Wikipedija

Konsekvencijalizam

Konsekvencijalizam je klasa normativnih etičkih teorija kojom se tvrdi da su posledice nečijeg ponašanja krajnja osnova za bilo kakvu procenu o ispravnosti ili pogrešnosti tog ponašanja. Prema tome, iz tačke gledišta konsekvencijalizma, moralno ispravan čin (ili izostanak delovanja) predstavlja ono što će proizvesti dobar ishod, tj. posledicu (rezultat).

Svaki napredak u prošlosti sudi se u svetlu finalnog ishoda. —Demosten

Konsekvencijalizam prvenstveno nije propisan, što znači da je moralna vrednost akcije određena njenom potencijalnom posledicom, a ne na osnovu pisanih odredbi ili zakona. Jedan primer bi podrazumevao laganje pod pretnjom vladine kazne kako bi se spasao život nedužne osobe, iako je nezakonito lagati pod zakletvom.

Konsekvencijalizam se često suprotstavlja deontološkoj etici (ili deontologiji), i to po tome što deontologija — u kojoj su pravila i moralne obaveze u centru — izvodi ispravnost ili pogrešnost nečijeg činjenja iz samog karaktera ponašanja umesto ishoda tog činjenja. Takođe se suprotstavlja etici vrlina, koja se fokusira na karakter činioca umesto na samu prirodu ili posledice čina (ili izostanak istog); kao i pragmatičnoj etici, koja tretira moralnost kao nauku: napredovati socijalno tokom više životnih vekova, tako da je bilo koji moralni kriterijum predmet revidiranja. Konsekvencijalističke teorije se razlikuju u tome kako definišu moralna dobra.

Neki tvrde da konsekvencijalističke i deontološke teorije nisu nužno međusobno (uzajamno) isključive. Na primer, Tomas Majkl Skanlon se zalaže za ideju da se ljudska prava — koja se uglavnom smatraju „deontološkim” konceptom — mogu opravdati samo uzimajući u obzir posledice imanja ovih prava.[1] Slično ovome, Robert Nozik zastupa teoriju koja je uglavnom konsekvencijalistička, s tim da uvodi neprekršiva „bočna ograničenja” koja zabranjuju vrste delovanja koja su činiocima zabranjena da ih rade.[1]

Filozofije uredi

Konsekvencijalizam stanja uredi

Glavni članak: Konsekvencijalizam stanja

Posao blagonaklonog čoveka je da traži da promoviše ono što je blagotvorno za svet i da eliminiše ono što je štetno, te da pruži model za svet. Koje koristi će doneti; šta ne koristi ljudima on će napustiti.[2]

– Moci, Moci (5. vek p. n. e.); deo I

Mocistički konsekvencijalizam, takođe poznat kao konsekvencijalizam stanja,[3] jeste etička teorija koja procenjuje moralnu vrednost akcije na osnovu toga koliko doprinosi dobrobiti stanja.[3] Prema Stanfordskoj enciklopediji filozofije, mocistički konsekvencijalizam, koji datira još iz 5. veka p. n. e., predstavlja „svetsku najraniju formu konsekvencijalizma, izuzetno sofisticiranu verziju zasnovanu na pluralitetu intrinsičnih dobara koja se uzimaju kao konstitutivna za ljudsko blagostanje.”[4]

Za razliku od utilitarizma, koji gleda na korisnost kao jedino moralno dobro, „osnovna dobra u mocističkom konsekvencijalističkom razmišljanju su ... red, materijalno bogatstvo i povećanje populacije”.[5] Tokom Mocijeve ere, rat i glad su bili uobičajeni, a rast populacije se shvatao kao moralna neophodnost za harmonično društvo. „Materijalno bogatstvo” mocističkog konsekvencijalizma se odnosi na osnovna dobra kao što su zaklon i odeća, a „red” mocističkog konsekvencijalizma se odnosi na Mocijevo stanovište po pitanju blagostanja i nasilja, koje je on video kao besmisleno i pretnju društvenoj stabilnosti.[6] Sinolog sa Stanforda, Dejvid Šeperd Nivižon, u delu Istorija Kembridža i drevna Kina piše da su moralna dobra mocizma „međupovezana: više osnovnog bogatstva, onda više reprodukcije; više ljudi, onda više produkcije i bogatstva... ako ljudi imaju mnogo, biće dobri, filijalni, pošteni i tako dalje neproblematično”.[5]

Mocisti su verovali da je moralnost zasnovana na „promovisanju benefita za sve pod nebom i eliminasanju štete za sve pod nebom”. Suprotno pogledima Džeremija Bentama, konsekvencijalizam stanja nije utilitaristički jer nije hedonistički ili individualistički. Važnost ishoda koji su dobri za zajednicu pretegnuće važnost individualnog zadovoljstva i bola.[7] Termin konsekvencijalizam stanja takođe se primenjuje u političkoj filozofiji Konfučijevog filozofa Sjuena Kuanga.[8]

S druge strane, „legalistički” tekst „Han Fej” (kin. 韓非子) „motivisan je gotovo potpuno iz tačke gledišta činioca”.[9]

Utilitarizam uredi

Glavni članak: Utilitarizam
 
Džeremi Bentam, najpoznatiji po zastupanju utilitarizma

Priroda je postavila ljudsku vrstu pod upravljanje dva suverena gospodara, bol i zadovoljstvo. Samo je za njih same da se istakne šta bi trebalo da radimo, kao i da odredimo šta da činimo. U jednu ruku standardno ispravno i pogrešno, u drugu lanac uzroka i efekata, pričvršćeni su za njihov tron. Oni upravljaju nama u svemu što radimo, u svemu što razmišljamo...

– Džeremi Bentam, Principi morala i legislacije (1789); gl. I, pp. 1.

Ukratko, Džeremi Bentam kaže da ljude pokreću njihovi interesi i njihovi strahovi — ali njihovi interesi imaju prioritet u odnosu na njihove strahove i njihovi interesi se sprovode (u delo) prema onome kako ljudi vide posledice koje bi mogle da budu uključene sa njihovim interesima. „Sreća” je ovim principom definisana kao maksimizacija zadovoljstva i minimizacija bola. Kroz istoriju, hedonistički utilitarizam je paradigmatični primer konsekvencijalističke moralne teorije. Ovaj oblik utilitarizma je takav da se tvrdi da ono što je važno „agregira” sreću; sreća svih a ne sreća bilo koje pojedinačne osobe. Džon Stjuart Mil, u svom izlaganju o hedonističkom utilitarizmu, predlaže hijerarhiju zadovoljstava — što znači da je težnja ka određenim vrstama zadovoljstva više cenjena od traganja za drugim zadovoljstvima.[10] Kako god, neki savremeni utilitaristi — kao što je Piter Singer, zabrinuti su što se tiče maksimiziranja satisfakcije preferencija; otuda „utilitarizam preferencije”. Drugi savremeni oblici utilitarizma ogledaju forme konsekvencijalizma istaknute ispod.

Etički egoizam uredi

Glavni članak: Etički egoizam

Etički egoizam se može razumeti kao konsekvencijalistička teorija prema kojoj se konsekvence za pojedinog činioca uzimaju u obzir više nego bilo koji drugi rezultat. Stoga, egoizam će propisivati akcije koje mogu da budu od koristi, štetne ili neutralne za dobro ostalih. Neki, poput Henrija Sidžvika, tvrde da određen stepen egoizma ’promoviše’ opšte dobro društva iz dva razloga: zato što pojedinci znaju najbolje kako da zadovolje sebe, te pošto ako bi svako bio strogi altruista onda bi se opšte blagostanje neminovno smanjilo.[11]

Etički altruizam uredi

Glavni članak: Altruizam (etika)

Etički altruizam se može razmatrati kao konsekvencijalistička etika koja propisuje da pojedinac preduzima akcije koje imaju najbolje posledice za svakoga osim njega samoga.[12] Ovo je zastupao Ogist Kont, koji je skovao termin altruizam i čija se etika može sumirati u frazi „Živi za druge”.[13]

Konsekvencijalizam pravila uredi

Uopšteno, konsekvencijalističke teorije se fokusiraju na akcije (delovanje). Međutim, ovo ne mora da bude slučaj. Konsekvencijalizam pravila je teorija koja se ponekad vidi kao pokušaj izmirenja deontologije i konsekvencijalizma — a u nekim slučajevima se ovo navodi kao kritika konsekvencijalizma pravila.[14] Kao i deontologija, konsekvencijalizam pravila je teorija kojom se tvrdi da moralno ponašanje uključuje određena pravila. Međutim, konsekvencijalizam pravila odabire pravila na osnovu posledica koje odabir tih pravila ima. Konsekvencijalizam pravila postoji u obliku utilitarizma pravila i egoizma pravila.

Različiti teoretičari su podeljeni po pitanju toga da li su pravila jedino što određuje moralno ponašanje ili ne. Na primer, Robert Nozik tvrdi da je određeni set minimalnih pravila, koje on naziva „bočnim ograničenjima” ili „postraničnim ograničenjima” (engl. side-constraints), neophodan da bi se osigurale odgovarajuće akcije.[1] Takođe, postoje razlike oko toga koliko su apsolutna ova moralna pravila. Prema tome, dok su Nozikova bočna ograničenja apsolutne zabrane ponašanja, Amartja Sen predlaže teoriju kojom se prepoznaje važnost određenih pravila ali ova pravila nisu apsolutna.[1] To znači da se mogu prekršiti ako bi striktno držanje tih pravila dovelo do mnogo više neželjenih posledica.

Jedna od najčešćih zamerki za konsekvencijalizam pravila je ta da je nekoherentan, pošto se zasniva na konsekvencijalističkom principu da ono oko čega treba da se brinemo maksimizuje dobro, ali nam onda govori da ne delujemo radi maksimizovanja dobra nego da pratimo pravila (čak i u slučajevima kad znamo da bi kršenje pravila dalo bolje rezultate).

Bred Huker je izbegao ovu zamerku ne zasnivajući svoju formu konsekvencijalizma pravila na idealu maksimiziranja dobrog. On piše:

... najbolji argument za konsekvencijalizam pravila nije da se isti izvodi iz sveobuhvatne posvećenosti da se maksimizira dobro. Najbolji argument za konsekvencijalizam pravila je taj da funkcioniše bolje od svog rivala i pokušava da poveže naše moralne obaveze, te da nam ponudi pomoć oko naših moralnih neslaganja i neodređenosti.[15]

Derek Parfit opisuje knjigu Breda Hukera o konsekvencijalizmu pravila, Idealni kod[eks], realni svet (engl. Ideal Code, Real World), kao „najbolju izjavu i odbranu, dosad, jedne od najvažnijih moralnih teorija”.[16]

Konsekvencijalizam na dva nivoa uredi

Pristup sa dva nivoa uključuje upuštanje u kritičko rasuđivanje i razmatranje mogućih ramifikacija akcija pojedinca pre donošenja etičke odluke, ali vraćanje na generalno pouzdana moralna pravila kada neko nije u poziciji da se odmakne i ispita dilemu kao celinu (v. tkđ. Jedno). U praksi, ovo je izjednačeno sa pridržavanjem principa konsekvencijalizma pravila kada neko može jedino rasuđivati na intuitivnom nivou, a konsekvencijalizma delovanja kada je u poziciji da se odmakne i promisli na više kritičkom nivou.[17]

Ovo stanovište se može opisati kao izmirivanje konsekvencijalizma delovanja (u kojem moralnost akcije određuju efekti te akcije) i konsekvencijalizma pravila (u kojem se moralno ponašanje izvodi iz sledećih pravila koja vode do pozitivnih ishoda).[17]

Pristup konsekvencijalizmu sa dva nivoa se često povezuje sa Ričardom Mervinom Herom i Piterom Singerom.[17]

Konsekvencijalizam motiva uredi

Druga konsekvencijalistička verzija je konsekvencijalizam motiva koji razmatra da li stanje stvari koje rezultuje iz motiva da se odabere akcija bolje ili barem dovoljno dobro kao i svako alternativno stanje stvari koje bi bilo rezultat alternativnih akcija. Ova verzija daje značaj motivu delovanja i povezuje ga sa njegovim posledicama. Čin tako može da ne bude pogrešan ako je odluka da se deluje bila zasnovana na ispravnom (nepogrešnom) motivu. Mogući zaključak je da se pojedinca ne može kriviti za pogrešno rasuđivanje ako je motivacija bila da radi dobro.[18]

Negativni konsekvencijalizam uredi

Većina konsekvencijalističkih teorija fokusira se na ’promovisanje’ nekog oblika dobrih posledica. Međutim, negativni utilitarizam izlaže konsekvencijalističku teoriju koja se fokusira jedino na minimiziranje loših posledica.

Jedna od glavnih razlika između ovih dvaju pristupa je odgovornost činioca. Pozitivni konsekvencijalizam zahteva da mi dovedemo do dobrog stanja ili stvari, dok negativni konsekvencijalizam zahteva da izbegavamo one loše. Jača verzija negativnog konsekvencijalizma zahtevaće aktivnu intervenciju da se spreči loše i ublaži postojeća šteta. U slabijoj verziji, jednostavno strpljenje (popuštanje, tolerancija) odnosno suzdržavanje od delovanja kojim se nastoji naštetiti drugome je dovoljno. Primer ovoga je argument klizave nizbrdice, koji podstiče druge da izbegavaju specifičan čin na temelju toga da bi ultimativno mogao da dovede do neželjenih posledica.[19]

Česte „negativne” konsekvencijalističke teorije ističu da je smanjivanje patnje važnije nego povećavanje zadovoljstva. Karl Poper, primera radi, tvrdi: „... iz moralne tačke gledišta, bol ne može biti nadmašen zadovoljstvom...”. (Dok Poper nije konsekvencijalista per se, ovo se uzima kao klasična izjava negativnog utilitarizma.) Pri razmatranju teorije pravde, negativni konsekvencijalisti mogu da koriste svedržavni ili princip sa globalnim dosegom: smanjenje patnje (za one onemogućene) vrednije je nego povećavanje zadovoljstva (za one bogate ili u luksuzu).

Teleološka etika uredi

Teleološka (grč. τέλος [télos] — „namera”, „svrha”, „cilj”, „kraj” + grč. λόγος [lógos] — „reč”, „govor”, „diskurs”, „znanost”, „nauka”) etika je etička teorija kojom se tvrdi da ciljevi ili posledice čina određuju da li je čin dobro ili zlo. O teleološkim teorijama se uglavnom raspravlja u suprotnosti prema deontološkim etičkim teorijama, kojima se tvrdi da su sami činovi inherentno (suštinski) dobri ili zli — bez obzira na posledice činova.

Teleološke teorije se razlikuju po prirodi cilja/kraja koje akcije treba da proizvedu. Eudamonističke teorije (grč. εὐδαιμονία eudaimonía — „blagostanje”, „sreća”) drže da se cilj etike sastoji u nekoj funkciji ili aktivnosti koja odgovara čoveku kao ljudskom biću te tako teži isticanju kultivacije vrline ili izvrsnosti kod činioca kao kraj svakog delovanja. Ovo bi moglo da budu klasične vrline — hrabrost, umerenost, pravednost i mudrost — koje su promovisale grčki ideal čoveka kao „racionalne životinje”, ili pak primarno teološke vrline — vera, nada i ljubav — koje su razlikovale verski ideal čoveka kao stvorenog u slici Boga.

 
Džon Stjuart Mil, uticajni liberalni mislilac iz 19. veka i učitelj utilitarizma

Teorijama utilitarističkog tipa tvrdi se da se kraj sastoji u iskustvu ili osećaju činjenja dela. Hedonizam, na primer, uči da je ovaj osećaj zadovoljstvo — bilo pojedinca (kao u egoizmu; engleski filozof iz 17. veka: Tomas Hobs) ili svakoga (kao u univerzalističkom hedonizmu, ili utilitarizmu; engleski filozofi iz 19. veka: Džeremi Bentam, Džon Stjuart Mil i Henri Sidžvik) — sa formulom „najveće zadovoljstvo najvećeg broja”.

Drugi pogledi utilitarističkog tipa uključuju tvrdnje da je kraj/cilj akcije preživljavanje i rast, kao kod evolucione etike (engleski filozof iz 19. veka: Herbert Spenser); iskustvo moći, kao kod despotizma; satisfakcija i prilagođavanje, kao kod pragmatizma (američki filozofi iz 20. veka: Ralf Barton Peri i Džon Djui); i sloboda, kao kod egzistencijalizma (francuski filozof iz 20. veka: Žan-Pol Sartr).

Glavni problem kod eudamonističkih teorija je da se pokaže da će vođenje ’života vrlina’ takođe biti popraćeno srećom — osvajanjem dobara koja se smatraju glavnim ciljem akcije. Da Jov treba da pati, a Sokrat i Isus umru dok zli prosperiraju, tada izgleda kao nepravda. Eudamonisti generalno odgovaraju da je univerzum moralan i da se, prema Sokratovim rečima, „Nikakvo zlo ne može desiti dobrom čoveku, ni u životu ni posle smrti”; ili, prema Isusovim rečima, „Onaj ko izdrži do kraja biće spasen” (Matej 10:22).

Utilitarističke teorije, s druge strane, moraju da daju odgovor na optužbu da cilj ne opravdava sredstva. I problem se javlja u ovim teorijama pošto teže razdvajanju postignutih ciljeva od akcija kojima su ovi ciljevi postignuti. Jedna implikacija utilitarizma je da namera pojedinca u izvršavanju dela može da uključuje sve predviđene posledice istog. Dobrota namere onda oslikava balans dobrog i zlog koje dolazi od ovih posledica, bez granica nametnutih njime po prirodi samog čina — čak i da je, recimo, prekršenje obećanja ili smaknuće nevinog čoveka. Utilitarizam, pri odgovoru na ovu optužbu, mora da pokaže ili da ono što je naočigled nemoralno nije u stvari takvo ili da — ako stvarno jeste takvo — onda približi egzaminaciju posledica koje će ovu činjenicu izneti na svetlo. Idealni utilitarizam (Džordž Edvard Mur i Hejstings Rašdal) pokušava da se suoči sa ovom poteškoćom zastupajući pluralitet krajeva i uključujući među njima postignuće same vrline, koje — kako je rekao Džon Stjuart Mil — „može da se vidi kao dobro po sebi, a poželjno kao takvo sa intenzitetom jakim kao i bilo koje drugo dobro”.

Dela i izostajanje dela, „doktrina delovanja i nečinjenja” uredi

Pošto čisti konsekvencijalizam tvrdi da se o delu treba suditi jedino po njegovom rezultatu, još više konsekvencijalističke teorije tvrde da namerna akcija nije nimalo različita od namerne akcije da se nešto ne učini. Ovo je u suprotnosti sa „doktrinom delovanja i nečinjenja”, koju podržavaju neki medicinski etičari i neke religije: ista zastupa da ima dovoljno moralne razlike između dela i namernog nečinjenja dela što vodi istom ishodu. Ovo suprotstavljanje se dovodi u pitanje u problemima kao što je dobrovoljna eutanazija.

Pitanja uredi

Smernice za delovanje uredi

Jedna važna karakteristika mnogih normativnih moralnih teorija kao što je konsekvencijalizam je mogućnost donošenja praktičnih moralnih sudova. U najmanju ruku, bilo koja moralna teorija mora da definiše tačku gledišta iz koje dobrota posledica treba da bude određena. Ono što je primarno na kocki ovde je odgovornost činioca.

Idealni posmatrač uredi

Jedna česta taktika među konsekvencijalistima, pogotovo onima privrženim alstruističkom (nesebičnom) objašnjavanju konsekvencijalizma, jeste uvođenje idealnog, neutralnog posmatrača od kojeg se moralna rasuđivanja mogu doneti. Džon Rols, kritičar utilitarizma, zastupa stav da se utilitarizam — zajedno sa drugim oblicima konsekvencijalizma — oslanja na perspektive takvog idealnog posmatrača.[1] Određene karakteristike ovog idealnog posmatrača mogu da variraju od sveznajućeg posmatrača (koji bi razumeo sve posledice bilo koje akcije) do idealno informisanog posmatrača (koji zna toliko koliko se razumno može očekivati, ali ne nužno sve okolnosti ili sve moguće posledice). Kosekvencijalističke teorije koje usvajaju ovu paradigmu drže da je ispravna akcija akcija koja će doneti najbolje posledice iz perspektive idealnog posmatrača.

Realni posmatrač uredi

U praksi, veoma je teško i ponekad nemoguće usvojiti tačku gledišta idealnog posmatrača. Individualni moralni akteri ne znaju sve o svojim određenim situacijama, a tako i ne znaju sve moguće posledice svojih potencijalnih akcija. Iz ovog razloga, neki teoretičari su zagovarali stav da konsekvencijalističke teorije jedino mogu da od činioca zahtevaju da odaberu ispravnu akciju u liniji sa onime što znaju o situaciji.[20] Međutim, ako se ovaj pristup usvoji naivno, onda se za moralne činioce koji — na primer — bezobzirno ne uspevaju da se ogledaju u svojoj situaciji, te deluju na način koji donosi užasne rezultate, može reći da deluju na način koji se moralno može opravdati. Delovati u sitaciji bez informisanja sebe o okolnostima situacije može dovesti da čak i akcije koje su čak i s najboljom namerom daju mizerne posledice. Kao rezultat, može se raspravljati da postoji moralni imperativ za činioca da ’sebe obavesti’ koliko je to moguće o situaciji pre donošenja suda o odgovarajućem smeru akcije. Ovaj imperativ, naravno, izvodi se iz konsekvencijalnog razmišljanja: bolje informisan činilac je u mogućnosti da proizvede bolje posledice.

Posledice za koga uredi

 
Ispitivanje o posledicama zviždača
(odozgo: otpušteni ili degradirani, suočili se sa tužbama, potražili psigijatrijsku ili fizičku pomoć, pretrpeli posledice alkoholizma, izgubili svoje domove, rekli da ’više neće zviždati’, razveli se, pokušali samoubistvo, bankrotirali)

Moralne akcije uvek imaju posledice za određene ljude ili stvari. Razne vrste konsekvencijalizma mogu da se diferenciraju korisnošću dobrih posledica. Stoga, pojedinac može postaviti pitanje: „Posledice za koga?”

Fokus na činioca i neutralnost činioca uredi

Fundamentalna distinkcija može da se vidi između teorija koje zahtevaju da činioci deluju za cilj možda odvojeni od sopstvenih interesa i poriva, te teorija koje dozvoljavaju da činioci deluju za ciljeve u kojima imaju neki lični interes ili motivaciju. Ovo se može nazvati teorijom „neutralnosti činioca” (engl. "agent-neutral" theory) i teorijom sa „fokusom na činioca” (engl. "agent-focused" theory), redom.

Konsekvencijalizam sa neutralnim činiocem ignoriše specifičnu vrednost koju stanje stvari ima za određenog činioca. Tako u teoriji neutralnosti činioca, akterovi lični ciljevi se ne broje više od ciljeva bilo koga drugog pri procenjivanju koju akciju akter treba da preduzme. Konsekvencijalizam sa fokusom na činioca, s druge strane, fokusira se na određene potrebe moralnog činioca. Tako u iskazu sa fokusom na činioca, kao što je onaj koji ističe Piter Rejlton, činilac može da bude zabrinut za opšte blagostanje ali je više zabrinut za trenutno blagostanje sebe i svojih prijatelja ili porodice.[1]

Ova dva pristupa mogu da se ’izmire’ uzimajući u obzir tenziju između interesa činioca kao pojedinca i člana raznih grupa, te traženja načina da se nekako optimizuje među svim ovim interesima. Na primer, može da bude smisleno razgovarati o akciji kao dobroj za nekoga kao pojedinca, ali lošoj za tog nekoga kao građanina svog grada.

Sa čovekom u centru uredi

Mnoge konsekvencijalističke teorije mogu da izgledaju primarno zabrinute ljudskim bićima i njihovim odnosima sa drugim ljudskim bićima. Međutim, neki filozofi zastupaju tačku gledišta da ne bi trebalo da ograničavamo svoje etičko razmatranje naspram interesa samog ljudskog bića. Džeremi Bentam, koji se smatra osnivačem utilitarizma, smatra da životinje mogu iskusiti zadovoljstvo i bol; stoga zahteva da ’neljudske životinje’ (engl. non-human animals) moraju da budu ozbiljan predmet moralnog razmatranja i brige.[21] Relativno nedavno (2002), Piter Singer je tvrdio da je nerazumno da ne dajemo jednako razmatranje interesa životinja naspram onih ljudskih bića pri odabiru načina na koji ih tretiramo.[22] Takva jednaka razmatranja ne impliciraju nužno identično tretiranje ljudi i neljudi, ništa više nego što nužno impliciraju jednako tretiranje svih ljudi.

Vrednost posledica uredi

Jedan način da se podele razni konsekvencijalizmi je tip posledica za koje se smatra da su najvažnije, tj. koje posledice se broje kao dobra stanja ili stvari. Prema utilitarizmu, dobro delovanje je ono koje rezultuje povećanjem zadovoljstva, a najbolje delovanje je ono koje rezultuje sa najviše zadovoljstva za najveći broj. Usko povezan je eudaimonički konsekvencijalizam, prema kojem je puni — život koji cveta (koji može a i ne mora da bude isto što i velika količina zadovoljstva) ultimativni cilj. Slično ovome, pojedinac može da usvoji estetički konsekvencijalizam, u kojem je krajnji cilj proizvesti lepotu. Međutim, pojedinac se može fiksirati na nefiziološkim dobrima kao relevantnom efektu. Stoga može tragati za povećanjem u materijalnoj jednakosti ili političkoj slobodi umesto nečemu što je više efemerno (kratkotrajno) „zadovoljstvo”. Drugi teoretičari usvajaju ’paket’ nekoliko dobara, od kojih svako treba da se promoviše podjednako.

Etika vrlina uredi

Konsekvencijalizam takođe može da bude u kontrastu sa aretaičnim moralnim teorijama kao što je etika vrlina. Dok konsekvencijalističke teorije kažu da akcija treba da bude primarni fokus našeg razmišljanja o etici, etika vrlina insistira da je karakter a ne posledice akcija ono što bi trebalo da bude tačka fokusa. Neki etičari vrlina tvrde da konsekvencijalističke teorije u potpunosti zanemaruju razvoj i važnost moralnog karaktera. Na primer, Filipa Fut tvrdi da posledice same po sebi nemaju etički sadržaj, osim ako je dat vrlinom kao što je benevolentnost.[1]

Kako god, konsekvencijalizam i etika vrlina ne moraju da budu u celosti antagonističke. Filozof Ijan King je razvio pristup koji objedinjuje dve škole.[23] Drugi konsekvencijalisti razmatraju efekte na karakter ljudi uključenih u čin pri procenjivanju posledice. Slično ovome, konsekvencijalistička teorija može za cilj da ima maksimizaciju određene vrline ili seta vrlina. Na kraju, prateći Futov trag, pojedinac može da usvoji vrstu konsekvencijalizma koji zastupa da virtuozna aktivnost ultimativno proizvede najbolje posledice.

 
Maks Veber

Krajnji cilj uredi

Krajnji cilj je koncept u moralnoj filozofiji Maksa Vebera, u kojoj svaki pojedinac deluje na uverljiv, a ne racionalan način.

Moramo biti načisto što se tiče činjenice da sva etički orijentisana ponašanja mogu da budu vođena jednom od dve fundamentalno različite i neizmirljive maksime: ponašanje može biti orijentisano prema ’etici ultimativnih ciljeva’ ili prema ’etici odgovornosti’. Ovo ne znači da je etika krajnjeg cilja identična sa neodgovornošću, ili da je etika odgovornosti identična neprincipijelnom oportunizmu. Prirodno, niko ovo ne kaže. Međutim, postoji nedosežan kontrast između ponašanja koje prati maksima etike ultimativnog cilja — to jest, u religijskim terminima, ’hrišćanin radi ispravno i ostavlja rezultate s Bogom’ — i ponašanja koje prati maksima etičke odgovornosti, u kojem slučaju pojedinac mora da uzme u obzir predvidljive rezultate akcije pojedinca.

– Maks Veber, Politika kao poziv (1918)

Etimologija uredi

Termin konsekvencijalizam je skovala Elizabet Enskom u svom eseju „Moderna moralna filozofija” (engl. Modern Moral Philosophy) iz 1958. godine, i to da bi opisala ono što vidi kao centralnu grešku određenih teorija morala, kao što su one koje je izlagao Mil ili Sidžvik.[24]

Fraza i koncept „cilj opravdava sredstvo” potiču najmanje iz 1. veka p. n. e. Naime, Ovidije je napisao u svom „Heroides-u” Exitus acta probat („rezultat opravdava delo”).

Kritika uredi

Elizabet Enskom prigovara koncekvencijalizmu na osnovu toga što ne pruža etičko vođstvo za ono što bi neko trebalo da radi, jer ne postoji razlika između posledica koje se previde i onih koje su namerne.[24]

Bernard Vilijams je tvrdio da je konsekvencijalizam otuđujući jer zahteva od moralnih činilaca da stave previše razlike između sebe i sopstvenih projekata i posvećenosti. Vilijams tvrdi da konsekvencijalizam zahteva od moralnih činilaca da imaju striktno nepersonalan pogled na sve akcije, pošto su to samo posledice, a ne na onoga ko ih čini, za što se kaže da je važno. Vilijams tvrdi da ovo zahteva previše od moralnog činioca — pošto (kako on tvrdi) konsekvencijalizam zahteva od njih da budu spremni na žrtvovanje bilo kojih i svih ličnih projekata i onoga čemu su posvećeni u bilo kojoj okolnosti samo da bi se borili za najkorisniji mogući ishod akcije. Na primer, da učestvovanje u kriminalnoj radnji može biti od značaja, čak i ako je kriminal u svakom slučaju počinjen, ili bi čak bio gori, bez učestvovanja činioca.[25]

Neki konsekvencijalisti — najznačajnije Piter Rejlton — pokušali su da razviju formu konsekvencijalizma koja priznaje i izbegava zamerke koje je izneo Vilijams. Rejlton kaže da Vilijamsova kritika može da se izbegne usvajanjem oblika konsekvencijalizma u kojem se moralne odluke određuju vrstom života koji izražavaju. Prema njegovom stavu, činilac bi trebalo da izabere oblik života koji će, u celini, dati najbolje moguće sveukupne efekte.[1]

Značajni konsekvencijalisti uredi

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 1,7 Scheffler, Samuel, ur. (1988). Consequentialism and Its Critics. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-875073-4. 
  2. ↑ Mo, Di; Xunzi; Di Mo Xunzi Fei Han; Professor Burton Watson (1967). Basic Writings of Mo Tzu, Hsün Tzu, and Han Fei Tzu. Columbia University Press. str. 110. ISBN 978-0-231-02515-7. 
  3. ↑ 3,0 3,1 Ivanhoe, P.J.; Van Norden, Bryan William (2005). Readings in classical Chinese philosophy. Hackett Publishing. str. 60. ISBN 978-0-87220-780-6. »"he advocated a form of state consequentialism, which sought to maximize three basic goods: the wealth, order, and population of the state« 
  4. ↑ Fraser, Chris. „Mohism”. The Stanford Encyclopedia of Philosophy. Edward N. Zalta.
  5. ↑ 5,0 5,1 Loewe, Michael; Shaughnessy, Edward L. (1999). The Cambridge History of Ancient China. Cambridge University Press. str. 761. ISBN 978-0-521-47030-8. 
  6. ↑ Van Norden, Bryan W. (2011). Introduction to Classical Chinese Philosophy. Hackett Publishing. str. 52. ISBN 978-1-60384-468-0. 
  7. ↑ Garfield, Jay L.; Edelglass, William (2011). The Oxford Handbook of World Philosophy. Oxford University Press. str. 62. ISBN 978-0-19-532899-8. »The goods that serve as criteria of morality are collective or public, in contrast, for instance, to individual happiness or well-being« 
  8. ↑ Chatterjee, Deen K. (2011). Encyclopedia of Global Justice. Springer. str. 1170. ISBN 978-1-4020-9159-9. »in this sense, one can interpret Xunzi's political philosophy as a form of state utilitarianism or state consequentialism« 
  9. ↑ Hansen, Chad. Philosophy East & West. Jul94, Vol. 44 Issue 3, p435. 54p. Fa (standards: laws) and meaning changes in Chinese philosophy.
  10. ↑ Mill, John Stuart (1998). Utilitarianism. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-875163-2. 
  11. ↑ Sidgwick, Henry (1907). The Method of Ethics. NY: Dover (1981). ISBN 978-0-915145-28-7. Arhivirano iz originala na datum 9. 12. 2007. 
  12. ↑ Fisher, James; Dowdwen, Bradley. Ethics. Internet Encyclopedia of Philosophy.
  13. ↑ Moran, Gabriel. Christian Religion and National Interests.
  14. ↑ Williams, Bernard (1993). Utilitarianism. u: Morality. Cambridge University Press.
  15. ↑ Hooker, Brad (2000). Ideal Code, Real World. Oxford University Press. str. 101.
  16. ↑ Hooker, Brad. Ideal Code, Real World. Oxford University Press, new edition 2002, back cover. 
  17. ↑ 17,0 17,1 17,2 Sinnott-Armstrong, Walter (zima 2015). Zalta, Edward N.. ur. The Stanford Encyclopedia of Philosophy. Metaphysics Research Lab, Stanford University. 
  18. ↑ Adams, R. M. (1976). Motive Utilitarianism. Journal of Philosophy. 73: 467—81.
  19. ↑ Haigh, Matthew; Wood, Jeffrey S.; Stewart, Andrew J. (1. 7. 2016). „Slippery slope arguments imply opposition to change”. Memory & Cognition 44 (5): 819–836. DOI:10.3758/s13421-016-0596-9. ISSN 0090-502X. 
  20. ↑ Mackie, J. L. (1990) [1977]. Ethics: Inventing Right and Wrong. London: Penguin. ISBN 978-0-14-013558-9. 
  21. ↑ Bentham, Jeremy (1996). An Introduction to the Principles of Moral Legislation. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-820516-6. Arhivirano iz originala na datum 5. 1. 2008. 
  22. ↑ Singer, Peter (2002). Kuhse, Helga. ur. Unsanctifying Human Life. Oxford: Blackwell. ISBN 978-0-631-22507-2. 
  23. ↑ Vardy, Charlotte (2012). Ethics Matters. SCM Press. ISBN 978-0-334-04391-1. Pristupljeno 19. 8. 2013.  Referenca na stranici 116 ove knjige kaže: U Kako praviti dobre odluke i biti u pravu sve vreme: Rešavanje zagonetke ispravnog i pogrešnog, London: Kontinuum. 2008, Ijan King razvija kvaziutilitaristički sistem kompatibilan sa etikom zasnovanom na posledici, vrlini i činu.
  24. ↑ 24,0 24,1 Anscombe, G. E. M. (1958). „Modern Moral Philosophy”. Philosophy (1958) 33 (124): 1—19. DOI:10.1017/S0031819100037943. Arhivirano iz originala na datum 2010-01-31. Pristupljeno 2018-07-25. 
  25. ↑ Smart, J. J. C.; Williams, B. (1973). Utilitarianism: For and Against. Cambridge University Press. str. 98 ff.

Literatura uredi

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Konsekvencijalizam&oldid=41832842