Otvori glavni meni
Sirgijan Paleolog Filantropen
Lični podaci
Vojska Vizantija (do 1333)
Kraljevina Srbija[lower-alpha 1] (1333—1334)
Rang/čin mega duks
Bitke i ratovi Građanski rat dvojice Andronika
Opsada Soluna 1334.

Sirgijan[1] Paleolog Filantropen[lower-alpha 2] (grč. Συργιάννης Παλαιολόγος Φιλανθρωπηνός, oko 1290–1334) je bio vizantijski aristokrata i vojskovođa mešanog kumanskog i grčkog porekla, koji je bio uključen u građanski rat između cara Andronika II Paleologa (vladao 1282–1328) i njegovog unuka Andronika III (vladao 1328–1341). Bio je lojalan samo sebi i svojim ličnim ambicijama, menjao je strane nekoliko puta, i završio veliki deo osvajanja Makedonije za srpskog[lower-alpha 3] kralja Stefana Dušana pre nego što su ga ubili Vizantinci.

Sadržaj/Садржај

Poreklo, porodica i rana karijeraUredi

Sirgijan se rodio oko 1290. godine. Dobio je ime po ocu ili eventaulno dedi, kumanskog vođe koji se nastanio u Vizantiji, zajedno sa mnogim drugima iz svog plemena, za vreme vladavine Jovana III Duke Vataca (vladao 1221–1254). Izvorno ime starijeg Sirgijana bilo je Sicigan (od kumano-turskog Sïčğan, „miš"); kasnije je helenizovano u Sirgijan ("gospodar Jovan") kada je kršten.[2][3] Stariji Sirgijan je napredovao u hijerarhiji vizantijske vojske, verovatno dostigavši vrhovni čin mega domestik.[4] Majka mlađeg Sirgijana je bila Evgenija Paleolog, član vladajuće dinastije Paleologa i sestričina cara Mihajla VIII (vladao 1259–1282). Svestan prestiža majčinog porodičnog prezimena, mladi Sirgijan je izbarao da to iskoristi u cilju svog napredovanja u vizantijskoj hijerarhiji.[2] Sirgijan je takođe imao sestru, Teodoru, koja se udala za Gija Lizinjana, kasniji kralj Male Jermenije kao Konstantin II.[5] Sirgijan se pojavljuje u istoriji 1315. godine, kada je postavljen kao vojni upravnik makedonske provincije blizu srpskih granica. Uprkos postojećim ugovorima i protiv svojih instrukcija, odlučio je napadne i Srbiju i Epir. Razrešen dužnosti, on se pobunio, bi zarobljen i zatvoren. Međutim, negde pre 1320. godine, najzad je pomilovan i data mu je komanda u Trakiji.[2][6][7]

Podrška Androniku IIIUredi

 
Car Andronik III Paleolog. U svojoj burnoj karijeri, Sirgijan je kao jedan od njegovih glavnih pristalica postao njegov neprijatelj.

Godine 1320, nakon smrti Mihaila IX Paleologa (najstariji sin Andronika II i savladar od 1295), njegov sin Andronik III je krunisan kao savladar od strane Andronika II. Iako je u početku bio popularan kod svog dede, mlađi Andronik i njegova pratnja mlade vlastele, kojoj je Sirgijan pripadao, je u to vreme izazvala nezadovoljstvo starijeg cara zbog svojih besmislica. Njihovi ispadi su kulminirali pogrešnom identifikacijom ubice carevog mlađeg brata, Manuela; razjaren, stariji Andronik je razreršio svog unuka titula, a time je otvoren duboki lični rascep između njih dvojice.[8]

U to vreme, Sirgijan i Jovan Kantakuzin su kupili za sebe namesništva u Trakiji, gde je bilo ispunjeno nezadovoljstvom zbog starog cara, i brzo su mobilisali podršku za mlađeg Andronika. Zajedno sa Aleksejom Apokavkom i Teodorom Sinadenom, pripremili su se da zbace ostarelog Andronika II u korist njegovog unuka.[8][9] Na Uskrs 1321. godine, mlađi Andronik je otišao u Hadrijanopolj, i izbio je ustanak. Sirgijan je vodio veliku vojku ka prestonici, što je primoralo starog cara na pregovore.[10][11][12] Shodno tome, 6. juna 1321. godine, postignut je dogovor kojim je podeljena Vizantija. Mladi Andronik III je priznat kao savladar i data mu je Trakija da vlada njome kao kvazi-apanaž, postavivši svoju rezidenciju u Hadrijanopolj, a Andronik II je nastavio da vlada iz prestonice, Konstantinopolja, kao stariji car.[3][11]

Sirgijan je bio nezadovoljan novim aranžmanima, osećajući da nije bio dovoljan nagraćen za svoju podršku Androniku III. On je takođe prezirao veću naklonost pokazivanu od mladog cara Kantakuzinu, i razvio je žestoko suparništvo sa potonjim drugom. Štaviše, hroničari takođe izveštavaju priču kako je Andronik III pokušao da zavede Sirgijanovu suprugu.[10][13] U decembru 1321. godine Sirgijan je promenio stranu, pobegavši u Konstantinopolj. Nagrađen uzvišenom titulom mega duksa, uverio je Andronika II da nastavi rat protiv svog unuka.[4][14][11] Međutim u julu 1322. godine, postignut je još jedan dogovor između dvojice Andronika, koji je postavio Sirgijana u neugodnu poziciju. Pošto su njegove sopstvene šeme propale, počeo je da planira ubistvo ostarelog Andronika II i preuzmanje prestola za sebe. Međutim, planovi su mu osujećeni a Sirgijan je osuđen na doživotnu zatvorsku kaznu.[4][15][16]

Uprava u Makedoniji, dezerterstvo u Srbiju i smrtUredi

Andronik III je konačno zbacio svog dedu 1328. godine i osigurao sebe kao jedinog cara. Sirgijan je oslobođen, i mogao je da se vrati u Andronikovu službu, u takvoj meri da mu je krajem 1329. godine bila poverena važna uprava Soluna, drugog najvećeg grada u Vizantiji, kao i uprava zapadne Makedonije i Albanije.[17][4] Onda je ponovo osumnjičen za zaveru protiv dinastije Kanatakuzin, ali ovoga puta sa carevom majkom, caricom Marijom. Ona je živela u Solunu, gde je trebalo da pazi na Sirgijana; umesto toga, postala je toliko zaslepljena njime da ga je usvojila.[18] Nakon smrti carice krajem 1333. godine zavera je razotkrivena, a Sirgijan je uhapšen i odveden u Carigrad da se suoči sa optužbama za izdaju. Sirgijan je ipak uspeo da pobegne i od suda se sklonio na dvor srpskog[lower-alpha 4] kralja Dušana.[4][19][20]

Dušan je postavio Sirgijana na čelo velike srpske sile, sa kojom je 1334. godine napao vizantijsku Makedoniju. Sirgijanove sposobnosti kao vojskovođe, njegovo znanje rasporeda i raspolaganja vizantijske vojske, i prijateljstva koje je sačuvao sa nekoliko lokalnih vizantijskih oficira, imalo je kao posledicu brzo zauzeće mnogih važnijih vizantijskih gradova, uključujući Ohrid, Prilep, Strumicu i Kostur. Put je bio otvoren za napredovanje ka Solunu, a Sirgijanova vojska se ulogorila ispred gradskih zidina, okrenuta ka vizantijskim pomoćnim odredima. Obe strane su ostajale ulogorene suočavajući se na nekoliko dana, ali 23. avgusta 1334. godine, Sirgijan je namamljen od svog logora sa samo nekoliko pratilcaca i ubijen od Sfrancesa Paleologa[lower-alpha 5], vizantijskog vojskovođe koji prešao namerno u srpski logor nekoliko dana ranije.[13][21][22] Gubitkom svog glavnog vojskovođe, Srbi su se odlučili za mirovne pregovore sa Vizantijom, koji su međutim bili veoma bili veoma povoljni po njih jer su u njihovom posedu ostali mnogi gradovi koje je Sirgijan osvojio u severnoj Makedoniji.[23]

OcenaUredi

Sirgijanovve ambicije, neiskorenjiva kovanja zaveri i višestruke izdaje načanili su ga jednom od najmračnijih ličnosti tog perioda u očima istoričara savremenika i kasnijih istoričara: tako Nićifor Grigora upoređuje njegov beg u Srbiju sa Temistoklevim begom ka Persijancima, Donald Nikol povezuje ga sa Alkibijadom, a Angeliki Laju naziva ga „najvećim prisustvom zla“ građanskog rata.[21][6]

NapomeneUredi

ReferenceUredi

  1. Vladari srpskih zemalja, Milivoje Pajović, 2003, pp. 61.
  2. 2,0 2,1 2,2 Vásáry 2005, str. 120
  3. 3,0 3,1 Norwich 1996, str. 277
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 Kazhdan 1991, str. 1997-
  5. "Byzantium Nobility". Medieval Lands - A prosopography of medieval European noble and royal families. http://fmg.ac/Projects/MedLands/BYZANTINE%20NOBILITY.htm#_Toc204583744. pristupljeno 18. 05. 2009.. 
  6. 6,0 6,1 Laiou 1972, str. 288
  7. Nicol 1996, str. 19-20.
  8. 8,0 8,1 Fine 1994, str. 250
  9. Nicol 1993, str. 155-156.
  10. 10,0 10,1 Fine 1994, str. 251
  11. 11,0 11,1 11,2 Nicol 1993, str. 157
  12. Bartusis 1997, str. 87.
  13. 13,0 13,1 Vásáry 2005, str. 121
  14. Norwich 1996, str. 278.
  15. Norwich 1996, str. 282.
  16. Nicol 1993, str. 158.
  17. Fine 1994, str. 287
  18. Nicol 1996, str. 30.
  19. Norwich 1996, str. 283-284.
  20. Nicol 1993, str. 176-177.
  21. 21,0 21,1 Nicol 1993, str. 177
  22. Fine 1994, str. 287-288.
  23. Fine (1994), pp. 288, 311

IzvoriUredi


Greška kod citiranja: <ref> oznake postoje za grupu pod imenom "lower-alpha", ali nije pronađena pripadajuća <references group="lower-alpha"/> oznaka, ili zatvarajući </ref> nedostaje