Priča o fariseju i porezniku
Priča o fariseju i porezniku (takođe priča o svešteniku i službeniku) je jedna od poznatih Isusovih alegorijskih priča koja se nalazi u Evanđelju po Luki.
Priča prikazuje farisejskog sveštenika, razmetljivog svojim vrlina, naspram sakupljača poreza koji ponizno moli Boga za milost. Ova priča naglašava potrebu smerne molitve.
Priča
urediLuka prenosi da je Isus sledeću priči kazao nekima koji su bili uvereni da su pravedni, a ostale ljude nipodaštavali:
Dva čovjeka uđoše u hram da se mole Bogu, jedan farisej a drugi carinik. Farisej stade i moljaše se u sebi ovako: Bože, hvala ti što nisam kao ostali ljudi: grabljivci, nepravednici, preljubnici ili kao ovaj carinik. Postim dvaput u sedmici; dajem desetak od svega što steknem. A carinik izdaleka stajaše, i ne htjede ni očiju uzdignuti nebu, nego se bijaše u prsa svoja govoreći: Bože, milostiv budi meni grješnome! Kažem vam, ovaj otide opravdan domu svome, a ne onaj. Jer svaki koji sebe uzvisuje poniziće se, a koji sebe ponizuje uzvisiće se.
– Evanđelje po Luki, 18:9-14 (prevod sinoda SPC)
Tumačenja
urediTokom 1. veka, fariseji su bili poznati po svojom strogom poštovanju Mojsijevog zakona. Farisej u ovoj priči je još revnosniji od njegovih drugova, posti češće nego što je potrebno, daje desetak na sve što primi, čak i u slučajevima kada verska pravila ne zahtevaju.[1] Siguran u svoju ispravnost, farisej ne traži Bogu ništa, i tako ne dobija ništa.[1]
S druge strane, publikani (javni službenici koji su radili za Rim) su bili prezreni Jevreji koji su sarađivali sa Rimskim carstvom. Zato što su bili najpoznatiji po prikupljanju putarine i poreza oni se obično opisuju kao carinici ili poreznici. Ova priča, međutim, ne osuđuje njihovo zanimanje (vidi i Luka 3:12-13), već ih opisuje kao nekoga ko "prepoznaje svoje stanje nedostojnosti pred Bogom i priznaje svoju potrebu za izmirenjem".[1] Dolazeći Bogu u poniznosti, carinik prima milost i izmirenje koje je tražio“.[1]
