkog: kaj, biologio, politiko

Princip izbora reči:

Dani u nedelji su iz romanskih jezika, po francuskoj formi reči(dimancxo, lundo, mardo...), mnogi delovi tela po latinskom (hepato, okulo, brako, koro, reno...), reči za vreme: iz nemačkog (jaro, monato, tago...). Imena životinja i biljaka uglavnom su došli iz naučnih latinskih naziva.

Kao što je se u gornjem primeru videlo, mnoge se reči mogu naći u različitim jezicima.

• abdiki po engleskom, francuskom, italijanskom i latinskom.
• abituriento po nemačkom i ruskom.
• ablativo po latinskom, engleskom, italijanskom i španskom, ali je poznata u nemačkom i drugim jezicima.
• funto po poljskom, ruskom, jidišu i nemačkom.

Dalje, Zamenhof je brižljivo sačinio neveliku bazu korena reči (leksema) i afikasa (morfema) na osnovu čega su sačinjena velika većina drugih reči (možda 500-2000 reči i afikasa).

Mada se Zamenhof trudio da internacionalizuje esperanto, on je ipak evropocentričan, zbog svog rečničkog fonda. Ta osobina nije tipična samo za esperanto: većina kasnijih projekata su takođe vukli leksiku iz evropskih široko upotrebljvanih reči. Glavna razlika između esperanta i drugih jezičkih projekata potiče od neevropocentričnosti njegove gramatike, i to je Zamenhov objasnio kao svoj svesni trud. Delovi reči sa gramatičkom funkcijom pojavljuju se samostalno iz rečnika tako da je svaki tekst razumljiv bez posebnog gramatičkog objašnjenja. S druge strane, on je prilagodio gramatičke gradivne rečce (između ostalih: nastavke reči) tako da Evropljani – esperantisti nisu nužno svesni baš te neevropocentričnosti gramatike esperanta.

Specifične reči u esperantu

U esperantu nisu sve reči te koje su značenje i oblik dobile iz drugih jezika. Dobar deo reči su čisto esperantski idiomi, samostalno rođeni u esperantu, što zbog Zamenhovovih razloga ili zbog prirodne evolucije jezika, koju tvore oni koji komuniciraju na tom jeziku.

Može se primetiti da predstavljena lista (po formi) sadrži mešavinu sasvim uobičajenih reči i reči koje se upotrebljavaju u žargonu ali se ne nalaze u postojećim rečnicima;

aliĝilo, edzo, espo (sleng za esperanto), gxi, kabei, nifo (po engleskomUFO to jest: NLO), pli, plej, ujo, zamenhofa.

Tome se takođe mogu pridodati korelativne reči i upotreba afikasa kao samostalnih reči igi, ilo, ree, umi, itd).

Često je moguće naći reči kao: aliel, alies, -iĉ-, kaŭ (= kaj + aux), kaj ri, ali je to u suprotnosti sa pravilima iz normirajućeg zbornika: Fundamento. Reč je o nesvesnim greškama nasuprot pravilima ili o namernim reformskim pokušajima pojedinaca ili grupa ljudi.

Po značenju:

krokodili/aligatori, fundamento, memzorganto, necesejo, kajmani, krokodili, krokodilo, fina venko, verda, verdo

Alfabet i ortografija

Pisanje ili ortografija je veoma jednostavno i dosta je slično srpskom ili hrvatskom latiničnom pismu: jedan glas (fonema) za jedno slovo i obrnuto.

Esperanto upotrebljava latinski alfabet, ali pošto jezik ima više od 26 glasova, Zamenhof je morao da izmisli nova slova, takozvana slova sa kapicom na vrhu. Slova c,g,h,j,s i u imaju kapičastu verziju ĉ, ĝ, ĥ, ĵ, ŝ, ŭ i tada se čitaju kao ćirilično č, dž, h, ž, š, ў.

U esperantskim TTT-upotrebljavaju se (u 2004) sledeći načini za pisanje kapičastih slova:

• 70%: prava esperantska slova Unikod, ponekad Latin 3: ĉ, ĝ, ĥ, ĵ, ŝ, ŭ.
• 15%: surogati po H-sistemu: ch, gh, hh, jh, sh, u.
• 15%: surogati po X-sistemo: cx, gx, hx, jx, sx, ux.

Evolucioni razvoj jezika

Mada se esperanto pokazao sasvim podesnim za međunarodnu upotrebu, tokom njegove istorije nije manjkalo predloga za reformu nekih detalja. 1908. godine pokušaj reforme se završio izrodivši novi jezik (i danas živ): Ido (Ido). Nasuprot „Idou“, esperanto od 1887. do danas ima tihi konstantni razvoj, bez radikalnih promena. Te (nekad skoro neprimetne, nekad žestoko sukobljene) jezičke promene širile su, osim opšteg porasta jezičkog fonda, takođe i sledeće tendencije:

• skraćivanje korenske forme – npr. spontana umesto spontanea
• neke forme (npr.: pafilego/top/) prestaju da se upotrebljavaju i ulaze nove (npr: kanono/top/)
• nijansirano obogaćenje fonda reči npr. bleki (= životinjski glas) dopunjen je listom reči za pojedine životinje (po vrstama).
• diferenciranje paralelnih formi – npr..: plaĝo = obala za kupanje i sunčanje od strando = obala (u prirodnom smislu).
• upotreba k (u nekim slučajevima h) umesto ranijeg hx, uglavnom posle r.
• upotreba -io umesto-ujo u imenima država (Serbio/Serbujo).
• češće priloške odredbe - npr: lastatempe umesto en la lasta tempo, aviadile umesto per aviadilo, haste kaj laste umesto hastante kaj kiel la lasta
• izbegavanje složenih glagolskih oblika
• upotreba afikasa kao samostalnih reči – npr: ega, eta, emo, malo, iĝi, estro, estraro, ilo, ilaro, ejo, ismo

Sve su glasnija nastojanja da se u legitimnoj i normirajućoj formi (koju odobrava Akademija za esperanto) na primer, uvede nova lična zamenica za treće lice srednjeg roda „ri, ŝli) ili konsekventna upotreba ĝi za srednji rod trećeg lica jednine i množine.

esperantske lične zamenice

	jednina						množina			neutralna	povratna*** (refleksivna)
	prva	druga		treća			prva	druga	treća
		uobičajena	intimna*	muška	ženska	neutralna**
	mi	vi	ci	li	ŝi	ĝi	ni	vi	ili	oni	si

(*) arhaizam – retko upotrebljavan.

(**) bespolna, zamenica „ĝi“ može biti upotrebljavana za stvari ili bespolna zamenica trećeg lica za živa bića i ljude. Ipak ona najčešće se upotrebljava za stvari, životinje i decu (slično kao zamenica „ono“ u srpskom jeziku).

(***) U upotrebi samo u trećem licu

Jezička populacija

Location of Moresnet.

Broj ljudi koji govore esperanto je nepoznat. Moguće su samo procene. Procene variraju između nekoliko stotina hiljada i nekoliko miliona. Neki smatraju da se radi čak i o više desetina miliona, ali pretpostavlja se da je tada reč o svim ljudima koji su se nekada obavestili o osnovnim elementima jezika, možda učili na kursevima, još uvek se sećaju nekoliko reči, ali koji praktično ne vladaju jezikom. Kada bi kriterijum bio uporediv sa maternjim jezikom, tada bi tek koja desetina hiljada ljudi spadala u tu jezičku populaciju.

Među planskim jezicima (npr, Interlingva i Ložban), esperanto je najviše upotrebljavan i jedini je čije trajanje ima implikacije u skoro svim životnim sferama. Interlingva, glavni konkurent esperantu između planskih jezika, ima oko hiljadu pristalica/osoba koje se služe njime.

Esperanto nije sekundarni zvanični jezik bilo koje priznate zemlje. Početkom 20. veka su postojali planovi za formiranje države Neutralni Moresnet kao prve Esperanto države na svetu. Februara 2013 je formirana Avaaz peticija za usvajanje Esperanta kao jednog od zvaničnih jezika Evropske Unije.

Američka armija je objavila vojne buke fraza u Esperantu, da bi se koristile u vojnim igrama od strane izmišljenih neprijateljskih snaga. Tokom leta 1924. godine, Američka radio relejna liga je usvojila Esperanto kao svoj zvanični međunarodni pomoćni jezik, s nadom da će se jezik ustaliti među radio amatema u međunarodnoj komunikaciji, ali je njegova stvarna upotreba u radio komunikacijama bila neznatna.

Esperanto je radni jezik nekoliko neprofitnih međunarodnih organizacija kao što su Sennacieca Asocio Tutmonda, levičarska kulturološka asocijacija, ili Education@Internet, koja se razvila iz Esperanto organizacije; većina drugih su organizacije specifične za Esperanto. Najveća među njima je Svetski esperantski savez. Esperanto je takođe jedan od prvih veštačkih jezika koji su korišćeni u univerzitetskim predavanjima (International Academy of Sciences San Marino).

Svi lični dokumenti koje izdaje World Service Authority, ukljućujući Svedski pasoš, su napisani u Esperantu, zajedno sa Engliskim, Frencuskim, Španskim, Ruskim, Arapskim, i Kineskim.

Esperantski pokret

Najznačajnija esperantska organizacija je Svetski esperantski savez (Universala Esperanto-Asocio). On je već nekoliko decenija ima zvanični savetnički odnos sa Ujedinjenim Nacijama i UNESCO, koje su priznale Esperanto kao medijum za internacionalno razumevanje 1954. UNESKO u saradnji sa UN su do sada prihvatile dve rezolucije u korist esperanta i esperantskog pokreta, u kojima se ističu zapaženi rezultati esperantskog pokreta i preporučuje učenje jezika. Međutim, za razliku od latinskog u srednjovekovnoj Evropi i engleskog u našem vremenu, esperantu nedostaje mreža škola, univerziteta i učila.

Najpoznatiji esperantski simbol je zelena petokraka, koja simbolizuje nadu na svih pet kontinenata i deo je esperantske zastave.

Kultura

Esperanto poseduje literaturu i književnost (što originalnu što prevedenu). Na esperantu se štampaju časopisi i novine, emituju radio emisije. Postoji esperantska muzika i esperantsko pozorište. Esperantisti se okupljaju jednom godišnje na Svetskom esperantskom kongresu, koji još ima značaj i festivala, na Svetskom omladinskom kongresu, Svetskom radničkom kongresu i na mnogim drugim stručnim skupovima i posebnim prigodama.

U vreme Interneta esperanto kao jezik, prisutan je u značajnoj meri na Web-u, gde postoje brojni sajtovi na tom jeziku, a postoje i specijalizovani pretraživači, kao na primer Gugl (Google) sa jezičkim alatkama prilagođenim esperantu.

Obrazovanje

Većina govornika Esperanta nauči jezik putem samostalnog učenja, onlajn tutorijala, i korespondantskih kurseva koje predaju volonteri. Zadnjih godina su postali popularni besplatni vebsajtovi za podučavanje, poput lernu!.

Esperanto nastava su ponekad dostupna u školama, uključujući četiri osnovne škole u pilot-projektu pod nadzorom univerzita u Mančesteru, i sudeći po jednom izvoru na 69 univerziteta. Međutim, osim Kine i Mađarske, uglavnom se radi u neformalnim aranžmanima umesto namenskih departmana ili državne podrške. Eötvös Loránd univerzitet u Budimpešti je imao departman za interlingvistiku i Esperanto od 1966 do 2004, nakon kojeg perioda je nastava premeštena na više škole; postoje i državni ispiti za instruktore Esperanta. Osim toga, Adam Mickiewicz univerzitet u Poljskoj nudi diplomu u interlingvistici. Brazilski senat je doneo zakon 2009. kojim se Esperantu opcioni status u nastavnom planu u javnim školama, mada može da postane mandatoran ako za to ima potrebe. Godine 2012. zakon je još uvek bio na razmatranju u domu poslanila.

Više obrazovnih radnika je procenilo da se Esperanto može naučiti ulažući od jedne četvrtine do jedne dvanaestine količne vremena neophodnog za druge jezike. Claude Piron, bivši psiholog na Đenovskom univerzitetu i kinesko–englesko–rusko–španski prevodilac za Ujedinjene Nacije, je tvrdio da je Esperanto daleko intuitivniji od većine etničkih jezika. "Esperanto se u potpunosti oslanja urođene reflekse [i] razlikuje se od drugih jezika po tome da uvek možeš da se osloniš na svoju prirodnu tendenciju za generalizaciju šablona. [...] Isti neuropsihološki zakon koji je Jean Piaget zvao generališuća asimilacija je primenjiv na formiranje reči i gramatike."

Institut za kibernetičku pedagogiju u Paderborn (Nemačka) je uporedio dužine perioda učenja koje su neophone srednjoškolskim učenicima čije je maternji jezik Francuski da bi dostigli uporedive standardne nivoe u Esperantu, Engleskom, Nemačkom, i Italijanskom. Rezultati su:

• 2000 časova učeći Nemački = 1500 časova učeći Engleski = 1000 časova učeći Italijanski (ili bilo koji drugi Romanski jezik) = 150 časova učeći Esperanto.

Literatura

• Emily van Someren. Republication of the thesis 'The EU Language Regime, Lingual and Translational Problems'. Arhivirano 2011-11-03 na Wayback Machine-u
• Ludovikologia dokumentaro I Tokyo: Ludovikito, 1991. Facsimile reprints of the Unua Libro in Russian, Polish, French, German, English and Swedish, with the earliest Esperanto dictionaries for those languages.
• Fundamento de Esperanto. HTML reprint of 1905 Fundamento, from the Academy of Esperanto.
• Esperanto Lessons. Including the alphabet, adjectives, nouns, plural, gender, numbers, phrases, grammar, vocabulary, verbs, exam, audio, and translation.
• Auld, William. La Fenomeno Esperanto ("The Esperanto Phenomenon"). Rotterdam: Universala Esperanto-Asocio, 1988.
• Butler, Montagu C. Step by Step in Esperanto. ELNA 1965/1991. ISBN 0-939785-01-3.
• DeSoto, Clinton (1936). 200 Meters and Down. West Hartford, Connecticut, US: American Radio Relay League, p. 92.
• Crystal, David, article "Esperanto" in The New Penguin Encyclopedia, Penguin Books, 2002.
• Crystal, David, How Language Works (pages 424–5), Penguin Books, 2006. ISBN 978-0-14-101552-1.
• Michael Everson. The Alphabets of Europe: EsperantoPDF (25.4 KB). Evertype, 2001.
• Forster, Peter G. The Esperanto Movement. The Hague: Mouton Publishers, 1982. ISBN 90-279-3399-5.
• Gledhill, Christopher. The Grammar of Esperanto: A Corpus-Based Description. Arhivirano 2011-07-19 na Wayback Machine-u Second edition. Lincom Europa, 2000. ISBN 3-89586-961-9.
• Harlow, Don. The Esperanto Book Arhivirano 2007-02-02 na Wayback Machine-u. Self-published on the web (1995–96).
• Okrent, Arika. In the Land of Invented Languages.
• John C. Wells. Lingvistikaj aspektoj de Esperanto ("Linguistic aspects of Esperanto"). Second edition. Rotterdam: Universala Esperanto-Asocio, 1989.
• Zamenhof, Ludovic Lazarus, Dr. Esperanto's International Language: Introduction & Complete Grammar The original 1887 Unua Libro, English translation by Richard H. Geoghegan; HTML online version 2006. Print edition (2007) also available from ELNA or UEA.
• Patterson, Robert; Huff, Stanley M. (November 1999), „The Decline and Fall of Esperanto”, Journal of the American Medical Informatics Association 6 (6): 444–446, DOI:10.1136/jamia.1999.0060444, ISSN 1067-5027, PMC 61387, PMID 10579602 
• Detlev Blanke (1985), Internationale Plansprachen. Eine Einführung. (= Sammlung Akademie-Verlag. 34, Sprache), Berlin: Akademie-Verlag, ISSN 0138-550X , S. 219–292 (Kapitel 4: Esperanto) und S. 337–367 (Kapitel 6: Bibliografie, 6.3.12–6.3.22)
• Benoît Philippe (1991), Sprachwandel bei einer Plansprache am Beispiel des Esperanto, Konstanz: Hartung-Gorre, ISBN 3-89191-480-6 
• Pierre Janton (1993), Einführung in die Esperantologie, Hildesheim: Olms, ISBN 3-487-06541-X 
• Ulrich Lins (1988), Die Verfolgung der Esperantisten unter Hitler und Stalin, Gerlingen / Stuttgart: Bleicher, ISBN 3-88350-023-2 
• Hans-Dieter Kuhn: Die Plansprachen Volapük und Esperanto in Konstanz. Geschichte und lokale Ereignisse; Hartung-Gorre Verlag Konstanz 2010; ISBN 978-3-86628-357-2.
• Erich-Dieter Krause (1999), Großes Wörterbuch Esperanto-Deutsch, Hamburg: Buske, ISBN 3-87548-193-3 
• Erich-Dieter Krause (2007), Großes Wörterbuch Deutsch-Esperanto, Hamburg: Buske, ISBN 978-3-87548-466-3 
• Ulrich Matthias, Dietrich M. Weidmann (2008), Kleines Wörterbuch Deutsch-Esperanto / Esperanto-Deutsch, Wiesbaden: Marix, ISBN 978-3-86539-182-7 
• Detlev Blanke, Till Dahlenburg (1990), Konversationsbuch Deutsch-Esperanto, Leipzig: Enzyklopädie, ISBN 3-324-00508-6 
• Klaus Dahmann, Thomas Pusch (1998), Esperanto Wort für Wort, Kauderwelsch, ISBN 3-89416-246-5 
• Eckhard Bick u. a. (2006), Tesi, la testudo, Berlin: EsperantoLand 
• Dirk Willkommen (2007), Esperanto-Grammatik, Hamburg: Buske, ISBN 3-87548-244-1 
• Hermann Göhl (1989), Ausführliche Sprachlehre des Esperanto, Berlin (Ost): Esperanto-Verband im Kulturbund der DDR 
• Arthur Degen,Kun bildoj de Ernst Kutzer (1930), Esperanto Lernolibro por popollernejoj, Leipzig: Ferdinand Hirt&Sohn 

Spoljašnje veze

U Wikimedijinoj ostavi nalazi se članak na temu: Esperanto

• Višejezički informacioni centar o esperantu na 60 jezika
• Terminali kod UEA
• Datumska baza originalnih knjiga na esperantu i authora na tom jeziku, sa bibliografijama i slikama
• Intervju sa kineskim esperantistom Arhivirano 2005-11-23 na Wayback Machine-u, u kome se opisuje težina učenja esperanta za kineze (zvučna datoteka).
• diskusioni forum "Ni parolas Esperante" Arhivirano 2013-12-22 na Wayback Machine-u
• esperanto.net Arhivirano 2005-11-25 na Wayback Machine-u
• Vocapp aplikacija za učenje stranih jezika preko koje je moguće, između ostaloga, učiti esperanto

Kritike

• Kritike Arhivirano 2005-10-30 na Wayback Machine-u (en)
• Da li je esperantski rečnik dovoljno razvijen? Arhivirano 2012-07-16 na Wayback Machine-u (en)
• [1] aplikacija za učenje stranih jezika preko koje je moguće učiti esperanto