Kubizam je umetnički pravac u modernoj umetnosti u prvom redu slikarstva, sa početkom 20. veka, koji je imao veliki uticaj na početak apstraktne umetnosti.

Kubistička zgrada u Pragu

Ime kubizam

uredi

Kubizam je dobio ime od kritičara likovne umetnosti, kojim je obeležena jedna slika Žorža Braka, podsmešno nazvana- kubusčići. Ime dolazi od reči kubus što znači kocka. Kubizam je pojednostavljavao oblike u interpretaciji realnosti na oblike kocke, kugle i valjka. Nastao je 1907. i 1908. godine u delima Žorža Braka i Pabla Pikasa i svoj vrhunac je imao 1914. godine.

Istorija kubizma

uredi

1911. izložba kubista u Salonu nezavisnih u kojoj je učestvovao Rober Delone, Fernan Leže, Huan Gris, Žorž Brak, Pablo Pikaso i dr. i tu upoznaju Apolinera ( 13 knjiga; Les peinters cubistes).

Kubizam je bila kritika klasičnoga slikarstva, pojavio se kao reakcija na fovizam i potrebu za prostorom u slici i njegova metoda je bila apstraktna perspektiva. Razlikujemo dve faze u razvoju kubizma i dve njegove metode koje su se pojavile u svakoj od faza i to je metoda iz više pogleda na motive u analitičkom kubizmu i metoda pogleda iz više uglova u sintetičkom kubizmu. To predstavlja dinamično posmatranje realnosti i ovaj pokret očne tačke koja je uvek do tada bila statična jeste doprinos slikarstvu i njegova najosnovnija karakteristika.

Kubizam je ponikao iz dela i teorije Pola Sezana koji je svoja iskustva i praksu naveo u jednom pismu 15. aprila 1904. godine Emilu Bernardu u kome on piše da se ceo realni svet sastoji od kocke, kugle i valjka odnosno geometrijskih oblika na koje se svi oblici mogu rastaviti da bi se naslikali. Sezan je umro i posle njegove smrti je nastao ovaj pravac koji je on inicirao u svojim delima.

Početkom 1906. godine u Parizu u delima mnogih umetnika, primećuje se novi pristup prirodi. Prije Sezana evropski umetnici su nastojali da vide i predstave prirodu u smislu njene materijalnosti. Sezan je začetnik trenda prema traženju nove realnosti ili univerzalnih nepromenjljivih kvaliteta, koja se nalazi ispod površine materije kroz posmatranje i naglašavanje njene osnovne, geometrijske strukture. Ovaj novi pogled se razvijao u narednom periodu od dvadeset i pet godina, paraleleno sa promenama koncepata shvatanja stvarnosti u nauci. Sezanov koncept je podrazumevao traženje univerzalne forme prirode kroz geometrijske oblike, kubus, konus i loptu. U traženju nove stvarnosti, umetnici koji se baziraju na Sezanovom konceptu, postepeno preko fovizma, dolaze do likovnog jezika koji će kasnije rezultirati u stil koji dobija ime kubizam.

Jedan od najaktivnijih mladih umetnika fovističkog pokreta u Parizu od 1903. do 1906. godine bio je Španac Pablo Pikaso. Vjerovatno zbog svog divljenja prema Sezanovom delu ili zbog želje da preuzme vođstvo Matisa u fovističkom pokretu, Pikaso počinje da istražuje nove mogućnosti u načinu izražavanja u svom slikarstvu. Svoja istraživanja bazira na analizi volumena i prostorne strukture. Sa skoro istim pristupom kao i Sezan, Pikaso je ipak nezadovoljan naglašavanjem spoljašnjih karakteristika predmeta i traga za metodom izražavanja njihove unutrašnje strukture. U tom traženju novog izraza konačno dolazi do riešenja i počinje da stvara slike prikazujući više strana istog objekta. Za tu ideju se inspiriše ne samo u Sezanu, nego i u delima arhaične grčke kao i afričke skulpture.

Najuočljiviji aspekt kubističke forme koju su razvili Pikaso, Brak i njihovi sljedbenici je geometrijska kristalizacija površina objekata. Na taj način su pokušavali da stignu do postojanijeg poretka forme od onoga koji se na prvi pogled javlja u prirodi. Istovremeno, tradicionalno iluzionističko predstavljanje prostora bilo je dato drugačije, odnosno na način koji je umetnik smatrao da je postojanija forma prostornih odnosa, nezavisna od promena svetlosti i distorzije površina koju stvaraju perspektivni zakoni.

Radeći na novoj strukturi materije, posmatrane sa estetske tačke gledišta i sa primarnim interesovanjem za globalnu strukturu slike, Pikaso je često stvarao svoja dela sužavajući izbor sredstava izražavanja, na primer bogastvo boje. U tom procesu redukcije, nastaje novi likovni jezik koji ne poštuje površinski izgled predmeta, od primarne važnosti u likovnoj umetnosti još od vremena Renesanse. Slike se sada stvaraju sa namerom da se naglasi njihova likovna struktura, a likovna sredstva prestaju da budu u službi imitacije prirode.

Tradicionalno prihvaćeni oblici i izgled objekata počinju da postaju „čiste“, ili bolje rečeno, u najvećoj meri samo forme. Ovo naglašavanje najbitnijih kvaliteta likovnih elemenata (linije, valera, teksture i boje), dovodi do potrebe za stvaranjem nove terminologije, kojom bi bilo moguće objasniti ono što umetnik sada radi ili pokušava da stvori. Pojam „apstrakcija“ koji je do 1900. godine imao opšte značenje, počinje da se koristi za ovu novu formu izraza, za koju se smatralo da nije povezana sa posmatranim objektom. Kubizam kao poluapstraktna likovna forma, može se smatrati pretečom svih kasnijih formi apstrakcije u likovnoj umetnosti. Kod poluapstraktne umetnosti, objekat iz prirode ostaje donekle prepoznatljiv, a proces transformacije forme, odnosno apstrahiranje, predstavlja izraz umetnikovih razmišljanja ili uverenja o životu i materiji. Apstrahiranje može ići od poluapstraktnih stilova kubizma i futurizma do „čiste“ apstrakcije Vasilija Kandinskog i Pita Mondrijana.

Kubizam je odigrao veoma važnu ulogu za kasniji razvoj apstraktne umetnosti. Prvi put biva predstavljen svetu u delima Pikasa i Braka, francuskog slikara koji je sarađivao sa Pikasom u razvoju tog novog izraza. Dva umetnika su radili niz godina u istom ateljeu, istražujući i eksperimentišući sa novim stilom, što se može smatrati prvom svesnom saradnjom na razvoju novog umetničkog stila u modernoj i u istoriji umetnosti uopšte. Uobičajenom kubističkom prilazu objektu, Žorž Brak je dodao jedinstven ekspresivni kvalitet time što je počeo da ugrađuje različite teksturirane materijale na površinu platna. Ta tehnika se zove papier colle ili jednostavno kolaž. Uopšte gledano Brak je ostao vjeran francuskoj likovnoj tradiciji sa smirenim izrazom, uprkos korišćenju novih formi. Njegovo delo i temperament, su u direktnom kontrastu sa kvalitetima i temperamentom koje srećemo u delima Pikasa, a to su snaga i eksplozivnost. U svim Brakovim delima u vreme kubističkog izraza (od 1911. do 1914.), oseća se rafiniranost kroz odmereno manipulisanje koloritom i valerom. Uzorci koje je na taj način postizao, su razvijani u smislu ograničenog prostornog volumena, jednog od glavnih svojstava kubizma.

Druga dva poznata slikara kubizma su Fernan Leže, francuski slikar i Huan Gris, sunarodnik Pabla Pikasa. Obojica su prepoznatljiva po strogom izrazu koji često nalazimo kod Pikasa, ali ne i žestinu koja se prožima kroz njegovo delo. Fernan Leže i Huan Gris su u okviru kubističkog izraza, razvili individualne forme koje ih izdvajaju iz te grupe kao izuzetne stvaraoce. Stilistički motiv kubističke forme Fernana Ležea su mašine, kao direktni uticaj industrijalizacije društva. Huan Gris se nije udaljavao od prirode, nego se bavio problemima volumena i dekorativnim shemama koje su sugerisale prepoznatljive objekte. Razvijao je svoje površine u pravcu prepoznavanja objekta, ali je svesno uspevao izbeći imitiranje njegovog površinskog izgleda.

Faze razvoja kubizma

uredi
 
Crkva Votruba u Beču

Kubizam nema tačno omeđeni početak jer na njega literatura nije imala veliki uticaj a nije izašao neki manifest po kome bi se on mogao odrediti. Prve impulse možemo pratiti oko 1906. godine na delima Pabla Pikasa i Žorža Braka za vreme njihovih zajedničkih studija u Parizu. Saradnja je trajala do početka Prvog svetskog rata 1914. godine.

Kubizam se deli na faze

  • Pretkubističku (1906. - 1909. godine) i u to doba spadaju Žorž Brak i Pablo Pikaso. U to doba je kubizam bio pod uticajem predhodnih trendova i dolazilo je do otkrivanja kubističke perspektive. Postepeno se predmeti na slikama razlažu na geometrijske forme a kolorit je nenaglašen i upotrebljava se samo paleta sivih i braonskih tonova.
  • Analitički kubizam (1909. - 1912. godine) predstavlja rani period kubizma, koji karakteriše strukturalna analiza formi. Brak i Pikaso u ovom period posmatraju forme predmeta kao geometrijske strukture. Te forme za njih nemaju fiksne karakteristike predmeta, nego ih čine serije ravni i površina koje ukazuju na spoljašnje i unutrašnje granice oblika. Te granice ni u kom slučaju nisu apsolutne budući da se konstatno pretapaju sa granicam drugih ravni. Otvaranje geometrijskih formi ne doprinosi njihovoj čvrstini, nego uzrokuje efekat disperzije volumena preko predstavljenog prostora, čija se skoro nepostojeća dubina artikuliše preko razbijenih planova koji formiraju preklapajuće uglove. Tokom celog perioda obojica umetnika koriste zagasit tonalitet boje i predstavljaju isti predmet iz više uglova na piktoralnoj površini. Dolazi do delimične apstrakcije i predmeti su zamenjivani drugim predmetima koji su im slični i rastavljaju se na jednostavne geometrijske forme koje su predstavljane zanemarujući u potpunosti zakone perspektive.
  • Sintetički kubizam (1912. - 1914.) je druga faza kubizma koja proizlazi od nove tehnike kolaža koju započinje Brak 1912. godine. Karakteriše je konstruisanje kompozicije polazeći od apsrahovane figuracije prethodnog perioda. Boja ponovo zauzima svoje mjesto a forme postaju još više dekorativne čemu doprinosi korišćenje komada novinskog papira, tapeta, razmontiranih kutija šibica i isječenih štampanih slova. Ti elementi se lepe na platno i kombinuju sa crtežom u ulju, ispunjavajući tako dvostruku funkciju: postaju sastavni dio piktoralne ravni i dobijaju svoje mesto u prostoru slike. Od 1918. godine, Brak će obratiti veću pažnju na taktilne i senzualne kvalitete, kao i ekspresivne vrednosti boje, a pokret će se završiti 1920. godine, i njegove ideje će se uklopiti u orfizam.
  • Orfizam (1914. - 1923.) je doba u kojem se dospelo do apstrakcije u pravom smislu reči i u njoj se iskorištavaju efekti boje. Umetnici ne imitiraju i ne trude se da rastavljaju predmet i da ga sastave od geometrijskih oblika, i time se dobijaju slikarski elementi koji su sasvim nezavisni od realnosti.
  • Posle 1923. godine došlo je do daljeg razvoja u kubizmu, koji više i nije čist kubizam već kubizam koji je pod nekim drugim uticajima kao na primer imaginativni kubizam koji je pod uticajima nadrealističke umetnosti.

Kubistička arhitektura

uredi

Kubizam je imao značajan uticaj i na arhitekturu i značajna kubistička arhitektura se nalazi u gradu Pragu (Pavel Janak, Josef Gočar )gde se razvija poseban stil kubizma koji polazi od stvaranja plastičnih dekoracija u narodnom slilu - rondokubizam.

Poznati kubisti

uredi

Kubisti su bili i kritičari (Andre Salamon, Gijom Apoliner), pesnici (Maks Žakob, Pjer Reverdi, Gertruda Stejn) i drugi Žak Lipšic, vajari Rajmon Dišan-Vijon i Eli Nadelman.

Rober Delone bavio se tzv. "orfičkim kubizmom|Orphic cubism" koji je identifikovan sa Puteaux grupom.

Literatura

uredi
  1. Istorija umetnosti HW Janson, Beograd 1982.
  2. Hledani tvaru, Igor Zhor, Praha 1967.
  3. Opšta istorija umetnosti 3 Đina Piskel, Beograd 1974.
  4. Josef Gočar Marie Benešova, Praha 1958.
  5. Pavel Janak Marie Benešova, Praha 1959
  6. Priručni slovnik naučni ČSAV Praha 1962.
  7. Prehledni kulturni slovnik, Mlada fronta, Praha 1964.
  8. Pablo Picasso, Keit Sutton, Praha 1968.
  9. Istorija slikarstva NOLIT Beograd 1973.

Eksterni linkovi

uredi