Wikipedija

Ifigenija

Ifigenija (starogrčki: Ἰφιγένεια) bila je, prema najrašrenijem predanju u grčkoj mitologiji, kći Agamemnona i Klitemnestre.[1] Drugi izvori, koji možda odslikavaju raniju tradiciju,[2] kažu da su joj roditelji bili Tezej i Helena, a da ju je odgojila Klitemnestra.[3]

Orest i Ifigenija, predstava na rimskom mozaiku, 2–3. vek nove ere, Kapitolski muzeji, Rim
Žrtvovanje Ifigenije, François Perrier, 17. vek.
Ifigenija u Tauridi, Anselm Feuerbach, 1862.

Mitologija

uredi

Agamemnon je jednom prilikom u Artemidinom gaju ubio jelena ili se, prema drugoj verziji, hvalio kako ni sama boginja ne gađa tako dobro kao on ili se, prema trećima, u godini u kojoj se rodila Ifigenija zavetovao da će žrtvovati ono najlepše što nastane te godine, ali je kasnije taj svoj zavet zanemario. To su različiti događaji koji se spominju kao razlozi zbog kojih je grčko brododovlje bilo zadržano u Aulidi na svom putu prema Troji. Prorok Kalhant (ili, prema drugima, proročište u Delfima) objavio je da će se boginja Artemida umiriti i grčkoj floti dozvoliti nastavak puta samo ako joj Ifigenija bude prineta na žrtvu. Agamemnon se isprva opirao tome, ali je na kraju popustio pod dugim molbama Menelajevim te se složšio s planom da Odisej i Diomed dovedu Ifigeniju pod izgovorom da je otac želi udati za Ahileja. Kad je Ifigenija stigla i kad je već bila kod žrtvenika, spremna da bude žrtvovana, boginja Artemida se sažalila, obavila devojku oblakom i prenela je u Tauridu (današnji Krim), gde ju je postavila za svoju sveštenicu, a na žrtvenik u Aulidi umesto nje postavila je košutu ili, prema drugim verzijama, medvedicu, junicu ili staru ženu, koja je žrtvovana umesto Ifigenije.[4][5] Prema Diktisu Krićaninu, Ifigeniju je sa žrtvenika sklonio Ahilej, kad se kroz jaku grmljavinu začuo Artemidin glas, i potom je poslao skitskom kralju.[6][2] Jovan Ceces čak kaže da se Ahilej zapravo oženio Ifigenijom i da mu je ona rodila Pira.[7]

Dok je Ifigenija služila kao Artemidina sveštenica u Tauridi, njen brat Orest skovao je, na savet proročišta, plan da se dokopa tauridske kultne statue Artemide, za koju se verovala da je u davnini pala s neba, i da je prenese u Atiku.[8] Kad je Orest, u pratnji Pilada, stigao u Tauridu, tamošnji su ga stanovnici, prema svojim običajima, želeli žrtvovati u Artemidinu hramu. No, Ifigenija je prepoznala svog brata, pa su njih dvoje uzeli boginjin kip i potom zajedno pobegli. Neki pripovedaju da su dvoje begunaca pri tom i ubili Toanta, kralja Tauride.[9][7] U međuvremenu je Elektra, druga Orestova sestra, čula da ga je Artemidina sveštenica žrtvovala u Tauridi, te je, kako bi proverila je li to istina, otputovala u Delfe, gde je srela Ifigeniju i bil obaveštena da je ova pogubila Oresta. Zato je Elektra rešila da Ifigeniji iskopa oči, ali ju je u tome sprečio Orest, koji je iznenada pojavio te je došlo do scene prepoznavanja.[7]

Potom su se svi vratili u Mikenu, a Ifigenija je odnela Artemidin kip u atički grad Brauron blizu Maratona, gde je nastavila da obavlja dužnost Artemidine sveštenice i gde je kasnije umrla i bila sahranjena.[10] Budući da se po nekim verzijama smatrala i Tezejevom kćerkom, Ifigenija je bila povezivana s herojskim atičkim porodicama; nakon smrti prinošeni su joj velovi i najskuplji odevni predmeti koji su pripadali ženama koje su umrle na porođaju. [11][12] Međutim, Pausanija kaže da su njen grob i heroon pokazivani u Megari,[13] a pripovedalo se i to da Ifigenija uopšte nije umrla, nego da ju je Artemida pretvorila u Hekatu ili da ju je obdarila besmrtnošću ili večnom mladošću te da pod imenom Orejlohija živi kao Ahilejeva supruga na ostrvu Leuki.[3]

Kult

uredi

Mnogi gradovi u Grčkoj (Brauron, Sparta, Arg), Maloj Aziji (Komana u Kapadokiji), na Siciliji (Sirakuza) i na Apeninskom poluostrvu (Aricija) tvrdili su da poseduju stari kultni kip Artemide Tauridske koji su doneli Ifigenija i Orest.[14] Lakedemonjani su tvrdili da se ta kultna statua nalazi u Lakoniji, u mestu koje su zbali Limnej (Λιμναῖον = "Močvarno") i da se poštuje pod imenom Artemide Ortije.[15] Navodno su oni koji su pronašli njen kip odmah poludeli, a jednom prilikom u davnini, kad su Spartanci boginji prinosili žrtve paljenice, izbila je među njima velika svađa, koja se pretvorila u krvoproliće, nakon čega je proročište zapovedilo da se Artemidin žrtvenik mora krvaviti ljudskim žrtvama. Tako je prinošen na žrtvu čovek koga je odabrao žreb, a Likurg je taj običaj promenio u bičevanje mladića i otad se žrtvenik na taj način zasićivao ljudskom krvlju.[16] Da su se u najstarije doba i u Atici boginji Artemidi prinosile ljudske žrtve, može se pretpostavizi na osnovu činjenica da je postojao običaj da se tokom žrtvovanja Orestu, koje je tamo ustanovljeno, žrtvenik poprska kapima ljudske krvi.[17]

Pausanija piše da je u gradu Hermioni u Argolidi postojalo svetilište Artemide Ifigenije,[18] a isti autor [19] i Herodot[20] kažu da stanovnici Egire u Ahaji prinose žrtve boginji za koju smatraju da je Ifigenija, Agamemnova kći. Iz tih i drugih napomena kod antičkih pisaca može se zaključiti da Ifigenija isprva nije bila samo Artemidina sveštenica ili heroina, nego jedan od Artemidinih atributa, a možda i sama Artemida.[7]

Umetnost i književnost

uredi

Mit o Ifigeniji obradio je Euripid u tragedijama Ifigenija u Aulidi (oko 413. pne.) i Ifigenija u Tauridi (oko 406. pne.), zatim Sofokle u tragediji Hriso, nazvanoj verovatno po Hrisu, sinu Agamemnona i Hriseide, vladaru Sminta, kamo su, prema jednoj verziji mita, Ifigenija i Orest prvo došli bežeći iz Tauride i gde je ubio ubijen tauridski kralj Toant. koji je došao za njima; od rimskih pesnika priču o Ifigeniji obradili su Kvint Enije i Marko Pakuvije, ali su od njihovih dela sačuvani samo oskudni fragmenti.[21]

Predstave mita o Ifigeniji pojavljuju se u likovnoj umetnosti od kraja 5. veka pne., pri čemu je scene njenog žrtvovanja i susreta s Orestom prvi obradio Timant iz Kitna u monumentalnom slikarstvu, a kasnije se one javljaju i na draguljima, kamejama, etrurskim urnama i rimskim sarkofazima i mozaicima.[2]

Reference

uredi
  1. ↑ Higin, Fabulae, 98.
  2. ↑ 2,0 2,1 2,2 Srejović & Cermanović-Kuzmanović 1989, s.v. Ifigenija
  3. ↑ 3,0 3,1 Antonin Liberal, Pretvorbe, online text 27.
  4. ↑ Euripid, Ifigenija u Tauridi, 10‒30; 783.
  5. ↑ Euripid, Ifigenija u Aulidi, 1540 sqq.
  6. ↑ Diktis Krićanin, Trojanski rat, I, 19‒22.
  7. ↑ 7,0 7,1 7,2 7,3 Schmitz 1867, s.v. Iphigeneia
  8. ↑ Euripid, Ifigenija u Tauridi, 79.
  9. ↑ Higin, Fabulae, 121.
  10. ↑ Euripid, Ifigenija u Tauridi, 1464.
  11. ↑ Diodor Sicilijski, Istorijska biblioteka, IV, 44, 7.
  12. ↑ Pausanija, Opis Helade, I, 33, 1.
  13. ↑ Pausanija, Opis Helade, I, 43, 1.
  14. ↑ Srejović & Cermanović-Kuzmanović 1989, s.v. Glauk, 3
  15. ↑ Pausanija, Opis Helade, III, 16, 7.
  16. ↑ Pausanija, Opis Helade, III, 16, 9–III, 16, 10.
  17. ↑ Euripid, Ifigenija u Tauridi, 1446 sqq.
  18. ↑ Pausanija, Opis Helade, III, 35, 2.
  19. ↑ Pausanija, Opis Helade, VII, 26, 2.
  20. ↑ Herodot, Istorija, IV, 103, 2.
  21. ↑ Đurić 1991, str. 141–144

Literatura

uredi
  • Đurić, Miloš N. (1988). Aristotel. O pesničkoj umetnosti. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 
  • Schmitz, Leonhard (1867). „Iphigeneia”. u: Smith, William. Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology. 1. Boston. str. 21. 
  • Srejović, Dragoslav; Cermanović-Kuzmanović, Aleksandrina (1989). Rečnik grčke i rimske mitologije. Beograd: Srpska književna zadruga. 

Vanjske veze

uredi
Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Ifigenija&oldid=40923187