Isusovo učenje
Isusovo učenje se nije odlikovalo opširnim besedama, već kratkim i jezgrovitim izrekama i parabolama.[1] Duža izlaganja koja se spominju u evanđeljima, poput Besede na gori, kompilacije su izreka izgovorenih u različitim prilikama.[1] Isusovo učenje nema teološku ili etičku sistematičnost i čini se da je pre bilo ad hoc.[1] Glavna tema je blizina carstva Božijeg.[1]
Isus se direktno pozivao na Božiju volju i na svete knjige, bez obaziranja na usmeno predanje koje su razradili fariseji.[1] Boga je nazivao aba, što na aramejskom znači „otac“.[2] Ljudima je govorio da će im gresi biti oprošteni ukoliko se u pokajanju okrenu Bogu, te da nema potrebe za ritualnim pročisćenjem, niti za prinošenjem žrtava u Hramu.[2] U više navrata je afirmisao Toru i nije ju smatrao balastom koji treba odbaciti.[1] Upamćen je po svojim jasnim i mudrim izrekama, ali po obećanju, čak upozorenju, da carstvo božije "počinje ovde i sada".[2] On nije podsticao na ustanak protiv Rimskog carstva, već je zagovarao apsolutnu revoluciju na planu svakodnevnog života.[2] Pravi odgovor na dobre vesti koje je pronosio bio bi život prepun ljubavi i velikodušnosti, život u verujućoj pokornosti Bogu, čija milostiva ljubav ruši sve prepreke.[2]
Naučnici se spore da li je Isusovo učenje bilo isključivo etičko ili i apokaliptično. Mnogi naučnici smatraju da iako Isus nije bio apokaliptičar (koji prorokuje smak sveta), njegova je poruka pod jakim uticajem apokaliptičnih motiva kao što su sudnji dan, svest o predstojećem kraju, i potreba za jasnim odzivom na nagoveštaje nastupanja carstva Božjeg.[1]
Isusove izreke i priče
urediIsus je izlagao svoj nauk u parabolama (slikovitim pričama) i aforizmima (sažetim izrekama), koji su često zvučali paradoksalno. Neke od verovatno autentičnih parabola su priča o dobrom Samarićaninu i priča o radnicima u vinogradu, dok među verodostojne aforizme spadaju “okreni drugi obraz”, “voli svog neprijatelja” i slično. Isusove parabole i aforizmi su decenijama kružili od usta do usta pre nego što su zapisani i uključeni u jevanđelja, te predstavljaju najraniju hrišćansku tradiciju o Isusu.[3] Na njegove alegorične priče se gleda kao na najautentičniji deo predanja.[1]
Iako je u razgovorima sa sveštenicima i svojim učenicima upotrebljavao i apstrakne teološke izraze, Isus je seoskom stanovništvu Palestine govorio u slikama iz njihove svakodnevnice, koristeći poređenja kao metod podučavanja.[4] Isus njegovim slušaocima ukazuje na zajedničke veze između svakodnevnice i duhovne stvarnosti kraljevstva Božjeg. Takođe, mnoge priče su kritika sveštenika i bogataša, u prilog odbačenih i prezrenih ljudi iz nižih slojeva, kao na primer: priča o fariseju i cariniku, priča o bogatoj budali, priča o bogatašu i ubogom Lazaru itd.
Ključni pojmovi
urediBožje carstvo
uredi
Isus je ponajviše propovedao o carstvu nebeskom, odnosno vladavini neba.[5] Prema Isusu, vladavina neba je u čoveku[6], dostiže se putem razumevanja[7], duhovnog preporoda[8], postajanjem nalik detetu[9] i vršenjem Božje volje.[10]
Naučnici su podeljeni po pitanju da li je Isus pod "dolaskom carstva" mislio na predstojeći apokaliptični događaj ili na preobražaj svakodnevnog života. Prema prvima, Isus je verovao da kraj istorije nastupa za njegova života ili života njegovih savremenika[11], što potkrepljuju brojnim citatima (Marko 8:38-9:1, Luka 21:35-36, Marko 13:24-27, 30). Ovako shvaćena ehtatološka predviđanja se nisu ispunila, što je predstavljalo “ozbiljno poniženje za ranu crkvu”[12], jer je ispalo da je Isus pogrešio.[13] Drugi odbacuju tumačenje da je Isusova poruka eshtološka, ističući da nebesko carstvo nije buduće stanje već sadašnje mistično prisustvo[14], što potkrepljuju raznim citatima (Luka 17:20-21, Luka 11:20, Toma 113).
Naučnici okupljeni oko Jesus Seminara zaključuju da eshatološke izjave pripisane Isusu potiču od ranih hrišćana, kod kojih su apokaliptične ideje bile uobičajene, a da izjave o prisutnom carstvu Božjem stoje nasuprot uobičajenih shvatanja i verovatno potiču od Isusa lično.[14]
Božji sinovi
urediIsus je sebe i svoje učenike nazivao sinovima Božjim. Izrazi "sin božji" i "sinovi božji" potiču iz hebrejske Biblije.[15][16] Takođe, u Isusovo vreme su rimski carevi upotrebljavali izraz "Božji sin" (lat. Divi filius) kao vladarsku titulu.[17] Proučavaoci smatraju da Isusova upotreba izraza “sin Božji” odgovara tradicionalnoj hebrejskoj predstavi pobožnog hasidejca iz Galileje.[18][19] On naziva sinovima Božjim onim koji vrše Božju volju. U čuvenoj Besedi na gori, Isus je sinovima Božjim nazvao sve mirotvorce:
_-_James_Tissot.jpg)
Blaženi mirotvorci, jer će se sinovi Božiji nazvati.[20]
U istoj besedi on naziva sinovima Božjim sve one koji su "savršeni poput svog nebeskog Oca"[21] i koji vole sve podjednako:
A ja vam kažem: Ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji vas mrze i molite se za one koji vas vrijeđaju i gone, da budete sinovi Oca svojega koji je na nebesima; jer On svojim suncem obasjava i zle i dobre; i daje dažd pravednima i nepravednima.[22]
Jevrejski sveštenici su često optuživali Isusa za bogohuljenje zbog toga što je sebe nazivao sinom Božjim, na šta je on odgovarao:
Kako vi govorite onome koga Otac posveti i posla na svijet: huliš, zato što rekoh: ja sam Sin Božiji?[23]
Neposredno pred pogubljenje, izveden je pred sud sanhedrina gde su ga verski vođi ponovo optuživali zbog korišćenja tog naziva za sebe. Nakon što su ga upitali da prizna: "Ti li si, dakle, Sin Božiji?" Isus im je odgovorio: "Vi kažete da sam ja."[24]
Proučavaoci ukazuju da izrazom "božji sin" (ili "božje dete") Isus nije označavao bukvalan porod, već posebnu bliskost s Bogom.[25] Bez obzira, kasnije hrićanske dogme taj izraz uzimaju doslovno, formulišući učenje o Isusu kao Bogu Sinu.
Etička načela
urediZlatno pravilo
urediTokom istorije, mnogi filozofi i verske vođe su zastupali zlatno pravilo kao ideal odnosa u ljudskoj zajednici. Isus iz Nazareta je u svojim besedama takođe često afirmisao ovo načelo. Evanđelje po Luki beleži sledeće Isusove reči:
Kako želite da vam ljudi čine činite i vi njima tako.[26]
– Isus
Univerzalnost zlatnog pravila se ogleda u tome što propisuje jednako odnošenje prema svim ljudima, a ne samo prema pripadnicima svoje grupe. Zlatno pravilo ne treba mešati sa etikom reciprociteta, čija je poznata maksima „oko za oko, zub za zub“. Nasuprot tome, zlatno pravilo propisuje da ljudima činimo ono što bismo želeli da oni nama čine, bez obzira šta nam oni zaista čine. U čuvenoj Besedi na gori, Isus daje konkretne primere sprovođenja zlatnog pravila, stavljajući ga nasuprot starozavetnom načelu retributivne pravde:
| “ | Čuli ste da je rečeno: »Oko za oko i zub za zub«. A ja vam kažem da se ne protivite zlu; nego ako te ko udari po tvom desnom obrazu, okreni mu i drugi; i onome koji hoće da se parniči s tobom i da ti uzme haljinu, podaj mu i ogrtač; i ko te potera jednu milju, idi sa njim dve.[27] | ” |
Uopštavanjem zlatnog pravila, Isus pod njega podvodi čitavu hebrejsku Toru i proročke knjige:
Sve dakle što hoćete da čine vama ljudi, činite i vi njima: jer je to Zakon i proroci.[28]
Siromaštvo
urediObjavljenje je upućeno siromašnima, onima koji pate, gladnima i žednima pravde, dok unizuje samozadovoljne, bogate i one ohole na svoju ispravnost.[29] Upute koje Isus daje svojim učenicima prožete su mišlju da je kraj, čiji dan i čas nitko ne zna, blizu. Zbog toga poziv na odricanje od svih zemaljskih dobara zauzima istaknuto mjesto.[30]
Nasleđe
urediIsusovo učenje bilo je zabeleženo i tumačeno u mnogim ranohrišćanskim spisima. Između mnoštva, hrišćanska crkva je vremenom izabrala 27 spisa koje je dodala hebrejskoj Bibliji, u vidu Novog zaveta. Ovo je ostavljalo prostora za izvesne nesporazume, te je konačna interpretacija tekstova dolazila od biskupa.[31] Biskupi su u prvim vekovima najveću borbu vodili sa gnosticima (poznavaocima), koji su se pozivali na sopstveno tumačenje Isusovog učenja.[31]
Na prvom vaseljenskom saboru 325. godine izglasan je Nikejski simbol vere, koji je unutar hrišćanske crkve nadalje smatran jedinim isravnim tumačenjem Hristovog učenja.
Izvori
uredi- ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 1,7 Isus, Enciklopedija živih religija (str. 316-318), Nolit, Beograd, 2004.
- ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 Kembridžova ilustrovana istorija religije (str. 232-236), Stylos, Novi Sad, 2006. ISBN 86-7473-281-X
- ↑ Funk, Robert W. and the Jesus Seminar. The acts of Jesus: the search for the authentic deeds of Jesus. HarperSanFrancisco. 1998.
- ↑ Harris, Stephen L., Understanding the Bible. Palo Alto: Mayfield. 1985.
- ↑ Dodd, C.H., "The Parables of the Kingdom," (Fontana 1961), p.29. (public domain)
- ↑ Luka 17:20-21
- ↑ Marko 12:34
- ↑ Ivan/Jovan 3:5
- ↑ Marko 10:15
- ↑ Matej 7:21
- ↑ Ehrman, Bart. Jesus: Apocalyptic Prophet of the New Millennium. Oxford. 1999. page 127.
- ↑ Geza Vermes. The Authentic Gospels of Jesus. Penguin, 2003. p. 381.
- ↑ E. P. Sanders. The Historical Figure of Jesus. Penguin, 1993. p. 178
- ↑ 14,0 14,1 Funk, Robert W., Roy W. Hoover, and the Jesus Seminar. The five gospels. HarperSanFrancisco. 1993. "God's Imperial Rule: Present or Future," p 136-137.
- ↑ The second book of the Bible: Exodus by Benno Jacob 1992 ISBN 0-88125-028-7 page 105
- ↑ Catholic Encyclopedia: Son of God
- ↑ Introduction to the Science of Religion by Friedrich Muller 2004 ISBN 1-4179-7401-X page 136
- ↑ Vermes, Geza Jesus the Jew, Fortress Press, New York 1981. p.209
- ↑ Paolo Flores d'Arcais, MicroMega 3/2007, p.43
- ↑ Jevanđelje po Mateju 5:9
- ↑ Jevanđelje po Mateju 5:48.
- ↑ Jevanđelje po Mateju 5:44-45.
- ↑ Jevanđelje po Jovanu 10:36.
- ↑ Jevanđelje po Luki 22:70.
- ↑ Sanders, E. P. The historical figure of Jesus. Penguin, 1993. Chapter 15, Jesus' view of his role in God's plan.
- ↑ Jevanđelje po Luki, 6:31
- ↑ Evanđelje po Mateju, glava 5:38-41 (prevod Emilijana Čarnića)
- ↑ Jevanđelje po Mateju, glava 7:12
- ↑ Adolf Harnack, History of Dogma, New York: Dover Publications Inc., 1961. I, str. 62—63.
- ↑ Adolf Harnack, History of Dogma, New York: Dover Publications Inc., 1961. I, str. 66—67.
- ↑ 31,0 31,1 Kembridžova ilustrovana istorija religije (str. 238), Stylos, Novi Sad, 2006.
